34188 na putu

Ј.-К. УИСМАНС

НА ПУТУ

en route.indd 1 8/9/11 10:32 AM


НА ПУТУ

5

ПРЕДГОВОР

Не волим никакве предговоре нити уводе, своје књиге готово никад не почињем сувишним реченицама.

Био ми је потребан веома јак разлог, тачније, било ми је потреб-но да дођем у ситуацију која захтева нужну самоодбрану да бих на почетку новог издања свог романа На путу записао ових неколико редова.

Ево тог разлога:Од када је ова књига пуштена у продају, моја, иначе веома обим-

на преписка, повећала се после расправа које је изазвао мој роман Тамо доле, толико да сам био приморан или да више не одговарам на писма, или да престанем да радим било шта друго.

Будући да не могу толико да се жртвујем како бих удовољио по-требама људи које и не познајем, а чији су животи вероватно мање испуњени обавезама него што је мој, определио сам се да се оглу-шим о молбе читалаца за додатним објашњењима у вези с романом На путу. Међутим, нисам истрајао у овом слатком науму јер уколи-ко не бих одговорио на неко писмо, осећао сам се веома лоше.

Писма која добијам могу се поделити у две категорије.У прву категорију спадају писма обичних радозналаца. Под из-

говором да се занимају за моје убого биће, неки људи пожеле да сазнају гомилу ствари које их се уопште не тичу, полажу право да ми завире у душу и по њој шетају као по градском парку.

Са таквима немам проблема. Спалим писмо и тиме сам све ре-као. Међутим, добијам и другачија писма.

Та другачија, бројнија, стижу ми од људи које Бог није погледао, који се боре сами са собом, прижељкују и истовремено одбијају да се обоже. Таква су писма очајних мајки које због болести или недо-личног понашања своје деце помоћ траже у манастирским молит-вама.

Људи који ми пишу зато што имају неку своју муку траже од мене да им искрено одговорим да ли опатија коју сам у књизи опи-



НА ПУТУ

6

сао заиста постоји и моле ме да их, ако постоји, повежем са њом. Траже ми да код оца Симеона – под претпоставком да га нисам измислио и да је заиста свети човек као што о њему приповедам − испослујем да им помогне својим увек услишеним молитвама.

Тада изгубим битку. Немајући храбрости да се оглушим о људску патњу, следује ми да напишем најмање два писма − једно потпис-нику писма које сам примио, а друго манастиру. Ако се покаже да нешто треба разјаснити или дати шира објашњења, морам да на-пишем још писама. И тако ме, понављам, улога ревносног посред-ника између лаика и монаха сасвим заокупи и потпуно онемогући да радим.

Како човек да задовољи друге, а да самом себи не науди преви-ше? Открио сам само један начин − да оваквим предговором одго-ворим овим честитим људима, свима истовремено, једном засвагда.

Питања која ми обично постављају могу се, углавном, свести на следећа:

„У попису трапистичких манастира узалуд смо тражили Нотр - -дам де л’Атр. Не налази се ни у једном годишњаку. Значи ли то да не постоји?“

Затим: „Да ли је отац Симеон измишљен лик или сте описа-ли живог човека? Да нисте за потребе своје књиге преувеличали његове врлине и прогласили га свецем?“

Данас, када се стишала бука коју је подигао роман На путу, мис-лим да могу себе ослободити обавеза према испосници у којој је Диртал боравио. На постављена питања, дакле, одговарам:

Трапистички манастир Нотр-дам де л’Атр се правим именом назива Нотр-дам д’Ињи и налази се у близини Фима, у Марни.

Моји описи су тачни. Начин живота који се у овом манастиру води, а о којем приповедам, управо је такав каквог сам га описао. Портрете монаха насликао сам реалистично. Једино сам им, из увиђавности, променио имена.

Додао бих још да се историја манастира Нотр-дам де л’Атр, опи-сана у овој књизи у потпуности односи на манастир Ињи.

На челу овог манастира, којег је 1127. године основао Свети Бернар, налазили су се прави свеци − блажени Имбер и Герик, чије се мошти чувају у ћивоту испод главног олтара, затим преосвештени Монокулус, пред којим је клечао Луј VII.



НА ПУТУ

7

Као већина њему сличних манастира, Нотр-дам д’Ињи живота-рио је препуштен лаицима. У време Револуције замро је потпуно да би поново оживео 1875. године. Захваљујући кардиналу и бискупу Ремса, мала колонија цистерцита дошла је из Сент Мари ди Дезера, настанила се у древној опатији Светог Бернара и поново свезала низање молитава разврзено историјским катаклизмама.

Портрет оца Симеона је изоштрена, сирова, неулепшана, нере-туширана фотографија. Нипошто му нисам, како ми се приговара, зарад некаквог свог циља увеличао врлине. Насликао сам га натура-листички, онаквог какав овај Божји човек и јесте.

Недавно сам размишљао о њему. Срео сам га пре неки дан. То-лико је остарио да више не може бринути о својим свињама. Дају му да љушти поврће у кухињи. Опат му повремено допусти да по-сети своје бивше штићенике. Захвални су му на томе. Поустају и весело се разгаламе када он приђе свињцу.

Отац Симеон им се спокојно осмехује, неко време грокће заједно са њима, а онда се врати у манастир и утоне у благотворно ћутање. Када га његови претпостављени, накратко, ослободе завета ћутања, овај Божји изабраник нам дарује понеку кратку поуку.

Навешћу једну, насумице:Једног дана опат му је наложио да се моли за неког болесника.

Симеон му је одговорио: „Молитве изговорене као послушање имају већу снагу од других, тако да бих вас замолио, преосвећени оче, да ми одредите које молитве да изговорим“. „Изговорите, бра-те Симеоне, три пута Pater и три пута Ave.“

Старац незадовољно одмахну главом. Опат га је, помало зачуђен, упитао шта није у реду. Признао му је своју недоумицу. „Једном Pater и једном Ave, уколико се искрено и страсно изговоре, довољни су. Понављати их, значило би немати поверења у Бога.“

Овај монах ни по чему није изузетак, како бисмо могли доћи у искушење да помислимо. Сличних људи има у свим трапистич-ким манастирима и манастирима других монашких редова. Лично познајем једног који ме поврати у живот када ми, о Светом Фрањи Асишком, допусте да му приђем. Тај човек живи у екстази, са орео-лом који око његове главе прави јато птица.



НА ПУТУ

8

Ласте свијају гнезда изнад његове постеље у келији за вратара. Весело круже око њега. Оне сасвим мале, што се тек уче летењу, одмарају се на његовој глави, рукама и шакама, док се он само бла-жено смеши и не прекида молитве.

Птице су очигледно свесне његове светости, знају колико их он воли и штити, препознају чистоту његове душе коју ми, обични људи, нисмо у стању да појмимо. У нашем веку ученог незнања и приземних мисли, отац Симеон, или онај отац вратар, данашњим људима очигледно делују неуверљиво. Неки их сматрају будалама, неки лудацима. Величина ових подвижника достојних дивљења, истински понизних и једноставних, нама је несхватљива!

Такви људи нас, на сву срећу, враћају у средњи век. Њихове душе морају постојати како би одмениле наше. Оне су оазе божанског на овом свету, прикладни конак у којем Бог може одсести након што узалуд прође пустињом наших бића.

Ма колико то не било по вољи данашњим књижевницима, ови ликови су реалистични исто колико и ликови из мојих претходних књига. Једина разлика је у томе што они живе у свету који профа-ни писци не познају. То је све. Нимало нисам претерао када сам у књизи која је пред вама говорио о томе колико су моћне молитве монаха.

Надам се да ће људи који су ми до сада писали најзад бити задовољни и да су моји одговори јасни. У сваком случају, моја улога посредника овим је завршена, а нисам се показао бездушним. Име и адреса трапистичког манастира сада су вам познати.

Остало ми је још само да се извиним Дом Августину, T.R.P. опату трапистичког манастира Нотр-дам д’Ињи, због тога што сам обелоданио име његовог манастира којег сам, под лажним именом, представио јавности.

Знам колико опат презире халабуку и колико не жели да ни њега, ни његове монахе било ко изводи на јавну сцену. Међутим, исто тако добро знам колико сам му драг и да ће ми опростити када схвати да моја индискретност може бити од користи многим ојађеним душама, а да ће мени омогућити да у Паризу помало и радим, у миру.

Август 1896.



НА ПУТУ

9

Convolate ad urbes refugii, ad loca videlicet religiosa, ubi possitis de proeteritis agere poenitentiam, in proesenti obtinere gratiam et fiducialiter futuram gloriam proestolari.

Појурите ка скровитим местима, уточиштима вере, моћи ћете тамо окајати прошлост, заслужити божју милост у садашњости и с поверењем сачекати будућу славу.

(Свети Бонавентура, О презрењу света)



НА ПУТУ

11

ПРВИ ДЕОI

Прва недеља новембра, недеља у којој се свакога дана одаје пошта мртвима. У осам сати увече Диртал је ушао у Цркву Сен Силпис. Радо је одлазио у ову цркву јер је имала добро увежбан хор. Далеко од градске вреве, у њој је налазио мир. Главни брод, притиснут тешким сводовима, ноћу није био страшан. Бочни бродови обично су били празни; малобројне лампе слабо су их осветљавале. Могло се копати по сопственој души, осећати се као код куће, а да те нико не види.

Сео је иза главног олтара, лево, у траверси која прати у Ули-цу Сен Силпис. Свећњаци на оргуљама у хору су се упалили. У даљини, у готово празном главном броду, свештеник је говорио са проповедаонице. По подмазаном декламовању и мрсном на-гласку препознао је добро ухрањеног попу који на своје слушаоце обично сручује најређе изостављане цитате.

Због чега су попови тако лоши говорници, запитао се Диртал. Из радозналости сам многе од њих саслушао и закључио да су сви исти. Разликују се једино по боји гласа. У зависности од темпера-мента, неки свој глас држе у пацу од сирћета, други га маринирају у уљу. Примерену мешавину уља и сирћета никада није чуо. Сетио се Монсабреа и Дидона, говорника слављених као да су оперски тено-ри, и још приземнијет од овог цвета Католичког конзерваторијума, ратоборног старкеље, опата д’Илста.

Уосталом, шачица верника која их је слушала тражи медио-критете. Када би ове ситне шићарџије које тргују људским душа-ма имале дара и када би људима који код њих дођу да се нахране сервирали пробрана јела, суштину теологије, бистре молитве и сок конкретних идеја, њихова паства не би разумела. Када се све узме у обзир, овако је најбоље. Свештенство треба да буде на нивоу својих верника, а Провиђење се, дакако, марљиво постарало да нас баш таквима снабде.

Шкрипање ципела и трење столица о плочице прекинули су Дирталова размишљања. Проповед се завршила.



НА ПУТУ

12

Оргуље су прелудирале у потпуној тишини, а затим су се утиша-ле да подупру узлет гласова.

Уздизала се лагана песма очаја De Profundis. Гласови реског тембра, као звекет разбијеног кристала, уплитали су се у венце под сводовима цркве и стапали с још незрелим звуцима хармонијума. Ослоњени на непрекидно брујање оргуља, положени преко басова, толико утишаних као да су сишли у себе или под земљу, извили су се дечји гласови и скандирали стих De Profundis ad te clamavi, Do. Исцрпљени, зауставили су се, и као тешку сузу пустили да падне завршни слог – mine. Гласови деце, која тек што нису мутирала, већ су певали други стих псалма − Domine exaudi vocem meam. Друга половина последње речи висила је у ваздуху, али, уместо да се откачи и падне на земљу као кап, крајњим напором се усправила и до неба добацила крик стрепње из бестелесне, огољене душе у сузама пресамићене пред својим Богом.

Кратка пауза, а онда су оргуље, којима су притекла у помоћ два контрабаса, као бујица понеле све гласове − баритоне, теноре и басове. Не служећи више само као канија за оштра сечива дечјих гласића, извучени из корица зазвонили су пуним плућима и пуном снагом. Мали сопрани, у једном даху, пробили су све звуке и прош-ли кроз њих као кристалне стреле.

Нова пауза. У тишини цркве јечале су строфе, одбачене са оргуља као са одскочне даске. Слушао је пажљиво, затворених очију и поку-шавао да рашчлани звуке. У почетку му се чинило да су водоравни, а онда је чуо како се пред крај постепено усправљају и постају вер-тикални, све док се од плача нису затетурали и преломили при врху.

На крају псалма, када је на ред дошао отпев антифона Et lux perpetua luceat eis, дечји гласови су се поцепали као свила. Чуо се крик бола, бритак јецај и дрхтање речи eis која је остала да виси у ваздуху, у празном.

Затегнути до пуцања, јасни и изоштрени дечји гласови унели су у таму појања белину зоре. Детињи звуци од чистог муслина стопи-ли су се са звонким тембром бронзе, потекли као течно сребро и наживо пробили тамне катаракте дебелих појаца. Појаснили су на шта се то верници жале и због чега су толико огорчени. Дечји плач био је љута трава на љуту рану, али је наговештавао и очинску неж-ност, балсамовану свежину и помоћ која долази од прочишћења.



НА ПУТУ

13

У рану зору, накратко су засветлели тренуци јасноће коју доне-се јутро. Идући испред предсказања из текста, бледом светлошћу својих звукова прошли су кроз ноћ прозе и призвали лик мило-срдне Богородице.

Лепота овако отпеваног De Profundis ни са чим се не може упоредити. Узвишеност молби које се завршавају јецајем у тренутку када се душа у гласовима припрема да пређе људске граница, покидала је Дирталу живце и сломила му срце. Желео је да не мисли на себе и усмери се на смисао те суморне притужбе палог и жаљења достојног бића које јечећи моли свог Бога за опроштај. У трећој строфи очајан човек испушта крике с дна понора, преклиње Спаситеља да му помогне, а сада, када осећа да га oн слуша, оклева постиђен и не зна шта да му каже. Оправдања која је припремио чине му се неумесна, а разлози које је накитио безвредни, па само промуца: „Ако толико држите до исправности, Господе, ко ће завредети вашу милост?“

Штета што се овај псалм, који у својим првим стиховима тако величанствено пева о очају читавог човечанства, у наредним сти-ховима везује за личност краља Давида, помислио је Диртал. Знам, наставио је, смисао Давидових притужби је симболичан, схватам да овај деспот своју праведну ствар изједначава са Божјом, да су му про-тивници неверници и безбожници, а да он лично, према тврђењу учитеља цркве, наговештава Христову појаву. Али свеједно, када се сетимо Давидове незајажљиве похоте и надмених хвалоспева које је посветио свом непоправљивом народу, домет поеме се сужава. Срећа да мелодија живи независно од текста, сопственим животом, не своди се на племенске расправе, простире се на целу земљу. Пева о немирном времену које ће доћи, колико и о немиру претходних епоха и прохујалих времена.

De Profundis се завршио. Завладала је тишина, а онда је хор запевао једну мотету из 18. века. Диртала је, међутим, у црквама мало занимала човекова музика. Већим од најхваљенијих дела позоришне и мондене музике сматрао је старо, једногласно појање, равну и огољену мелодију која истовремено лебди у ваздуху и почива под земљом. Такво појање је свечани крик свих туга и узвишено испољавање свих радости, химна човекове вере која у катедралама шикне као гејзир из подножја романских стубова. Која музика, ма



НА ПУТУ

14

колико била велика и болна, или нежна, може досегнути De Pro-fundis отпеван мрмором, свечани Magnificat, узвишену живост Lauda Sion, одушевљење Salve Regina, очај Miserere и Stabat или моћну господственост Te Deum? Даровити уметници су се трудили да свете текстове преведу на језик музике: Виторија, Жоскен де Пре, Палестрина, Орландо ди Ласо, Хендл, Бах и Хајдн, исписали су величанствене странице, често понесени чак и мистичним надахнућем или еманацијом заувек изгубљеног средњег века. Али њихова дела су, упркос свему, задржала спољашни сјај и остала горда, за разлику од понизне величине и тамног сјаја грегоријанског појања. После ових великих уметника, ни тога више није било. Нови композитори више нису веровали у Бога.

У модерно доба, могли бисмо навести неколико религиозних комада од Лесијера, Вагнера, Берлиоза, Цезара Франка, али и код њих осећамо уметника скривеног иза свог дела, уметника којем је стало да прикаже своје умеће и који мисли на сопствену славу, а самим тим на Бога заборавља. Јесу то велики људи, али су то људи са свим својим слабостима и неизбежном таштином која је оба-везна дàра на меру њиховог слуха. У литургијском појању, ствара-ном готово увек анонимно, у дубини манастира, музика извире из ванземаљског, у њој нема печата греха и трага уметности. Таква му-зика има духовну снагу која не робује чулима, она је експлозија узви-шене топлине и чисте радости. Музика је језик цркве, мелодијско јеванђеље, као свако јеванђеље разумљиво само најтананијим и најпонизнијим људима.

Права потврда католичанства је уметност коју је оно створило. Непревазиђена уметност! У сликарству и вајарству то су наивци. У поезији и прози – мистици. У музици – једногласно појање. У архитектури – романика и готика. Уметности су се међусобно по-дупирале и пламтеле као једна бакља на истом олтару. Сплет разли-читих уметности саопштавао је исту мисао − поштовати, славити и служити Спаситеља, тако што ће му се, као у верном огледалу, по-казати одраз душе коју је створио, душе неокаљаних врлина какву је он даривао човеку.

У дивљења достојном средњем веку, када је уметност задојена црквом била изнад смрти и када се уздигла до самог прага вечно-сти, до Бога, човек је по први, а можда и последњи пут наслутио



НА ПУТУ

15

Божју промисао и видео небо. Та промисао и то небо исказани су у различитим врстама уметности које су се једна у другој одражавале.

Богородице имају бадемаста лица, главе су им издужене као про-зори на готским катедралама, толико суженим да у тајновите, за-гробне бродове цркве пропуштају аскетску светлост и девичански дан. На сликама наиваца тен светица се провиди као ускршња свећа, а косе су им бледе, без позлате, као тамјан. Детиња попрсја им се једва назиру. Чела су им набубрела као стаклени поклопац на кутији за хостије, прсти издужени, а тела танка као ребра на стубовима у цркви. Њихова лепота је литургијска. Живе у ватри стакла, од зако-витланих пламенова из розета позајмљују кружницу за своје ореоле, плаве жеравице својих очију и замирући жар на уснама. Краси их једино боја презрене пути, а када светлост пређе на тканину сјај се изгуби и тонови постају непрозирни. Тај контраст додатно нагла-шава њихов анђеоски, светао поглед и саосећајну чедност усана које су, ако је веровати типицима, мирисале на љиљан из кантата или на смирну из псалама испаштања.

Мозгови уметника су у то доба били у дослуху, а душе су им биле сје дињене. Сликаре је са архитектама повезивао исти идеал лепоте. Кате драле и светице биле су повезане. Једино се драго камење брусило пре ма кутији, а реликвије обликовале према ковчегу, уместо обрнуто.

Текстови певани у црквама тананим нитима били су повезани с платнима наиваца.

Зар отпеви у Виторијиним Тминама не потичу од истог на да-хнућа и зар нису на истим висинама као ремек-дело Квентина Ме-циса Христово полагање у гроб? Зар Regina Coeli, фламанског музи-чара Ласуса, нема исту доброћудност, недужност и барокност као олтарски кипови и религиозне слике старог Бројгела? Коначно, зар Miserere капел-мајстора Луја XII Жоскена де Преа нема, као и велике слике бургоњских и фламанских наиваца исти стрпљиви полет, исту кончасту и помало круту једноставност? Зар не зраче и једни и други правом мистиком, зар се нису обавили истом, заиста дирљивом неспретношћу?

Идеал свих ових дела је исти. Различита су једино средства којима се изражава.

У једногласном појању сагласје мелодије и архитектуре је непо-битно. Појање се повремено повија као тамни романски лукови,



НА ПУТУ

16

па се, суморно и замишљено, мало усправи као лучне фигуре на црквеним стубовима. De Profundis се, на пример, савија као велики лукови у скелету надимљених сводова цркве. Лаган је и намењен ноћи, као и ти сводови. Рашири се једино у тами и промени само у болном полумраку крипта.

Понекад нам се учини да је грегоријанско појање од готике позајмило своје цветне партије, разбацане стреле, преслице од газе, обрнуте пирамиде од чипке и лаких везова, танушне као дечји гла-сови. То се примети када песма пређе из једне у другу крајност, из дубоког очаја у бескрајну радост. Ова равна мелодија, и из ње рођена сва хришћанска музика и скулптура, понекад су се прилагођавали потребама народног весеља. Добију безазлену раздраганост и смех који су уклесани и на старим портицима. Божићна песма Adeste fideles, или ускршња химна O filii et filae, усвојиле су ритам који одго-вара окупљању народа. Смање се и постану присне, као јеванђеља. Музика се подреди скромним потребама сиромаха, дарује им праз-ничку песму, лаку за памћење, мелодија постане превозно средство до подручја чистоте по којима су ове наивне душе поскакивале од радости, под ногама милостивог Христа.

Створено у цркви, у њој одгајано на типицима из средњег века, једногласно појање је ваздушна и покретна парафраза непомичне структуре катедрала. Оно је нематеријално и флуидно тумачење слика наиваца, њихов крилати превод, али је и строг а савитљив епитрахиљ за латинске текстове на којима су се некада давно обра-зовали и подвизивали монаси, ван времена, по манастирима.

Све се то до данас извитоперило и распарало. Бучне оргуља не-потребно надјачавају појање, а пева се све и свашта!

Већина хорова, ако се уопште упусти у једногласно појање, пева као што клокоћу канализационе цеви. Неки хорови чангрћу као клепетала, други шкрипе као чекрци или креште као ждралови. Упркос томе, недодирљива лепота једногласног појања је опстала, глува на погубљено мукање појаца.

Тишина је изненадна завладала у цркви и пренула Диртала из размишљања. Устао је и погледао око себе. У његовом углу није било никог осим две сиротице које су спавале, ногу подигнутих на пречагу столице, главе положене на колена. Мало се придигао и, у једној мрачној капели, у ваздуху угледао рубин. То је свећа горе-



НА ПУТУ

17

ла у црвеној чаши. Никакав шум није се чуо, само војнички корак црквењака који је у даљини обилазио цркву.

Диртал је поново сео. Милина сомоће, мирис свећа и, у тај сат већ далеки трагови дима тамјана, нестали су. По првим акордима оргуља, одмах је препознао Dies irae, средњовековну химну очаја. Оборио је чело и слушао.

Ова химна није понизно преклињање као De Profundis, није патња која верује да је неко чује. Кривудајући кроз сопствени мрак, разазнаје пут до светлости. Није молитва која је сачувала довољно наде да не дрхти. Она је крик апсолутне пустоши и ужаса.

У њеним строфама Божји гнев грми као олуја. Музика се не обраћа милостивом Богу и умољивом Сину, већ непоколебљивом Оцу каквог познајемо из Старог завета, Богу који се тресе од беса и којег ни дим с ломача, ни несхватљива омамљеност паљевином не може умирити. У овој музици, Бог се усправио и још је крволочнији, прети да ће узбуркати воде, смлавити планине и, једним ударом грома, распорити океан неба. Ужаснута земља вришти од страха.

Кристални, светао глас детета одзвањао је у тишини цркве и најављивао катаклизме. Хор је запевао нове строфе у којима неумољиви Судија, уз разорно пиштање труба, ватром чисти гној овога света.

На ред је дошао дубоки бас, као да стиже из подрума цркве, који је потврдио ужасна предсказања и појачао стравичне претње. На-кон што се хор накратко јавио, један алт је још подробније поно-вио претње. Када је застрашујућа поема исцрпла причу о казнама и мукама, у пискавом тембру, у фалсету једног малог дечака чуло се име Исусово. Бура је престала, почело је да се разведрава. Задихана васиона је вриштала и дозивала упомоћ, свим гласовима у хору по-зивала се на Спаситељево безмерно милосрђе и његову спремност да прашта, преклињала га да јој опрости, као што је, некада давно, поштедео лопова ухваћеног у крађи и опростио Магдалени.

У истој очајничкој и тврдоглавој мелодији, олуја је поново по-чела да бесни и сузама плави већ наслућене небеске обале, а соло партије су се наставиле, обесхрабрене и испресецане уплака-ним наступима хора. Различити гласови наводили су све могуће разлоге за срамоту, страх и плач.

Људски гласови, који су се мешали и преплитали преко велике воде оргуља, преносили су олупине бола, молитве и сузе, да послуже



НА ПУТУ

18

као бове. А онда су људи, изнемогли, попадали, скамењени од ужаса, јечали и уздисали. Као дете које је лице покрило рукама, тепали су Dona eis requiem и, исцрпљени, у једном даху, преко јецаја оргуља, завршили молећивим „амин“.

Који би човек могао смислити такво безнађе и размишљати о таквим пошастима? Ниједан, одговорио је Диртал самом себи.

Људи су се узалуд трудили да открију аутора ове музике и текстова. Приписивали су их Франђипинију, Томасу де Селаноу, Светом Бернару и многим другима, али аутори су остали анонимни. Стварали су их наноси бола и времена. Химна Dies irae је у почетку била семе очаја, бачено на изгубљене душе 11. века. Семе је проклијало и полако расло, храњено соковима људских стрепњи и заливано кишама суза. На крају је израсло у дрво, поткресивано чим озелени, а можда се и превише разграна јер у једном од првих текстова за које знамо, једна, касније изгубљена строфа, дочарава величанствену и варварску слику земље која се окреће око себе и бљује пламенове, сазвежђа лете уз прасак, а небо се отвара као књига!

Све то не смета, закључио је Диртал, да ови терцети, сковани од мрака и хладноће о које се лупају окрутне риме и понављају као ехо, да ова музика од грубог сукна, умотана у текст као у мртвачки покров испод којег се оцртавају обриси укрућених музичких линија, буду предивни! Ово певање које притисне човека, које с толико енергије даје ширину отпеваним речима, мелодије које се стално враћају, непромењене, исте, мада изражавају час молитву, час страх, мање дотичу него De Profundis, који нема ни толико велелепни замах, ни толико уметнички продоран крик.

Отпеван полумрмором, овај псалм извире из земље и одузима дах јер долази из дубине гроба, док Dies irae шикне с површине гробнице. У једном чујемо глас покојника, у другом гласове живих људи који га сахрањују. Мртвац плаче, али се охрабри када види колико су очајни његови ближњи док га сахрањују.

Текст Dies irae ми је дражи од текста De Profundis, а мелодија De Profundis дража ми је од мелодије Dies irae. Истину говорећи, ова потоња проза је модернизована, и у овој цркви се пева театрално, без неопходне пратње величанственог једногласног појања, зак-ључио је Диртал.



НА ПУТУ

19

За ову прилику то нема неког значаја, наставио је своја размишљања и прекинуо их да саслуша некакав модеран комад који је хор однекуд исповртео. Ко ће већ једном забранити ту раскалашну музику, те крстионице напуњене водом из бидеа, какве је измислио Гуно! Морале би се прописати позамашне казне за капел-мајсторе који допусте музичку онанију по црквама! На пример, када сам јутрос у Мадлени случајно присуствовао сахрани некаквог старог банкара, литургији краја није било. Свирао се војнички марш уз пратњу виолончела и виолина, саксофона и чембала, херојски, мондени марш да поздрави одлазак на распадање једног финансијера!… Стварно је апсурдно! Диртал више није слушао музику у Сен Силпису јер се у мислима пребацио у Мадлену и поново, пуном брзином, препустио својим сањарењима.

Свештенство се према Исусу, док га свакодневно позива да сиђе у ову цркву на којој споља нема ни крста, а изнутра личи на салу Хотела „Континентал“ или једну од сала Лувра, заиста односи као према каквом туристи. Како свештеницима објаснити да је ружноћа светогрђе и да нема страшнијег греха од овог мало романског, мало грчког стила, од ових слика које као да су нацртали осмогодишњаци, од ове равне таванице избушене округлим прозорима кроз које, без обзира на то какво је напољу време, продире трула светлост кишних дана, и од овог бедног олтара изнад којег су се опрезно занесени анђели ухватили у коло да, у славу Богородице, одиграју непокретни ригодон од мермера?

У Мадлени, у време погреба, када се врата отворе и мртвац уђе кроз рупу у дану, све се промени. Као антисептик од мајчине душице који није од овога света и којег нису измислили људи, литургија очисти и дезинфикује безбожну ружноћу овог места.

Диртал је претресао успомене од јутрос и затворених очију поново видео у дубини полукружне апсиде поворке црвених, црних и белих одора како се окупљају пред олтаром, како силазе низа степенице и заједно се упућују ка одру, а затим се раздвајају док пролазе поред одра и поново се окупљају у широком пролазу оивиченом столицама.

Ова лагана и нема процесија, предвођена накинђуреним црк-вењацима, свечано одевеним за погреб, са сабљама на готовс и генералским еполетама од црног јантара, кретала се, с крстом на прочељу, испред леша положеног на ногаре. У даљини, у мешавини



НА ПУТУ

20

светлости која је падала с крова и светлости ватре упаљене око одра и на олтару, беле свеће у рукама свештеника нису се виделе, па се чинило као да ходају празних, ка звездама уздигнутих руку које су их пратиле треперећи над њиховим главама.

Када су свештеници окружили ковчег, у дубини храма одјекнуо је De Profundis. Невидљиви појци су запевали.

Ово је добро, рекао је Диртал себи. У Мадлени, дечји гласови су пискави и танки, а басови непрочишћени и мутни. Далеко је ово од хора Цркве Сен Силпис, али ипак је предивно. Величанствен је тренутак када се свештеник причешћује и издваја из мрмора хора, а тенор пусти свој глас изнад леша и отпева предивну антифону позајмљену од једногласја!

Requiem aeternam dona eis, Domine, et lux perpetua luceat eis.После силних ламентација у De Profundis и Dies irae, присуство

Бога, који је сишао на олтар, донесе олакшање, чиме се оправда свечана гордост свештеникове мелодичне реченице која, без суза и плача, призива Христа.

Миса се завршава. Свештеник који је чинодејствовао одлази а, као у тренутку када је мртвац ушао у цркву, остали свештеници, предвођени гиздавим црквењацима, прилазе лешу. У пламеном кругу свећа, један свештеник у белој хаљини, изговара молитве за опроштај греха.

Литургија се тада узвисила, постала је дивна. Као посредник између окривљеног и Судије. Црква, кроз уста свог свештеника, преклиње Господа да опрости убогој души – Non intres in judicium cum servo tuo, Domine… После „амин“, које испусте оргуље и цео хор, један глас се уздигао у тишини и проговорио у уме мртваца:

Libera me…Хор је наставио да пева једну стару песму из 10. века. Као и у

Dies irae, који је присвојио делове њених тужбалица, Последњи суд пламти у овој песми, а немилосрдни отпеви потврђују преминулом да су му страхови били оправдани и уверавају га да ће, на крају векова, Судија доћи и уз одобравање громова казнити овај свет.

Свештеник је дугим корацима обилазио одар, везивао га перлама свете водице и тамјана, заклањао сироту, уплакану душу, тешио је, привијао уза се и покривао својим огртачем. Још се и заложио да, након толиких напора и мука, Господ допусти овој несрећној души да заспи, далеко од земаљске вреве и упокоји се у бескрајном спокоју.



НА ПУТУ

21

Никада, ни у једној религији човеку није поверена милостивија улога, узвишенији задатак. Рукоположењем уздигнут изнад осталих људи, хиротонисањем безмало изједначен с Богом, свештеник се може, када земља зајечи или ућути, примаћи до ивице понора и заложити за биће које је црква крстила док је још био дете, а после тога га вероватно заборавила, можда га је чак и прогањала све до смрти.

Црква никад не затаји на овом задатку. Пред гомилом поквареног меса стрпаног у сандук, размишља само о ђубрету које му је у души и кликне: „Господе, склони ову душу са врата Пакла“. На крају опела, у тренутку када нам поворка свештеника окрене леђа и забринуто се упути ка сакристији, можда тад претреса злодела која је за живота починио овај леш, или посумња да ће њене молитве бити услишене, можда слути да њене речи неће бити уважене па овде, у Мадлени, дечјим гласовима препушта да прошапућу последње „амин“.

Стидљиво, из даљине, благо и молећиво, то „амин“ каже: „Учинили смо шта смо могли… Али опет… опет…“ У загробној тишини коју је за собом оставио одлазак свештеника из цркве, једино је прљава стварност остала у празном сандуку који су људске руке подигле и пребациле на лафет, као што се по кланицама сваког јутра изнутрице односе да буду претопљене у сапун.

Све изгледа другачије када се бол, молитве и речи праштања упореде с црквеним венчањем! Ту је црква разоружана, а литургијска музика не представља готово ништа. Тада заиста треба свирати Менделсонове и сличне свадбене маршеве профаних аутора, позајмити радост из њихове музике да се прослави краткотрајно и приземно весеље тела. Да ли је замислива, а постоји, кантата Богородици која велича нестрпљиву раздраганост девојке док чека да је чим падне мрак, одмах после свечане вечере, заскочи некакав господин? Да ли је замислив Te Deum који пева о блаженству мушкарца који ће навалити на ту жену, испружену на кревету, којом се оженио само зато што није открио други начин да јој отме мираз.

Далеко од срамног давања у закуп свога тела, једногласно појање живи у антифонарима, као што монаси живе по манастирима. Из књига излази да пред Христом покаже цвеће бола и патње, згусне их и сажме у предивне тужбалице. Ако, уморно од запомагања, воли,



НА ПУТУ

22

онда је то полетно слављење Сретења, Цвети, Ускрса, Педесетница, Успења, Богојављења и Божића. Тада се радост прелива из појања, толико дивна радост да се вине изван овог света и буја у екстази, Богу под ногама!

Обред сахране данас није ништа друго до уносан посао, ру-тинска служба, механичко верглање молитава без уношења у њихов смисао.

Оргуљаш, док свира, размишља о својој породици и претаче своје бриге. Док упумпава и испумпава ваздух из цеви, он мисли на пивце којим ће надокнадити проливени зној. Тенори и басови се баве утиском који остављају на присутне, огледају се у својим гласовима, а успевају да виде само сопствену слику у намрешканој води. Деца из хора маштају о јурцању по улици после мисе. Нико ионако не разуме ни реч латинског који певају, а и скраћују певање, избацујући из Dies irae поједине строфе.

Црквењаци прерачунавају новац који им преминули доноси. И свештеник, уморан од молитава које је толико пута изговорио, пожуриван да заврши с опелом до времена за када је заказан ручак, отаљава службу, моли се механички, крајем усана. И присутнима се жури да се миса, коју ни не слушају, што пре заврши, да се рукују с родбином и напусте умрлог.

Незаинтересованост је апсолутна; досада дубока. Страшно је ипак оно што ту, на ногарима, чека у цркви. То је празнина, заувек напуштено тело које је некада било штала. Па и та штала се сада урушава. Гној почиње да смрди, ослобађају се гасови, месо се квари. И то је све што је преостало!

А шта бива с душом, сада када живота више нема и када све тек почиње? Нико о томе не мисли, чак ни породица, уморна од дугачке службе и обузета својим болом. Жали једино за видљивим присуством бића које је изгубила. Нико ничега није свестан, помислио је Диртал, нико осим мене и неколико радозналаца који су се ту затекли и које су песме Dies irae и Libera престравиле јер им разумеју и језик и смисао!

Црква делује звуком речи које стижу споља, упомоћ јој не долази посвећеност молитви, а нема чак ни подршку промишљања.

Чудесност литургије је управо у моћи њене речи, у том чуду поновног рађања њеног говора, насталог у временима којих више



НА ПУТУ

23

нема, у молитвама скованим у прохујалим вековима. Све је то прошлост! Ништа од узвишености које је било у том заборављеном времену није претекло. Ови текстови су ипак остали нетакнути, и када се изговарају равнодушним гласом, и када их певају лоши хорови, њихово јечање и преклињање, њихова потенцијална снага, њихова особина талисмана, неуништива лепота и свемоћна извесност њихове вере ипак успешно посредују између нас и Бога. Средњи век нам их је оставио у наслеђе, да нам, ако је могуће, помогну у спасењу душе модерног мртвог ниткова!

У данашње време, закључио је Диртал, у Паризу су остале чисте и готово непромењене једино службе рукоположења и сахране. На несрећу, када је реч о богатом лешу, погребна предузећа навале као хијене.

Извуку опрему да ти памет стане, језиво неукусне посребрене кипове Богородице, цинкане лаворе, чиније из којих светлуца зелени пунч, свећњаке од белог лима с гранама налик нанишањеним топовима, са упереним цевима или пауковима изврнутим на леђа, чије се шапе продужавају у упаљене свеће, сву погребну гвожђурију из доба Првог царства, украшену рељефним купама, листовима аканта, пешчаним сатовима с крилима, штитовима и разним знамењима! Да увећају овај бедни сјај укопа, свира се Масене и Дибоа, Бенжамен Годар и Видор. Или, што је још црње и горе, жене из неког паганског певачког друштва певају у цркви нешто налик побожном шенлучењу или мистичном блудничењу.

Грмљавину великих оргуља и болну величанственост једно-гласног појања можемо, авај, чути само на испраћајима богатих људи. За сиромахе нема ништа – ни хора, ни оргуља – само неколико молитава и три потеза четкице умочене у шкропионицу. Сиромах је само један покисли мртвац више, који тражи заклон! Црква зна да цркотина богаташа трули потпуно исто као цркотина сиромаха, а да му душа смрди још више. Али тргује праштањима и продаје мисе. Упецала се на мамац зараде и то је уништава!

Не би ипак требало да мислим сувише ружно о имућним мртвацима, рекао је себи Диртал након што је у тишини размислио. Захваљујући њима, добијем прилику да чујем предивне погребне литургије. Ови људи, који за живота можда нису учинили никакво добро, макар после смрти, и не знајући, понеком уделе милостињу.



НА ПУТУ

24

Бука га је вратила у Цркву Сен Силпис у којој се тренутно налазио. Хор је одлазио. Црква ће се ускоро затворити. Требало је да покушам да се помолим Богу, рекао је себи. Боље би ми било да сам се молио него што овако сањарим упразно док седим на столици. Међутим, нисам имао жељу да се молим. Католичка вера ме прогони, мирис тамјана и свећа ме опија, вртим се око те вере, до суза ганут молитвама, псалми и појање срж ми исисавају. Властити живот ми се гади, уморан сам од самога себе, али до другачијег начина живота пут је далек! Осим тога… осим тога… потресем се док сам у цркви, али чим изађем, поново сам равнодушан и јалов. Када је устао са столице и кренуо за људима које је црквењак упућивао ка вратима, рекао је себи како је његово срце, у суштини, од разврата скврчено и сасушено. Нисам ја ничему.


34188 na putu

Documents