Isiod: srpske ene i djevojice, u pratnji ustaa, u maru

Ispod: srpske ene i devojice, u pratnji ustaa, u maru

prema Jasenovcu.

Nie: nekoliko zatoenika u Jasenovcu angaovanih u radu u

logoru.

Desno: dva ustaka straara u logoru Jasenovac ispred hrpe dokumenata i predmeta zaplenjenih od zatoenika koji su stigli u logor.

Gore: jedan od maljeva koje su koristili ustaki koljai za ubijanje zatoenika logora Jasenovac.

Ispod: specijalna naprava koju su projektovale ustae (a proizvela nemaka fabrika "Solingen") za klanje Srba i Jevreja u masovnim pokoljima.

Jedna od vie stotina grobnica u kojima su pokopavani leevi zatoenika logora Gradina.

Gore: tragovi muenja na telu jednog zatoenika logora Jasenovac.

Desno, odozgo prema dole: leevi zatoenika Jasenovca ba-

eni u reku Savu i izvaeni u Beogradu. Jedan zatoenik Ja-

senovca ubijen maljem. Mladi Srbin kome su ustae izvadile

oko.

Nie: nekoliko od 7000 srpske dece zatvorene u logoru u Sisku, snimke je kriom napravio ministarski slubenik Ante Dumbovi (odreen da popie internirane).

Gore: jedna grupa od 3336 srpskih deaka koji su internirani u

logor Jastrebarsko, obueni u ustake uniforme i podvrgnu-

ti "preodgajanju" u katolicizam.

Ispod: srpski deaci pretvoreni u kosture u logoru Jastre-

barsko.

Levo i gore: srpska deca fotografisana u logoru Sisak, Jastrebarsko i Gornja Rijeka.

Iznad: logor za istrebljenje Lepoglava, koji su ustae slubeno zvale "Mesto okupljanja za naobrazbu i prisilni rad".

Levo: prva strana jednog spiska srpske dece ispod 14 godina, koja su ubijena u Jasenovcu (pored imena oznaena je dob i mesto roenja). Telegram, datiran 2. juna 1942. koji sadri zahtev za 200 ustakih orunika radi prebacivanja Cigana od Zemuna do logora Jasenovac.

Gore: ostaci pei krematorijuma u Jasenovcu.Ispod: ostaci elektrine centrale u Jasenovcu

LJUDI I PACOVIU novembru 1945, nekoliko meseci po zavretku sukoba, Saveznici osnivaju Sud za suenje ratnim zloincima. Meutim, Rimska crkva se aktivira na pomaganju nacifaistikim zloincima da izbegnu zemaljskoj pravdi, pa Vatikan postaje "najvea organizacija ukljuena u ilegalni promet zloinakih emigranata" 16.

Razne katolike ustanove pripremaju put bega koji vodi od Austrije do grada Vatikana: put koji je paralelan i povezan s tvorevinom koju je sainila obavetajna sluba vojske SAD, iji je naziv The Rat Channel, "Pacovski kanali" 17. Zahvaljujui ovim milosrdnim "kanalima" nekoliko hiljada ratnih zloinaca, u naizmeninim talasima, stiu u Rim: primani na mestima zatienim eksteritorijalnou, dobijaju pasoe s lanim identitetom (esto dokumenti Meunarodnog Crvenog krsta), na kraju se upuuju na sigurna skrovita u Junoj Americi, naroito u Argentini, ileu i Urugvaju, zemljama u kojima vladaju reimi pod velikim uticajem Katolike crkve.

Katoliku organizaciju koja koristi "pacovske kanale" vodi ustaki prelat Krunoslav Draganovi i moe da rauna na aktivnu podrku (ili prosto na saaljenje) mnotva katolikih prelata i svetenika. Zahvaljujui ovom "boanskom provienju" u prvim godinama posle rata preko 4000 ratnih zloinaca, meu kojima 200 bivih ustakih glaveina, uspeva da izbegne sudove i pravdu. "Pacovskim kanalima" bee - da nabrojimo samo neka imena - organizator antisemitskog "konanog reenja" Adolf Ajhman 18, ideator pokretnih gasnih komora Valter Rauf, doktor iz Auvica Jozef Mengele, komandant logora Sobibor i Treblinka Franc tangl, teoretiar eutanazije "niih vrsta" Gerhard Bone, "Lionski krvnik" Klaus Barbi, te mnogi drugi nacistiki zloinci.

Reijska kabina katolikog sektora "pacovskih kanala" smetena je u Rimu, u Ulici Tomaeli 132, kod sedita Crkvenog koleda Sv. irolama Ilirskog, istorijskog centra hrvatskog katonacionalizma; po stvaranju Nezavisne Drave Hrvatske, aprila 1941, semenitarci ovog koleda su odmah skinuli jugoslovensku zastavu i zamenili je zastavom hrvatske drave. Tokom rata u ovaj koled su primane ustake delegacije, organizovali su se susreti izmeu tih delegacija i predstavnika Rimske kurije, s argentinskim ambasadorom Ljobetom, s ocem Agostinom emelijem (osnivaem Katolikog univerziteta Sveto srce u Milanu, koji je bio veoma moan u Vatikanu i predsednik Papske Akademije nauka). Oktobra 1943. u Koledu sv. irolama predstavljena je knjiga autora monsinjora Draganovia i dr Ive Guberine, Sveta Hrvatska, koja predstavlja odu praksi prisilnog "prekrtavanja" pravoslavnih "izmatika" u katolicizam 19.

Najzloglasniji ustaa koga je spasio katoliki sektor "pacovski kanali" jeste Ante Pave-

li 20. Ali bivi Poglavnik samo je prvi u dugom nizu.

Godine 1945. prvi zapovednik logora Jasenovac, Ljubo Milo, zadran je zajedno s bivim zapovednikom ustakih logora za istrebljenje, Vjeroslavom Luburiem, u saveznikom zarobljenikom logoru u Fermu, Italija. Po dolasku u logor monsinjora Draganovia, ova dvojica ustakih zloinaca, obukavi svetenike mantije, uspevaju da pobegnu i da se domognu gostoljubivog Koleda Sv. irolama Ilirskog u Rimu. Prvom se gubi trag, a drugi e se u Madri-du pridruiti monsinjoru Ivanu ariu, da bi zajedno osnovali ustaki asopis "Drinu" i grupu "Hrvatski narodni otpor". Godine 1967. Luburi e potpisati Predgovor knjizi uzepea Mazui-ja 21 Missione in Croazia 1941-1946, apologetsko delo o Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj i njenom poglavniku. Godine 1969. Luburi je ubijen u revolverskom obraunu u prostorijama ustake tamparije.

"Pacovskim kanalom" koji je pripremila Sveta rimska crkva bei bivi ustaki ministar unutranjih poslova Andrija Artukovi. Bei odgovorni za masovnu deportaciju u nacistike logore Vjekoslav Vrani (za koga e Argentina, u koju se sklonio, odbiti zahtev za ekstradiciju dobijen od jugoslovenske vlade). Bei bivi ustaki ambasador u paniji Petar Pejaevi, te bive Poglavnikove diplomate u Latinskoj Americi Branko Benzon (koji e se isto tako povui u Argentinu, gde e postati lini Peronov lekar), i Domagoj Antonio Petri (koji e poetkom devedesetih godina regrutovati plaenike u Argentini za rat protiv Srba). Bei bivi ef tajne ustake policije Gorg Vranti. Bei bivi zapovednik Pavelieve telesne garde Vlado Sveen. Bei bivi ministar ratarstva u vreme diktature Stjepan Hefer. Bee duhovni poglavari Ivan Asani i Josip Markovi. Bei zapovednik hrvatske vojske Josip Tomljanovi. Bei bivi zapo-vednik ustakog zrakoplovstva Vladimir Krac. Bei bivi ef zagrebake policije Radomil Vergovi. Bee bivi general Ivan Hereni i bivi pukovnik Danijel Crljen. Bee bivi zapovednik Ustake mladei Orsani i njegov drug Milo Bogeti. Bei bivi oficir ustake vojske Ivo Bogdan (koji e u Buenos Airesu osnovati asopis "Hrvatski nauk").

Meu ustakim zloincima koji su se spasili preko katolikog Rat Channel nalazi se i bivi poglavar Ivo Rojnica. Prefekt grada Dubrovnika, odgovoran za istrebljenje hiljada Srba i Jevreja, Rojnica je 1945. pobegao nosei plen koji je oteo od rtava. Uhapen u Trstu nakon to ga je prepoznala jedna Jevrejka rodom iz Dubrovnika, Rojnica je osloboen na intervenciju monsinjora Draganovia i prebaen je u Argentinu. U ovoj junoamerikoj zemlji postao je indu-strijalac tekstila, a 1977. Jugoslavija je zatraila njegovo izruenje koje su argentinske vlasti odbile. Godine 1991. predsednik Franjo Tuman imenovae Rojnicu za hrvatskog ambasadora u Argentini, iako je ime biveg ustakog poglavara na spisku ratnih zloinaca koji se jo trae; pri-stanak argentinske vlade stii e po hitnom postupku, ali e imenovanje biti opozvano zbog energine kampanje argentinske tampe.

Meu desetinama ustakih glaveina koje su se sklonile u popustljivu Argentinu samo e Nada Luburi (biva koljaica u logoru za istrebljenje Stara Gradika i sestra Vjeroslava Luburia) imati problema s pravdom, ali veoma kratkotrajno: uhapena 19. jula 1998. od Interpola u Santa Teresiti, u provinciji Buenos Aires, i optuena za zloine protiv ovenosti, Luburieva je izjavila saveznom argentinskom sudiji Ernanu Bernaskoniju da sa udnjom oekuje zahtev za izruenje Hrvatskoj da bi se konano mogla vratiti u domovinu. Izruena Zagrebu 2. novembra 1998, Nada Luburi je odmah putena na slobodu.

Bliski saradnik monsinjora Draganovia u operacijama Rat Channel je nemaki biskup Alojz Hudal, pokrovitelj bazilika Santa Maria dellAnima u Rimu, koji se angauje na spasavanju ratnih zloinaca pod pokriem papskog pruanja pomoi. Od ranije pristalica Nemake Nacionalsocijalistike partije, 1937. je napisao knjigu Die Grundlagen des Nationalsozialismus (Osnovi nacionalsocijalizma, s posvetom Adolfu Hitleru, za koga kae da je "Zigfrid nemake veliine"), i osniva asopisa Der Weg 1947, u svom Rimskom dnevniku 22 Hudal e ispriati o sopstvenom angaovanju za "pacovski kanal", pohvalie se kako je doprineo spasavanju preko 1000 "progonjenih" i oznaie itavu operaciju kao "zadatak koji je dobijen od Vatikana" 23.

Uostalom, da je rad monsinjora Hudala u okviru katolikih Pacovskih kanala imao blagoslov visokih papskih sfera pokazuje pismo koje mu je 4. aprila 1949. uputio monsinjor ovani Batista Montini, smenjeni sekretar Vatikana: re je o poslanici koja nemakom nacifilskom biskupu alje blagoslov Svetog Oca uz priloeni ek na "30 000 italijanskih lira" 24. Vatikansku reiju u "pacovskim kanalima" pokazuje i svetenik nacista Karl Bajer: pobegavi iz zarobljenikog logora u Gediju (gde je bio zatoen zato to je aktivno uestvovao u korpusu hitlerovskih padobranaca), postaje jedan od najvatrenijih aktivista u pomoi ratnim zloincima, da bi 1950. bio nagraen imenovanjem za generalnog sekretara organizacije Caritas Internationalis.

U strogo poverljivom izvetaju od 15. maja 1947. amerikog vojnog ataea u Rimu, Vincenta la Viste, upuenom amerikom dravnom sekretaru Dordu Maralu, detaljno je navedena odgovornost Vatikana i uestvovanje brojnih duhovnika u ilegalnoj i tajnoj aktivnosti koja je povezana s Pacovskim kanalima. Sve zloince koji su koristili ovaj kanal ujedinjuje fanatian antikomunistiki ar i zbog toga su oni "najdrai sinovi" Katolike crkve 25.

* * *

Godine 1997. se otvara spor izmeu jevrejskih meunarodnih organizacija i bankarskih institucija vajcarske Konfederacije vezan za sluaj zlata koje su nacisti oteli svojim rtvama i skrili ga u sefove vajcarskih banaka.

Tako se pojavljuje novi aspekt sauesnitva Svete stolice s diktaturom Ante Pavelia: kao nacistiki, tako su i ustaki glavari skrili novac, zlato i dragocenosti, koje su oteli za vreme balkanskog holokausta, u "bankarski raj" vajcarske; a deo tog krvavog "blaga" zavrio je u trezorima grada Vatikana.

Godine 1997, 22. jula francuski dnevni list Nice Matin objavljuje lanak pod naslovom "Hrvatsko zlato u Vatikanu? Amerika administracija traga za prebacivanjem 800 miliona francuskih franaka", u kojem pie: "Bil Klinton je jue najavio da Ministarstvo finansija prouava arhivski dokumenat koji otkriva da Sveta stolica uva zlato starog faistikog reima u Hrvatskoj. Prema tom dokumentu koji je objavila jedna amerika televizijska mrea, jedan znaajni deo zlatnih rezervi faistikog reima Hrvatske, u vrednosti od 800 miliona franaka, u obliku zlatnih ipki, trebalo bi da je uskladiten u Vatikanu pred kraj II svetskog rata da ga ne bi oduzeli Saveznici... Datiran oktobra 1946, ovaj dokumenat je napisan od strane odgovornog lica u Ministarstvu finansija, Emersona Bajdlova. Navodei rei direktora za monetarna istraivanja, Bajdlov tvrdi da je krajem II svetskog rata ustaki reim iz Zagreba pokuao da iznese sa svoje teritorije 350 miliona vajcarskih franaka 26. Britanci su oduzeli 150 miliona. Prema upornim glasovima, te rezerve, uglavnom u zlatnim ipkama, krenule su, staranjem Vatikana, put panije i Argentine, (zemalja) u koje se sklonio Ante Paveli, faistiki diktator Hrvatske... Bajdlov smatra da se (u dokumentu iz 1946) ti glasovi ire iz Vatikana da bi se skrila istina: po njegovom miljenju navedene rezerve nikada nisu napustile papski grad".

Sveta stolica, preko Papinog portparola, oakina Navara Valsa, sve demantuje, karakteriui vesti objavljene u francuskom dnevnom listu kao "informacije bez ikakvog osnova".

Spor izmeu jevrejskih organizacija i vajcarskih bankarskih institucija iznosi na svetlost potonje elemente koji svedoe o odgovornosti Vatikana.

Decembra 1997. u Londonu se odrava Meunarodna konferencija o zlatu koje su pokrali nacisti, na kojoj uestvuju delegacije iz 41 zemlje. Na kraju Konferencije objavljen je apel - koji su potpisali predstavnik Velike Britanije, lord Dener, predstavnik Izraela i podsekretar SAD Stjuart E. Ajzentat - kojim se trai od Svete stolice da otvori vatikanske arhive iz perioda antisemitskog istrebljenja 27.

Pritisnuta diplomatskim inicijativama i meunarodnim javnim mnjenjem, 16. marta 1998. Sveta stolica objavljuje dokumenat pod naslovom We Remember ("Pamtimo"), koji je predoio kardinal Edvard Kasadi.

Ovim dokumentom Katolika crkva pokazuje nejasno kajanje za nedovoljnu zatitu Jevreja od progona nacifaista. Ali re je o sutinskom aktu licemernog i obmanjivakog samooprotaja: s jedne strane, u stvari, Sveta stolica ograniava na pojedinane i neidentifikovane predstavnike katolicizma bojaljivost i sauesnitvo u odnosu na antisemitske progone; s druge strane, velia figuru i ulogu Pija XII, to jest prvog odgovornog za sauesniko utanje kojim je Sveta rimska crkva dala za pravo nacifaistikim zloincima ukljuenim tokom vie godina u rasni genocid 28.

Pitanje zlata koje su nacisti i ustae pokrali Srbima i Jevrejima predmet je posebnog izvetaja podsekretara SAD Stjuarta E. Ajzentata iz juna 1998 29.

Poglavlje pod naslovom "Sudbina ustakog ratnog blaga" zadrava se posebno na odnosima izmeu ustakog reima i Vatikana:

" A. Zavoenje hrvatskog ustakog reima za vreme rata (...) U izvesnoj meri ameriki i britanski lideri bili su svesni ubilakih akcija ustakog reima protiv Srba, Jevreja i Roma koji su iveli na teritoriji pod hrvatskom kontrolom. Nije jasno da li su savezniki lideri vodili rauna o tome da je 700 000 rtava, najvie Srba, ubijeno u ustakim logorima smrti, kako u Jasenovcu tako i drugde, najokrutnijim i najprimitivnijim metodima, ukljuujui i masovna streljanja, udarce maljem, odsecanje glava. Saveznici su poslednjih meseci 1943, nakon iskrcavanja na poluostrvo, poeli da okupljaju Jugoslovene izbegle u Italiju. Malo je bilo Jevreja: nacisti i ustae su bili istrebili najvei deo njih. (...) Iako nisu razumeli koja je sudbina zadesila Jevreje i Rome, amerike vlasti su jasno shvatile ono to se dogodilo Srbima na teritoriji pod ustakom kontrolom. Avgusta 1941, jugoslovenski ambasador Konstantin Foti je dobio od efa Odeljenja za Balkan pri Ministarstvu spoljnih poslova izvetaj u kojem je opisana "politika masovnog istrebljenja srpske rase (koju su sprovodile ustae) u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj", i koji se odnosio na brutalne i zverske masakre.Godine 1941, 20. decembra Foti se obratio predsedniku Ruzveltu i pregledao je zajedno s njim jedan memorandum o zverstvima poinjenim na Srbima. Predsednik (Ruzvelt) je ostao o-kiran tim izvetajem, pitajui se kako Srbi mogu da se nadaju da e posle takvih zloina iveti u buduoj zajednikoj dravi s Hrvatima. Marta 1943, kada se britanski ministar spoljnih poslova, Entoni Idn, uputio u posetu Beloj kui radi preispitivanja saveznikih ratnih ciljeva, imao je priliku da uje "opetovano miljenje" predsednika Ruzvelta da antagonizam Srba i Hrvata iskljuuje mogunost njihove koegzistencije u istoj dravi i da Hrvati moraju biti stavljeni pod strogi nadzor.

Vatikan, koji je drao apostolskog izaslanika u Zagrebu od juna 1941. do kraja rata, bio je svestan kampanje pokolja, koja je poela internacijom veine (od 35 000 do 45 000) Jevreja u Hrvatskoj u prolee-leto 1941, a nastavila se kasnije bekstvom 5 000 Jevreja iz zona hrvatske drave pod nemakom okupacijom u italijanski deo protektorata i deportacijom svih preostalih Jevreja u Nemaku, jula 1942. Hrvatske katolike vlasti osudile su ustaka zverstva, ali su s druge strane nastavile da podravaju reim. Tokom svoje posete Hrvatskoj, u martu 1943, nemaki ministar unutranjih poslova, Hajnrih Himler, zahtevao je da ono malo preostalih Jevreja bude deportovano u Nemaku (ukljuujui i one koji su krteni i koji su se oenili katolicima). Nemaka je pojaala napore za vreme rata da prisili Italijane da deportuju Jevreje koji su se sklonili kod njih u Dalmaciju. Mnogi od tih Jevreja nali su utoite na ostrvu Rab 30. Poetkom 1944. nemaki okupatori hvalisali su se da su potpuno likvidirali jevrejsko stanovnitvo Hrvatske (s izuzetkom onih koji su uspeli da isposluju italijansku zatitu ili da pobegnu, pridruujui se partizanima).

B. Ustako blago i njegovo prebacivanje u vajcarsku

Posleratni izvetaji su pokazali da se deo blaga ustakog reima sastojao od dragocenih dobara koja su opljakana rtvama deportovanim za vreme kampanje ustakog etnikog ienja. Strunjaci amerike obavetajne slube doli su do zakljuka da ustake voe posle rata raspolau sa preko 80 miliona USA dolara (350 miliona vajcarskih franaka), uglavnom u obliku zlata, iji je jedan deo oduzet rtvama holokausta u Hrvatskoj. Drugi, neprovereni izvetaji, s poetka pedesetih godina, sugerisali su da je blago skromnije i da nije sigurno gde se nalazi. Godine 1944. ustaki reim je poeo da prebacuje dobra u vajcarsku banku da bi ih prikrio. Dana 31. maja 1944. vajcarska nacionalna banka primila je 358 kilograma zlata iz Hrvatske, da bi sledeih 980 kilograma prispelo 4. avgusta 1944.

Hrvatski depozit u zlatu od 4. avgusta 1944. nije bio primljen kao teevina vajcarske nacionalne banke i bio je prebaen u vajcarsku bez prethodnog pristanka Banke i bez predvienog ovlaenja. Uprkos tome vajcarska nacionalna banka prihvatila je ilegalnu dostavu i zavela je na raun koji je hrvatska drava otvorila 31. maja iste godine. Hrvatsko zlato prebaeno u NB avgusta 1944. izgleda da odgovara koliini od 980 kilograma koje su hrvatske vlasti predigle kod Sarajevske filijale Centralne banke propale Kraljevine Jugoslavije (...) Hrvatsko zlato prebaeno u vajcarsku avgusta 1944. ilo je zajedno sa 25 tona srebra koje je NB primila za kovanje novca. Oktobra 1944. predstavnici hrvatske marionetske vlade bezuspeno su pokuavali da nagovore NB da odobri prebacivanje zlata, na jedan hrvatski raun u Nemakoj. Decembra 1944. NB odbila je hrvatski zahtev za povrat zlata u Zagreb, a vajcarski savezni savet zamrzao je sva hrvatska dobra u vajcarskoj 31. D. Podzemna ustaka mrea u Rimu i ustako zlato

Prema informacijama koje su u raznim vremenima prikupile informativne slube SAD, Koled Sv. irolama Ilirskog u Rimu koji je primao hrvatske studente u Vatikanu tokom i posle II svetskog rata, bio je centar tajnih hrvatskih aktivnosti i podzemne hrvatske mree koja je ustakim beguncima i zloincima pomagala da pobegnu iz posleratne Evrope. Marta 1946. i bri-tanske tajne slube su identifikovale Sv. irolama kao ustaku crkvu kojom je rukovodilo bratstvo hrvatskih svetenika "Bratstvo Sv. irolama". Takvo je bratstvo obezbeivalo lana dokumenta za ustae u bekstvu, koja su im omoguavala da pobegnu i da izbegnu hapenje od strane Saveznika.Monsinjor Juraj Maerec, identifikovan kao pripadnik ustaa, bio je direktor ovog koleda, ali glavni animator ove ustake aktivnosti u Rimu bio je sekretar koleda, otac (u stvari, monsinjor) Krunoslav Stefano Draganovi, ve ustaki pukovnik i bivi funkcioner hrvatskog "Ministarstva unutranje kolonizacije", ustanove koja je odgovorna za oduzimanje dobara Srbima u Bosni i Hercegovini.

Smatran od amerikih obavetajaca "drugim ja" Ante Pavelia, otac Draganovi, roen u Hrvatskoj, bio je prethodno profesor teologije na Sveuilitu u Zagrebu. Godine 1943. prebacio se u Rim, zvanino kao slubenik Hrvatskog Crvenog kria, ali oito za koordinaciju ustakih operacija u Italiji. Koristei svoje veze u Meunarodnom Crvenom krstu i drugim organizacijama za pomo izbeglicama, Draganovi je pomagao ustakim beguncima da ilegalno emigriraju u Junu Ameriku, snabdevajui ih svetenikim odorama i lanim dokumentima, a isto tako osiguravajui im prevoz, naroito za Argentinu (...). Izvetaji amerikih obavetajaca pripisuju znaajnu ulogu popu Draganoviu u podrci ustaama koji su traili zatitu Rima neposredno posle rata.

Takoe proizlazi da je on imao dunost da spasava Arhiv Ustakog izaslanstva u Rimu, ono to je delimino radio unutar Vatikana, bavei se i dobrima koja su pratila ustake begunce... Pod upravom Draganovia, podzemna hrvatska mrea Sv. irolama razvila je efikasnu tajnu aktivnost koja je hrvatskim nacionalistima pruala usluge evakuacije u bekstvu od jugoslovenskog reima. Draganovieva organizacija saraivala je i sa Pacovskim kanalom, koji je osnovala Kontraobavetajna sluba Amerike vojske, u svrhu pomoi beguncima, dounicima i sovjetskim i istonoevropskim aktivistima, da pobegnu sa teritorija pod kontrolom komunista. Godine 1951. Draganovi je saraivao s amerikim kontraobavetajcima u organizovanju bega naciste Klausa Barbija, antikomunistikog dounika i ratnog zloinca, u Junu Ameriku. Polovinom oktobra 1958, nekoliko dana posle smrti pape Pija XII (9. oktobra), Draganovi je dobio od podsekretara vatikanske drave nareenje da napusti Koled Sv. irolama. Godine 1962. ameriki kontraobavetajci su ga skinuli s vrata kao "tetnog agenta zbog bezbednosnih razloga i pomanjkanja kontrole".

Narednih godina odnosi izmeu Jugoslavije i Vatikana se poboljavaju, da bi na kraju bili normalizovani juna 1966. Draganovi, koji bee raskinuo s Antom Paveliem jo 1955, iskoristio je amnestiju koju je doneo Titov reim poetkom ezdesetih godina. Godine 1967. uputio se u Trst i peice je preao jugoslovensku granicu. Nekoliko dana kasnije odrao je govor na Jugoslo-venskom radiju u kojem je optuivao ustae i hvalio napredak postignut za vreme Titovog reima. Sve ukazuje na to da je Draganovi kasnije mirno iveo u Jugoslaviji, gde je umro jula 1983 (...).

Od poetka 1946. do kraja 1947. rimske ustae su pruale utoite Anti Paveliu, kao i drugim ustakim voama. Paveli je stigao u Rim 1946, preobuen u svetenika sa panskim pasoem. Izvetaji tvrde da je sledee dve godine iveo ili u Sv. irolamu ili u drugim rimskim bazama. Podrka podzemne hrvatske mree bila je kljuna za beg Pavelia iz Evrope u Argentinu (...).

Amerika kontraobavetajna sluba koja je imala odgovornost za pronalaenje ratnih zloinaca, znala je za prisustvo Pavelia u Italiji i drala je gotovo dve godine pod prismotrom njegove aktivnosti, pokuavajui takoe da dobije jasnu sliku njegovih premetanja. Krajem jula 1947, nakon to je jedan izvetaj ove slube ukazao na to da Paveli ivi u posebnoj rimskoj zgradi u vlasnitvu Vatikana i nakon konsultacija u Vaingtonu, Ministarstvo spoljnih poslova dalo je uputstva Vrhovnoj komandi Saveznikih snaga u Italiji, prema kojima "SAD moraju saraivati s italijanskim vlastima u vezi s ovim sluajem". etiri dana kasnije Britanska vlada dala je svoj pristanak na ovu inicijativu. Agenti Amerike kontraobavetajne slube, zadueni za praenje Pavelievih aktivnosti, u planiranju da ga uhapse izvestili su o injenici da on uiva britansku i zatitu Vatikana, tako da su predloili jednostranu ameriku akciju za izruenje Pavelia Jugoslaviji da ne bi izgubili podrku katolika i emigranata antikomunista. Tajna vojna sluba SAD podvukla je injenicu da e hapenje Pavelia uzrokovati gubitak podrke Hrvata odanih ustakoj stvari koji su se sve ee zapoljavali u ulozi dounika amerikih obavetajnih slubi. Na kraju su se snage SAD povukle iz Italije bez odlunog reagovanja po pitanju hvatanja Pavelia. (Ali) interesovanje Kontraobavetajne slube nateralo je Pavelia da napusti Rim i da ode u jedan manastir u blizini papske letnje rezidencije u Kastel Gandolfu, gde je ostao vie meseci pre naputanja Evrope.

F. U potrazi za ustakim blagom

Slubena dokumenta SAD otkrivaju nedovoljno poznavanje sudbine ustakog blaga, ukljuujui zlato i dragocenosti opljakane od jevrejskih, srpskih i ciganskih rtava u ustakoj politici etnikog ienja i deportacije i pogubljenja Jevreja i drugih od strane Nemaca. Potpuni opis dogaaja iz ustakog perioda u Hrvatskoj i bekstva ustakih dirigenata, koje je delom finansirano iz ustakog blaga, mora da se nalazi u arhivima drugih nacija i verovatno u Vatikanu... Postoje dokazi da je barem deo Arhiva Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske poslat u Vatikan pri kraju rata...

U svojim memoarima, Dejms V. Milano, komandant 430. odreda Kontraobavetajne slube SAD, govori o potpunom unitenju dokumentacije "pacovskih kanala" od strane Amerike vojske, te o svojim odnosima s jednom grupom Hrvata. (...).

Osim dokaza koji se odnose na tajnu ustaku aktivnost u Koledu Sv. irolama, postoji i pitanje dranja papske administracije. Za vreme II svetskog rata papa Pije XII je pokazao proraunatu neutralnost, koja je predmet kontroverznih istorijskih razmatranja. Njegovo dranje prema hrvatskim katolicima Koleda Sv. irolama, kao i prema drugima, dalo je podsticaj mnogim spekulacijama. Iako nisu naeni dokazi o direktnom ukljuivanju Pape ili njegovih savetnika u ustake aktivnosti u posleratnoj Italiji, izgleda neverovatno da oni nisu uopte znali ta se dogaa. Vatikanske vlasti (kau) da nisu nale nijedan pogodan dokument kojim bi rasvetlili pitanje ustakog zlata".

3. juna 1998. Corriere della Sera objavljuje dopis Enija Kareta iz Vaingtona: "Ustae, bekstvo s jevrejskim zlatom. Vaington optuuje: u Vatikanu su znali ali nisu prijavljivali hrvatske faiste".

U ovom lanku Kareto obavetava o konferenciji za tampu koju je odrao dravni podsekretar SAD, Ajzentat, da bi ilustrovao sadraj izvetaja i, izmeu ostalog, pie:

"S blagom otetim od Jevreja na kraju II svetskog rata, hrvatski faisti su finansirali vlastiti beg u Latinsku Ameriku i beg ratnih zloinaca kao to je Klaus Barbi, uz pomo Papskog koleda Sv. irolama, u Rimu. To je jue potvrdio dravni podsekretar SAD, Ajzentat. "Nemamo dokaze da su Papa i njegovi savetnici bili ukljueni u takozvane Pacovske kanale, ali ostaju uznemirujua pitanja i teko je zamisliti da oni nisu znali za te kanale"... Dravni podsekretar je dao do znanja da bi Italija morala formirati komisiju istoriara po uzoru na 16 drugih zemalja da bi utvrdila svoju eventualnu odgovornost: "Sv. irolamo je smeten van Vatikana i plaa porez italijanskoj dravi".

Nije prvi put da se Koled Sv. irolama u Rimu optuuje da je davao utoite ustaama i nemakim nacistima. Ali je prvi put da se govori o njegovom finansiranju jevrejskim zlatom i da Amerika opominje Vatikan da objavi dotinu dokumentaciju... Po miljenju amerikog dravnog podsekretara ustae su otele hrvatskim Jevrejima 80 miliona dolara u zlatu, tada ogromna cifra, i delimino su ga prebacile u vajcarsku 1944. Sledee godine ova cifra je nadoknaena Titu. Ali ustaki voa Ante Paveli, sklonivi se kod Engleza na kraju rata, sa sobom je poneo do 35 miliona dolara...

(Ajzentat) istie da se ustaki lider skrivao u Rimu od 1946. do 1948. "a da engleske i amerike tajne slube nisu uinile ni najmanji napor da ga uhvate". Ve bijae poeo Hladni rat tako da je glavna briga Londona i Vaingtona bila Moskva: u okviru toga koristili su za pijune i dounike ak i ustae i naciste. Sv. irolamo - zapisao je podsekretar - pretvorio se u tajni centar za pomo ratnim zloincima. Njegov sekretar don Krunoslav Draganovi, Hrvat, iskoristio je neke veze u Meunarodnom Crvenom krstu da bi im omoguio ilegalno emigriranje u Junu Ameriku pomou lanih dokumenata. Sredstava nije nedostajalo: bijae tu zlato Pavelia i druine.

Ajzentat nije potedeo ni tajne amerike slube. "Krajem etrdesetih i poetkom pedesetih godina one su saraivale s ustaama u rukovoenju pacovskim kanalima"... Poslednja optuba Ajzentata odnosi se na Tita. Godine 1946, sea se podsekretar, "SAD su se uverile da Jugoslavija progoni svoje politike protivnike... Niz napada na amerike avione, pokuaj aneksije Trsta, nekoliko sluajeva antizapadnjake pijunae naveli su Vaington i London da zauzmu neprijateljski stav prema komunistikom reimu". Zbog toga su aktivnosti ustaa i Vatikana zastrte velom utanja..."

Dva dana kasnije, beogradske "Novosti" preuzele su optube Vatikana od strane Vaingtona u vezi s jevrejskim zlatom koje su pokrale ustae. Zatim prenose zvaninu reakciju Vatikana, koju je izrazio papski portparol oakin Navaro Vals: "Sekretar Instituta Sv. irolama, to je tada bio doktor Krunoslav Draganovi, moda je koristio to zlato iskljuivo u svoje ime bez ovlaenja i znanja Vatikana".

OSUDA TOBONJEG MUENIKA

Godine 1945, 8. maja NOV Jugoslavije ulazi u Zagreb. Ante Paveli je tri dana ranije pobegao u Austriju. Glaveine diktature koje su ostale u Hrvatskoj uhapene su i zatvorene. Prva ispitivanja dovode do pronalaenja i oduzimanja "blaga" (zlata, dragocenosti i dokumenata) koje je Poglavnik u bekstvu poverio zagrebakom nadbiskupu.

Monsinjor Stepinac je uhapen 17. maja 1945. i ostaje u pritvoru do 3. juna. Dana 4. juna, odmah po oslobaanju, Stepinac ima rezervisan razgovor s Titom (koji se dva dana ranije sastao sa nekoliko predstavnika Katolike crkve u Zagrebu): novi jugoslovenski reim namerava da uspostavi dobre odnose sa Svetom stolicom, od koje se oekuje - u zamenu za utanje o odgovornosti hrvatskog klera u genocidu nad pravoslavcima - politika otvorenosti i saradnje. Ali vatikansku spoljnu politiku karakterie najdublji antikomunizam tako da Rimska crkva ne samo da ne pokazuje nikakvu otvorenost prema "novoj Jugoslaviji", nego je krajnje neprijateljska.

Na izborima za Konstitutivnu Skuptinu nove jugoslovenske federativne drave, koji su se odrali 11. novembra 1945, Front narodnog osloboenja, pod hegemonijom Komunistike partije Jugoslavije, i prisutan kao jedinstvena lista, skuplja 90 odsto glasova. Dana 25. novembra Konstitutivna Skuptina proglaava pad monarhije, a 29. istog meseca proglaava se Federativna Narodna Republika Jugoslavija, kojom upravlja savezna vlada pod vostvom marala Tita. Dana 31. januara 1946. obznanjuje se nova ustavna karta. U znaku koncepta o "bratstvu i jedinstvu" jugoslovenskih naroda novo federativno ureenje predvia priznavanje est federativnih dravnih celina (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija), kojima se pridruuju dve autonomne oblasti (pokrajina Vojvodina i okrug Kosovo i Metohija). Granice Hrvatske vraaju se na one iz avgusta 1939.

U Hrvatskoj, nakon pada ustakog reima i stupanja Tita na presto, Katolika crkva je jedina preivela i aktivna struktura: iako teko ogrezlo u krvavu Poglavnikovu diktaturu, Katoliko biskupstvo ipak zadrava svoju mo.

Antikatolika odmazda srpskog i jevrejskog naroda koji su bili progonjeni za vreme ustake diktature marginalna je i epizodna: 4. novembra 1945, na primer, monsinjor Stepinac je zasut kamenjem u Zapreiu u blizini Zagreba. Vlasti hapse svetenike koji su bili najvie uklju-eni u progone: nekoliko stotina katolikih duhovnika podvrgnuto je redovnim procesima tokom kojih su mnogi od njih osueni na smrtnu kaznu 32.

Na dokaze da je ustaka diktatura imala punu podrku Katolike crkve, monsinjor Stepinac od samog poetka podie glas protiv nove socijalistike republike: iz korena porie ustrojstvo nove jugoslovenske drave, napada do kraja novu komunistiku vlast, estoko se suprotstavlja zakonskim merama narodne vlade i angauje se na povratku ustaa i Nezavisne Drave Hrvatske. Zagrebaki nadbiskup postaje tako glavni oslonac onih koji ale za Poglavnikom i svih antikomunistikih pozicija u Hrvatskoj i u novoj jugoslovenskoj dravi, kao to e potvrditi svedoenje jednog engleskog oficira iz 1946:

"Sada je osamnaest meseci (prolee 1945) otkako sam se naao u Jugoslaviji kao oficir za vezu, otkako sam itao u tampi koju su kontrolisali Nemci i sluao na radio Zagrebu poziv koji je nadbiskup uputio narodu da se stisne oko hrvatske drave ve u raspadanju, suprotstavljajui se saveznikoj vojsci koja je kroila ka konanoj pobedi. Nekoliko nedelja kasnije Zagreb je oslobo-en. Nadbiskup je ostao na svom mestu, dok je Paveli pobegao.

Kad sam se vratio u Zagreb posle godinu dana, bio sam iznenaen da je, uprkos dubokim promenama koje su se desile u Jugoslaviji, nadbiskup Stepinac jo primas Hrvatske. Nadbiskup mi je upriliio prijem, zadravi me vie od jednog sata u privatnom razgovoru. Otvoreno mi je objasnio da su on i njegovi svetenici saraivali s Nemcima zato to se rat, u stvari, vodio izmeu faizma i komunizma: on je odabrao da se svrsta u prvi front, a Britanci u drugi. Izrazio je svoje aljenje za greke koje su se dogodile pod nemakom okupacijom, ali je precizirao da mu je ovdanji reim mrskiji, na prvom mestu zato to je re o dravi koju su uspostavili Srbi, a na drugom mestu zato to su Nemci i ustae palili crkve i unitavali kongregacije (pravoslavaca i Jevreja), dok komunisti, putem kolskih i agrarnih reformi prete da unite samu egzistenciju Crkve, sluei se njenim kolama i dobrima. Rekao mi je da se nada da e Zapad upotrebiti atomsku bombu da Moskvi i Beogradu nametne civilizaciju pre nego to bude prekasno. (...)

Dok sam ponovo prelazio samostansko dvorite u senci Katedrale pitao sam se u udu koliko li e jo Stepinac duhovno voditi Hrvatsku" 33.

Da bi se uo prvi, iako sasvim neodreen, samokritiki glas Hrvatskog katolikog biskupstva u odnosu na skoru prolost ustake diktature sa svojim teretom grozota, treba ekati do 20. decembra 1945. "Doputamo da je bilo svetenika koji su, zavedeni nacionalnom strau, zgreili protiv Boijeg zakona i hrianskog milosra i koji poradi toga zasluuju da odgovaraju pred zemaljskom pravdom": ovo je odlomak iz Pastirske poslanice katolikih biskupa Ju-goslavije 34, koja je sastavljena na Biskupskoj plenarnoj konferenciji u Zagrebu. Poslanica - koju je potpisao Stepinac i jo 2 nadbiskupa, 10 biskupa i 4 generalna vikara - reava u ova 4 retka pitanje balkanskog holokausta i saradnju Katolike crkve s okrutnom Poglavnikovom diktaturom. Uostalom, Poslanica je sva posveena dugoj, potresnoj besedi protiv novog jugoslovenskog reima komuniste Tita, koji je optuen za samovolju i za progon katolikog svetenstva:

"Na prvom mestu, dragi vernici, boli nas i tera nas da se setimo bolne i strane sudbine mnogih duhovnih pastira vaih dua. Ve za tokom rata pao je veliki broj svetenika, ne toliko u sukobima i bitkama, koliko u presudama aktuelnih civilnih i vojnih vlasti... Kada su se zavrile vojne operacije nisu prestale smrtne presude katolikim svetenicima. Njihov broj, prema naim podacima, iznosi 243 mrtva; 269 se nalazi u zatvorima i koncentracionim logorima, 89 je nestalo: ukupno 491 rtva. Njima treba dodati ubistvo 19 klerika, 3 laika i 4 sestre... Sudovi koji su doneli ove smrtne kazne radili su na brzu ruku. Optueni najee nisu znali nita o takama optunice do same rasprave... Ko moe dokazati da su toliki svetenici osueni na smrt bili odista zlotvori koji zasluuju smrtnu kaznu? Da li je mogue da su svi bili ubice? Tako su, na primer, pobijeni svi franjevci u samostanu u irokom Brijegu, njih 28, bez ikakvog postupka, premda niko od njih nije ni uzeo puku u ruke a kamoli se borio protiv Narodnooslobodilake vojske, kako su lano optueni, a k tome su svi bili poznati kao protivnici svake ideologije... Veliki broj svetenika nalazi se u raznim koncentracionim logorima, osueni na dugogodinji prinudni rad. Ali ni to nije dosta: sve do danas biskupu grkokatolikom, Janku imraku, oduzeta je sloboda, a sudbina biskupa Karevia nam je nepoznata. U koncentracionim logorima mnogi moraju vriti poslove koji poniavaju njihovo sveteniko dostojanstvo. esto im je zabranjeno prisustvovati nedeljnoj slubi, premda postoji mogunost; jo manje im je doputeno slaviti Svetu rtvu, to bi im bila velika duhovna uteha i okrepljenje, i ne samo njima, ve i brojnim drugim zatvorenicima...

Nedostatak tiska je druga bolna rana na tkivu Katolike crkve. Od skoro stotinu listova koji su se izdavali pre rata, danas vie ne izlazi nijedan. Kada smo zatraili dozvolu za tisak, navodili su najrazliitije argumente da nam ga ne odobre. Izmeu ostalog, predoili su nam i nedostatak papira, ali samo je iz biskupskog dvora u Zagrebu odneseno nekoliko vagona papira, koji je trebao sluiti za katoliki tisak... Katolike tiskare uglavnom su zatvorene i osuene na propast. Narodna tiskara u Zagrebu spreavana je na sve mogue naine. A poto nisu uspeli u naumu, njen je direktor osuen zbog gubitka nacionalne asti, a tiskara, koja nije bila njegovo vlasnitvo, zaplenjena je, i vraena tek pre nekoliko dana zbog naeg protesta. Veliko tiskarsko poduzee Katolikog drutva Ljubljane oduzeto je katolicima...

Ni katolika semenita nisu u boljem poloaju... Iako se rat ve davno zavrio, i deo ovih prostorija okupirali su vojnici, deo je rekviriran, kao na alati u Zagrebu, u Splitu, u Travniku, u Ljubljani, u Mariboru, u Senju i drugde...

Na planu naobrazbe Katolikoj crkvi nanet je niz udaraca, najpre veronauci u kolama. U stvari, u svim se kolama veronauka smatra neobaveznom, tako da se onaj koji je hoe pohaati mora predbeleiti. Ponosni smo primetiti da su roditelji katolici plebiscitarno glasovali za veronauku u svim kolama gde su ih pitali. U Hrvatskoj je veronauka upisana na poslednje mesto u dnevnike, kao manje vano gradivo, iza sveg sekundarnog gradiva. Osim toga, veronauka je u svim osnovnim i srednjim kolama skraena sa dva sata sedmino na jedan... U viim razredima srednjih kola u Hrvatskoj veronauka je ukinuta, uz obrazloenje principom slobode svesti...

Osim privatnih kola, Katolika crkva je imala brojne zavode i uilita za odgoj srednjokolske i radnike mladei, kao i dece. Ova su uilita danas uglavnom zatvorena ili su njihovi direktori gotovo posvuda komesari i komesarice. O delatnosti ovih katolikih zavoda neki, koji nikad ne potpisuju svoje lanke u novinama, navode lane optube i uvredljive klevete. Ti izjavljuju da je veronauka u ovim zavodima srednjovekovna i zaostala...

Mlade u selima i gradovima izlae se novim moralnim pogibeljima zbog plesova, koji traju do duboko u no, kadikad ak i do zore. Tako se deava da muka i enska mlade neki put ostaje skupa celu no, pod uticajem alkoholnih pia i bez roditeljskog nadzora. Neka niko ne kae da se tu ne kriju velike pogibelji za moralni odgoj mladei... Iskustvo pokazuje da mnogi mladi ljudi, posebno cure, ale za takvim prilikama i njihovim posledicama. Ono to puno zabrinjava jeste da se roditelji i odgajatelji ne usuuju vie protivreiti sopstvenoj deci...

Hrianskom braku naruena je svetost injenicom da je praktiki uveden graanski brak... Oigledno je da je trajnost braka sklopljenog pred graanskim vlastima potpuno drukija od one nerazdvojive trajnosti svetotajstva braka. Osim toga, graanske vlasti ponitavaju brakove sklopljene u Katolikoj crkvi, potpuno je zanemarujui, i to protiv jasnih namera boanskog promisla...

Danas "Karitas" ima dravnog komesara, jer Drava nema poverenja u rad ove organizacije, dok svi dobro znaju da je "Karitas" uredno slao izvetaje o radu svojih zavoda i trokovima, opravdavajui na taj nain poverenje koje su mu ukazale iroke narodne mase...

Agrarna reforma, koju je potvrdila Narodna skuptina, ini veliku nepravdu Katolikoj crkvi. Zemljine posede koje Crkva danas ima stekla je na zakonit i poten nain... Agrarna reforma oduzima i liava Crkvu svih zemljinih poseda sa svim gospodarskim postrojenjima bez ikakve naknade, kao da ih je Crkva dobila kraom. Ovaj "minimum" koji je ostavljen Crkvi nee nipoto biti dovoljan za odravanje semenita, glavnih biskupskih sredita, katedrala, upnih crkava i mnogih drugih crkava i svetenstva glavne biskupije...

Na grobljima u Zagrebu i u drugim gradovima uklanjaju se po direktnim naredbama vrhovne vlasti krstovi sa grobova ustaa i nemakih vojnika. Grobovi su sravnjeni sa zemljom tako da se ne moe razaznati gde je ko pokopan. Smrt je jaa od svakog oveka. ak i neprijatelj prestaje biti takav posle smrti: po nepisanim zakonima ljudskosti, koji proistiu iz hrianskog milosra, i on je zasluio dostojan spomenik...

Trenutno stanje katolike crkve u Jugoslaviji razlikuje se, po naem miljenju, samo imenom od otvorenog progona Crkve... Ma ta da se dogodi, s verom gledamo u budunost. U tome nas bodri obnovljen verski ivot irokih masa vernika u svim krajevima nae Drave; tako nas na poseban nain tei i raduje i obnovljena i jako uveana odanost Gospi, tako dragoj i bliskoj srcima naih katolikih vernika. To se vidi na velianstvenim hodoaima k nacionalnim svetilitima Blaene device, danas poseenijim nego ikad ranije."

Kritike i prijave, manje-vie osnovane, sadrane u Poslanici katolikih biskupa, rasturenoj septembra 1945 - sa monsinjorom Stepincem kao prvim potpisnikom - ine jo bunijom sauesniko utanje dobrih pet godina ustake diktature, koja nije nikada ni optuivana, ni kritikovana, ni osporavana od strane hrvatskog katolikog biskupstva. Ko zna koja po redu potvrda potpunog sauesnitva primasa Stepinca s Poglavnikom Paveliem 35.

U jesen 1945. protiv nove jugoslovenske republike koju je vodio komunista Tito poinje da se razvija tajna prevratnika aktivnost "Kriara" i "Boijih kriara", katolikih integralista i ustakih nostalgiara.

Bivi ef Poglavnikovih orunika, pukovnik Erik Lisjak, koji se vratio u zemlju s lanim pasoem kao izvesni "Petrovi", koordinira rad preostalih hrvatskih ustaa na hrvatskoj teritoriji u cilju pokuaja destabilizacije nove jugoslovenske drave. U Zagrebu "Kriari" i preostale ustae za politikoduhovnog sagovornika imaju monsinjora Stepinca. Lisjaka je, u stvari, u velikoj tajnosti, pod lanim identitetom, primio primas Hrvatske u velikoj tajnosti. Veze s "Boijim kriarima" monsinjor Stepinac odrava preko svog sekretara, svetenika Josipa alia.

Decembra 1945. Lisjak je uhapen zajedno s ustakim glaveinom Pavlom Gulinom. U toku ispitivanja njih dvojica priznaju svoju tajnu delatnost i otkrivaju veze sa zagrebakom nadbiskupijom.

Jugoslovensko sudstvo ve raspolae opsenom i bitnom dokumentacijom o viestrukoj odgovornosti monsinjora Stepinca u odnosu prema ustakoj diktaturi i namerava da pokrene postupak protiv ovog visokog prelata. Ali novi jugoslovenski reim, svestan unutranjih i meunarodnih posledica jednog procesa protiv veoma monog primasa Hrvatske, radi vrlo oprezno: "komunistiki tuioci" nemaju uopte nameru da monsinjora Stepinca pretvore u "mue-nika" nakon to je ovaj visoki prelat godinama na strani ustakih krvnika. Tako kroz tampu cure neke indiskretne stvari vezane za ispitivanje Lisjaka i Gulina, a jugoslovenske novine istiu Lisjakov susret s monsinjorom Stepincem, da bi 17. decembra zagrebaki nadbiskup demantovao da se susreo s bivim ustakim glaveinom.

Poetkom januara 1946. jugoslovenske vlasti predaju zvaninom predstavniku Svete stolice u Jugoslaviji, monsinjoru Patriciju Herliju (koji je nasledio Markonea maja 1945, odmah po zavretku rata), opsenu dokumentaciju o kolaboracionistikoj delatnosti monsinjora Stepinca i velikog dela hrvatskog klera s Pavelievom diktaturom. Ova diplomatska inicijativa ima za cilj da navede Svetu stolicu da nadbiskupa premesti iz Zagreba i da ga postavi na visoko pastirsko mesto u nekoj Drugoj dravi: potez koji bi omoguio izbegavanje procesa i spasavanje diplomatskih odnosa izmeu Beograda i Vatikana 36. Meutim, Svetoj stolici je potreban antikomunistiki "muenik" u ulozi "rtve" u propagandistikoj kampanji, jedan politikosudski sluaj, sposoban da upali fanatizam hrvatskog katolicizma i da stvori potekoe na unutranjem i meunarodnom planu "materijalistikom", "ateistikom" i "boljevikom" reimu nove Titove Jugoslavije. Zbog toga Vatikan potvruje ostanak monsinjora Stepinca na dunosti primasa Hrvatske. Tako 18. septembra 1946. zagrebake sudske vlasti izdaju nalog za hapenje Alojzija Stepinca, optuujui ga za kolaboracionizam i za subverzivnu aktivnost protiv jugoslovenske drave.

* * *

Proces zagrebakom nadbiskupu poinje 30. septembra 1946. na osnovu optunice koju je potpisao hrvatski sudija Jakov Blaevi. Glavne take optunice na teret optuenog Alojzija Stepinca su sledee:

1) Podrka koju je nadbiskup pruao nacifaistikim okupatorima i njegova kolaboracija s ustakom diktaturom od aprila 1941. do aprila 1945. To dokazuju izjave i deklaracije biskupstva u tim godinama, napisi katolike tampe tog vremena, proustako delovanje raznih katolikih organizacija koje je vodio primas Hrvatske, mnoge verske sveanosti odrane u prilog reima (kao Sveana misa 10. aprila svake godine u znak proslave nastanka Nezavisne Drave Hrvatske);

2) direktna odgovornost nadbiskupa u organizovanju i sprovoenju prisilnog "prekrtavanja" srbopravoslavaca Hrvatske i Bosne i Hercegovine koje je obavljano pod pretnjom klanjem;

3) odgovornost monsinjora Stepinca za etnikoverski genocid protiv Srba, Jevreja i Roma, utoliko to je bio apostolski vojni namesnik Ustakih oruanih snaga, to jest poglavar svih kapelana koji su duhovno pomagali ubilake orunike;

4) odgovornost zagrebakog nadbiskupa zato to nije nikada preduzeo nikakve mere protiv tog niza duhovnika koji su se uprljali groznim zloinima, uestvujui lino u ustakim pokoljima;

5) politika aktivnost monsinjora Stepinca u poslednjoj fazi Pavelieve diktature u pokuaju da spase pad ustakog reima, pokuaju koji je kulminirao prikrivanjem u zagrebakoj nadbiskupiji "Arhiva Ministarstva unutranjih poslova Nezavisne Drave Hrvatske i Poglavnikove Prefekture";

6) podrka monsinjora Stepinca subverzivnoj aktivnosti "Kriara" i ustaa Lisjaka i Gulina, koji su tajno pripremali ustanak hrvatskih nacionalista.

Praktino, optunica protiv Stepinca - predviena svim sudskim ureenjima i samim meunarodnim zakonima -odnosi se na "izdaju" i "kolaboracionizam". U stvari, Kraljevina Jugoslavije koju su aprila 1941. napali nacifaisti da bi stvorili tobonju Nezavisnu Dravu Hrvatsku, nije prestala da postoji, utoliko pre to je njena vlada u egzilu nastavila da radi i to su je priznavale sve zemlje - ukljuujui i Vatikan - osim Sila Osovine.

U toku rasprave pokazano je na stotine lanaka koje je izdala katolika tampa u periodu 1941-45, lanaka koji su otvoreno podravali ustaku diktaturu, koji su delili ili podsticali verski fanatizam i nepravilne rasne stavove, slavili nacifaizam i Poglavnika, traili sprovoenje prisilnog "prekrtavanja", preutkivali etnikoverske pokolje koje su u meuvremenu vrili ustaki orunici i skrivali koncentracione logore i deportaciju Srba, Jevreja i Roma.

Potom su reprodukovane i dokumentovane sve zvanine sveanosti koje je proslavljala ustaka diktatura i kojima je prisustvovao lino monsinjor Stepinac. Sve do sveanog dodeljivanja "Velereda" kojim je Poglavnik odlikovao nadbiskupa 21. marta 1944, a ovaj ga primio. Zato ga je primio? Monsinjor Stepinac se branio tezom moranja: "Da sam odbio ovo odlije, desile bi se jo stranije stvari".

Ali malo kasnije, suoen s pitanjem prisilnog "prekrtavanja", optueni nadbiskup pada u oitu kontradikciju. Stepinac estoko negira da su ta "prekrtavanja" bila prisilna: "Mi smo na jasan nain ustanovili naela prekrtavanja, pravoslavci su bili slobodni i u duhovnom stanju da se prekrste ili ne". Javni tuilac mu veto replicira: "Malopre ste na pitanje zato niste odbili odlikovanje koje Vam je dao Paveli odgovorili da ste ga primili da bi se 'izbegle jo stranije stvari'... Sada ipak tvrdite da su pravoslavci, kad su masakrirani, bili slobodni da se prekrste u katolicizam ili ne, dok Vi kao nadbiskup niste bili slobodni da odbijete odlikovanje?!"; u tom momentu optueni Stepinac saginje glavu i uti 37.

Brojna svedoenja tokom ovog procesa potvruju i politiku ulogu monsinjora Stepinca u toku 1944-45. u cilju spasavanja pada ustakog reima i Nezavisne Drave Hrvatske. Naveemo ih nekoliko:

Svedoenje Koaka, biveg ministra ustakog reima: "Nakon kapitulacije Italije i reim Nezavisne Drave Hrvatske pada u duboku krizu... Ministar Mladen Lorkovi vodio je pregovore s A. Koutiem (sekretarom Hrvatske seljake stranke) za formiranje nove vlade, ali je Paveli postavio Mandia za efa Kabineta. Kasnije je dola nemaka inicijativa: razgovaralo se o Na-mesnikom savetu pod vostvom Hrvatske seljake stranke, u kojem se morao nalaziti nadbiskup Stepinac kao prvi lan... Trebalo je da doe do kompromisa izmeu ustaa i voa Hrvatske seljake stranke. Razgovaralo se i o vladi iji bi predsednik bio nadbiskup Stepinac".

Svedoenje Alajbegovia, biveg ministra vanjskih poslova ustakog reima: "Postojao je projekt po kojem bi monsinjor Stepinac prihvatio dunost locum tenens (namesnika) nakon elimi-nacije Pavelia. U tom smislu Stepinac je posetio Vlatka Maeka u drutvu generala

Moskova" 38.

Svedoenje marala Slavka Kvaternika, biveg zapovednika Ustakih oruanih snaga: "Osobno sam napisao monsinjoru Stepincu dva pisma. U jednom sam ga izvestio o mom odlasku (bekstvu) iz zemlje; nisam imao vremena da osobno uzmem oprost od nadbiskupa, a Stepinac mi je odgovorio poelivi mi svako dobro. Poslao sam mu drugo pismo preko Hoevara, piui mu da treba uraditi sve to je mogue da zbaci Pavelia. Na kraju moram precizirati da mi je, kada sam proglasio Nezavisnu Dravu Hrvatsku 10. travnja 1941, monsinjor Stepinac odmah doao u posetu iako ga nisam pozvao".

Svedoenje generala Moskova, biveg oficira ustake vojske: "Paveli je kanio ustupiti vlast ili da prenese suverenost na nadbiskupa Stepinca. Tom prigodom mu je ministar Bulat rekao: 'Ovo pripada starom hrvatskom meunarodnom pravu. Kada je Ban naputao zemlju u starim vremenima, ustupao je vlast nadbiskupu.' Ba je tih dana monsinjor Stepinac posetio Vlatka Maeka. Meutim, najblii Pavelievi saradnici su se usprotivili prenoenju vlasti na monsinjora Stepinca i od toga nije bilo nita".

Druga svedoenja tokom procesa potvruju tajnu aktivnost monsinjora Stepinca u mesecima nakon partizanskog osloboenja na reorganizovanju preostalih ustaa u kovanju zavere protiv nove socijalistike Jugoslavije:

Bivi ef ustakih orunika, pukovnik Erik Lisjak, potvruje da se tajno sastao s monsinjorom Stepincem u jesen 1945 u nadbiskupskom dvoru, traei od njega pomo za subverzivnu delatnost; potvruje da mu je on dogovorio kontakt s Pavlom Gulinom i drugim ustakim konspiratorima i s "Kriarima". Na pitanje da li je za vreme Poglavnikove diktature monsinjor Stepinac ikada protestovao zbog ustakih zloina, bivi ef policije odgovara: "To nisam nikad uo."

Zatim dolazi red na svetenika Ivana alia, sekretara monsinjora Stepinca. ali potvruje te dve posete pritajenog Lisjaka zagrebakoj nadbiskupiji, potvruje kolaboraciju monsinjora Stepinca s aktivnou zaverenika. Pominje blagosiljanje jedne ustake zastave koju su podrivai kasnije skrili u jednoj umi, te automobil koji je monsinjor Stepinac dao Josipu imeckom (sveteniku i verouitelju u jednoj koli u Zagrebu, koji je bio aktivan u ovoj subverzivnoj katolikoustakoj grupi).

Svetenik imecki izjavljuje u Sudu: "Poznato mi je da je monsinjor Stepinac bio upoznat s blagosiljanjem zastave (koje se dogodilo) u kapeli (nadbiskupije). Kada sam se, dan pred hapenje tajnika alia, uputio kod nadbiskupa Stepinca, on me je pitao jesmo li bili dovoljno obazrivi pri blagosiljanju (ustake) zastave." Potom optueni svetenik potvruje da je rasturao jedan letak s natpisom: "Brao Hrvati! ume su pune naih kriara! Narode, nemoj ekati ve udaraj gde moe!", te da ga je dao Stepincu: "Da, dao sam ga nadbiskupu i redovnicama koje su bile s njim".

Optueni svetenik uro Mari (jo jedan zaverenik koji je diplomirao na Papskom univerzitetu u Rimu, bivi ustaki oficir i ispovednik Poglavnikove telesne garde) potvruje da je vrio prisilna "prekrtavanja" po nareenju monsinjora Stepinca. Ispitivan od partizanskih vlasti po osloboenju Zagreba, potvruje da se najpre bio sklonio u Italiju po pismenoj preporuci zagrebakog nadbiskupa koja je upuena transkom nadbiskupu.

Fratar Modesto Martini, provincijal hrvatskih franjevaca, izjavljuje da je primio i zakopao u vlastitom samostanu 37 kovega u kojima se nalazio deo zlata koje su ustae opljakale svojim rtvama. Njemu je te kovege predao franjevac Radoslav Glava, visoki dunosnik ustakog Ministarstva bogotovlja, jedan dan po osloboenju Zagreba (8. maja 1945). Zato zauzeo u ovoj operaciji? "Miljenje visokih crkvenih krugova, pored biskupstva i Njegove Uzoritosti Stepinca, bilo je takvo da nisam mogao drugaije delovati. Morao sam ne saraivati s narodnim vlastima, ekati i drati skriveno zlato... Dranje monsinjora Stepinca izraeno je u Poslanici (od 20. septembra 1945) i u izvesnim znakovima njegovog uverenja da e se desiti promene... Jednom, prigodom poseta u koji mu je doao neki strani predstavnik, ne znam da li je bio engleski ili ameriki veleposlanik, ne seam se dobro, ja sam ga upitao: "Uzoriti, pria se da e uskoro doi do promene reima"; pogledao me, nasmeio se i rekao: "Zar se odista o tome pri-a?" Tada mi je bilo jasno da on rauna na slinu promenu... (Drugi prelati) priali su mi da e sadanji reim kratko trajati... Na druge svetenike se delovalo, strogo ih opominjui: 'Pazite dobro da saraujete ako se ne elite kompromitirati', to je drugim reima znailo poziv na pasivni otpor. To proistie i iz injenice da su neki svetenici, orijentisani u ustakom smislu, preli iz pasivne u aktivnu oporbu, poinjui samoinicijativno organizirati i podupirati akcije protiv reima i osobno u njima sudelovati".

U tipinom maniru najiskusnijih politiara optueni Stepinac negira sve, ak i dokazni materijal. Negira da je pomagao zaverenicima: "Ako su Lisjak i Lela opijanec, ako su ostali dolazili kod mene predstavljajui se lanim imenima, ako sam dobijao pisma koja nisam mogao ni proitati, ako je to zloin, ako je zloin to svet dolazi da me nae, onda mirno prihvatam svoju presudu". A za novu jugoslovensku dravu Stepinac tvrdi: "Katolike kole, nae kole, izgraene s toliko rtve, oduzete su nam. ivot semenita postao je nemogu. Da nisam dobio sedam vagona ivenih namirnica iz Amerike, ove godine ne bi se moglo odrati semenite (nadbiskupije). A semenitarci su deca naeg naroda sa sela. Na silu ste uzaptili svu imovinu semenita. Niste uinili nita manje od Gestapa koji nam je oteo imovinu semenita u Mokricama".

Godine 1946,10. oktobra sudije Suda u Zagrebu proglaavaju optuenog Stepinca krivim za krivina dela potpomaganja neprijatelja (to jest za "kolaboraciju") i izdaje, osudivi ga na 16 godina zatvora uz prisilni rad.

Sveta stolica naziva Zagrebaki proces "farsom" 39. LOsservatore Romano od 30-31. decembra 1946. pie da je jedini Stepinev zloin to je "od sebe napravio glasnika Hrianske vere i hrianske tradicije protiv ateistikog materijalizma koji komunistiki diktator, uz podrku Moskve, nastoji da nametne njegovoj zemlji". Krajem oktobra 1946. Sveta stolica predvidela je izoptenje sudija koji su izrekli kaznu na teret zagrebakog nadbiskupa.

Titov reim ini poslednji pokuaj da izbegne da monsinjor Stepinac izdrava kaznu koju mu je odredio Sud: ponueno mu je da napusti zemlju, ali bivi katoliki primas Hrvatske odbija ovaj predlog.

Prebaen u zatvor u Lepoglavi, monsinjor Stepinac dobija tretman koji odgovara njegovom rangu "vanrednog zatvorenika": biva osloboen prisilnog rada iz presude i provodi u zatvoru 5 od 16 godina propisanih kaznom: 5. decembra 1951. tobonji "katoliki muenik" osloboen je zatvora i prisiljen na internaciju u svoj rodni gradi Krai. Stepinac se u Kraiu posveuje apostolstvu Svetog pisma: pie hiljade stranica propovedi i drugih religioznih tek-stova; odrava intenzivnu prepisku, napisavi oko pet hiljada pisama crkvenim vlastima i vernicima, u Jugoslaviji i inostranstvu.

Posle neto vie od jedne godine, 12. januara 1953, "glasnik Hrianske vere", Stepinac, imenovan je za kardinala, a ovo unapreenje u Vatikanu najavljuje papa Pije XII sveanom pohvalom: "Nije ovde, ali ga mi grlimo bratskom nenou... elimo da svi znaju da smo ga dodeljivanjem kardinalske asti eleli nagraditi prema njegovim zaslugama" 40. Kardinal Alojzije Stepinac umire u Kraiu 10. februara 1960, sa 62 godine 41; sahranjen je iza glavnog oltara zagrebake katedrale. Smrt koja je sigurno tunija zbog prinudne izolacije: nita u poreenju sa stotinama hiljada zverskih ubistava za koja se godinama pretvarao da ih ne vidi. Smrt jednog neslobodnog oveka: sitnica u poreenju s genocidom koji je potvrivao i blagosiljao godinama.

OPTI SAMOOPROST

Godine 1947, po preciznom nalogu Svete rimske crkve, jezuita Fjorelo Kavali objavljuje knjigu Proces zagrebakom nadbiskupu: ivotopis Alojzija Stepinca, pledoaje protiv sudskog procesa, i u sutini pokuaj odbrane uloge - sumnjive i optereene odgovornou koja see do sauesnitva - koju je imao papa Pije XII za vreme nacifaistikih ratnih dogaaja i u odnosu na holokaust.

Kavali predstavlja Stepinca kao "plemenitu nadbiskupsku figuru, koja je rtva politike i verske mrnje jednog reima" 42, rtva "komunistikog progona i plaenih ubica ije su ruke uprljane krvlju stotina svetenika" u okviru "progona pokrenutog (od komunizma) protiv katoli-cizma u Hrvatskoj" 43.

Mnoga svedoenja - bilo za vreme Zagrebakog procesa, bilo ona koja su sadrana u mnogim drugim optubama iz tog doba - o odgovornosti Katolike crkve u balkanskom holokaustu u periodu 1941-45, ovaj otresiti jezuitski ivotopisac brie jednom jedinom reju: "mistifikacija". to se tie vie stotina fotografija koje prikazuju predstavnike klera - Stepinca pre svih - kako prisustvuju sveanostima Poglavnikovog reima, ili kako blagosiljaju ustae pod orujem, apologeta Kavali se izvlai, ironino govorei o "neobinom ratnom prilogu" koji se sastoji od cigareta, brojanica i medaljica koje je Stepinac obino delio ustakim vojnicima 44.

Jezuitski ivotopisac negira este susrete izmeu Stepinca i ustakih glaveina, izmeu biskupa i dravnih vlasti, nakon ega upada u kontradikciju, tvrdei da su se "te posete upravljale prema onima koji su imali stvarnu vlast" i da "Crkva nije mogla obustaviti svoju delatnost pod novom vlau" 45. to se tie prisilnih "prekrtavanja", otac Kavali smatra "prirodnim da su mnogi od tih odmetnika (to jest, srbopravoslavaca prisiljenih da se prekrste u katolike da bi izbegli smrt) mislili da trae ponovni prijem u Katoliku crkvu" 46; isto je i sa zloglasnim "Biskupskim odborom za prekrtavanja", koji je, po reima ovog drnog jezuitskog ivotopisca, bio legalni instrument za utvrivanje da su takva "prekrtavanja" uistinu spontana 47.

ivotopisac Svete rimske crkve, obuzet svojim falsifikatorskim pregalatvom, trudi se i da promeni sadraj "gordog pisma" koje je Hrvatsko biskupstvo (okupljeno na svojoj godinjoj Plenarnoj konferenciji 17-18. novembra 1941) uputilo Poglavniku 20. novembra 1941, izmeu ostaloga paljivo cenzuriui pohvale ustakom diktatoru sadrane u njemu 48.

Tretirajui mnoge katolike duhovnike koji su aktivno uestvovali u etnikoverskom "ienju", Kavali najpre tvrdi da su injenice i direktna odgovornost predstavnika klera suvie duge da bi se mogle pokazati; kasnije pada u kontradikciju, doputajui da su meu progonitelji-ma aktivno uestvovala tri duhovnika (fra Satana, Justin Medi i Hinko Prli), a da je monsinjor Stepinac bio preduzeo mere za njihovu suspenziju 49.

Ova knjiga jezuitskog ivotopisca prvi je pokuaj (kasnije e uslediti mnogi drugi) Svete rimske crkve da falsifikuje strahovite injenice koje su se dogodile u Hrvatskoj u periodu 1941-45 i kolaboracionistiku ulogu koju je u tome imao primas, monsinjor Stepinac. Opratajui visokom prelatu, Sveta stolica, u stvari, oprata sama sebi: samooprost koji je utoliko potrebniji ukoliko su oitiji dokazi da je Vatikan, o tome ta se deavalo u Hrvatskoj za vreme Pavelieve diktature, znao sve.

Po miljenju engleskog istoriara Entonija Roudsa, Sveta stolica, u sluaju Hrvatske, ne moe uopte da dade kao u sluaju Poljske, izvinjenje, s obzirom na daljinu, da nije imala dovoljno izvora informacija da bi proverila glasine. Hrvatska ima kopnenu granicu s Italijom i gleda je s mora. Komunikacije izmeu dve zemlje za vreme rata nisu bile ometane. Odnosi izmeu dva diktatora, Musolinija i Pavelia, bili su vrlo bliski, a italijanski oficiri i funkcioneri, kao i vatikanski emisari, neprestano su prelazili s jedne na drugu teritoriju; Apostolski izaslanik, monsinjor Markone, mogao je slobodno da putuje kud god poeli i morao je barem uti, ako ne i videti sopstvenim oima, poneto o tim zverstvima 50.

ak i da dozvolimo da je vrh hrvatskog katolikog klera u sauesnitvu s Poglavnikom delovao samostalno i da je Svetu stolicu drao u neznanju, Vatikan je raspolagao stotinama vojnih kapelana u italijanskim okupacionim trupama u Hrvatskoj, koji su bili direktni svedoci dogaaja. Rimska crkva je, de facto, u Zagrebu imala svog ambasadora, monsinjora uzepea Ramira Markonea. Svetoj stolici su stizali apeli i stalne optube i slubeni protesti jugoslovenske kraljevske vlade u izgnanstvu, kao to su se periodino pojavljivale optube u saveznikoj tampi i na radiju u vezi sa zverstvima ustake diktature, ukljuujui sauesnitvo hrvatskog katolikog klera.

Svetoj stolici su takoe stizale slubeno dokumentovane i direktne prijave: kao primer vredan je izvetaj beogradskog nadbiskupa, monsinjora Josipa Ujia. od 1. marta 1942, u kojem se ukazuje na proteste jedne grupe slovenakih svetenika zbog ustakih pokolja 51. Uostalom, svi izvetaji koje su ustake diplomate poslale iz Zagreba jasno su ukazivali na injenicu da vatikanska hijerarhija zna ta se dogaa u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj 52.

Sam papa, Pije XII, znao je sve. Kad nije bio obavetavan ni od visokih vatikanskih dostojanstvenika, ni od predstavnika Svete stolice koji su bili neprijateljski raspoloeni prema ustakoj diktaturi (npr. kardinal Tiseran), ni od zvaninih jugoslovenskih ili angloamerikih predstavnika koje je Papa primao na zvanine ali i na privatne prijeme, barem u jednom sluaju Sveti Otac je imao direktne informacije: "Branko Bokan, predstavnik jugoslovenskog Crvenog krsta kod Svete stolice, dobio je od svoje organizacije zadatak da isposluje intervenciju i posredo-vanje Vatikana u prilog Srba pravoslavne vere, kao i Jevreja i Cigana, koji su bukvalno istrebljivani od grupa hrvatskih katolikih fanatika. Bokan tvrdi da je uzaludno pokuavao da dobije prijem kod Pape, ali da je svejedno uspeo da mu dostavi informacije" 53.

Znao je Papa, znala je Sveta stolica, znala je Rimska crkva. Ali je utala. Ba kao to je krajnje neodluna utala za vreme nacifaistikih antisemitskih progona. Nekoliko katolikih komentatora izbacilo je hipotezu da je Pije XII smatrao neefikasnom meru izoptenja iz crkve nacifaista i ustakih koljaa; tumaenje koje je demantovano buduim aktima pape Paelija, koji je 1949. pristupio izoptenju svih komunista.

Jedan deo katolike istoriografije pripisao je utanje Svete stolice "realpolitici" Pija XII, Pontifeksa koji je bio opsednut komunizmom. Haroldu Titmanu, otpravniku poslova SAD pri Svetoj stolici, papa Paeli je rekao da Vatikan nije posebno osudio naciste zato to bi tada morao da proiri osudu i na boljevike, a to se "oito ne bi svidelo" istonim saveznicima, Sovjetskom Savezu, u ratu protiv nacifaizma 54.

"Politiko utanje" Vatikana prema varvarskim delima nacifaista, igosali su i razni katoliki predstavnici, kao kardinal Tiseran: "Nadam se da istorija nee sutra morati da prekoreva Svetu stolicu da je sprovodila politiku komoditeta iskljuivo zbog sopstvene koristi ili jo gore od toga. To je zaista alosno, posebno kada smo iveli pod Pijem XII" 55. Kao italijanski katoliki intelektualac Karlo Bo: "Papa koji meri svoje utanje jeste papa koji se prilagoava drutvu koje je ve odavno naviknuto na to da ne vodi rauna o evaneoskim istinama i koje je dozvolilo da korov neposrednih interesa raste na ovekovom telu" 56. Kao nemaki kardinal Dopfner, koji je 8. marta 1964. poruio iz propovedaonice katedrale u Monaku: "Istorijski pogled unatrag savreno opravdava miljenje da je papa Pije XII morao snanije da protestuje".

Laiko istoriografsko tumaenje koje je blie injenicama vatikansko "utanje" u odnosu na balkanski holokaust pripisuje stvarnoj dimenziji zaverenikog sauesnitva 57: u raanju jedne drave koja je "ideoloki" katolika, kao to je Hrvatska na Balkanu, Sveta stolica je pre svega

videla mogunost da na tom prostoru ojaa vlast i strukture Rimske crkve, te da izvue korist iz antikomunistikog uporita u tom strateki vanom prostoru prema Istoku. Uostalom, najradikalnije neprijateljstvo u odnosu na komunizam glavni je cilj vatikanske spoljne politike tokom XX veka: odbojnost koja od krajnje i neopozive osude sovjetskog boljevizma prerasta u otvorenu podrku svim antikomunistikim snagama i reimima 58. U ustakoj Hrvatskoj "Katolika crkva se vratila duhu krstakog rata protiv albianaca. Ni u jednom drugom delu sveta nisu svetenici tako prihvatili i pozdravili jedan novonastali reim; ali Crkva nije uspela ni u emu da se odupre iskuenjima, ma koliko bila skandalozna, koja su joj nametnuli reimi koji su se pozivali na hriansku civilizaciju: na primer, onaj iz Viija" 59. Dakle, nikakva osuda nije mogla da doe od Svete rimske crkve za grozomornu diktaturu Ante Pavelia, kojoj je papstvo Pija XII umesto osude dalo podrku i pokrie ba preko zagrebakog nadbiskupa i primasa Hrvatske, monsinjora Alojzija Stepinca.

Odgovornost, neposredna i posredna, monsinjora Stepinca za vreme krvavih godina ustake diktature u Hrvatskoj, takva je i tolika u ime i za raun Svete rimske crkve. U celom periodu 1941-45. Vatikan je, u stvari, neprestano podravao, garantovao i pomagao kolaboraciju primasa Hrvatske s Nezavisnom Dravom Hrvatskom koja se svim silama zaloila za etnikoverski genocid.

***

Poetkom devedesetih godina novi talas hrvatskog nacionalizma, koji dovodi do formiranja nezavisne Republike Hrvatske, oivljava duh nadbiskupa genocida.

Godine 1991, 11. februara Hrvatska katolika crkva objavljuje Pismo hrvatskih biskupa Jugoslavije svim katolikim biskupima sveta 60, poslanicu motivisanu "opasnou od povratka komunistike diktature". Ovaj ambiciozni dokumenat rekapitulira istoriju Hrvatske katolike crkve od 1918. Ustaka diktatura i etniki genocid predoeni su u poglavlju pod naslovom "Muenitvo Hrvata i Crkve za vreme i posle Drugoga rata (1941-1980)", u kojem se genocid falsifikuje i ponitava sledeim reima:

"Drugi svetski rat e unititi Kraljevinu Jugoslaviju za samo deset dana, travnja 1941. Svi njeni nesrpski narodi, koji su je uvek smatrali tamnicom, pozdravljaju njen pad i doivljavaju ga kao osloboenje. Ali ovo se deava u okolnostima okupacije Snaga Osovine. U takvim okolnostima proglaava se Hrvatska Drava, ije voe nisu izabrane demokratski, ve su ih odredile Sile Osovine, to znai da su njima sluili. Izbija graanski rat: posledice podnose narodi, posebno na teritoriju koji je tada bio Hrvatska. Hrvati trpe napade naoruanih skupina Srba (etnika) dok se hrvatski reim (ustae) osveuje srpskim stanovnicima Hrvatske".

Godine 1998, 8. maja povodom stogodinjice roenja Alojzija Stepinca, njegov naslednik, zagrebaki nadbiskup i primas Hrvatske katolike crkve, monsinjor Boani, proslavlja ovu sveanu godinjicu naroitom Poslanicom. Re je o dokumentu koji predstavlja novu apoteozu istorijskog i moralnog falsifikata:

"Kada je u travnju 1941. osnovana, u ratnim okolnostima, Nezavisna Drava Hrvatska, Stepinac u tim tekim okolnostima sudeluje u javnim ispoljavanjima i osobnim zalaganjem brani pred vlastodrcima Boiji zakon i zahteva pravdu za svakoga. Postaje zatitnikom i glasom svih onih koji se progone i liavaju prava. Koliko mu okolnosti dozvoljavaju, nastoji ostvariti optu milo-srdnu delatnost prema onima kojima pomo treba. S velikom pastirskom ljubavlju prihvata evakuisane slovenske svetenike. Tih godina posebno se javlja njegov pastirski oseaj i svest kojom se zalae i bori za ast i neotuiva prava svakog ljudskog bia. Jasnim, hrabrim i proroanskim reima, u ime Boga trai prava za pojedince i za grupe, koje progone zbog drukijih politikih i verskih ubeenja ili etnike pripadnosti. (Alojzije Stepinac je tokom Drugog svetskog rata ostavio) veliko bogatstvo vlastitih uputstava biskupskom odliniku. U vlastitim sluateljstvom eleo je nadasve probuditi ivu veru u Boga i u sve objavljene tajne istinitosti Boije. Podsticao je vernike na mukotrpniji svetotajstveni ivot, neumorno ih podstrekujui na molitvu i nesebinu hriansku velikodunost. Njegove su moralne propovedi duboko ukorenjene u Deset Zapovesti, koje je Isus Hrist saeo u veliku zapovest o ljubavi prema Bogu i blinjemu. (Stepinac je) posebno aktivan i postojan kad se zanima za nepovredivost braka i plodnost obite-

lji 61 kao i za hriansku naobrazbu mladei... Hrabro je i bez bojazni osudio svaku nepravdu i svaku vrst mrnje: rasnu, klasnu, nacionalnu, versku, politiku. Branio je bez oklevanja ljudska prava svakoga oveka i svakoga naroda, posebno progonjenih idova 62, Srba i Roma, i svih koji su bili lieni prava".

Poslanica monsinjora Boania, koja vrvi od krivotvorenja do beaa, dostojno zavrava: "Stepinac je znak puta spasenja, svetionik Crkve hrvatskoga naroda. On je primerom i podsticajem domoljublja i ljubavi prema blinjemu, izraz doslednog potovanja dostojanstva svakoga ljudskog bia" 63.

Mnogo godina posle grozne petoletke 1941-45, Sveta rimska crkva, uvek u oskudici muenika, sprema se da proglasi Alojzija Stepinca za blaenoga: velikodostojnika koji je aktivno saraivao u stvaranju Nezavisne Drave Hrvatske koju je htela trojna osovina Hitler-Musolini-Paveli; koji je potvrdio nacifaistiku okupaciju svoje zemlje; koji je ostao gluv i nem pred neuveno varvarskim genocidom koji je trajao godinama; koji je dizao hvale ustakim krvni-cima; koji je aktivno uestvovao u zloinakom obiaju nasilnih masovnih "prekrtavanja".

O Balkanskom holokaustu i odgovornosti monsinjora Stepinca zabranjeno je govoriti, zapadna istoriografija o godinama ustake diktature u Hrvatskoj gotovo da i ne postoji: tako eli Sveta rimska crkva. Retki su istraivai koji se usuuju da prkose katolikom tabuu o genocidu u Hrvatskoj tokom godina 1941-45; rizik je velik; bojkot, zastraivanje, pa ak i progon 64. Vatikan je uspeo da izoptenjem kazni naunika Viktora Novaka, autora knjige Magnum Crimen, do-kumentovane istoriografske studije balkanskog holokausta: najstroom katolikom kaznom, izoptenjem, koje nikada nije odreena nekom od ustakih krvnika koji su godinama krvlju kropili Nezavisnu Dravu Hrvatsku "u ime Boije".

EPILOG

Marija Bistrica (Hrvatska), subota, 3. oktobar 1998

Svetilite Device Marije u Bistrici prepuno je vernika. Na oltaru gde se epuri velika stara statua Bogorodice, Jovan Pavle II slui sveanu slubu kojom proglaava Alojzija Stepinca za blaenoga. Pontifeks i svi prisutni prelati nose sveane purpurne odede koje predstavljaju muenitvo.

Sveanost dostie kulminaciju kada jedna devojica iz Dubrovnika, izleena od paralize udom Device ovoga svetilita, daje Svetom Ocu srebrnu figuricu u obliku gotske kulice na kojoj se nalazi jedan prst desne Stepineve ruke, a Jovan Pavle II se naginje da poljubi dragocenu reli-kviju. Odmah posle toga u svetilitu se skida svilena tkanina koja pokriva portret novog blaenoga: Stepinac, oznaen kao "sluga Boiji" i "muenik Vere", ovekoveen je izmeu zagrebake katedrale i bazilike Sv. Petra. Vernici koji se tiskaju u svetilitu aplaudiraju, oduevljeni i potreseni.

Sveana ceremonija privodi se kraju. Predsednik hrvatske drave, bivi komunista Franjo Tuman, pridruuje se Pontifeksu na oltaru. U svetilitu se prolamaju mone note hrvatske nacionalne himne, koju vernici pevaju iz sveg glasa; kardinal Anelo Sodano i ostali prelati sluaju himnu, drei desnu ruku na srcu.

Svetilite opsedaju desetine hiljada vernika (po nekim procenama svih tri stotine hiljada). Jovan Pavle II se obraa ogromnoj masi alosnim glasom: "Blaeni Stepinac nije prolio svoju krv u uskom znaenju te rei: njegova smrt je uzrokovana dugom patnjom, poslednjih petnaest godina njegovog ivota bejahu neprestano nizanje patnje... U blaenom Stepincu se spaja celokupna tragedija koja je pogodila hrvatski narod i Evropu tokom ovoga veka koji obeleavaju tri velika zla, faizam, nacizam i komunizam 65... Kardinal, zagrebaki nadbiskup, nakon to je u vlastitom duhu i u vlastitom telu pretrpeo sva zverstva komunistikog sistema, sada je predat pamenju svojih sunarodnika s blistavim znamenjem muenitva." Na kraju Pontifeks poziva na oprotaj: "Oprostiti i pomiriti se znai proistiti pamenje od mrnje, od jeda, od elje za osvetom. . .". O godinama ustake diktature i o balkanskom holokaustu Jovan Pavle II ne kae ni jednu jedinu re.

DODATAK

BELEKA AUTORA

Ova knjiga je rezultat viegodinjeg istraivanja i zahtevala je uvid u impozantnu dokumentaciju; slubena akta, svedoenja, izvetaje iz tog vremena koji su bili podvrgnuti recenziji okupacionih italijanskih i nemakih snaga. Dokumentarna etva zanemarena od zapadne istoriografije, koja nastoji da prikrije genocid koji je krvlju natopio Nezavisnu Dravu Hrvatsku, stvorenu po elji nacifaista od 1941. do 1945. utanje uslovljeno potrebom da se sakrije odgovornost Rimske crkve u balkanskom holokaustu.

Ova istorijska cenzura utoliko je bezonija ukoliko je dokumentovanija i neospornija kolaboracija hrvatskog katolikog klera s ustakom diktaturom. Naravno, nisu svi svetenici ni svi franjevaki fratri aktivno saraivali na genocidu: ali je sigurno da niko od njih nije ustao da se bori protiv njega, niko od njih nije delio muenitvo sa rtvama, i niko od njih nije se usudio da se suprotstavi ustakim koljaima. Niti je Biskupstvo ikada podiglo svoj glas protiv etnikoverskog genocida nad Srbima i pravoslavnim svetenstvom, nego su se neki njegovi predstavnici - kao biskupi Ivan ari, Jozo Gari i Janko imrak - direktno kupali u krvi.

Najveu odgovornost imao je primas Hrvatske, monsinjor Alojzije Stepinac: povezan s ustakom aristokratijom, lan Sabora Nezavisne Drave Hrvatske, poglavar svih kapelana ustakih ubica, odlikovan od Pavelieve diktature. Poneki koristoljubivi ivotopisac je zapisao da je Stepinac ponekad "protestovao": ali ne postoji nikakav dokumentovani trag o bilo kakvom "protestu", o bilo kakvom odlunom aktu, o bilo kakvoj odlunoj intervenciji zagrebakog nadbiskupa u cilju suprotstavljanja ustakim pokoljima. Jezuita Peter Gumpel, izvestitelj o proglaenju Stepinca za blaenoga, tvrdi: "Imamo dokaze da je barem dvanaest puta (Stepinac) u katedrali protestovao protiv nacizma. U Jugoslaviji niko nije napravio vie za idove od Ste-pinca." Ako i dopustimo da je "dvanaest puta" primas Hrvatske katolike crkve protestovao" protiv nacizma, nije poznato da je ikada protestovao protiv Poglavnika. Ako i dopustimo da se monsinjor Stepinac angaovao da spasi ponekog Jevreja od progona, jezuita Gumpel se pretvara da ne zna da su ustae izvrile balkanski holokaust prvenstveno zato da bi istrebili srbopravoslavce: u stvari, nije poznata niti jedna Stepineva intervencija u odbranu Srba iz Hrvatske, koji za Gumpela, jezuitu proglaivaa blaenoga, uopte ne postoje.

Istina - potvrena van ikakve sumnje - lei u tome da budui blaeni, monsinjor Stepinac, nije ni prstom mrdnuo da bi zaustavio etnikoverski genocid. Monsinjor Stepinac nije iskoristio ni truni svoje nesumnjive moi da prizove razumu Biskupstvo i svetenstvo koji su bili obuzeti ekstremnim nacionalizmom i koji su sluili kao orue tiranske hegemonije. Nije se nikada obratio hrvatskim katolicima da se dre Pete Boije Zapovesti: Ne ubij! Uostalom - kao to smo videli - Hrvatska katolika crkva bejae i sama suosniva hrvatske nacifaistike drave, do kraja zainteresovana da Hrvatsku pretvori u zemlju jedne vere.

Isto tako je nesporna i dokumentovana podrka Vatikana kolaboraciji katolikog Biskupstva Hrvatske s ustakom diktaturom. Hitra u izvravanju svoje zemaljske moi, posebno u smislu duhovnog vostva katolianstva, Sveta stolica je sa svoje strane dala politiku podrku i pokrie Pavelievoj diktaturi, oslonac koji nije oslabio ni krajem drugog svetskog rata. Izmeu bojaljivosti i kolaboracije, papa Pije XII podrao je i holokaust Jevreja na evropskom kontinentu, glumei gluvou i slepilo. Antisemitski progoni od strane nacizma poeli su jo 1935. donoenjem "Nirnberkih zakona", ali to nije spreilo Vatikan da zadri srdane odnose s jednom diktaturom koja se unapred pripremala za istrebljenje.

Uostalom, hiljadugodinja istorija Katolike crkve puna je krvi i nasilja: od progona "jeretika" do "lova na vetice". Sveta rimska crkva odobravala je ropstvo poraenih, iskorenjivanje afrikih naroda iz njihove zemlje; pod izgovorom privoenja jevanelju pomagala je unitenje predkolumbovske civilizacije Latinske Amerike. Sam antisemitizam je, u stvari, izum Katolike crkve koja ga vekovima razrauje teorijski i praktino.

Za vreme pisanja ove knjige intervjuisao sam bive ustae, crkvene ljude i bive progonjene koji su izbegli istrebljenje.

Mnoge stare ustae uvaju netaknutom svoju fanatinu i zloinaku istorijsku drskost i brane legitimnost balkanskog holokausta u ime svete Hrvatske koja je inspirisana najmranijim poukama Katolike vere.

Mnogi predstavnici svetenstva negiraju ili minimiziraju sutinu istrebljenja ili se usuuju da ga "pravdaju". Ponajvie neprijatno reaguju, zbunjeni i razdraeni: jedan rimski prelat uspeo je ak da ovu moju istorijsku rekonstrukciju nazove "avolskim delom" koje e me odvesti u Pakao.

Jedan stari Srbin, koji je uspeo da izbegne smrt u jasenovakom logoru za istrebljenje gde je prisustvovao muenju i ubijanju sestre, ene i troje dece, rekao mi je sa suzama u oima: "U tom logoru, u tom krugu pakla, svaki dan sam se naprezao da mislim na Boga: da bih ga proklinjao".

M. A. R.

IZVORI I BIBLIOGRAFIJA

Izvori

Za ovu knjigu konsultovani su slubeni hrvatski, vatikanski, nemaki, italijanski, britanski, severnoameriki i jugoslovenski izvori. Meu njima naroito:

a) Diplomatski odnosi Rusinovi i Lobkowitz; Dnevnik zagrebakog nadbiskupa, monsinjora Alojzija Stepinca; hrvatski dnevni listovi i periodini asopisi iz zvanine katolike oblasti iz perioda 1941-1945; upni bilteni (asopisi sa stotinak razliitih zaglavlja).

b) Actes et documents du Saint Siege relatifs a la Seconde Huerre Mondiale, svesci I-XI, grad Vatikan 1965-1981; Osservatore Romano iz perioda 1941-1945.

c) Dokumenta Ministarstva spoljnih poslova Nemake Auswartiges Amt, koja se odnose na izvetaje barona Dijega fon Bergena (ambasadora pri Vatikanu tokom drugog svetskog rata).

d) Dokumenta Glavnog taba Italijanske kraljevske vojske.

e) Dokumenta Ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945, Documents on British Foreign Policy.

f) Diplomatska dokumenta SAD, Foreign Relations of the United States; dokumenta tajnih slubi SAD, Illegal Emigrations Movements in and through Italy, US Military Intelligence, National Archives, Washington D.C.

g) Dokumentacija Milana Bulajia, autora iscrpne knjige Ustashi Crimes of Genocide and The 1986 Trial of Andrija Artukovic, Beograd 1990.

Opta dela

M. Aarons, J. Loftus, Ratlines, London 1991;

G. Bernanos, Combat pour la verit, Pariz 1972;

E. Buonaiuti, Pio XII, Rim 1964;

C. Cianfarra, La guerre et la Vatican, Pariz 1946;

K. Deschner, Con Dio e con il Fhrer, Napulj 1997;

P. Duclos, Le Vatican et la seconde guerre mondiale, Pariz 1955;

F. Enge1-Janosi, Il Vaticano fra fascismo e nazismo, Firenca 1973;

H. Fabre, Lglise catholique face au fascisme et au nazisme, Brisel 1995;

A. Giovanetti, Laction du Vatican la paix, 1939-1940, Pariz 1963;

L. Hory-Broszat, Der Grundlagen des Nationalsozialismus, Lajpcig 1937; A. Hudal, Romische Tagebcher. Lebensbeichte eines alten Bischofs, tutgart 1976;

M. Maccarone, Il nazionalismo e la Santa Sede, Rim 1947;

S. J. Martini, Pio XII e Hitler, u L'Osservatore Romano, 18. II 1965;

P. Mazzolari, La Chiesa, il fascismo e la guerra, Firenca 1966;

H. Michel, La seconde guerre mondiale, sv. I, 1939-1943, Pariz 1968; sv. II, 1943-1945, Pariz 1969;

J. Nobecourt, Le Vicaire et lhistoire, Pariz 1964;

E. Paris, Le Vatican contre lEurope, Pariz 1959;

Don Cherubino Seguic, I Croati. La loro missione storica durante 13 secoli, Rim 1941; J. P. Taylor, Le origini della seconda guerra mondiale, Bari 1965. Bibliografij a

AA. VV., Dizionario Enciclopedico Treccani, sv.I-XVI, Rim 1974;

AA. VV., Les systmes doccupations en Jugoslavie, Beograd 1963;

F. Anfuso, Da Palazzo Venezia al Lago di Garda, Bolonja 1957;

F. Anfuso, Roma, Berlino, Salo, Milano 1950;

G. Angelini, Fuochi di bivacco in Croazia, Rim 1946;

P. Auty, Tito, Milano 1972; prevod na italijanski od A. Pandolfija;

P. Bandini, Vita e morte segreta di Mussolini, Milano 1978;

G. Bastianini, Uomini, cose, fatti, Milano 1959;

C. Battaglia, La Seconda Guerra Mondiale, Milano 1962;

C. Bernadac, LHolocauste oublie; italijanski prevod Hitler e 1o sterminio degli zingari, Kastelo 1996;

E. Biagi, La Seconda Guerra Mondiale. Una storia di uomini, Milano 1980;

G. Bilainkin, Tito, London 1949;

G. Bocca, Storia dItalia nella guerra fascista, Bari 1969;

B. Bokun, Spionaggio nel Vaticano 1941-1945, Njujork 1973;

J. W. Borejsza, Il fascismo e lEuropa orientale, Bari 1981;

R. Bracalini, Il Re Vittorioso, Milano 1980;

M. Branko, Les Habsbourg, lglise et les Slaves du Sud, Pariz

1970;

A. Breccia, Jugoslavia 1939-1941. Diplomazia dell neutralita, Mi-

lano 1978;

P. Brignoli, Santa Messa per i miei fucilati, Milano 1973;

M. Bulaji, Ustashi Crimes of genocide and the 1986 trial of Andrija Artukovic, Beograd 1990;

H. J. Burgwyn, Il revisionismo fascista. La sfida di Mussolini alle Grandi Potenze nei Balcani e sul Danubio 1925-1933, Milano 1979;

Cambridge University Press, Storia del Mondo Moderno, sv. I-XII, Milano 1978;

M. Casanuova, I/51, Firenca 1956;

A. Cavalli, Il processo dellarcivescovo di Zagabria, Rim 1947;

E. Cavaterra, Processo a Pio XII, Milano 1979;

L. Ceva, La condotta italiana della guerra. Cavallero e il Comado supremo 1941-1942, Milano 1975;

W. Churchill, La seconda guerra mondiale, vol. 3, Milano 1965;

italijanski prevod O. Ceretti Borsini, G. Monicelli, A. Barone,

G. Gambon;

G. Ciano, Diario 1937-1943, Milano 1980;

S. Clissold, Storia della Jugoslavia, Torino 1969;

E. Colloti, La seconda guerra mondiale, Torino 1973;

E. Colloti, T. Sala, Le potenze dellAsse e la Jugoslavia, Milano

1974;

Commision dtat pour le recherche des crimes de guerre, Expos des italiens contre la Yougoslavie et ses peuples, Beograd 1946;

Commissione territoriale del Governo della Croazia, Zloini u logoru Jasenovac, Zagreb 1946;

E. Corti, Le cheval rouge, Lozana 1997;

D. olakovi, Logori ljudskog unitenja, Beograd 1952;

S. Dalen, Paveli, Zagreb 1952;

F. W. Deakin, La montagna pi alta, Milano 1972;

F. W. Deakin, Storia della repubblica di Salo, Torino 1970;

V. Dedijer, Josip Broz Tito, Beograd 1953;

R. De Felice, Mussolini, il Duce: Gli anni del consenso, Torino

1974;

R. De Felice, Mussolini, il Duce: Lo stato totalitario, Torino 1981;

A. Donlagi, La Jugoslavia dans la seconde guerre mondiale,

Beograd 1967;

K. Draganovi, Croazia Sacra, grad Vatikan 1943;

J. B. Duroselle, Storia diplomatica dal 1919 al 1970, Rim 1972;

C. Falconi, Il silenzio di Pio XII, Milano 1965;

C. Falconi, Pio XII, Milano 1966;

E. Faldella, L'Italia e la seconda guerra mondiale, Bolonja 1967;

F. Fejto, Histoire des dmocraties populaires, Pariz 1952;

G. Fricke, Kroatien 1941-1944, Frajburg 1972;

S. Friedlander, Pio XII e il Terzo Reich, Milano 1965;

E. Gataldi, La Jugoslavia alle porte, Milano 1965;

C. Ghidini, A. Dal Ponte, Gli Antifascisti al confino, Rim 1972;

Glavni tab vojske - istorijsko odeljenje, Le operazioni delle unita italiane in Jugoslavia (1941-1943), Rim 1978;

C. Gorla, L'Italia nella seconda guerra mondiale. Diario di un milanese, ministro del re nel Governo Mussolini, Milano 1959;

W. Gorlitz, Der Zweite Weltkrieg 1939-1945, tutgart 1952;

V. Gorresio, La guerra dei poveri, u Tempo Presente, 1. maja 1958;

W. Hagen, La guerra delle spie, Milano 1952;

K. Hnlicka, Das Ende auf dem Balkan 1944-1945. Die Militarische Raumung Jugoslawiens durch die deutsche Wermacht, Getingen

1970;

R. Hochhuth, Il Vicario, Milano 1967;

M. Horty, Ein Leben fr Ungarn , Bon 1953;

J. Horvat, Z. tambuk, Dokumenti o protivnarodnom radu

i zloinima jednog dela katolikog klera, Zagreb 1946;

H. S. Hughes, Storia dellEuropa contemporanea, Milano 1973;

J. Hussard, Vu en Yougoslavie 1939-1944, Lozana 1944;

Institut istorije radnikog pokreta, Jesen, 1942, Ljublja-

na 1963;

M. Jurjevi, Ustasha under the Southern Cross, Beograd, bez

datuma;

J. Juvani, Italijanski okupator v Ljubljani, Ljubljana 1962;

E. Klee, Chiesa e Nazismo, Torino 1993; italijanski prevod

L. Riberija;

B. Krizman, Jugoslavija u vanjskoj politici jugoslavenske

drave 1918-1941, Rijeka 1973;

B. Krizman, Paveli i ustae, Zagreb 1978;

H. Laurire, Assassins au nom de Dieu, Pariz 1951;

G. Leonardi, L'arcivescovo alla sbarra, Rim 1947;

G. Lewy, I nazisti e la chiesa, Milano 1965;

B. Liddel Hart, B. Pitt, A. Solmi, Storia della Seconda Guerra Mondiale, sv. I-VI, Milano 1967;

S. Loi, Jugoslavia 1941, Torino 1953;

V. Maek, In Struggle for Freedom, Njujork 1957;

D. Mack Smith, Mussolini, Milano 1981;

C. Malaparte, Kaputt, Firenca 1964;

J. Marjanovi, L'insurrection et le mouvemnet de libration nationale en Serbie 1941, Beograd 1963;

M. Massara, La Chiesa cattolica nella seconda guerra mondiale,

Lenjano 1997;

G. Masucci, Missione in Croazia 1941-1946, Madrid 1967;

F. Mclean, Disputed Barricade, London 1957;

H. Michel, La guerra dellombra. La Resistenza in Europa, Mila-

no 1981;

I. Mihovilovi, Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i

ustake NDH, Zagreb 1952;

N. Nikoli, Jasenovaki logor, Zagreb 1948;

V. Novak, Magnum crimen, Zagreb 1948;

V. Novak, Velika optuba, Sarajevo 1964;

M. Pacor, Italia e Balcani. Dal Risrogimento alla Resistenza, Mi-

lano 1968;

E. Paris, Gnocide in Croatie satellite, 1941-1945, Pariz 1960;

S. K. Pavlowitch, Neither Heroes nor Traitors, London 1975;

S. K. Pavlowitch, Yugoslavia, London 1966;

G. Piemontese, Ventinove mesi di occupazione italiana nella provincia di Lubiana, Ljubljana 1946;

L. Poliakov, J. Sabille, Gli Ebrei sotto loccupazione italiana, Mi-

lano 1956;

P. Puntoni, Parla Vittorio Emanuele III, Milano 1958;

A. Rhodes, Il Vaticano e le dittature, 1922-1945, Milano 1975;

M. Roatta, Otto milioni di baionette, Milano 1946;

L. Rogers, Guerilla Surgeon, London 1957;

J. Rootham, Miss Fire, London 1956;

B. Russel, Il flagello della svastica, Milano 1960;

A. Russo, Rivoluzione in Jugoslavia, Rim 1944;

L. Salvatorelli, G. Mira, Storia dItalia nel periodo fascista, Tori-

no 1964;

U. Salvatores, Bersaglieri sul Don, Bolonja 1966;

G. Salvemini, Mussolini diplomatico, Bari 1952;

E. Santarelli, Storia del fascismo, Rim 1973;

Savez Jevrejskih optina, Zloini faistikih okupa-

tora i njihovih pomagaa protiv Jevreja u Jugoslaviji,

Beograd 1952;

G. Scotti, Bono italiano, Milano 1977;

G. Scotti, I disertori, Milano 1980;

G. Scotti, Ustascia, tra il fascio e la svastica, Udine 1976;

W. L. Shirer, Storia del Terzo Reich, Torino 1966;

S. Simi, Prekrtavanje Srba za vreme drugog svetskog

rata, Titograd 1958;

S. Simi, Vatikan protiv Jugoslavije (1941-1943), Tito-

grad 1958;

L. Stavrianos, The Balkans since 1453, Njujork 1959;

M. Terrosi, La casa di Novach, Milano 1956;

E. Thomson, Storia dEuropa, Milano 1961;

Vojno-istorijski institut, Zbornik dokumenata i poda- taka o narodnooslobodilakom ratu naroda Jugoslavije, Beograd 1962;

U. von Hassel, Von Hassels Diaries 1938-1944, London 1962;

G. Zanussi, Guerra e catastrofe dItalia, Rim 1946.