javna ptica milana dedinca

8/13/2019 Javna Ptica Milana Dedinca

http://slidepdf.com/reader/full/javna-ptica-milana-dedinca 1/4

JAVNA PTICA

... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to čisto, izdubljeno nebo u kome nas čekaju široke grudi pilota i mnoga preinačenja, i u kome nikome nije neprijatno da veţe dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoće, u dan koji se truni, u noć koja zri, i čije crno, zrelo seme navešćuje avgust injegov čudni teret pod nogama ţena, tu na beogradskim ulicama, koje čekaju, koje ţude, koje ištu prigušene kapi kiše,

one sigurne i svečane kiše što dolazi od Zemuna, i što se, kao krošnja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, daonda ako si, ako sam na uglu ili raskršću dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesništva:

Diţem ruke u nebo,kad ono crne duge.

Do kraja u tome snu!

Iz zabolelog gnezda

gle, ptica!

pa opet mir.

To je ta melodija, to je ta mala pesma iz večitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noći ili jedne zore u Knez -Mihailovoj ulici, što je najlepši noćni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji slučaj ovog pesničkog

pustolova. Iz predgraĎa, iz umornih bolesnih očiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz trošnih i

namučenih sela, iz nekih kišovitih i mutnih jutara izišla je ta javna ptica, ta velika pneumatična blagost koja je ureklanebesa, proleća i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, već godinama, već decenijama, i koja kao da na plamenovima sveća neprestano pojačava intenzivnost svojih slogova, infra-crvenu svetlost svojih stihova ...

Bez naprasitih emocija, bez suočavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na čelu i u biću, Milan Dedinacipak stoji na raskršćima našeg veka, koji je pun leševa i oporih osećanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom ideskripcijom tih sudbonosnih raskršća, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je

ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrović. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedinčevagodišta neminovno išla od sumornih novinskih vesti do irolomne i kristal no krvne poeme elijarovske, pesnik je, ne bez

sloţenosti akorda jedne druge meĎuratne poetske generacije, zaţeleo veliki odmor i pribrani emocionalni teren na komeće njegove pesme da razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama što nam dopiru do oka i dna preko tmice

vekova. Baš zato vedrine i humora nema u ovim pesmama. Verovanje je duboko lično, iako je poetski vez već prošaokroz peoničke rodove i kadifene sonete. Ne demon, ne nesreća, realno viĎena i srazmerna, nego neka nepoznata, gusta,

neminovna i silovita plazma odlučila je ovu liriku, i tiho, lagano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono što je spoljnastvarnost i što je raznolikost te stvarnosti. Dedinac ne voli oštre nagoveštaje i ne uţiva u presnoj senzaciji: vremedarovano za umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni ţivot" ali ima razvijena čula iizraze da ga dovede do fluidne psihološke ravnoteţe, a zatim, i do podignute deskripcije u kojoj nema neravnina,inercije, kiča ili apriorne zamršenosti.

Čeţnja za lepotom, za iskrenošću i njenim rasporedom u nevidljivim, pa čak i anonimnim pokretima, jača je ovde odčeţnje za trajanjem. Ali, ako je prvo pesnički sasvim fiksirano, drugo je nemirnije i vitalnije stanje ove poezije, i novašansa da se ona nastavi na već vinutim krilima. Zadovoljna sudbinom svoga autora, pesnička vitrina Milana Dedincaveć je zadovoljna i stepenom svoje korespondencije sa lepotom minulih a u nama čudesno staloţenih vremena. A kadase pesnička zaraza pribliţi suvom opisivanju, i kada preuzete legende počnu da brišu one sanovite čvorove u psihologijiodraslog dečaka, kakav je pesnik dugo bio, Dedinac pribegava triku koji je opravdan i romantičaroki izdašan: on sevraća beskrajnoj ravnoj lepoti mora i crnogorskog pejzaţa. Ti pejzaţi, dakako, nisu samo dekor ove poezije, oni su

samo lagano izvrnute slike svake zrelije neizvesnosti ţivota.

Ništa nije tako snaţno sloţeno i tako lirski dato u dimenzijama jedinstva etike i estetike kao pesničko delo MilanaDedinca. Ono se ne ruga ţivotu, ono nije negator, kao što nije ni prorok. Ono je, to pesništvo, na tragovima te čudne ičudesne ptice, izraslo iz zone poezije i antipoezije, sa snaţnim uvoĎenjem u san, ali i sa dirljivom osetljivošću zarealnost, realni ţivot, za ono što je ljudski krik, što je prastari bol, što je jedna izvanredna jutarnja tuga rano ostarelogsveta. I kada predoseća velike udare i strašne nesreće, i kada dodiruje monotonu sliku predgraĎa, i kada senekoristoljubivo zalaţe za dugi pogled u nebesa, ta poezija je komponovana od pr irode i od strepnje jednog izuzetno

emotivnog čoveka, u kome se dodiruju tragične ljudske slike i vreme puno socijalnih nedaća. Poezija Milana Dedincaumela je podjednako da zaroni u javno i mutno stanje ţivota i u dubine apsurda koje je taj ţivot nudio na svojim

duhovnim transmisijama.

Dabome, jednostavne reči i jednostavne veze ovih poema, ovih peeama ranog ustajanja i ranog osećanja sveta, nisu više

diskutabilne ni za jednu opštu čitalačku taštinu ili viziju, jer se priroda Javne ptice ukazala ne kao izgovor jednog pesničkog slučaja, niti kao hronika kasnijeg febrilnog ratnog zarobljenika, već kao sudbinsko pismo, kao vlastitasaglaonost prirodnih i "natprirodnih godina". Javna ptica nije bila javna dominantna neţnost samo u proleće, već i u

jesen pesnik ovog ţivota! Što u svemu tome moţemo da naĎemo elemente čistog, nefabrikovanog doţivljaja, groznice i



čuda iz malog kruga realnosti, što u tome ima draţi za modernog čoveka, koji samo prividno kao uljez pristupa poeziji — istovremeno je i podatak o setnoj i specifičnoj nadrealističkoj pobuni Milana Dedinca, o jeziku njegove snage štoneposredno izvire iz snage sna. Aragon je govorio kako se nadrealistički porok sastoji u neumerenoj upotrebiiznenaĎujućih slika, u beoomučnom prkosu zdravorazumskim glavicama. Milan Dedinac, meĎutim, sluţio se serijomslika koje ne iznenaĎuju svojom montaţom, već ovojom miloštom. Prema tome, to nije bio rezultat jednog dvostrukogiznenaĎenja, već apologija posebne inspiracije, poruke i oporuke izrazito lirske ličnosti.

Da bi se ova stidljiva ljubav izmeĎu pesnika Javne ptice i nadrealizma, koji ga je kao zmaj prevazilazio silinom i brzinom svojih avantura, razumela bez osobitih poštapalica, najbolje će pomoći teoretski odlomci postokriptumanadrealističke brošure Poloţaj nadrealizma u društvenom procesu trojice autora: Oskara Daviča, ĐorĎa Kostića iDušana Matića, a u kojoj se, 1932. godine, koegzistencija društvenog bića poezije i poezije uopšte dokazuje iz reda ured. U toj brošuri zapisano je i ovo precizno uveravanje: "Nadrealizam je pošao od poezije. Na tom putu, bio je još višeobuzet izvesnim činjenicama od sudbonosnije i čovečanokije vrednosti, kao snom, humorom, ljubavlju i pitanjemsamog drţanja čoveka u svetu. U isto vreme morao je da vrši sistematizaciju ovih činjenica. Od jednog pesničkog stavaširi se u jedan idejni pokret. Prema postojećoj misli, kao i prema ovemu što ga okruţuje, on je revolt, revolt celogčoveka. U tom momentu društvo je za njega apsolutna antiteza, i sve više dolazi do svesti o nepodudarnosti pun e

konkretnosti čoveka i njemu dopuštenih izraţajnih sredstava na svim planovima".

A baš ta i takva antiteza moţe se neprestano dokazivati u inače leptirastoj, ezoteričnoj i ovlašnoj lirici Milana Dedinca.

Posle njegovog osnovnog doprinosa, dakle, posle njegove predratne i predratnim trenutkom determinisane poezije,koja, kao što smo već tvrdili nije bila poezija nadrealističkog eksperimenta, ali je ipak, ili nehotično, sluţila čitavom

pokretu kao neograničena i nepotkupljiva činjenica, pesniku samom ništa lakše nije bilo nego da je regeneriše u novimokvirima empirije u stvarnom ratu i stvarnom stradanju, razvijajući pre svega moralnu sumu svoje poezije, a, zatim, inju samu, sada opet kao antitezu društvenom neredu stvari.

Svejedno je da li je peenik opet došao od same poezije, da li se njome posluţio kao zaštitom, kada su već u ţicamazarobljeničkim bile uništene i bliske emisije sna, humora, ljubavi, gradskog proleća, delirija mora, Budve, Dunava, tihdragocenih pojmova koji su u nadrealističkom rečniku redovno dobijali atribute čuda. Svejedno je, takoĎe, da li ovu

pesničku deonicu Milana Dedinca prihvatamo kao dalju transmisiju njegove izrazito socijalne tematike iz predratne poeme Jedan čovek na prozoru, ili kao povlašćeni sabirak intelektualne smernosti i preostalih emocionalnih ţeravica.Kod Milana Dedinca postoji uvek namera da se istraje u iskrenosti rukopisa, da se sačuva aktivnost pesama ranihustajanja, pesama one mladoeti koja je bila ispunjena svim zracima zore i svim čudima prvih dodira i susreta.

Prve lirske stihove, izrazite i lične do samog nerva, Milana Dedinca dočekao je rukom časti i oduševljenja RastkoPetrović. Gotovo neverovatno, ali pesnik najvećih jeza i nemira iz prvog svetskog rata prorokovao je ljudski toplu

poeziju Milana Dedinca, čiji će se stihovi iz Dnevnika zarobljenika broj 60211 pojaviti kao pobeda i neutaţena čeţnja jednog pesnika, jednog čoveka iz strave i memle drugog svetokog rata. Svoje stihove iz zarobljeničkih dana, iz godineokupacije, iz susreta sa ljudima čiji ţivot vene i isparava ili se snaţi i nada, Milan Dedinac je objavio prvi put 1947.godine. Sada se ti stihovi pojavljuju pred nama u luksuznom izdanju i sa bakrorezima Mila Milunovića: i zvone tistihovi ponovo i velika je njihova poruka, i potresna je njihova elegija i topla je, istančana njihova fraza i čudna je,mistično mladalačka njihova čemerna, simbolička snohvatica.

U pesmama iz dnevnika zarobljeničkog Milan Dedinac čuva ovu nevinost i čistotu svoga početka. Tu su u ţicamašleskim, u gladnim danima, u leleku oluje, svi njegovi susreti i sva njegova moralna legitimacija. Ljudi su neprestano

pored njega, rame uz rame: odabrao je veliko prijateljstvo zarobljenika kao realni i neizbeţni univerzum. I pesnik peva

izmeĎu četiri zida strave, pišući reč po reč kao što su toliki anonimni po robijama i kazamatima pisali svoje ispovesti, poslednje. I sve su imenice, nasušne, tu: zvezde, sunce, ţena, zemlja, domaći prag, uspavanka, osmeh. I još poneka reččuvana snoviĎenjem, zahvaćena elementarnim detinjstvom iz vrela narodne poezije. Odjednom ni iz čega, izneophodnoeti, iz proveravanja, iz samoodbrane niču stihovi toliko saţeti, koncentrovani, očišćeni i svetli kao da su

pisani vekovima:

Ah, sini , sin i, Sunce,

da ogrejem ruke,

da odagnam muke i bauke!

Uzalud.

Uzalud kucam u nebeske dveri ,

iz magle lupam rukama zračnim

da zlatan zrak propuste.

Kad se nad Šleskom nebesa zatvoreni sto Sunčevih ključeva



ne mogu da ih otvore.

Neće da ih otvore.

Uzalud kucam.

Na pola puta izmeĎu dnevnika i poezije, Milan Dedinac je savladao afektivna kretanja i saţeo je nekoliko pesama i

poema koje se svojom prirodnom čistotom i nepresušnim izvorom telesnih, fizičkih senzacija projektuju kao dokument,kao pročišćena nadrealistička povelja bez ikakvih opasno-hermetičnih sredstava. Do pune jasnoće, do saglasnostidoţivljaja i reči, do kondenzovane, zgrušane ispovesti koja po stilskoj frekventnosti moţe da se smatra nedosegnutom unašoj poeziji iz rata i o ratovima — dovedena je ova knjiga, koja kao da prethodi poslednjoj poemi. I liči ona, poenergiji svoga bola, po čistoti svoje transpozicije na rane stihove Milana Dedinca. Ako je i jedan pesnik naših(modernih decenija, samo prividno pasivan, uspeo da ovoju ekspresiju učini ličnom, da svoja psihološka ţarišta proţme

jednim osećanjem ljudskosti koje je izuzetna socijalna kategorija, onda je to Milan Dedinac. Njegov dnevnik sedoţivljava kao kompaktna tuţbalica i kao izuzetna subjektivna poruka. MeĎutim, u njoj ništa nije sebično i ništa nemasebičnu dekoraciju. Izvedene u noćima zarobljenika, ispisane kao etide, one su, ove pesme u prozi i stihu, prvenstvenointimne, ali sa neprestanim i neusiljenim zračenjem prema čoveku kao dvojniku.

Peva Milan Dedinac o ljudima koji tek u snovima sabiraju svoje ţivote, pejzaţe svoga zavičaja, zenice svojih ţena idevojaka, svitanja svojih drugova koji su ostali u zemlji da se bore i da zajednički sanjaju. Kroz ju tarnji suton i kroz

sutonski vidik odjekuje poslanica koju piše rob svojoj ţeni ili čovek koji više ne zna šta mu je potrebnije: kora hleba,osmeh ţene, ili jedan običan vetar prolećni iznad Goča, Mosora, Alpa. I lica bolnika, samrtnika, ispijenih i sasvim

bliskih zemlji, kao na freskama, imaju jedan plamen, pesnički plamen blizine. Polako se istančuju, u tihu muziku citre pretaču stihovi Milana Dedinca pa doĎe tren kada ne znamo da li je to čista narodska lirika, ona tuţaljka mlaĎeBurĎevice za bratom ili je to poema, oratorijum u kome se i sunca i snegovi metafizički uzdiţu nad mnoštvom roblja,nad kolektivom u čijim slabim grudima jedno ognjeno srce razgovara sa čitavim svetom. Ni ljubavni, ni patriotaki, nisocijalni, dodiruju se ovi stihovi, dodiruju ova svačija i nečija pisma i tako sami od sebe čine jednu poeziju, neminovnui neizbeţnu, sumračnu i prozračnu, pa nije čudo što Dedinac piše i Šlesku rapsodiju, i Jedan mladić kune, i Danas je

prvi put otvorila oči i Nad poginulim domom.

A moţda ta poema Nad poginulim domom nije njegova, njegovim bolom izatkana, njegovim grlom oglašena? To je poema Kordunaša Pavla Gvojića koji "nije pustio glasa od sebe za mladom ţenom, ni za detetom od godine i po dana,koje čestito nije video, ni za rodbinom ostalom, za d rugom i susedom". Pesnik je tu da ga stignu, da ga ubede i preliju

fizički bolovi bliţnjih suţanja, onih sa kojima svaka reč koju objavljuje ostaje praotačka, elementarna, sudbinska. Nijetragična, ali je bolna, nije programska, ali je ljudski naglašena, n ije slomljena ali je lomna i krhka sveska zarobljenika60211. I druga, prvi put objavljena peoma Svetiljke, kao da sa nevidljivih antena narodne tuţbalice skida tonove kojeće, u nedrima, kriomice, u snovima ili u nesanici preneti drugima. Jednostavna, kao da ju je svaki zarobljenik u jutro

šaputao ili u suton pevao, ova pesma je duboko individualna, harmonična, u sloţenoj aktivnosti bića koje tokzarobljeničkog dana jednači sa tokom svakog nesrećnog ţivota: ono što je sadrţano u tim etihovima nije glasno, nije

dokumentarno i spomenaroko. Ono je ćutanje, ali ćutanje bez religije i sebičnosti, ćutanje koje ne napušta nadu i koje ne podleţe krstu. Nebo, ono izdašno, plavo beogradsko nebo koje samo ponekad ugrozi oblak pun tuči i uţarenih sutonskih boja sa strane zemunske, i nebo iz metafizičke, tanane Javne ptice neprestano je na čelima i nad sudbinama ovih ljudi.

Ostaju stihovi, ostaju golubovi. Ostaju senke ljudi koji su prolazili gradom i ljudi koji su minuli pod mračnim nebomŠlezije, iza bodljikave ţice. Milana Dedinca lirska reč ne moţe da se doţivi na zemlji, u gradu, nebo u vazduhu, uletovima, u siluetama. Svest o čoveku koji lebdi, svejedno da li ga besteţinskom stanju nosi socijalna nesreća ili

neomeĎena čeţnja, neprestano izaziva pesničko iskušenje, obnavlja pesnikov izraz.

Jedan od retkih koji ne pravi nikakve te-škoće svojim čitaocima i svojim dvojnicima. Jedan od onih koji je povezaoukus snoviĎenja naših najboljih pesnika prošlog i ovog veka. Branko Radičević moţe da bude savremenik, duhovni,samo izabranima. Milan Dedinac je jedan od njih.

Ponavljam svoju davnu, mladićku reč da u domenu Dedinčeve poezije sve pripada ljudima i vazduhu. Nema velikihreči, nema prividne logike, nema metropolitena, telesa i urnebesa, nema ni Paskalovih prostora koji uţasavaju, nemaačenja ni malograĎanekih saksija sa cvećem. Samo glas, zalutali glas laute i glas koji blagorodno rastvara, istrajno lebdii u ovim stihovima.

Diferencirana u sebi i prema drugima, intervenišući čisto u emocionalnim elementima, neprimetna u svojimoblikovanjima, stegnuta kao pesnica — ova poezija je ţudela da se završi u slogovima sjaja što pripada sutonu. Ţudela

je, i čini mi se da je i uspela, da se otvorila i zatvorila kao lopoč, u njegovoj poznoj, finalnoj i febrilnoj poemi Okovanavizija. Više nema problema, glasova bez porekla, mučnih zarobljeničkih noći, a ipak okićena bolom što se sudbonosnoidentifikuje sa bolom Branka Radičevića, tog uvek mlaĎanog dvojnika, ta završna, verovatno labuća po ema Milana

Dedinca, očuvala je sve proporcije njegove, a samo se nešto jače posluţila rimama koje su gotovo dramatski,



ujevićevski, zazvonile čistotom i lebdenjem. To lebdenje, osloboĎeno 1927. godine i pušteno da se vrti sa znacima izakonima jedne ptice, sa smelošću jednog uzbuĎenja, sa moralom jedne zaobljene poezije, nastavlja se danas, u potezu

je naše iskrenosti, u igri je našeg duha, u dubokoj je misli našeg letovanja.

Smiluj se i nama, o, javna ptico, ti koja pretvaraš u realnost "hiljadu nemerljivih vizija".

javna ptica milana dedinca

Documents