Milutin Bojić 

UROŠEVA ŽENIDBA Komedija u tri čina 

LICA 

CAR CARICA KRALj UROŠ, sin carev SINIŠA NEMANjIĆ PALEOLOG, carev polubrat, gospodar Epira TOMAIDA, kći Ane Paleologove, despotice, daljna rođaka careva KAPETAN PALMAN, instruktor konjice PROTOVESTIJAR NIKOLA BUĆA, episkop kotorski DVORODRŽICA (maršal dvora) HRISANTA, njegova žena LODOVIKO OD FIRENCE OPAT MANUELO 

Kaluđeri, stari i novi plemići, lovci, strelci, paževi, dvorkinje.

ČIN PRVI 

Jedan zabačen šumarak u carskom zimovniku u Serezu ogrnut poslednjim zracima poznog sunca duboke jeseni. U dnu jedan stari ribnjak pun uvelog lišća, i nad njim se nagle modre crne grane ogolelih drveta. Kroz vazduh struji težak sumoran dah, a katkad se čuje odjek dalekih lovačkih hajkanja. Snegom pokriveni vrhovi planine spavaju u gustoj magli, a nebo jednostavno i sivo. Kamene staze se spuštaju i gube u šumi. Hladni povetarac predskazuje skori mraz. Svud je predznak smrti. Stare kamene klupe i jedan sto pričaju o starini ovog doma i vrta nasleđenih od Grka. Na sceni su Siniša i Hrisanta. Siniša je lep čovek, visok, okrugle brade. Ima mu dvadeset sedam godina. Smeđ. Tip gizdavo strasnog Grka. Od majke Grkinje, druge žene Stevana Dečanskog, ostao mu je pravilan nos i meke, ali požudne oči. Raskošno držanje i bezbrižnost čine ga simpatičnim, ali kadikad zagonetnim. Laka ironija što mu igra na

usnama i lukavost što se krije u uglovima očiju zbunjuju čoveka, i nikada nije jasno da li on govori zbilju ili tero šalu. U njegovom tonu ima uvek nečeg diskretno podsmevačkog. Hrisanta ima dvadeset devet godina. Lepa, ali joj pamet u obrnutoj srazmeri s lepotom. Ima zanosne oči i lepe ruke. 

SINIŠA Stani. HRISANTA Što da stojim? SINIŠA Ne miči se. Tako. Sad si dvaput lepša. Prosto ko kip neki, Sada taj ti nabor s grudi dršće lako, A niz pleća vali talasaju meki. HRISANTA Ti me mučiš. SINIŠA Mučim? Ne, već ljubav snivam. Unosim u tebe svu dubinu sreće I ovaploćenje božanstva uživam, Gledajući samo tvoje belo pleće. Sad si ko rusalka u suton purpurni, Kad noć joj niz grudi prostre plašt prozirni, I zaigra lahor njima tanac žurni, I raspe se kao rekom uzdah mirni. HRISANTA Čudno zboriš. SINIŠA Je li ? Ko da slušaš bajke. HRISANTA A muž tvoj kad priča? SINIŠA Ah! Govor mu sličan Na dosadnu pesmu raspukle svirajke. Ja sam kao. . . (Seća se.) 

HRISANTA Šećer. SINIŠA 

A on kao sičan. DIVNO je rečeno. (Za sebe) O, jade MOJ! (Hrisanti) Je li? O, meni se smeje kad vidim vas dvoje, — Tebe, čije oko samo čežnju želi, I njega kom nisu umeli da skroje Preci čak ni ruke, — ja se smehom davim. (Gleda je.) Ti mlada, pupoljak mirišljav i čedan, Grudva snega, koju hteo bih da kravim. A on? HRISANTA Ćuti! SINIŠA Smešan, ma odakle gledan. I zar nisi nikad u postelji bračnoj Osetila da te celu hvata jeza? I zar nisi klela u ponoći mračnoj Onog ko te za taj ugarak priveza? HRISANTA Sve pogađaš! SINIŠA To se u tvom oku čita, U njemu ja vidim svu tugu što spava. Tugu što je lažnih vrlina već sita, I poštenje, vidim, koje očajava. . . I sad evo mene da ti život rečem. Još si kao rosa, no starost nastupa. Ja hoću tu starost. . . HRISANTA Bože! SINIŠA Da pretečem. Da se tvoja duša u mirisu kupa. HRISANTA No ipak, ja mislim, prevara je ružna. SINIŠA To prevara nije. HRISANTA Nego? SINIŠA Krik potomstva. 

Nova pokolenja traže ostvarenja, — Da ih zadovoljiš ti si sebi dužna, I Bog blagosilja takva verolomstva! I Bogorodica, u čas iskušenja, Primer za to daje. HRISANTA Veru ne skrnavi! Tako ti spasenja, o Gospodu ćuti! SINIŠA Sen lažne čistote u sebi zadavi. 

HRISANTA Nemoj. . . SINIŠA Onda na stvar. Prolaze minuti. Ja te pozvah ovde, ti na poziv prista. HRISANTA Pa zato sam došla. SINIŠA To je sasvim jasno: Čim si došla ovde, nisi sasvim čista. HRISANTA No ipak razgovor svršiće se časno. SINIŠA Poljupcima. HRISANTA Nikad. . . Ne. SINIŠA Žena si prava. No spasenja nema ni levo ni desno. Kog matica uzme, taj se ne spasava. No zažmuri. . . HRISANTA Kako? SINIŠA I umire svesno. Još ne toneš, ali ne vidiš obala. Pusti se! Dockan je da se talas spreči. Sad imaju dužnost tvoja usta mala, Ali za poljupce, ne za mudre reči. HRISANTA Ja ne znam šta hoćeš. 

SINIŠA Sve ide polako. Ceo život to je oseka i plima. Šta će ti taj veo? Neka veče mlako Golica ti nedra (Hoće da joj skine veo.) HRISANTA Pa meni je zima. SINIŠA Oh! Ljubav nas greje što oko nas kruži. Vidiš, suton pada. I on ljubav shvata. I peva pesmicu o ševi i ruži. . . Je li tako? HRISANTA Jeste. (Pošla je s njim korak dalje i nagazi blato.) O, šta je tu blata! SINIŠA Pa šta nas se tiče to blato, te bare? Mi smo iznad zemlje. Ne čujemo zvuke. . . Ne vidimo ništa. . . Ljubav grubost tare. A jesen umire. . . HRISANTA Što mi stežeš ruke? SINIŠA To je ljubav, koja ne zna drugog znaka. (Vodi je pagano napred.) Sednimo na klupu kraj starog ribnjaka. . . Proziran i prepun uvelog života, Zgaženog šimšira, zgrčenog lokvanja. HRISANTA Jeste. Gle i mirta lala s onog plota. SINIŠA A suton je prepun srebrnastog tkanja. A tvoje duboke oči, pune boje Kore od narandža, kestenova, lipa. . . Sivo-mrke, svetle, tople oči, koje. . . HRISANTA Zamisli, moj muž me sve pod oči štipa. Voli kad mi se pod očima modri. SINIŠA Ja bih poljupcima maglu sa njih sprao, 

Da me njihov pogled na klik bojni bodri. . O, daj mi te oči! Jest, stog sam te zvao, — Daj mi da prosanjam čar nebeske sreće. HRISANTA Neko ide. . . Avaj! Bežimo! SINIŠA Ni kroka. HRISANTA Ne bojiš se? SINIŠA Vitez glavu pod nož meće Rad jednog pogleda iz takvoga oka. Niko ne sme prići. Ja sam car careva. Ti si vila, tica. . . ne, ne. . . zlatna mreža. . . Plamen zore. . . rosa. . . sunce što izgreva. . . San snova. . . čar zvezda. . . HRISANTA Bože! SINIŠA (Obgrli je) Smokva sveža. Kako me te oči u greh smrtni zovu! S njih ja čitam ljubav i zapovest strogu. Sunce gde si, sreću da pozlatiš ovu? HRISANTA Zlo bi bilo, jer tad videti nas mogu. SINIŠA Pa i da nas vide, zar će da se sete? No, još bolje noću da ti dođem vešto, Kada ponoć crnu zavesu oplete. . . HRISANTA A moj muž? Zar ne znaš: on već sumnja nešto. SINIŠA Sumnja? Ah, divno je kad opasnost preti. Tvoj muž na dužnosti, mi u kući sami. O, ti ne znaš šta će ta noć nam doneti, Ta noć ispovesti rečenih u tami, Gledaćemo mesec. . . O, divno će biti. . . HRISANTA A moj muž, a dvorac, šta će na to reći? SINIŠA O našoj ljubavi zar ko može sniti, 

Ljubav u kojoj tek ćeš sreću steći. Ljubav gde svakog časa samrt grozi, Ali smrti nema, jer Bog ljubav štiti, A noć je s ljubavlju oduvek u slozi. Sunce joj je zlotvor. HRISANTA Ja se ne znam kriti. SINIŠA Srce će ti reći, srcem se pomozi. To je prava ljubav, to herojstvo znači, Kad se sreća ko plen iz zamke ukrade. HRISANTA Nešto šušnu. Neko kroz džbun se provlači. SINIŠA Niko nije. To su golubice mlade. . . HRISANTA Sad u jesen? SINIŠA Dobro, pa šta te se tiče? HRISANTA Uhode mog muža. . . SINIŠA (oslušne) Do vraga! Koraci. HRISANTA Uhode mog muža! Oh, kad se razviče. Beži! On će da me golu u svet baci. SINIŠA Pa sklonićemo se. . . (Hoće desno.) HRISANTA Ne, ja ne smem tamo. SINIŠA Pa kud ćemo onda? Dva su puta samo. (Čuje se govor.) Brže desno. . . HRISANTA Ne smem. Neko otud ide. SINIŠA Nikog nema. . . HRISANTA Muž će tamo da me spazi. 

SINIŠA (besno) Pa kud ćemo onda? HRISANTA Jao, kad me vide! SINIŠA Ovuda! (Vuče je među stene.) HRISANTA Zar? Jao, po toj uskoj stazi. . . SINIŠA Uroš. Oh, budalo! Ni desno ni levo. (Njoj padne veo. Siniša ga digne i vuče je.) Do đavola! Hajde. HRISANTA Oh, Presveta Devo! (Izgube se među stenjem.) 

Na scenu dolazi mladi kralj — prestolonaslednik — Uroš i instruktor konjice, nemački kapetan Palman. Mladome je Urošu devetnaest godina, slabunjav je i malo umoran, ali taj umor ne izgleda trenutan. Iako ima jedva vidne nausnice, u očima mu već spava razočarenje. Vidi se da je poslednjom scenom zbunjen. Palman ima četrdeset dve godine, čovek od poziva. Energičan. Oličenje poštovanja zakona i državotvorne logike. Palman nosi u ruci izvađen mač. Za njim ide jedan paž. PALMAN Čekaj. Kuda žuriš? Sad malo borenja. UROŠ Marim ja za borbu. PALMAN Pa kud tamo hitaš? UROŠ Dosadno mi. (Traži pogledom Sinišu i Hrisantu.) Tako. PALMAN Šta gledaš vrh stenja, Ko da ćeš iz tame nešto da pročitaš. A što te se tiču te drvljike crne? Šta ćeš ovde? UROŠ 

Volim ovaj kut osame. Ah, gle trag kurjaka i trag mlade srne! PALMAN Kurjak usred dvora. Sve gluposti same. De malo borenja. UROŠ To me ne veseli. PALMAN Treba da se vežbaš: i sam car to želi. UROŠ Car. (Nešto ga muči.) Daj KOCKe. PALMAN Žalost, tu gubiti sate. UROŠ Onda knjige čija slova život zlate. 

PALMAN Knjige? Sad u mraku ? I bar da što znaju... Što piše s početka, to je i na kraju. (Paževima:) Daj kocke. (Paž ode. Palman i Uroš sednu za sto da igraju.) PALMAN Tvoj otac, mlad kao ti sad što si, Drukčiji je bio kad Bugare zdrobi. Cara Mihaila mač još i sad nosi. Velbužd. Kakva bitka! Šta se plena dobi! (Paž donosi neku igru nalik na dame.) PALMAN Da počnemo. (Igra.) Devet! UROŠ (slabo ga zanima) Čuj pesmu jablanja! Gola šuma čeka da nov plašt ogrne. Je li da je setan plač jesenjeg granja, Kad s dalekih strana severac nagrne? (Sanja.) I svake godine rađati se s nova. . . PALMAN Voliš jesen kad se širi smrad močari, Eto čemu tebe uče glupa slova. 

Ja povukoh. UROŠ (igra) Ti to ne razumeš, stari. (Smeje mu se.) Ti si paun koga rep šareni kiti, A bez srca. Tebi raj se božji skriva. PALMAN Pa što će ti srce, kada car ćeš biti? . . . UROŠ Šta? PALMAN Teško toj zemlji gde vladalac sniva! UROŠ (kao da pada u san) O, pogledaj jesen kako samrt seje, I zastire zemljom pokrov boja raznih, I prah svelog lišća po kosi nam veje. PALMAN (gleda ga dugo) Gde nauči govor taj umova praznih? UROŠ A sam si tražio da Sirgijan reče Psalme vavilonske. . . PALMAN Taj bezbožnik glupi! UROŠ Divni su to psalmi, reč ko srebro teče. PALMAN Ja povukoh... 

UROŠ Psalmi. . . Raj ti duši kupi. (Recituje jedan od čuvenih vavilonskih psolama.) Teški su gresi, Gospode, moji. Lutah. Niko mi ne pruži ruke. Žedan sam. Niko mene ne poji. Gromko pozivam. Ne čujem zvuke. Plačem. Vaj, niko ne žali mene. Stradam. Uzdišem, ječim i patim. Usne mi žedne i ispivene, 

I zalud suncu molitvu pratim, Gospode, greh mi kišama speri, Nedela nek mi vetar raznese. . . PALMAN Ja igram. O, kralju.de se razaberi. . . (Uroš povuče dosadan potez.) PALMAN Jesi li za metež u Vizantu čuo? UROŠ Da. PALMAN Kantakuzeni s prestola su pali, Posle ovog Vizant biće sasvim truo. Car će ga uzeti kao da se šali. UROŠ Strašno su dosadni ti ratovi stalni. 

PALMAN A ovaj će pohod sve do sada tući. Doneće se svila, pehari, kristali, Zlato će s odelom kolima se vući. PAŽ (javlja) Car. (Obojica se dignu.) 

Na scenu dolazi car. To je Stefan Dušan, car svih Srba, Grka i Arbanasa, kralj Romanije. To je jedna moćna figura, za glavu veća od ostalih. Kosa mu je bujna, rumeno mrka, brada lepo očešljana, izrazita i malo otvorenija od kose. Nos kao u orla, a oči sive, boje mora, s energičnim zenicama. Koščat, moćan. Daje ekspresiju duboke pronicavosti, nepopustljivosti, samouverenja, ne shvata finese, nijanse, vidi sve oštro. Ima gotov sud o svemu. Ne zna za elegantnu etikeciju. Neposredan, isključiv, ličan. 

CAR (vidi igru) Gubite vreme. (Palmanu) Čega novog ima? PALMAN Lodoviko pita, što ovoga jutra 

Primio ih nisi da govoriš s njima. CAR Ne moraju znati. Neka dođusutra. PALMAN (Hoće da ide.) 

CAR Čekaj. Žito noćas trgovci doneće. Naredi da spreme gvožđa i alata. Radi ko da pohod ujutru se kreće. Začas će proleće kucnuti na vrata. (Palman polazi.) I svakom nek dužnost odredi se jasno. I doznaj, gde uz put biće vode pitke. Sve nek bude spremno. Posle biće kasno. (Palman se pokloni i ode.) CAR (sinu) Uspeh nije slučaj. Samo treba reda. UROŠ Dokle, oče, samo mislićeš na bitke? CAR Dok Konstantinova prestonica seda Zove me i ponos vekovni mi nudi. Metež tamo. Ja da budem ćutljiv lutak? Sve što možeš uzmi. Taj te nauk čudi? Hladno motri, spremaj se — čekaj trenutak. UROŠ No ta huka kraj nas. . . Strah me je tog vrenja. CAR Zar komešaj taj ti um ne ushićava? Nečuješ u njemu pesmu ostvarenja? UROŠ Ali bes taj. . . 

CAR Koji bič moj zauzdava. Ja sve uzde držim i šibam i gonim. UROŠ Rastrgnuće bura razastrte mreže. CAR 

Neće. Kad s tornjeva vizantskih zazvoni Gord veliki psalam naše vere sveže. . . (Zastane, pogleda sina.) A ti nešto drugo ko da misliš? UROŠ Oče! CAR To su stari znaci, svima nama znani. Ljubav? UROŠ Nije. CAR Ljubav svoju vladu poče. Ali greh se takav mladosti ne brani. Umiri se. Znaš da u Filipa kralja Prosim kćerku mladu i lepu za snahu. I još naslednicu bogatih zemalja. 

UROŠ Oprosti, oče, mom mladićkom mahu, Ali priznaću ti svoju grešnu tajnu. Čuj. Ja volim, oče, više nego iko. CAR Svi smo mi mislili: volimo beskrajno I voleti više nećemo toliko Nikad u svom veku. UROŠ No greh čuj mi ceo. Neću onu koju tvoj mi izbor pruža. VolIM drugu. (Car gleda pitajući.) Ja sam odreći se hteo, Jer mada je volim, neće me za muža. Htedoh da je mrzim, zdavim u divljini, Ali, avaj, videh volim je sve više. CAR (nasmeje se) O, mali moj, uvek tako nam se čini. Ali nova žena sliku stare zbriše. Ta žena ne znači baš veliku sreću, 

Igračka za ljude kad u zanos padnu, Ali ne da zbog nje glavu pod nož meću. Žene su da sina muževima dadnu, Jer smokva tek valja kada je pod plodom; Ali žena može i korisna biti: Na primer, da s dobrim orodi te plodom. — A ljubav? — Ta glad se ponajlakše siti! UROŠ Oče, ne razumeš. Srcem se ne vlada. CAR No kada postaneš muž kraljeve kćeri, Iščeznuće jauk ljubavnih ti jada. UROŠ Zar misliš i ljubav da se skiptrom meri? CAR (Lupnu rukama. Ulaze paževi.) Kartu zemlje brže donesite. — Sve će Svršiti se lepo. No samo strpljenja. Žene li su cilj naš? (Donose karte.) A evo rešenja. Tu je naša sudba i ključ naše sreće. (Razvija kartu.) Prvo da se ova obiđe planina, Pa na Vizant. UROŠ (gleda kartu) Daleko je. CAR Zar za nas postoji smetnja i daljina? I zar mojoj volji otelo se išta? (Paž dolazi.) 

CAR Šta je? PAŽ Tomaida. CAR Nek dođe. (Ulazi Tomaida. To je lepa devojka od devetnaest godina, sanjalačkih očiju, živa, vedra, plave kose, jedna od onih devojaka koje se mogu sa strašću voleti, ali za kojima se ipak ne luduje. Pokloni se.) TOMAIDA 

Naš care, Carica nam svetla molbu za te ima. Zbog rođaka nekih svojih suze tare, Jer ne zna kako bi da pomogne njima. CAR I hoće? TOMAIDA Moli te da joj čuješ tugu, Ili da k njoj pošlješ đače peru vično Ili nekog starog vernog slugu. . . CAR (sinu) Ti me čekaj. Dobro, otići ću lično. (Tomaida propušta cara i polazi za njim.) Čekaj. UROŠ (za njom) TOMAIDA (vrati se) Ti me zoveš? UROŠ Ti si žena retka. Volim da te vidim. TOMAIDA Šta me se to tiče? UROŠ (zbuni se) Vidiš, sad ne umem dalje od početka, A sam kad sam smislim za te prave priče. Tad jedna za drugom misao mi stiže. Vrlo sam razložan kad sam u samoći, Na sve zaboravim čim mi priđeš bliže. Smešno. . . TOMAIDA Ja ti u tom ne mogu pomoći. UROŠ Ja lagati ne znam, a žene laž traže. TOMAIDA Šta to ima veze? UROŠ — Đavo tom ih uči. Ne vole kad im se ljubav jasno kaže, 

No od ljubavnika traže da ih muči. TOMAIDA Kakva drskost. UROŠ — Stog te Siniša i mami. TOMAIDA On! Da nečeg ima, ja priznala sve bih. UROŠ Gle obraza kako buknuše ti plami. TOMAIDA Oh, da je istina, lagala te ne bih. UROŠ Veseljak je (Osmehne se) — Iskren. TOMAIDA I lep je. UROŠ (zajedljivo) — Veoma. TOMAIDA Najzanosniji je član carskoga doma. UROŠ Šteta, što ko ovan čitati ne ume. TOMAIDA No kažu, kucanje srdaca razume. UROŠ On ni nema srca. TOMAIDA — Bar ne zna da plače, A time tek draži i opija jače. UROŠ Po čitave sate pričanja ispreda. TOMAIDA Božanstveno zbori. UROŠ — I laže bez reda. U tome je poslu dostojan priznanja. TOMAIDA Glavno da je hrabar i pun pouzdanja. UROŠ Tu budalu voliš 

TOMAIDA — Volim? UROŠ I još kriješ. A meni se rugaš, drsko me ismevaš. Jedva čekaš da mu ruke o vrat sviješ, A on te. . . TOMAIDA A on me?... Reci, što oklevaš? UROŠ Ismeva i laže. TOMAIDA — E? I ništa više? UROŠ (pokazuje stazu kojom je otišao Siniša sa Hrisantom) Čitav sat ga gledam. S Hrisantom se šeta. TOMAIDA Šta? UROŠ I maločas se za žbun jedan skriše. Ni vetar, ni magla, ni mraz im ne smeta. TOMAIDA Šta zboriš, ludače? UROŠ (pokazuje) Uveri se sama. Gle! . . . Ah! TOMAIDA (pođe stazi, pogleda i cikne) UROŠ (pakosno) Bar da čeka da se spusti tama. TOMAIDA Ne. . . ne. . . UROŠ Divan čovek. Baš te mnogo voli. TOMAIDA Avaj! UROŠ Ti zbog njega reku suza proli. . . TOMAIDA 

Gde je paž? Neka ga ovamo pozove. Lažljivac! Jutros se tobož u lov krenu. . . UROŠ Pa tuđe se žene bolje no zec love, I bolje je ući u postelju njenu No u vučje leglo. TOMAIDA Ćuti! Paža zovi. UROŠ (pljesnu rukama) Paž. Despot neka dođe. Neka siđe dole. Reci, ja ga zovem. TOMAIDA Ah! (Paž ode) UROŠ Prekrasno lovi. I taj mu je nauk od najbolze škole. Srnu još nikada ne uhvati. TOMAIDA Ćuti! UROŠ Jelen mu je uvek utekao. TOMAIDA Dosta! UROŠ Vukova se boji, medvedi mu ljuti. TOMAIDA Oh! UROŠ Jednom mu čizma u bežanju osta. Morao sam zbog nje ja blatom da kasam, Malo što ne padoh u potok razlivrn. TOMAIDA Idi nekud. S njime sama hoću da sam. Evo ga. Odlazi. UROŠ (gubi se sa scene) Biću ovde skriven. SINIŠA (Još ranije, pre no što su oni spazili njega, spazio je 

njih. Brzo zagrnuo rukav i zaparao malo mišicu. Vidi se da zna u čemu je stvar. Elegantno se pokloni.) Šta? Uroša nema? (Ljubazno) Zar ti si mezvala? TOMAIDA Sram nek te je. To je za ljubav mi hvala. SINIŠA Ništa ne razumem. TOMAIDA Grliš tuđe žene. SINIŠA Kakva je to šala? TOMAIDA O, to je poštenje! Varaš me. Bar da ti obrazi crvene! 

SINIŠA Šta, sumnjaš u mene? Zar nepoverenje? TOMAIDA Ne sumnjam. Sve vidim. SINIŠA Kad? TOMAIDA Pre dva-tri trena. S Hrisantom. SINIŠA Hrisantom? Koja je to žena? TOMAIDA Nju voliš, a meni podlo ljubiš kose. SINIŠA Volim te. I nikad to neću poreći. Zar kraj tebe drugoj da me snovi nose? TOMAIDA Užasno! Ti nikad nećeš stida steći. U lov si pošao! Tako li se vara Žena, što u reč ti veruje beskrajno? SINIŠA Željan tvojih usta, tog mirisnog nara. Mesto u lov, ja sam lutao očajno, Ko da iznad mene kruži vrana jato. TOMAIDA Lutao s tom ženom pun povoda niska. SINIŠA 

Zaklinjem se. TOMAIDA Duša, srce ti je blato, Stog ta glupa žena bila ti je bliska. SINIŠA Ne. Ti si za mene početak i meta. Da sam sit tvog srca, zašto bih to krio? TOMAIDA (besno) Ja krajeve značim. Sa sredinom šeta. SINIŠA Ja bih tada hulja, varalica bio. TOMAIDA To i jesi. SINIŠA (gleda je dugo) Sad si ista ko sve žene. Parče mesa koje govori bez reda, Kom su grudi gadnim grehom pokrivene, Što traži da čovek himne mu ispreda. Sad si žena, kruna božjih stvorenja! Laž. Prevara, zgrčen rob što strasno siže, Žena, krpa, kruna ljudskog poniženja. I te lutke da su ljudskog uma žiže! Sad si i ti klupče lažnih ushićenja. Sad si žena. 

TOMAIDA Koju ni gledati nećeš. Prebacuješ. Bar da imaš sažaljenja. Ćutiš. SINIŠA Kad reči smisao okrećeš. TOMAIDA Drskosti! SINIŠA To znači, ti s ljubavlju kidaš. Zbog najmanje sumnje? Taj rastanak boli. TOMAIDA (Gleda ga zaprepašćeno.) SINIŠA (steže grudi) 

Jadno moje srce, zalud, zalud ridaš. (Tomaida da iziđe iz kože.) SINIŠA (govori svom srcu) Sabraća tvoja jablani su goli, Istom pesmom plaču kbtuga u meni. Našto dvor? Veselje? Sve buja, sve cveta, A u mojoj duši već jesen jeseni, Mre sreća i moja umiru drveta. (Gleda u nebo.) Bože, zašto sruši oltar svih idola, Da u srcu mome fijuče pustota? Juče reka sreće, danas more bola. O, i smrt je bolja od ovog života. TOMAIDA Ko bi tu umeo zbilju da pročita? Uzeo si masku, no istina gde je? SINIŠA Sve je zbilja. Duša laži ii je sita U dvoru, u kome samo plesan veje. Da. Dosta je bilo laži i pritvorstva, Lik ne ume više da se srećnim čini. Mučio sam sebe skoro do umorstva. Kraj je laži. (Steže srce.) Bol je ovde u dubini. Šta ti je? TOMAIDA (Najzad uplašena) SINIŠA Sve pusto. Dosada me steže. Čini mi se i sam pogled mi se mrči, A u srcu jek se ždralova razleže. TOMAIDA Ti me lažeš, ali usna ti se grči. SINIŠA Ne lažem, jer mračne pronirem vidike. Vidiš li, čuješ li, kako zakon zove? Siva kiša rosi spaljene zvonike, A duhovi noći svoje žrtve love. TOMAIDA Šta? SINIŠA Danas kad carstvo naše život znači, 

Kad purpurne zvezde nad prestolom blešte, Danas iznad mene pokrov se navlači, Danas kad fanfari na nov poziv trešte. Danas tutnji bakar, šlemovi od nadi. . . Čuj. . . »Na Vizant!« Nove slave novi venci, Šta tu mene čeka? Nov bol, novi jadi. TOMAIDA Ali. SINIŠA Večni sluga u carevoj senci. (Hoće da pođe.) Idem da čarobne neke nađem tice, Pa da me odnesu u neznan neznanu, Gde pir sreće zvoni i mru srama klice, Daleko, u neku zemlju obećanu! O, dalje odavde, gde sve lažju zvoni, Gde laž u smrt zove, gde laž u boj goni, Gde se lažju rađa, živi, mre i trune. TOMAIDA Kuda? Za Hrisantom? SINIŠA Tvoj savet ne tražim. Pusti da mog bola sve zaječe strune. Idem, u samoći da svoj bol ublažim. Devojka kojoj sam ceo život dao, Baca moju ljubav rad sumnje ništavne. Stara pesma. Samo kraj joj nisam znao. (Drveću) Budite mi odsad ljubav gore tavne. Jer ja sam izgnanik iz ljubavnog raja, Jer ja sam nesrećnik. Dajte mi skloništa. I pričajte bednu pesmu moga kraja. I strašnu sramotu moga progoništa. TOMAIDA Pa šta tražiš? SINIŠA Ljubav. TOMAIDA Zar je imaš malo? SINIŠA Hteo bih da stradam sa ljubavnih muka, Da celujem blato što joj s nogu spalo 

I da sav se prenem od njezina zvuka; Da osetim ljubav ko samrt beskrajnu, Što ne zna za plašnju i voli bez krika, Ne zna za kajanje i ne zna za tajnu I živi sred sobom izatkanih slika; O, ljubav, gde padaš, umireš bez java, Ljubav što sve može, a ništa ne stvara, Gde voljom očiju Gospod vaskrsava, Ljubav, što živeći grob sebi otvara. TOMAIDA Takvu ljubav? SINIŠA Šta će nov dan da mi rodi, Gde će poljub jedan svu prošlost da zbriše, I da se preda mnom ne belasa više, Ista staza koja istom cilju vodi. TOMAIDA (sva zbunjena, gotovo klonula više uzdahne no što rekne) Ja te ne razumem. (Gleda gore mokre grane. Suton se lagano navlači pomešan s poslednjim osmehom sunca. Mali tajac.) Gle kroz sloj oblaka Kako se mučno sjaj sunca prikrada, Hoteći da prodre u dolinu mraka, Gde se zalud bori, gde se zalud strada. A prozirna rumen u poslednjem času Sva se rasturila i ponosno drobi. Gle, kako se zlato rubom stena rasu. (Bolno) Ta samrt svetlosti sav mi mozak robi. (Melanholično) Veče. SINIŠA Dok se blista sjaj smrti crvene Hteo bih da pogled od sunca odmaram Na zenici lepe i voljene žene. TOMAIDA O! SINIŠA Poljupcem danu da opelo stvorim. Da. Jer utonuli dan ne vaskresava. On mre kao mladost, brzo, a nečujno. 

. . .Da budemo sami. . . Veče kraj nas spava, Samo suton klizi i žud raste bujno. Prošlost sva izbledi. Trenut srca spaja, Tad i samo vreme prestane da teče. Mir, mir savršeni sav mozak osvaja. Samo srce srcu kucnjem ljubav reče. TOMAIDA (Sva je utonula u njegove reči. Gleda kako sunce umire. Čini joj se da je i ona sama nesrećna, jer je sve oko nje pusto i mračno.) I ne voliš nikog zar? SINIŠA (Naglo, kao da se trgao iz sanjarija. Tobož plaši ga to pitanje, a u stvari celo raspoloženje je udesio zbog toga pitanja.) Ni reči o tom. Jer laž tad ću reći od svih laži veću. . . TOMAIDA Laž? SINIŠA Da tebe volim, za tvojom lepotom Da čeznem tražeći u tvom nedru sreću; Da me zaluđuju tvog govora čari, Reći ću da svaki tvoj pokret me pleni, I da tvoja želja mnome gospodari I da lepšeg stasa ne videh na ženi, Reći ću. . . TOMAIDA (sva klone povedena njegovim strasnim rečima) Oh reci, sve reci. (Trgne se.) Šta zborim? (Vatra joj udara u lice.) SINIŠA (sve strasnije) Tomaida, podlo lagao sam pređe. Jest. Volim te, volim. Sav dršćem i gorim. Volim tvoje usne i kose i veđe, I tvoj dah i osmeh, vrh stopale male, I veo što krije draži tvoga bedra, I oči što snopom vrelih strela pale, I miris što mlada golica ti nedra. Tvoj sam. . . TOMAIDA (Stukne uplašeno. Buni je ova bujica reči što pada na nju kao zlatna kiša. Kao da pita: Lažeš me? . . .) 

SINIŠA Ipak sam ludo srećan. TOMAIDA (kao plašeći se pita) Zašto? SINIŠA Ljubavno pijanstvo svu mi tugu krije. Voleti sreća je, ma voleti tašto: Ako vino laž je, laž pijanstvo nije. Jer u meni ljubav biće uvek živa. Grejaće me ona ko pepeo sreće. Ja ti praštam. Možda ni ti nisi kriva. To se večni zakon u rad ljudi pleće, Jer on neće sreću. Pa nek tako bude. Ja sam mali da mu voljan na put stanem. Šta ja mogu? Mravak ove trošne grude. Zar da svojom sudbom Zakon Večni ganem? TOMAIDA Ti govoriš kao da me voliš, ali . . . SINIŠA Nemoj da se pravdaš. Sažaljenja neću. Svršeno je. Teško tom kog neko žali. Mrtvome ubica zar da pali sveću? Kao da te volim? Ta poruga našto? TOMAIDA Pa ako me voliš? . . . SINIŠA Čemu sva ta šala? Kad svako pravdanje moje biće tašto? TOMAIDA Pa ti znaš da sam ti sve što mogu dala, I zašto s Hrisantom? SINIŠA Oh, dokle to ime? Ne muči me. Ne znam ni ko je ni šta je. O, žena se uvek zavodi ma čime. TOMAIDA S njom si bio? SINIŠA Tu već moja pamet staje. Pa kad hoćeš da ti sve rečem, ti slušaj. TOMAIDA 

No? SINIŠA Dvobojem jednim. . . TOMAIDA Šta? SINIŠA Ubica sam. TOMAIDA Ubi. . . ? SINIŠA Moj lov je sprečen. Zato me se gnušaj. TOMAIDA Dvo. . . SINIŠA Od te bolesti još nisam izlečen. (Uroš izviri u društvu jednog kaluđera. Sakrije se za žbun da ih Siniša i Tomaida ne vide.) SINIŠA Mada nisam stražar, ja nad dvorem bdijem. TOMAIDA Zar? SINIŠA I čuvam cara. Predva-tri minuta Morao sam da se s jednom huljom bijem. Eno ga, gde leži mrtav pokraj puta. (Tobož slučajno mu se zagrne rukav, da se vidi rana.) Nekakva uhoda, straži na sramotu, Spremao je zamku carevom životu. No, na sreću svoju, za glavu je smanjen. To je cela priča. TOMAIDA (spazi ranu) Krv. Pa ti si ranjen? 

KALUĐER (tiho) Ovome đavolu Bog naruku ide. SINIŠA A ništa. Tek samo ubodi se vide. Ništa su spram reči kojom ti me rani, Jer ja sam ubica. Gnušaj me se s pravom. 

To gnušanje svojom ludom plaćam glavom. (Vadi mač kao da hoće da se ubije.) Nek bude. TOMAIDA (ne mogući da izdrži torturu do kraja, cikne) Siniša! Ja te volim! Stani! SINIŠA Voliš? TOMAIDA Vaj, što rekoh! (Hoće da beži) SINIŠA (kao u ekstazi) Voliš. Bože, hvala! O, suviše sreće za jednog ubicu. Ti ne znaš šta si mi jednom rečju dala. (Steže oči rukom kao da plače.) Oh, prvi put suze osetih na licu. (Jednom rukom je hvata.) TOMAIDA (odista plače) Nesrećnica ja sam. SINIŠA Ko božanstvu višem Prilazim ti bedan, izgubljeni samac, Te ću suze toplim poljupcem da zbrišem. TOMAIDA Bogomajko! (Pada mu u naručje. On je ljubi.) UROŠ (Izviri. Besno, poluglasno) Laž je, laž je ženi mamac. TOMAIDA (izvija se iz zagrljaja) Videće nas. SINIŠA Hajde u vrt gde ćarlija Vetrić i gde šume jablani i tise. Voliš me? TOMAIDA Moj mužu. . . (Pripijeni jedno uz drugo odlaze.) 

UROŠ (sav besan kad oni odu) Lisica i zmija. Jedno sam mislio, a deseto zbi se. Sve je izmislio. A ja sav se spletem. Znam, posle će da se tamo gore vrati. O, smeo bih glavu na kocku da metem: Neki bednik tu će dosetku da plati. A meni sve ide ko da Bog me kune. (Prvi kaluđer izišao je iz žbuna i ubedljivo) I kune te, sine. Greh očev ispaštaš. UROŠ Da. KALUĐER Jer, znaš, naslednik proklete si krune. Treba da se kaješ i mnogo da praštaš, Da ispostiš grehe našeg gospodara. (Tiho) Koliko od njega čednost ženska pati. Kći mnogoga sebra, roba i boljara Postade od njega ko devojkom mati. Da. .. UROŠ (uzdahne) (Tu je već i Drugi kaluđer.) PRVI KALUĐER I tako grešnom sinu presto daće. I sin kakve glupe seljanke bez stida Nogom na čestiti raški presto staće. UROŠ Bude li to, dužnost s mog se srca skida. Krv će pasti. Mene božja pravda štiti. PRVI KALUĐER A uz cara stoji sva nova vlastela. DRUGI KALUĐER Lukava gomila što bi vlasti htela. PRVI KALUĐER I Vukašin, vele, cara nagovara. Vele, ti si nejak, car ne možeš biti. UROŠ Čudan čovek. Ali vešto se pretvara. Od oca, od mene trag svoj ume skriti. 

Koga od nas laže? PRVI KALUĐER I još pored svega S užasom se čudim carevome smeru: Hoće papu. Ljude slao je do njega, Da s narodom primi katoličku veru. Užasno! DRUGI KALUĐER Strahota! (Paž javlja) Car. PRVI i DRUGI KALUĐER Pa da idemo. On i mi se vrlo malo razumemo. CAR (Naiđe. Spazi ih.) Kamo svetlost? (Paževi donose svećnjake.) PRVI KALUĐER Svoje duše smerne Sklanjamo ponizno ispred tvoje krune. CAR A crkve su prazne. DRUGI KALUĐER Prosti sluge verne. (Odu prvi i drugi kaluđer.) CAR Večito ti glavu molitvama pune. (Pažu) Odmah neka dođe. Sad baš stiže Buća. UROŠ (nemarno) A. . . CAR Ne raduješ se? Uvek onaj stari. Pun sumnje, mlakosti, snova i čeznuća. BUĆA (ulazi) Gospodaru. . . CAR (nervozno) Kako tekle su nam stvari ? 

BUĆA Kralj je Filip bio obradovan čašću, Što njegovu ćerku sin tvog carstva prosi. No život je, reče, »pod božanskom vlašću«, Slučaj htede da nam divne nade skosi. Jer kći mu je letos ga nekoga kneza Verila se. . . CAR Laž je. . . Smicalice gadne. BUĆA No Gospodar Filip čašću se obveza Da rođaku jednu za Uroša dadne. CAR Još mi se podsmeva. UROŠ Možda tako sve je. .. CAR (Bući) Nikom to ne reci. BUĆA Grob ću biti. CAR Idi. (Buća ode.) CAR (sinu) Ti si čak veseo: Stara sumnja gde je? Podrugljiv ti podsmeh u oku se vidi. UROŠ Šta ću? Sa ženidbom imam slabo sreće. CAR Voliš onu drugu, i možda se nadaš Muž joj biti. Ali tu se varaš. Sve će Biti što ja hoću. UROŠ Mora, jer ti vladaš. CAR (Misli se) Možda je istina. (Gnevno tresne mačem.) Knez da me preteče. UROŠ 

Šta možemo, oče? Gospod tako reče. ( Z a v e s a )

Nazad na vrh

SimaKosmos~ pocetnik ~

Pridružio: 15 Feb 2006Poruke: 9Lokacija: SDPoslao: Sub Mar 25, 2006 7:03 pm Naslov: 

________________________________________ČIN DRUGI 

Uroševa soba. U i>oj je sve u neredu. Po podu, po stolovima rasturene boce, razbacano odelo. U sobi su Uroš, prvi kaluđer, prvi i drugi plemić, prvi i drugi paž, kaluđeri, plemići. Svi spavaju sem Uroša, prvog kaluđera i paževa. Paževi se šćućurili u uglu i nešto šapuću. 

PRVI PAŽ Tu beše Simeun. DRUGI PAŽ Iz Trnova? PRVI PAŽ Glavom. Potom iz Ohrida, Skoplja i Vidina.. . (Zastane kao da se nečega seća, i sanjivo) Prosulo se sunce pločama i travom, Kralj blista u plaštu modrog damaskina, U zlatu i sivom biseru s Cejlona. Kraljica u plaštu od kamilje dlake, 

U sjaju jašpera, srme i cirkona, U veluru mreže mletačke i lake, Pokrivena tankim kamenjem spinola. U ušima dva se rumene rubina, A na mlečnom vratu blista koža bela, I treperi plava bales-kolarina. DRUGI PAŽ (sluša netremice) Kakav sjaj! — A ručak? PRVI PAŽ Jelo se i pilo. Tu levantsko grožđe, ajvar i kanela. DRUGI PAŽ O! PRVI PAŽ Čak i bibera na stolu je bilo. Najzad se na ribu cela gozba svela Ohridske, prespanske, s Morače i Plava. . . DRUGI PAŽ O! PRVI PAŽ Mirisni mošus s ambrom dogoreva. Malvasija medna veče začinjava. DRUGI PAŽ O! PRVI PAŽ I bruji himna i zdesna i sleva. DRUGI PAŽ O! Čitave bajke! PRVI PAŽ Blistaju panciri. I šlemovi zvone. . . Tamjan se preliva, I na mačevima bleskaju safiri. . . (Hvata ga san.) A aprilsko sunce zlatno odsjaiva. (Obojicu ih je uhvatio dremež. Oni već spavaju. Za to vreme su Uroš i prvi kaluđer razgovarali šapatom. Kad ovi zaspe, oni počinju glasno.) UROŠ (s uzdahom) Da. Gospod je gnevan. PRVI KALUĐER 

Smak sveta je blizu. Strahovita kazna na hrišćanstvo pašće. Već otrovni crvi stub Istoka grizu. Razvejana biće naša tiha gnezda. Jao Vizantiji! A i sam car naš će Klonuti pod burom tatarskih najezda. (Menja ton i priča mističnim glasom.) Zimus, jedne mukle noći pune inja, Zatrese se zemlja kalipoljskog broda I zaurla divlji talas mora sinja I začu se topot tatarskoga hoda. Rasuše se kule i kamene zide I prestrašen živalj uteče bez java. A kad jutro svanu, Kalipolj se vide Opusteo, kako smet ga zavejava. Lukavi Sulejman naredbom je hitnom Prevezao Turke na to pusto mesto, Dok se u Vizantu, u metežu sitnom, Gložila gospoda o prljavi presto. A naš car? Vidi li prstbožji u tom? UROŠ (uzdahne) Ne znam. PRVI KALUĐER Ne vidi ga, no slepilom gonjen Čeka da vizantske vrane krila slome, Da na truli presto krene čete gorde, Dok ga u zasedi čeka Tatar sklonjen I sprema mačeve i sokoli horde. UROŠ Ništa ne razumem. PRVI KALUĐER (videći moćan utisak svojih reči, sipa ih i dalje) Kud ga đavo vuče? Dockan biće kada car stane prestravljen Mesto od Vizanta primiv ada ključe I padne u krvi vlastitoj zadavljen. A tad pravoslavlje ko će da nam čuva? UROŠ (Gleda tupo, ne govori ni reči.) PRVI KALUĐER Ti si nam još nada, ti Gospodu veran, 

Ti spasavaj narod dokle bura gruva, I ublaži bol nam gorak, neizmeran. UROŠ Uzdam se u Boga, da mi dela brani. Ja nisam ko otac. PRVI KALUĐER Jer ti imaš cilja. Ne daš da svetinje nevera sahrani. Gospod nek te hrabri, nek te blagosilja! UROŠ (dremajući govori) Tada ćemo dići gorostasne lavre, Da propoji zemlja na sve četir'strane. Duh gospodnji neka poljima nam navre, A monasi neka svetu veru brane. (On je klonuo dohvaćen snom. Iz druge sobe se čuje pesma drugog kaluđera.) Volim tople oči, Na usnama malim, Kad se sladost toči. Tebje Boga hvalim. Žalost ovog sveta Blažim vinom starim. Na mnogaja ljeta Tebje blagodarim, Gospodi. . . (Pevajući »Gospodi« pojavi se na vratima s fenjerom u ruci kome gori sveća, iako je dan, nosi i flašu s vinom.) PRVI KALUĐER (probudi se) Što se dereš? Vidiš: sve spava. DRUGI KALUĐER Divota. Da se kakav dobar batak i but smota. . . (Traži što za jelo. Istoga časa se čuje spop>a glas Dvo- rodržice.) DVORODRŽICA Tu su se sakrili. . . (On u društvu nekoliko stražara uleti na scenu. Spazi sliku i zabezekne se.) Tako mi spasenja! .. . (Uroš koji se probudio.) 

Gospodaru! Piće! . . . Avaj, car kad čuje! (Jednom kaluđeru) O, Gospode, oče. . . Takvog iskušenja!. . . PRVI PLEMIĆ (budi se) Zar se tako, starče, san gospode štuje? DVORODRŽICA (još ne može da dođe k sebi) Ni sanjao nisam. . . Avaj, kad car dozna. Ako reknemo mu, zlo po naše glave! Ako prećutimo, kazna biće grozna Kad mu neki drugi za događaj jave. PRVI PLEMIĆ (produžuje za svoj račun neku raniju svađu) Zar skorojevići da nam temelj grade?. . . On crvene čizme. . . On meneda vređa! . . . DVORODRŽICA Grozna biće kazna: čupaće nam brade. . . PRVI PLEMIĆ Čik nek svoje slavne pretke ko ja ređa!. . . On crvene čizme da ponese! . . . PRVI KALUĐER Ćuti! DVORODRŽICA (Urošu) Šta da kažem caru? O, sudbine jadne! PRVI PLEMIĆ Žutokljunac! Nisu ni opanci žuti. . . UROŠ Šta da kažeš? Reci šta ti na um padne. . . Događaj ispričaj i još k tome dodaj: »Nesrećna ga ljubav ubija. . .« DVORODRŽICA Ni reči. UROŠ (nastavlja) »Onu koju voli za ženu mu podaj. . . Ona samo može da mu zlo izleči.« Jest, njeno me oko, kosa i stas vitki Gone da u noći tražim odmorišta. Ne draže me ni lov, ni mačevi britki, Niti me se tiču glasnici s ratišta. 

Sanjam da se dižem do božjih visina, Misleći na sjaj što u oku joj spava, I gledam uz pesmu, uz pehare vina, Kako, dok Rim pupi, Vizant docvetava. I pijan ću biti i noću i danju. Vlast, blagoslov očev, slava — krpa stara, Sve to ima vrednost od ljubavi manju. DVORODRŽICA (razočaran) I ja sam voleo... UROŠ Ali s manje žara. To mu reci, a sad idite kud koji. . . Zbogom. (Mnogi se razilaze.) DVORODRŽICA Mlad carević, a kakvo mekuštvo! Ljubav. Od užasa čelo mi se znoji. . . (Odlaze. Čuje se) Naš blagoslov. . . Zbogom. Kakvo lepo društvo! (Prevlači rukom preko čela.) Ko da vruć je zejtin nada mnom izliven. Pred očima magla, a u oko trunje! Kud nađoste ovaj prostor nesakriven? (Budi jednoga.) Ustaj! Eno tamo pruži se u žbunje. (Naređuje.) Sve te boce, jelo, napolje izbaci. . . (Filozofira.) Ah, rat spram ovoga igračka je prava. Mi čuvari časti pravi smo junaci. PAŽ (Izvirio i javlja) Car ide ovamo! DVORODRŽICA (krajnje klonuo) Zlo. Ode mi glava. (Svi pobegnu sem Uroša i dvorodržice.) CAR (dolazi) Prekrasan nadzornik! Da divnih stražara! 

Vidiš li kako je noć protekla cela? Tako li se štiti ponos Gospodara? DVORODRŽICA Nesreća je jedna moj rad noćas smela. Brat tvog silnog carstva. . . CAR Siniša? DVORODRŽICA On glavom. . . U mom stanu. . . Stid me. . . Moja žena. . . Sramno. . . Nesreća. . . CAR Šta veliš? DVORODRŽICA Kao s nekim pravom. I kad ga zatekoh, drao se pomamno. CAR I ti ih zateče? DVORODRŽICA Neću da te mučim I da svoje srce dugom pričom žučim. Duga je ta povest, strašno zapletena. Dosta je što celim dvorom podsmeh teče. Svi znaju da me je prevarila žena. I ona mi sama, najzad, tajnu reče. Ja te molim. . . CAR Zašta? DVORODRŽICA Ja ženi oprostih, Jer ona je zlato, anđeo i sreća, I molim te, sram kad ovakav premostih, Ne daj da sramota bude mi još veća. CAR Pa? DVORODRŽICA Svoga strasnog brata iz dvora ukloni. Ta on je i tako gospodar Epira. Šta će ovde, da mi kuću u sram goni. I da prlja čednost mog domaćeg mira. CAR (nasmeje se za sebe) 

Moj zakonik tu me grešenja spasava. Zar?... DVORODRŽICA (zabezeknut) CAR Moram pribeći tom pisanom leku. Pedeset četvrti član za blud kažnjava: Nos i ruke da se oboma odseku. UROŠ Oče! . . . CAR Ćuti! DVORODRŽICA Tim se ne bi beda spasla. (Vidi da je terao lisicu, pa isterao kurjaka.) Nemoj, Gospodaru. Mene bar ne ubi, Tim bi mi sramota još većma porasla. Ne sakati telo, kad već čast se gubi. Ona nije kriva, zato nju poštedi. CAR (razmišlja se) Dobro. Onda sam je kazni kako uieš. Vidim da ti malo tvoja muškost vredi, Kad bičem nad ženom bdeti ne razumeš. Mesto ove molbe, dva dobra udarca Nju bi naučila kako muž se štuje, Da ne sme varati čak ni muža starca. Kad kamdžije padnu, ne sme da se čuje. Idi i pošlji mi amo Tomaidu. DVORODRŽICA Gospodaru, hvala. Naš oče i mati. CAR I Sinišin greh ću imati u vidu. Kazna biće mala, no bol će mu dati. (Dvorodržica ode zbunjen.) CAR (mačem digne s poda jednu zaostalu mrku mantiju) Sve priča o strašnoj noćašnjoj pijanci. UROŠ (muklo) Da. CAR 

S ljudma što treba tebe da se boje. (Pauza.) Družba s potčinjenim, to su nadni lanci, Što vezuju misli i naredbe tvoje. Zar misliš štovaće tvoje zapovesti I drhtati kad ti pogled samo spaze, Kad su te videli pijanog bez svesti? UROŠ Oče, neću više. CAR Adske su to staze. (Pauza. Na carevom licu se grče bore.) Svi napori moji uzalud su bili. Strašljivca, glupaka, ti nazivaš bratom. Reč crnih monaha po mozgu ti pili I odeva dela i zamisli blatom. UROŠ Oče, uvek rob sam bio reči tvojih. CAR Pa zašto si onda molitvama predan? Ja, u tvoje doba, već Velbužd osvojih, A ti ne dožive još dvoboj nijedan. Mesto krvi — mleko, mesto kosti — slama. Unuk Nemanjića po slovima luta, Dok susedi tajom zamke pletu nama I cere se podlo iz svakoga kuta. (Snažno ) Moj udar sve boli. Jad zadadoh svakom. Svi me mrze, ali strah ih od mog reza, Čak mi savez nudi Luj na kavgu lakom I Onom što kune jezik se zaveza. Plašeći se kazne svi susedi strepe, A ja oko sebe strah i trepet sejem. Svi su željni čuti jedne reči lepe, I dan ih ozari kad se ja nasmejem. Ati? UROŠ (oseća da je nemoćan) Ne kori me. CAR Ti? Ljigavo testo! Šta ko hoće, može od tebe da pravi. 

Ti ni samog sebe ne razumeš često, A još manje ljude čija laž te slavi. (On je ljut.) I jednoga dana, kad smrt mene skosi, Ko će dohvatiti razapete mreže, Da pretnjom i mačem slavu svetu nosi? I predstavnik ko će biti krvi sveže? Ko da drži uzde? Ko nov sok da naspe U vino, što u rat goni čete carske? Bogomoljac! (Gleda u sina, koji je zbunjen.) Sav će trud moj da se raspe. Mesto leta pašće noći januarske. Ti, beskrvni majmun što sve podražava, Što se igra rečma, tom, za ljude, zvečkom. Zar od tebe da se zemlja užasava? Od tebe? Ostaćeš večno jadnim dečkom! (Otac nastavlja sve žešće.) Ovo nije zemlja, no sabor vojnika, Ja car nisam, nego ukrotitelj zveri, Pobunjenik stoji do pobunjenika, A zakon mi štite ikone i dveri. (Zastane.) Jest, treba mi crkva, ko rob da mi služi. Ovo nisu ljudi, no psi željni mesa, Carstvo gde sve ključa, Bog se s vragom druži. Ja car nisam, nego ukrotitelj besa. A ti? (Gleda ga oštro.) Šta za tebe sav taj napor znači? U tvom srcu sumnja pružila je koren. Jadni sine, tebe izmirna privlači... UROŠ Oprosti mi, oče, ja sam tako stvoren. CAR (Strašan bes mu preleti preko lica. On se ugrize za usne, da ga zaboli. Hteo bi za ovo da udari sina, ali se savlađuje i produžuje nervozno.) Da, ti si pametan ko i drugi ljudi, Koliko i rulja oko tebe što je. Ali to je malo da se ljudma sudi, Da se njima vlada i da te se boje. 

PAŽ (ulazi i javlja) Tomaida. CAR Posle. (Paž ode.) Pametznači malo. Glavno je zadati svuda strah i trepet. Sa pameti već je mnogo carstvo palo, Jer ne vredi mnogo mudrih reči klepet. (Car šeta, hoće da pređe na drugu temu.) Najzad bićeš pajac ćudi ko zna čije. (Šeta, muči se.) Bar da te je ljubav drukčijim stvorila. (Uroš se ubezekne.) Kod tebe ni ljubav ko u drugog nije. Druge diže, dok je tebe oborila. (Šeta i sprema se za krupne reči.) Što te duže gledam, zbunjeniji bivam. Po čitave noći tvoju brigu brinem. I kad zaspim, samo tvoju nemoć snivam. Ne znam kako veo da sa tajne skinem. (Zastane. Gleda sina u lice.) I da bi se jednom raščistilo s time, Tomaida neka sa dvora se krene. Mi imamo druga posla ove zime, A ne da gledamo uspeh ćudi njene. (Gleda kakav je utisak ostavio na sina.) UROŠ Oče! CAR No! Govori. UROŠ Oče, ja te molim. . . Ne znam kojim putem da svoj greh iskupim. CAR Skloniću je. Dobro. UROŠ Oče, ja je volim. . . (Uplaši se da nije uvredio oca, i brzo) I hteo bih da u kaluđere stupim. CAR 

(gleda ga) Sav moj napor, da zbog jedne žene strada? I da se ukoči možda pohod ceo? UROŠ (očajno) Ako budem bez nje, umreću od jada. CAR (mirno) Onda neka bude kako sam si hteo. (Uroš ne razume ništa i gleda u oca zbunjen.) Nek uđe. CAR (ljesne rukama. Ulazi paž.) (Paž izlazi i propušta Tomaidu.) Moj care. . . TOMAIDA (pokloni se) CAR (Seda na stolicu. Dve su stolice pored njega.) Ovde, pored mene, Sedite. . . Ja želim da sve doznam jasno, Mada znam vam želje i misli skrivene. Bolje pre, no posle, kad bi bilo kasno. Da. .. UROŠ (mahinalno) CAR Bez zavijanja i lažnoga stida! Budimo iskreni! Prilike naszovu Da se brzo, čisto novi temelj zida, Moramo braniti ime, kuću ovu. TOMAIDA (oseća u čemu je stvar) Gospodaru. . . CAR Mnoge ja ne trošim reči. Da li se volite, odgovor mi dajte. Neka strah od kazne govor vam ne preči. Ne s carem, no s drugom govorite, znajte. UROŠ (kad ga otac preseče pogledom) Ja je volim. . . oče. . . Volim kao sebe.. . 

I. . . (Zbuni se.) I. . .sve ti rekoh... Ati? CAR (Tomaidi) TOMAIDA (ona nije očekivala ovakvo pitanje i okolišava zato s odgovorom) Moćni care, Kad dođe dan da se zauvek pogrebe Devojaštvo i da prah se s krina stare, Razmisliti treba o svemu, o svemu. . . (Car je sluša. Ona produžuje kao stideći se.) O mužu su želje ponosne mi bile. Zamišljah ga uvek ko borca u šlemu, S oklopom,nikada s odećom od svile. Pogled mu je drzak, mišice mu smele; On preko grobova dolazi do cilja. Grub. A znade samo pesmu borbe vrele. Ne ume da moli ni da blagosilja. A kad doma dođe, sav u modroj peni, Prostreljenim da me mišicama grli. I taj krvav ratnik, da u mojoj zeni Nađe čar života što mu pravce hrli; I srebrna ponoć kada zatreperi, Zaspi mi na ruci. . . CAR Dosta. To su priče. U današnjici se, devojko, razberi. O, jedna na drugu kako žene liče! TOMAIDA Ti si hteo. Stoga srce ti otvaram. CAR Smisao ti reči ne mogu da shvatim. UROŠ (za sebe) No ja shvatam. TOMAIDA (caru) Ja ti želji odgovaram. UROŠ (isto) Sve propasti mora čega ja se latim. 

CAR (videći da Tomaida okoliši, misli da se stidi i hoće da joj pomogne) Razmišljaš se? Stid te? Stid te čini milom. TOMAIDA (Načini prezriv gest, pogledavši nejakog Uroša. No iako je ona to učinila krišom, car spazi i razume.) CAR (drekne) Naslednik je carski! UROŠ (vidi kud vodi scena) Oče, nemoj silom. TOMAIDA (videći da uvijanja ne pomažu) Ja neću. CAR (prestravljen, sav pozelenivši) Šta? (On čisto ne veruje ušima. Žile mu igraju na slepoočnicama.) Reč tu još jednom ponovi! Tako mi Gospoda, platićeš je skupo! (Tresne rukom po stolu.) TOMAIDA (Pred ovim razjarenim kolosom, koji iz krajnje očinske nežnosti prelazi u orkan, osećo da padaju svi razlozi, stoga padne na kolena i tiho, lažljivo) Nepoznati meni zakoni su ovi. Prosta sam za presto i bilo bi glupo Da se posle kajem zašto se udomih. (Ona ovo govori pogledajući sa strahom kad će se pesnica spustiti da je zdrozga.) CAR Preda mnom legije trepere ko trska I narodi strepe, jer ja carstva zgromih, A ti, bedna ženo, preda mnom si drska. Ko tvoj otac beše? Vlasteličić mali, Dužan, uvek gladan, željan topla kuta. Ne mogade da se ni sabljom pohvali: Iz borbe uteče nebrojeno puta. Ko je tvoja mati? Ćerka sirotana. Despotica gorda iscepanih skuta, 

Gladuje godišnje bar stotinu dana. Vi, grčki potomci Vizanta što stenje, Naslednici bedni carstva što je svelo, Careva, čiji se ponos k nebu penje, A aleme skiptra prodaju za jelo. . . Vi, grobari slave. . . kržljavi izdanci. . . (Ne završi rečenicu, no načini prezriv gest.) I ti, senko sjaja, sad kada te prosi Sin cara o kome ječe svi proplanci, I čiji mač glave vojskovođa kosi, Odbijaš mu ljubav. . . (Unosi joj se u lice.) No ja brak taj želim. Nećeš li, smrt grozna drugi muž ti biće. Govori. Još jednom pitanje ti velim. TOMAIDA Care. . CAR (govori lagano) Prvo smola tvoje telo skriće. Potom vrelo ulje oči ti ispeći, Tup nož će ti jezik odseći i uši, Zatim ćeš morati na vruć ugalj leći, Gde plamen još tinja, a gust dim se puši. A svet oko tebe i zdesna i leva, Obučen svečano kao svat do svata.. . UROŠ (zamišljajući voljenu devojku u mukama) Nemoj. . . CAR (produžuje reč po reč) I dok smola tiho dogoreva Slušaćeš svatovac. . . TOMAIDA Oh, jeza me hvata. CAR Znaj: niko se nije mog spasao gneva. UROŠ (mehanički) Niko. CAR Biraj. TOMAIDA 

(zbunjena) Čekaj. . . CAR No! TOMAIDA Još se ne reših. CAR Kako hoćeš da ti venčanje se peva: Na spalištu ili. . . TOMAIDA Bože! Šta ti zgreših? (Pada caru pred noge i brizne u iskren bolan plač kao pokajnica.) CAR (Videći je ovakvu, menja ton. To su trenuci kad nežnost treba da pobedi, iako je lažna, jer je pretnja učinila svoje.) No ti nisi kriva, već oholi preci. Oni su te, dete, do suza doveli. Krv matere tvoje! Sad reč svoju reci. No! (Pomiluje je.) TOMAIDA (kroz plač) Sve neka bude kako car moj želi. CAR Blagoslov vam dajem! (Uroš klekne pored Tomaide.) Još znamenje vidno Učiniti treba. (Sinu) Prsten s tvoje ruke. UROŠ Izgubih ga sinoć u piću. CAR Prestidno. UROŠ (plašljivo) To je predznak bure usred bračne luke. CAR To je samo sramno, a ne predznak kobi. (Skida svoj prsten.) Blagoslov vam dajem. Uskoro venčanje. (Diže Tomaidu.) Sada možeš ići, pošto prsten dobi. A nas čeka dužnost i carsko nam zvanje. TOMAIDA 

(u očima joj se čita skoro pretrpljeni strah i laž) Idem Bogomajci, s osećanjem novim Svetoj crkvi glavu da stavim u krilo, Željna da u reku mirisnu zaplovim. (Pokloni se.) CAR Zbogom,snaho. (Tomaida ode.) UROŠ Kako sve je lepo bilo. CAR I suviše život uprošćen je, da bi Preplašeni svojoj dali se sudbini. Zagonetke uvek vide samo slabi, A jak čovek sudbu svojim robom čini. . . .Sad nežnosti dosta. Zakonik je svršen? (Seda.) UROŠ Da. Pregledah prepis, i s Dodatkom hitam. No smisao negde izgleda zairšen. (Daje mu rukopis Zakonika.) CAR To znači: još jednom sam da ga pročitam. (Otvara rukopis, pretura listove i govori poluglasno, razmatrajući ga od člana 156. nadalje, koji je deo tada dodao.) Hrisovulje, pisma, dužnost krajišnika, Vađenje železa i jemstva za štetu, Kazne za pijanstvo, dužnost porotnika, Sudija i zakon. Žir za crkvu svetu. Zakoni za novce. . . Povelje zlatarske. Carski sud. . .Tamnici. . . psari i stanari. . . Zakon za kradljivce. . . Za dvorane carske. . . Prenoćište carsko. . . Desetak. . . Globari. . . Crkvena imanja. . . Ko kaluđer biva. . . Rokovi plaćanja carskog kako gredu. . . U crkvama ne sme žensko da noćiva. . . Zakon za merophe. (Glasno.) No, sve je u redu. . . UROŠ I ? . . . (Otvara neko pismo.) Od Lodovika. Kroz mesec će dana Poslanici papski pred tvoj presto stati Noseći ti zvanje verskog kapetana. 

CAR (nasmeje se) Crven će mi šešir pali Vizant dati. Neću papu. . . Zbilja? UROŠ (obradovan) CAR Moralo se. Sada, Kada Kantakuzen u tamnici trune, Pomoć mi papina čak rđavo pada. Sve je prema vetru. UROŠ A papa? CAR Nek kune! I Kalikst me prokle. Zar to znači nešto? Avinjonu javi da sav trud mu dalji Uzalud bi bio. Ali javi vešto. A papi i crkvi darove pošalji. Dalje? UROŠ Jedna molba od Brankova Vuka. Teško mu je što ga šalješ iz Epira. Seoba mu takva pričiniće muka: Uspomene ruši, goni ga iz mira, Da ga ne premeštaš s očevine, moli. CAR Očevina? Kad se o državi radi, Zar premeštaj jedan pravog muža boli? Čovek nije drvo, što kad se presadi Uvene! On treba vrlinu da seje. Stanovnik se carski s mestom srodi lako I očevina mu biva zemlja gde je. Dosad to ne beše. Odsad biće tako. (Pauza.) Dalje? UROŠ I još neke molbe istog kova. CAR Pređi preko toga. UROŠ 

(pretura hartije) Uzajamne tužbe. CAR (Smeška se) Starcima ne gode naređenja nova. Umara ih dužnost nove carske službe. Tja, ja neću carstvo snova kao pređe, Gde su porodična predanja — vrline, Nego carstvo ljudi što razmiču međe, Pa ma bili deca blata i tuđine. Glavno da su snažni i od cara strepe, Ko su, šta su, to je sporedno. A dalje? UROŠ Ban Stevan Bosanski, uz pozdrave lepe, Da mu vratiš zemlje, neke molbe šalje. CAR Nek ćuti! Taj dosta milosti uživa. Dosad treba da je u tamnicu bačen. Taj kletvenik papin, što trag podlo skriva, Nek ćuti, dok nije u mrtve naznačen. UROŠ (s rezignacijom) Čak ni on mi nije ćerku hteo dati. CAR Šta će nam njegovi inoverni svati? Bojao se pape. Sad on nek ga štiti. Na proleće i s njim čarkanja će biti. Za taj sram ja ću mu platiti ma kada. PAŽ (ulazi) Carica! (Propušta je.) CARICA (ušla je i poklonila se) Moj care, reći sam ti rada U sramnom poklonstvu nekoliko reči. Tomaida sve mi kaza. CAR Zar već? Tebi? CARICA A majčin mi ponos tada reče: »Spreči.« Moj sin, ja car da sam, uzeo je ne bi. 

Da, ljupka je, nežna i vitka i plava. Sa purpurnom kosom. . . Zanosi, osvaja. Ali zakon veli: Samo carska glava, A ne carsko srce, brak careva spaja. CAR Gospo, uvek tvoja reč mi draga biva, No ovoga puta, mada si u pravu, Ne razumeš dubok razlog što se skriva I na presto vodi tu lepojku plavu. CARICA (začuđena) Šta? Moraš? Greh neki? . . . UROŠ O majko. . . CARICA Stid da je. I jedno i drugo. Takvi gresi njeni Traže da se zbog njih u tomnici kaje, A ne na prestolu mene da zameni. UROŠ Gospo, greha nije. Ljubav. CARICA Nežnost srca! Carsko gnezdo mora carska tica sviti, A ne kći plemića što u bedi grca. CAR Najzad, ja to hoću. Tako mora biti. CARICA Ne želim da carstvo bude pod sramotom. Želim sreću kruni, i tebi i njemu. Stog te molim da još govorimo o tom. CAR Pa. . . zborimo. . . mada razmislih o svemu. (Urošu ) Sutra ću zakonik taj Saboru dati. Idi i sredi ga. UROŠ (Razume u čemu je stvar. Polazi i, osećajući da se radi o njegovoj sreći, pogleda bolno, kao ranjen u mater i gotovo zavapi) Smiluj mi se, mati. (Ode.) (Car šeta, još ne počinje. Carica čeka objašnjenje.) 

CAR Razlog za taj brak su potrebe državne. Ja unuka hoću, i to što skorije. CARICA Unuka? Zar malo gospode je slavne? U kraljeva. . . kneže. . . CAR Ići će sporije. Za veliko delo proleće me čeka. Carevinu želim osvojiti celu. Mačeva će strašna zazvoniti jeka: Radi se o njenom ili mom opelu. Ko zna šta me čeka kada Vizant padne. CARICA I najgore da se desi, Bože skloni, Tu je Uroš, pravac i nov put da dadne. CAR Naš sin? Sam on baš me na taj korak goni. Carstvom mojim podli povlače se lisci I riju gde mogu. Dok ja vodih bitke, Njemu su uhode, gadni crnorisci, Sipali u glavu laž i misli plitke. Vidiš li ga? Sve je smrvljeno u njemu. Ni snage, ni volje, ni želje, ni cilja. Sin moj, a meni je protivan u svemu. Ja mrvim i kunem, a on blagosilja. Mislio sam dugo, tražio spasenje I molbom i pretnjom. Sve po starom osta. Najzad videh: brak je jedino rešenje. Nek unuka da mi, i to biće dosta. CARICA (Oborila glavu i ćuti.) CAR Istinu ne krijmo. Sama znaš da prosih Na dva mesta snahu. Lošu imah sreću. Znaš sasma kakvim se zamislima nosih. On sam sebi sad je izabrao treću. Za prezrenje nije. A meni se (zastane) hita. On je voli. Možda ona će ga spasti. On u njenom oku svoju sreću čita. A ja moći imam i snage i vlasti. Ne moraju da se nove veze traže. 

A Uroš? Vidiš ga. . . Mi tu nismo krivi (Zastane.) Razumeš. . . Ne mora baš sve da se kaže. . (Slegne ramenima.) Neka u svom sinu svog oca oživi. Možda. . . CARICA (uzdahne) CAR Sve je tako. Pa kad sina rodi, O unuku svome ja ću da se brinem, On će da caruje i da vojske vodi, Kad ostarim i kad krunu s glave skinem. CARICA (premišlja se da još nešto kaže) Da. .. PAŽ (ulazi) Despot Siniša. (Car da mu znak da ga pusti) SINIŠA (ulazi) Gospodaru brate, Čuh da mi se sprema kazna. . . CAR Na zlo lakom, Kao svi što dužnost ne znaju da shvate, Zgrešio si. Zakon pravo sudi svakom. Tvoj greh mi je poznat, ko i ratna dela Stog strog neću biti. (Uroš izlazi iz sobe, i kod spazi Sinišu trgne se.) SINIŠA I najmanja da je, Kazna pečat srama beleži sred čela. CAR Iz ruku današnje uzimam ti kraje I šaljem. . . SINIŠA Tog istog časa, care brate, Kad mene progoniš, crni će monasi Lepoticu jednu u groblje da sprate: Ne mene od srama, nju od smrti spasi. 

Tim je veća kazna. CAR Mužu moj. . . CARICA (doseća se) CAR (nervozno) Ja vladam. Ko je ona? UROŠ Avaj! SINIŠA Zlo je ako stradam. Kajaćeš se, mržnju što sa bratom poče. CAR Ime? SINIŠA (Gleda pobedonosno, pošto je namučio cara. Slog po slog:) Tomaida! CAR (tresne mačem) Do đavola! UROŠ Oče! CAR Šta? Zar i nju lažeš? SINIŠA (duboko uvređen ovim, zauzme stav i oholo) To je ljubav prava. (On ne zna ništa o namerama carevim i pogrešno razume carev gnev.) CAR (zbunjen ovom vešću) Carice, prozbori. . . CARICA (i sama zbunjena, gleda čas u Sinišu, čas u Uroša) Takva vest me čudi. SINIŠA (koji je naopako shvatio ovaj utisak) Što? Misliš da ona carstvo ponižava? I da, možda, carskoj porodici hudi? (Odsečno, gotov na sve ) 

Volim je ko život. Ona moja biće. Carevi mi neće svoju kćer da nude. Nisam vladar kome vreme lovor sviće. Dosta mi je, ako volela me bude. (Okreće se caru i cinično) Naslednika carskog dostojno oženi, — Za porfiru carsku carska su ramena, — No molim te, nemoj svetovati meni. Sirota je, ali lepa i poštena. CARICA Užasno! Šta misliš sad u ovoj tmuši? Dva su puta: koji misliš da je bolji? UROŠ Smiluj se. Zar kula slave da se sruši. CAR (odsečno) Biće ko što rekoh i po mojoj volji. (Nasmeje se.) Divna kazna! Biće to šala valjana. Sto rešenja jednim izvršiću mahom. (U lice Siniši) Tomaida biva za nedelju dana Uroševom ženom, našom carskom snahom. (Siniša, koji je očekivao sve, samo ne ovo, zastane zgraiut. Urošu je lice nasmejano. Car je gord. Carica nešto misli.) 

(Zavesa naglo pada)

Nazad na vrh

SimaKosmos~ pocetnik ~

Pridružio: 15 Feb 2006Poruke: 9Lokacija: SD

Poslao: Sub Mar 25, 2006 7:12 pm Naslov: 

________________________________________ČIN TREĆI 

Veliki nizak trem u lepoj rezbariji. Prednji deo otvoren i odatle pukao vidik na daleke visove obučene u maglu. Levo u dnu su ogromna dvokrilna vrata, koja vode u trpezariju za zvanična dvorska veselja. U prednjei planu, s leve strane, još jedna vrata, manja. Desno, u dnu, vrata vode u hodnik. Desno, u prvom planu, stepenice koje vode na sprat. Docno popodne. Skoro će noć. Po tremu se vrzmaju mnogobrojni kaluđeri, ppeiići, stara i nova vlastela, paževi, dame i dr. U jednom uglu Nikola Buća priča jednoj grupi. 

BUĆA Verujte, ne videh ništa tome slično. Rekoše Petrarka da je ime njemu. Imao sam čast da upoznam ga lično. Taj se čovek prosto razume u svemu. Zna grčki, latinski, zakonike davne, U znanju se niko s njim boriti ne sme. Najveštije vodi poslove državne, Svirač je, a kažu čak piše i pesme. Ko poslanik zimus u Mletke se krenu. Dužd je to smatrao kao počast retku Za državu svoju. Stog vlastelu njenu I plemstvo po krvi, znanju i imetku Pozva da počasna pratnja njemu bude. I dok devojke ga prate okom smernim, Markize mu krišom svoju ljubav nude. A on rečima je plaćao bisernim. Kad on zbori, tajac vlada na sve strane. Slušaju ga gospe i kneževi sedi. Da, on je poslanik zemlje jedva znane, Ja poslanik carski — i on više vredi. DRUGI PLEMIĆ (koji je to slušao) Retka počast. Retka. Toj zavidim slavi. JEDNA DAMA Ničeg goreg nema. Kuga car je zala. 

PRVI PLEMIĆ (koji s njom govori) Kraljicu Francuske za dan u grob stavi I sahrani ravno sedam kardinala. I tri sina kralja od Francuske zdrobi, I brat Patrijarhov, vizantski prvaci, Monahinje mnoge — podlegoše kobi, A živi vapiju: »Srećni su mrtvaci.« (Prvom plemiću) Kako Kantakuzen? PRVI PLEMIĆ Vele, zlo je s njime. Primiće monaški čin još ove zime. LODOVIKO (jednoj grupi) A vaš car je papu izigrao divno. DRUGI PLEMIĆ (Prvom plemiću) Ne razumem što je gospodstvo vam kivno. 

PRVI PLEMIĆ Što? Još gologlavac pita! DRUGI PLEMIĆ Rad bih znati. PRVI PLEMIĆ Jer je dvorac prepun novodošlog gada. DRUGI PLEMIĆ (uvređen) Ja sam plemić. PRVI PLEMIĆ Još će i kraljem se zvati. DRUGI PLEMIĆ Što ja da sam gori ? PRVI PLEMIĆ Nisam za smeh sada. DRUGI PLEMIĆ (ljut) Za mog cara krv se moja rekom prosu. PRVI PLEMIĆ Hvališe! Lep od vas car naš ima donos! TREĆI PLEMIĆ 

(prezrivo) Takvog plemstva svud je ko ti, bedni, što su: Plemstvo koje ne zna za ime i ponos! DRUGI PLEMIĆ Reč meri! PRVI PLEMIĆ Šta veliš? Ti još tražiš svađu? TREĆI PLEMIĆ Govedar! DRUGI PLEMIĆ U boju glava mi je bila. PRVI PLEMIĆ Idi, o junaštvu laži »braću mlađu«. DRUGI PLEMIĆ Šta mi se ti gordiš, ti lenštino gnila? TREĆI PLEMIĆ (smeje se) Car ih iz milosti digao iz praha. (Svađa je sve oštrija. Oko njih se kupe ljudi.) PRVI KALUĐER Nikad da se »novi« sa »starima« slože. Jedni su zbog drugih uvek puni straha. BUĆA Pa to do pobune čak dovesti može. PRVI KALUĐER Bilo bi, da car naš nema ruke snažne. TREĆI PLEMIĆ (vadi mač) Zar mene da vređa sin glupoga sebra? DRUGI PLEMIĆ I sam car je sit vam odanosti lažne! (Vadi mač.) TREĆI PLEMIĆ Žutokljunče! DRUGI PLEMIĆ (Poleti da se bije. Zadržavaju ga.) Pusti da mu smestim rebra! Pusti me da smrvim torokalo gladno. Ni pare u džepu, a nos nebo para! (Metež.) MANUELO (priča nekim ženama) 

Nekakve tri žene, veli priča stara, Mučio je đavo. . . ČETVRTI KALUĐER (ulazi i trlja ruke) Brrr. . . Ala je hladno! MANUELO Tad sveti Dominik sa molitvom priđe Ženama što vrište i mole i tuže, I ko crni mačak sotona iziđe Iz njih i uteče uz zvonarsko uže. . . JEDNA DAMA To je čudo pravo! MANUELO No još većih ima. Sveti Benedikt se gadio od žena. Odjednom ispade pred njega izdima Sedam devojaka. . . (Svi oko njega zinu, a on nastavlja) Sve golih ramena. . . DRUGI PLEMIĆ (Prvom) Klipane. . . MANUELO (priča) Odelo sa sebe su svukle. . . JEDNA DAMA A svetac? MANUELO Uteče, krst uzevši na se. Potom su ga kosom kao bičem tukle. Tad anđeo siđe da ga bede spase. . . LODOVIKO (Bući) I mesto da papske poslanike slavne Dočekamo ovde s gotovim rešenjem, Zbog neke careve namere ništavne Vraćamo se, a pod strašnim poniženjem. . . PRVI KALUĐER (Drugom kaluđeru) Od polumeseca što se kradom javlja, Kažu, car se boji. MANUELO 

(i dalje priča) Sve to zli su dusi. 

DRUGI KALUĐER Kakav sram za jednog cara pravoslavlja, Da kćer svoju nudi emiru u Brusi! LODOVIKO (Bući i još nekima) A sad tu sramotu ko da papi javi? A znajte, careva to je čista šteta. PRVI KALUĐER O, bolje da celu zemlju krv zadavi, No da dočekamo Tatarina — zeta! (Treći i Četvrti kaluđer prelaze u razgovoru preko pozornice.) TREĆI KALUĐER I Sava postade patrijarhom! Bruka! ČETVRTI KALUĐER Šta ćeš? Ulizice car visoko diže. TREĆI KALUĐER Onda našto Sabor, sav metež i huka, Kad car onog bira koji mu je bliže? ČETVRTI PLEMIĆ Ko je dostojniji nek se mačem reši! Ko od nas vernije svome caru služi? TREĆI KALUĐER Što uvlači strance, car užasno greši. PRVI PLEMIĆ Staro plemstvo zar da sa ritom se združi ? 

ČETVRTI PLEMIĆ Mi smo novodošli, no vernosti puni. Naša reč je delo, car nam Bogom biva. Naša sreća leži u vernosti kruni. Da. Mi nismo svilen dronjak koji sniva. PRVI KALUĐER Ta je raspra smešna. TREĆI KALUĐER Stid mi obraz žari. Car nas uvek bučno na Sabor poziva, A, međutim, on sam uvek gospodari. 

DRUGI KALUĐER (izviryje da vidi ide li car) Cara nema, hoj, hoj. . . ala mi se zeva. TREĆI KALUĐER Pita nas za savet, a šta hoće radi. ČETVRTI KALUĐER Zove nas na Sabor da nam se podsmeva? TREĆI KALUĐER Ili da nov strah nam u srce usadi? ČETVRTI KALUĐER I za Zakonik je tobož bilo veće, A sve smo činili ono što on traži. DVORODRŽICA (dotrči) Car ide! Ovamo dajte brže sveće. (Jednom pažu) Idi i naredi »pozdrav« celoj straži. PRVI KALUĐER (zeva) Gle kako se glasno čuje konjski rzaj. BUĆA (Dvorodržici) Što si tako tužai? DVORODRŽICA (mahne rukom) Zli su dani moji. Moja žena. . . (Pažu koji osluškuje) Idi, kuvare ubrzaj. . . (Paž ode.) Zlo kad žena počne kapu da ti kroji. Radi šta ti volja: šibaj, moli, trzaj — Ništa. Zlo kad mrzi, zlo kad te se boji. Znaš, tukoh je bičem, jer je bila kriva, Kad, a ona noćas monahinjom posta. Sad za mene nije ni mrtva ni živa. Da se davim, to mi još jedino osta. BUĆA (gleda ga podrugljivo) Zagonetka, ništa drugo žena nije. (Uzdržava smeh.) DVORODRŽICA Neka se samo vrati. Daću joj sva prava. 

Nek me laže, nek me i pljuje i bije. Šta ću? Kad sam bez nje, luda mi je glava. (Truba.) Car! (Svi se uskomešaju. Žagor, pa potom tajac. S desne strane sa stepenica silazi carica u pratnji jedne dvorkinje. One obe zastanu i očekuju cara s ostapima. Carici se ukazuje počast klanjanjem.) DVORKINjA Carica danas umorna je. CARICA Jeste. Sanjala sam strašne snove noći cele. Letela sam preko jedne crne česte, A dole, poda mnom, vrane pa sve bele. Potom dođe pesma nekih krokodila, Jauk jedne žabe. . . DVORKINjA Uh! CARICA Pa modra reka. . . DVORKINjA Protiv takvih snova treba da se kane Na oko kap čistog Devičinog mleka, Ili kaplja krvi iz Hristove rane. . .§ CARICA Gde tog ima? DVORKINjA Tog je u Vizantu bilo. No Latini sve to odneli su sobom. I palac Simonov, Gavrilovo krilo I suzu Prečasne nad Gospodnjim grobom! Razgrabiše. . . CARICA Strašno ti me snovi plaše. Uroš je zaluđen. Car venčanje želi. DVORKINjA Ljubav leči ulje iz svadbene čaše Mrtvih zaručnika. CARICA Onda idi, preli Postelju mu uljem. U mojoj je sobi Čaša moje snahe i pokojnog brata. 

(Čuje se galama.) Ne. . . dockan je. . . JEDAN GLAS (spolja) Zgodno hitac dobi! CARICA Zlo mi je. . . (U trem ulazi čitava vojska paževa, lovaca, trubača, stražara. Gužva, metež. Ispred svih žuri Siniša.) JEDAN OD LOVACA Tako se samo medved hvata! SINIŠA (klanja se) O, carice snaho, lov naš beše bogat. CARICA Svi ste srećno stigli? 

SINIŠA Svi! Car je pun slave. Njim pogođen pade jedan jelen rogat. Od njega će sutra večeru da sprave. No oprosti, moram ići. Car mi reče Da lično nadgledam čorbe i pečenje. Za sve goste deset ovnova se peče, Jer car svima sprema. . . CARICA Šta? SINIŠA (Ode naglo levo.) CARICA Iznenađenje. Ah, moj san. . . PRVI KALUĐER (jednom lovcu) Zbog nekog, vele, novog stanja. . . DVORKINjA (teši Caricu) Možda neće biti. . . DRUGI KALUĐER A Branko mi kaže 

Da smo svi pozvani zbog nekog venčanja. CARICA (s uzdahom) Opčinila ih je. . . DVORODRŽICA Levo. . . desno. . . straže. . . (Svi se razmiču. Špalir stražara. Ulaze: Car, kralj Uroš, Vukašin, despot Oliver i drugi. . . Pored cara su kartinerije, cakone i dr) CARICA Srećan lov ti zdravim! CAR Hvala, gospo. Zbore, Zdravim sve s kojima danas srećno lovih. Sve zovem na gozbu. . . Nek se pesme hore U čast Patrijarha i zakona novih. Gospo, požurimo. Skup reč čeka našu. . . Kralju. . . (Uroš prilazi nasiejan.) Takav sjaj mi tvog pogleda godi. (Svi polaze levo u dnu ka trpezariji.) Patrijarhu prvu nazdravimo čašu, A potom ostaloj po redu gospodi. (U gužvi se svi izgube levo, odakle se čuju trube, carski pozdrav i dr. Pozornica je za neko vreme prazna, a potom na nju stupaju sleva Siniša i Palman.) SINIŠA I rekneš li nekom o čemu se radi, Onda beži, starče, ispred ruke ove. . . PALMAN Zar da se svađamo, moj junače mladi, Još zbog takvih trica, što se žensko zove. (Oni su prešli u razgovoru preko pozornice i penju se stepenicama desio. Iz trpezarije izlaze Uroš, Prvi i Drugi kaluđer, i Dvorodržica.) 

UROŠ Te zdravice. . . blesak. . . dosadno. . . zamara. . . A ja bih da sanjam. O čemu? Ne znate. . . O nečemu što se s penom razgovara I čiji pogledi zemlju, brda, zlate. Znaš li to stvorenje stvoreno od zvuka? PRVI KALUĐER 

Bože moj! UROŠ Od pesme, od srebrne strune, Od plavih konaca i mreže pauka. Od raskošnog besa mesečine pune, Od sedefa, školjke i vinskoga daha, Zlatne kiše što se niz vrh snežni spira, Od ružinog ulja i zvezdanog praha, Od mramora glatka, vrh koga se jati Red tica i klizi ružičasta pena? Znaš li to stvorenje što vlada i pati? Ime mu je. . . OBA KALUĐERA Čudo! DVORODRŽICA Zagonetka! UROŠ Žena! Da. Voljena žena. PRVI KALUĐER Možda. DVORODRŽICA Imaš pravo. Ali tvoja slika nije sasvim tačna. U njoj još postoji laž, samovlast, đavo, Zmija puna smeha i pritvorstva plačna. UROŠ U voljenoj ženi sve je lepo. . . DVORODRŽICA Jao, Ds znaš kako brzo slast bude gorčina. DRUGI KALUĐER Dosta. Zar si zato ovamo nas zvao? Marim ja za žene i pritvorstva njina. UROŠ Bolje i to slušaj, no laganja tamo, Gde pohvala gadna prosto te zadavi. DRUGI KALUĐER Kuda god se makneš, laž caruje samo. PAŽ (javlja) Poklisari neki. 

(Ode u trpezariju.) UROŠ Caru nek se javi. DRUGI KALUĐER Čistimo se, brate. (Odu obojica.) DVORODRŽICA (kao za sebe) Žena, to je riba. Sve ovako vrda. No riba bar ćuti, A žena govori, praćaka se, giba I kaluđeri se. Tek da te naljuti. CAR (izlazi iz trpezarije) Poklisari gde su? DVORODRŽICA Čekaju. CAR Pa idi. Ako pisma nose, ti mi ih donesi. (Dvorodržica ode.) CAR (sinu) Što bežiš ? Zar tako društvo ti se svidi ? DVORODRŽICA (Vraća se) Gospodaru, dvoma sad potreban jesi. (Njega prate dva vizaitijska paža noseći jastučiće. Na jednome je pismo, na drugome pismo i neki zavoj.) DVORODRŽICA Paleolog! (Daje caru pismo) CAR Divno. DVORODRŽICA Kantakuzen. (Daje mu drugo pismo.) CAR Slavno! (Paževi ostave i odu. Dvorodržica takođe.) CAR (otvara Paleologovo pismo) 

Krasno! »Mada poznat nisam ti odavno, Pomozi me.« Hoće presto da utvrdi. Darove mi nudi, naziva me bratom. Sve careve druge proklinje i grdi. UROŠ Hm. CAR Pred unutrašnjim Vizant stoji ratom. Da vidimo drugo. (Otvara Kantakuzenovo pismo i čitajući ga govori) Iz tamnice ječi. Seća me na prošlost, počasti mu dane. O, što je tu slova, nepotrebnih reči! Pismo mu je dugo, ravno četir' strane. I on traži pomoć. Svu počast mi nudi, Ako Paleolog što pre srušen bude. Dva cara, a jedan drugog podlo kudi. UROŠ A obojica ti slavu i čast nude. No to je opasno. Možda kakva zamka? CAR Večito sumnjalo. UROŠ Krvav put je cilju. CAR Bez krvi se, sinko, ne uzme ni slamka, A ne grad što živi sav u izobilju. Vizant, taj ključ slave, bogatstva i draži, Vizant, taj crveni rubin, kamen časti, Sad moj zlatni prsten za svoj okvir traži, I moj bič, reč moju, pečat moje vlasti. UROŠ Zašto hitaš, oče? Što si zemlje nesit? CAR Jer me mora zovu, jer mi kule kliču, Jer me k sebi vuče grad mučenja presit. Preda mnom kapije njegove se miču, I zove me k sebi kruna uzdisanja, Ta kruna na kojoj nema mesta čista, Što pamti ubistva, trovanja i klanja, I što kroz vekove ostala je ista. Ta kruna, taj zlatni letopis vremena, 

Što se seća nisko palih velikana I careva malih i velikih žena. — Ah! . . . UROŠ (sa dosadom) CAR Puno je zvezda i blistavih dana. O, vest takva zar ti ne uliva radost, Što u nama Vizant naslednika steče? UROŠ Ne. CAR Mi smo ta nova vizantijska mladost, I krv Andronika i u nama teče. Gle, šta Kantakuzen šalje mi uz pismo! (Razvija onaj zavoj na jastučetu.) UROŠ Šta? CAR Kartu Vizanta. Trebaće mi, kaže. (Razvija kartu i prostire po podu.) Skoro moj će biti, jer daleko nismo. O, željeni grade, mi smo tvoje straže! UROŠ Jadni grad! Tuđ biće kraj dva svoja cara. Strašno. (Neki su došli iz sobe i gledaju Cara, koji je razdragan.) CAR Delo ruku mojih to sazreva. Gledaj, sebe jede nemoćna i stara Zmija, koja mi je pila sunce dneva. Čitave sam noći lutao ko seni, I čekao žudno grč bludnice svele. Sad je došlo. Dršću svi udovi njeni, A na ramena su jejine joj sele. (Gleda u kartu.) Gle, dvor Vasilijev, hram dostojan Boga. 

UROŠ I Nikola Buća u zvezde ga kuje, Mada i sam čuda video je mnoga. 

CAR (pohlepno) Pust je. Čeka moje fanfare da čuje. I zadrhtaće mu šesnaest stubova I grunuti blago, što je žudno krao. (Smeje se.) Paleolog, senka dostojna grobova, Kantakuzen rob je, u tamnicu pao! UROŠ Rob! Sudba. CAR Evo ti dvorca svih Komnena. UROŠ Slušao sam da je to kruna lepote. CAR (putuje i dalje mačem po karti) I riznica evo, negda punih plena. Prazne su. U njima sad se bube kote. UROŠ (gledajući sa zebnjom u kartu) Veliki je Vizant. CAR Moja moć je veća. S nje osam dvorova carskih užas rove, I Paleologu od nje dršću pleća, Jer Gospod Bog mene za spas Grada zove. UROŠ Strah me. CAR (nasmeje se) Od pobeda? — Gle, vrti maslina. Evo ti i Skole, Magnaura tu je, Tribunala evo čeličnih zidina, Čije gorde kule prvi zraci ruje. Evo ti hodnika. Na tri strane vode. Gle, Biblioteka! . . . UROŠ (ushićeno) Puna svetih spisa! CAR I kapele carske gordo dižu svode. Evo kupatila od čistih jaspisa. 

UROŠ Evo crkve, crkve. . . Gle, bezbroj ih ima. Pune su sutona, božanstva i straha. U njima treperi dah sveštenog dima. CAR I grči se demon slomljenoga maha. UROŠ Strasno volim crkve. CAR Moć u njima spava. Ali tebe zove zvon stokratih zvona S galije što tone i što očajava. (Dalje na mapi.) Kubikum! Pa Filaks. Evo Oktogona! UROŠ I Sofija Sveta! Opet crkve tu su! CAR Što brojati crkve? UROŠ Zbornika su pune. Cela prošlost spava tu u papirusu. CAR No bled sjaj je mitre naspram sjaja krune. UROŠ Bled je, ali ljubak. Ta mi nežnost godi. CAR Nežnost, kad džin grca, džin propale slave I mrtvačko lice ogleda u vodi ? Vali vruće krvi ulice mu plave I čitave rulje ko utvare kruže. Čekaju da kuga kosirom ih zgrabi. Dok se lovor drobi i venu mu ruže, Moja gorda vojska boljem cilju grabi. Ljulja se i ječi bolnik prepun zlosti, A prazne mu kule odjekuju tupo. Istočnome caru dršću trule kosti, A smrvljen mu pogled u noć stremi glupo. Čuj! Vizant nas čeka. — I ko dužd, pun sjaja Pod stegom, dok vetar iz pustinje reže, Venčaću se s morem što svetove spaja I do Svetog Groba razapeću mreže. (On se yspravio. Gleda gordo, zaneseno.) 

Iz četiri mora dohvatiću vode, Nek s četiri mora krik slava zahori, Reč zakona neka božje stresa svode, Jer jedan je zakon: vladaj i pokori. Nek se prospe ponos niz iemljive zide I smrt strašnu Gradu osvetu prozbori, Da vragovi moji u prahu se vide, Jer jedno je pravo: vladaj i pokori! Četrdeset leta još preda mnom stoji, Četrdeset leta nek strast vlasti gori, Svako neka novi alem krune broji! Jer jedan je moral: vladaj i pokori! CARICA (dolazi iz trpezarije) Moj care, vlastela traži te. CAR Sad, sada. (Jednome pažu koji je tu) Tomaidu zovi. Sad nek bude slavlja. UROŠ Oče, hvala, oče. . . (Carica se mršti) CAR Ti tom nisi rada? (Pryža joj pismo.) Divne vesti Vizant večeras nam javlja. UROŠ Načinimo zato veselje obilno, Ko kada se vojska na nov pohod sprema. Nek u svakom budi osećanje silno. (Paž se vraća u društvu s Palmanom.) PALMAN Gospodaru, ovde Tomaide nema. Nego? CAR (zaprepašćen) PALMAN Sa Sinišom. . . UROŠ (užasnut) Uteče po mraku? PALMAN 

Ja sam znao, ali mišljah: »Šta to mari?« UROŠ Oče, odmah pošlji za njim stražu jaku. (Palmanu) I još im pomože ti, glupače stari! CAR Platiće mi skupo! (Mnogi se razilaze.) JEDAN VOJVODA (šapatom) Stvoriće se čudo! CAR Oboje ću. 

PALMAN Ja sam. . . CAR Pijan celo veče! Ništa ne razumeš, ti, matora ludo. JEDAN OD ONIH ŠTO BEŽE Sklonimo se, biće meteža i seče! (Na pozornici ostaju Car, Carica, Uroš i Palman. Ostali su pobegli.) UROŠ U poteru, oče. CAR (Palmanu) Ti požuri brže. Nek Dvorodržica odmah dođe. . . PALMAN Hoću. (Ode.) UROŠ Gnevan sam. Hajdemo. Moj konjic već rže. CARICA Gospodaru, zašto metež stvaraš noću? Prikrijmo sramotu. CAR Sa mnom da se šali ? Sa naredbom mojom? 

CARICA Pa zar druge nije? Da svi vide da smo na nju samo spali? A i sam znaš ko je, od rodbine čije. Nama druga treba, za našega sina, Kad ovako zbi se, neka tako bude. Spasimo se jednog nedostojnog čina. UROŠ Majko, tvoje reči zar mi ljubav kude? CARICA Ja klečim pred vama, mužu moj i dete. (Klekne.) UROŠ Majko. . . CAR Gospo. . . CARICA U sram ne hrlite sami. CAR (Vidi se da ga neprestano muči pospednji događaj. On u duši odobrava Caričine reči.) Smeje mi se! Takve uvrede se svete! CARICA Pa gde da ih nađeš sad u noćnoj tami? A sutra na kome ko zna biće kraju. Venčaće se noćas krišom, i šta tada? Hoćeš da sramotu celim carstvom znaju? UROŠ (očajno) Venčaće se! (Plače.) Majko! CARICA Sin moj u plač pada! UROŠ Majko, i suviše to je gorka čaša. CARICA Znaš li sin čiji si, znaš li svoje pretke? CAR (više za sebe) CARICA Znaš li šta znači carevina naša? Zar ti gode dvorske poruge i spletke? 

U noćašnjoj huci bestidnica ode, Da je svu noć grli Siniša, bez stida. I ti hoćeš s njom da preci ti se srode? Naše ime da joj rane časti vida? I zar tvojoj deci takva treba mati? Care, zašto ćutiš? CAR (rezignirano) Reč ti mudrost prati. Iz tebe govori carica i iajka. Ne mogu je stići, da konj ima krila. Pa i da je stignem, našto cela hajka? Tomaida nije više što je bila. (Dvorodržica i Palman dolaze.) PAPMAN Gospodaru. . . CAR Vi ste. . . Zašta sam vas zvao? (Smišlja izgovor.) Šta je sa jestivom? DVORODRŽICA Gotovo je. (Kao sa strahom odbija te misli, zastane, pa prezrivo) Otac car careva, a sin bogomoljac! (Ustaje. Pretećim glasom) Ti nagrizaš koren i mladicu sočnu. Dahom smrti pahneš carevinu celu. (Carica ne ume da se snađe u situaciji. Htela bi nešto reći, ali joj reč zastane u grlu. Iz sobe se čuje himna.) Ej, dosta sa himnom. Nek zapevke počnu. Vi niste na gozbi, nego na opelu. (Sa tužno retkim podsmehom i bolom sruši se opet u stolicu.) Na Vizant! O, dosta, dosta biće šale. Vizantijo, spavaj! Mirujte stražari. Ne boj se za kule i za arsenale, Jer mi nismo vojska, no bedni grobari. Mačevi su tupi, koplja zarđana, Pod odećom carskom monaške su tralje. . . Oče. . . UROŠ (plačevno) CAR 

Ti si suton mog sunčanog dana. UROŠ Oče. . . CAR (van sebe) Dalje. . .(Gnevno) Dalje. . . (Klonulo) Dalje. . . CARICA (umirujući ga prilazi mu) Care. . . CAR (i dalje u ekstazi) Odlazite, aveti i senke! Umuknite horne, utrnite luče. Dosta je pevanja, dosta terevenke! CARICA (hoteći da ga umiri) Care, kakve crne zamisli te muče? Sin tvoj, evo, čeka tvoj poziv da gine, Da donese nove pobede, nov lovor, Da s tornjeva carskih krunu za te skine. CAR (ponavlja mahinalno, kao pijan) On čeka. . . CARICA O, čemu sav taj mračni govor? CAR (kao da se budi) On čeka. . . da sin moj. . . oprosti, oprosti. To je zanos. Samo ružan san sam snio. (Kao da hoće samog sebe da uveri.) Umoran sam. . . Neka vlastela se gosti. CARICA Gospodaru, noćas suviše si pio. Treba leći. . . CAR (kao u bunilu) CARICA Hajde, i nek ponoć zbriše Trag na uspomeku strašne noći ove. Neka sveži lovor vrh nas zamiriše, Da sanjamo slavu i pobedne snove. 

CAR (Ranije ushićenje ga opet obuzima. Diže se.) O, tamo su snovi, kad se sunce prospe, Kad pozlati mramor i kad mora grli. (Pada u ekstazu.) Tamo ponoć blista, kad se srebrom ospe. Molitva odande u nebesa hrli. Tamo teče požar meseca razliven. U orlove carske sjaj ću da mu stopim. Vaskrsnuće Gospod na Golgoti skriven: Tamo Vizant čeka da mu oči sklopim. Tamo, vidiš tamo, gde plave magline, Tamo ću prestole moždinom da škropim, Tamo da porobim klance i doline, Tamo Vizant. . . (Okrene se sa širokim gestom kao da zove sina. No kad ga spazi smrvljena kraj prozora i oborene glave, on ponova jaukne) Sine! (Više se sruši no što sedne u stolicu. Padne mu mač. On oseća svu tragediju, čita svu budućnost.) 

UROŠ (Rezignirano diže glavu s očima punim suza. Carica prestravljena stoji kao kip.) (Na pozornici je potpuno noć, samo ova tri uzbuđena lica osvetljava svetlost iz trpezarije.) CAR (Diže glavu lagano. On više nije besan. Kao ranjena zver koja traži saučešća, gleda tupo, neodređeno u sina, a s usana mu sklizi, kao odjek teških misli što mu jure po glavi, nedovršeno pitanje) . . .Kad ja oči sklopim! 

( Z a v e s a )