PRELAŽENJE

1. Prelaženje kao kompozicijski element. Prelaženje je istaknut, izrazit, neobično naglašen moment prostornog premeštanja junaka. Junak se, na primer, pretvara u životinju ili u pticu i beži ili leti, ili on seda na pticu, ili na konja, ili na leteći ćilim i dr., obuva samohodne čizme, njega prenosi duh, đavo, putuje na lađi ili se prebacuje na letećem brodu, na brodu prelazi reku uz pomoć lađara, spušta se u ponor ili se uspinje na goru pomoću lestvica, užeta, lanaca ili kandži, drvo raste do neba ili se junak vere po drvetu, na kraju ga vodi vodič kog on prati. Oblici prelaženja se stapaju, asimiluju, prelaze jedan u drugog. Nije bitna sistematizacija, tu je bitno nešto drugo : svi načini prelaženja upućuju na jedinstveno područje porekla: oni proizilaze iz predodžbi o putu umrlog u drugi svet, a neki prilično tačno odražavaju i pogrebne obrede.

2. Prelaženje u liku životinje. U bajci se junak, da bi prešao u drugo carstvo ili obrnuto, ponekad pretvara u životinju. Junak se pretvara u životinju tek onda kad je saznao za trideseto carstvo. „Kroz goru su bežali kao lasice, a preko sinjeg mora kao sive patke“. Sličan slučaj: „Seo Ivan – ruski junak na dabra i krenuo kroz more, prešao ga i sišao s dabra“. Tu vidimo životinje koje uopšte nisu pogodne za brzo prelaženje. Izbor tih životinja otkriva lovno poreklo tipa prelaženja. Mnogo češće i uopšte češće od svih drugih oblika figurira ptica. No, kad se pojavljuju životinje za vuču, funkcija prelaženja prelazi na njih, a ptica takođe služi kao zaprežna životinja: ona se može uzjahati. Kako je pokazao N.J. Marr najstarija životinja za vuču u Evropi bio je jelen. Bajka je takođe sačuvala jelena. Karakteristično je da se jelen utrostručuje zajedno sa starijom pticom i zecom u jednu celinu. S pojavom konja prekida se i totemska tradicija pretvorbe i počinje nešto drugo: na životinju se seda. Ali, s jedne strane, o junaku se ponekad kazuje „da se pretvorio u konja i potrčao u dvor Lepe Jelene“, tj. na novu se životinju prenose stari oblici magične upotrebe, s druge strane, novi oblici upotrebe životinje (jahanje), kako smo spomenuli, prenose se na prethodne životinje : ptica se može uzjahati.

3. Ušivanje u kožu. U bajci je raširen sledeći oblik prelaženja: junak se ne pretvara u životinju, nego se zašiva u njenu kožu ili uvlači u

njenu strvinu. Ptica ga dohvata i odnosi. Ovde je reč o kasnijem obliku koji je zamenio pretvaranje. Tu pretpostavku potvrđuje građa. Stavljanje kože susreće se u obredima inicijacije, simbolizirajući jednobitnost sa životinjama. Neofiti su plesali, oblačili se u kože vuka, medveda, bivola, oponašajući njihove pokrete i zastupajući totemsku životinju. Taj motiv postoji i u mitovima. U Egiptu su se u prastaro doba čuvali leševi , omotani kožama. Tragovi takvog pogreba nađeni su priloikom iskopavanja. U Grčkoj je odevanje leševa u kože ustupilo mesto odevanju bogova u kožu. Poznat je lik Dionisa koji je obučen u bikovsku kožu koja je rogatom glavom okrenuta prema dole.

4. Ptica. „Seljak je seo na orla; orao se vinuo i poleteo na sinje more. Udaljio se od obale i pita seljaka: 'Pogledaj i reci šta je za nama, i šta je nad nama a šta ispod nas?'.' Za nama je – odgovara seljak – zemlja, pred nama je more, nad nama je nebo, ispod nas voda'“. Lik ptice je povezan sa dalekim prostorom, posebno sa morem. Zašivanje u kožu dostiže svoj vrhunac kod naroda – pastira i stočara (Hindusi u doba Veda,u Africi), a ptica je karakteristična za priobalne stanovnike (priobalni stanovnici Amerike). Kad čovek umire njegovu dušu preuzima ptica. Ptica, prema tome, odnosi dušu u onostrano carstvo. Takve ptice koje odnose mrtve su kod stanovništva Okeanije ptica – nosorog, u Australiji – vrana, kod plemena Nutka – gavran. Predstava o duši – ptici ili o duši koju nosi ptica, sačuvana je u Egiptu, u Vavilonu, u antici, i svi oblici su bliski bajci i oni je objašnjavaju.

5. Na konju. Konj je kasnijeg porekla od ptice. On figurira u obredima: on se sahranjuje zajedno s umrlim kao prevozna životinja. Malten je primetio tu zamenu u antičkoj Grčkoj. Mrtvac se u helenskoj ( kao i u austro – germanskoj) veri pojavljuje u isto vreme u obliku konja i uporedno s tim u obliku jahača ili gospodara konja. Junakov let na konju, prema tome, odražava drugu fazu istih predodžbi kao i let na ptici: prelaženje u carstvo mrtvih.

6. Brodom. Čamac ili brod, lađa kojom se junak otprema nije sasvim običan brod. To je leteći brod. On je isto evoluirao iz ptice kao i konj. Na konja su prešla krila, na brod samo sposobnost savladavanja vazduha. U Egiptu se čamac spojio sa suncem. Tu lađa mrtvih plovi vodom zajedno sa suncem. Prelaz preko mora imamo u Vavilonu, što nam je poznato iz mita o Gilgamešu. U

Grčkoj postoji prelaz preko reke s mračnim lađarom Haronom, takav prelaz odražen je i u bajci.

7. Po drvetu. Slično poreklo ima motiv drveta po kome se dospeva na nebo. „Uzeo je vreću i popeo se na hrast. Penjao se, penjao i stigao u nebo“. Ovde ruska bajka odražava raširenu predodžbu da su dva sveta (a ponekad i tri – podzemni, zemaljski i nebeski) spojeni drvetom. Drvo je slabo povezano s kultom mrtvih, ako izuzmemo sahrane na drveću ili u deblu. Ali, drvo – posrednik je u vezi s šamanskom inicijacijom i s likom ptice, s jedne strane, i s čamcem, s koritom u koje se polaže pokojnik s druge strane.

8. Lestvama i remenjem. S drvetom je tesno povezano prelaženje lestvama. U ruskoj bajci zrno graška raste do neba. „I tu su nastale lestve“. Te lestve ne služe samo za uspinjanje na nebo nego i za uspinjanje na goru. „I u taj čas u gori su se pojavile lestve“. Za silazak u podzemni svet služi remenje. „Tada se on dosetio : zaklaće svoje konje, skinuće sa njih kožu i izrezati remenje, splesti od njega košaru i u njoj se tamo (tj. u podzemno carstvo) spustiti“.

Bogovi koji se spuštaju s neba po užetu, ili se spuštaju u pakao susreću se prilično rano, u pogrebnim se običajima susreću lestve tek u stadiju koji se podudara s Egiptom. Kod starih Egipćana i u nekim mumijama nađene su minijaturne lestve kojima su se duše mogle spuštati ili uspinjati na nebo. Te su lestve čarobne, njih može da koristi samo onaj koji zna čarobne formule. Ta mehanička sredstva prelaženja (lestve, remenje, užad, lanci, motke itd.) su deformacija ranijih predodžbi. Određeni oblik prelaženja, isto kao i prethodni oblici, pokazuje da se tu odražavaju predodžbe u drugi svet.9. Uz pomoć vodiča. „Vučica je potrčala, i za njom je pojurio

carević“. „Kreni uz more, doći će srebrna ptičica za zlatnom kukmom : kuda ona poleti, tamo i ti idi“.Ovde opet vidimo vodiča istog životinjskog izgleda kao i u drugim oblicima. Vođenje junaka je kasniji oblik.

10. Zaključak. Prvi i osnovni zaključak je da su svi načini prelaženja jednakog porekla: oni odražavaju predodžbu o putovanju umrlog u zagrobni svet. Drugi zaključak: raznolikost oblika često se može razmatrati kao naslojavanje kasnijih na ranije oblike. Tu zamenu izaziva zamena oblika proizvodnje. Najstarijski oblik je totemska predodžba o pretvorbi čoveka u svoju totemnu životinju. S odumiranjem totemizma ti se oblici menjaju. S pojavom životinje za vuču i usavršavanjem načina prevoza počinju da se menjaju najpre oblici prelaza (sedanje na pticu), a zatim i same životinje:

pojavljuju se jelen i konj. Konj se prvobitno asimilira sa pticom, isto kao i kod naroda koji ne poznaju konja – čamac, tvoreći hibridne oblike. Figura umrlog se razdvaja na vozača i voženog, ili vodiča i vođenog. S prelaskom na zemljoradnju vodič se antropomorfizira i postaje bog, ali je životinjska priroda još jasna iz rudimenta i paralela. Čak i takvi oblici kao što su lestve, drvo i remen pokazuju u poređenjima svoj prvobitni životinjski oblik.