VENTILACIJA

Ventilacija ima cilj da stanje vazduha u odreĊenoj prostoriji, a obzirom na temperaturu, vlažnost,

strujanje i ĉistoću, održi u okviru odreĊenih granica. Zahtevi koji se u tom smislu postavljaju su

razliĉiti i zavise od vrste prostorije, odnosno od tehnološkog procesa u prostoriji. Zato su kod

proizvodnje acetilena, eksploziva i baruta, farbara, korišćenja zapaljivih teĉnosti i gasova,uraĊeni

tehniĉki propisi koji odreĊuju ventilaciju u ovakvim pogonima, s obzirom da je uloga ventilacije,

kao preventivne mere zaštite od požara vrlo velika. Osnovni cilj ventilacije u industriji ugroženih

prostora je odveĊenje stvorene pare zapaljivih teĉnosti, gasove i prašine van istih, kako se ne

stvorile njihove koncentracije koje bi moglo da izazovu eksploziju ili požar.

Prema tome sistem za ventilaciju pored uklanjanja zapaljivih i eksplozivnih materija iz atmosfere

prostorija ima i ulogu stvaranja odgovarajućih mikroklimatskih uslova.

Klasifikaija ventilacionih sistema

Ventilacioni sistemi mogu biti prema nemeni: opšte namene, lokalne (mesne) ili

kombinovani.

Pri opštoj nameni ventilacije izmena vazduha se vrši po celom prostoru.

Lokalna ventilacija se predviĊa tamo gde se oĉekuje stvaranje štetnih, zapaljivih i

eksplozivnih para na odreĊenim mestima i odreĊenog intenziteta.

Pri kombinovanoj ventilaciji uz opštu ventilaciju istovremeno se primenjuje i lokalna.

U zavisnosti od naĉina premeštanja vazduha u prostoriji razlikuju se:

1. Prirodna ventilacija - kratanje vazduha i njegova zamena svežim vazduhom se

odigravaju usled delovanja vetra ili razlike temperature

2. Veštačka ventilacija – ostvaruje se prinudnim kretanjem vazduha pomoću odreĊenih

ureĊaja

2a. Opšta veštačka ventilacija kretanje vazduha i njegova zamena svežim vazduhom

veštaĉkim naĉinom (na primer ventilatorima) na ĉitavom podruĉju

2b. Lokalnu veštačku ventilaciju kretanje vazduha i njegova zamena svežim vazduhom

veštaĉkim naĉinom (obiĉno izvlaĉenjem) primenjena na pojedini izvor opasnosti ili

lokalno podruĉje.

Uslov za prirodnu ventilaciju je razlika pritisaka izmeĊu unutrašnjeg i spoljašnjeg vazduha, koji

sa jedne strane izaziva temperatura, a sa druge pojava vetra.

Ako je unutrašnja temperatura viša od spoljašnje, kao što je to sluĉaj, zimi u zagrejanim

prostorijama, usled razliĉitith gustina toplog i hladnog vazduha u gornjem delu prostorije dolazi

do stvaranja nadpritiska, a u donjem delu prostorije podpritisak. Usled toga, hladan vazduh ulazi

spolja na donje otvore, meša se sa postojećim toplim vazduhom i kroz gornje otvore izlazi

napolje.

Leti kada je napolju toplije nego u prostoriji, prvac kretanja je obrnut, odnosno vazduh ulazi kroz

gornje otvore, meša se sa postojećim vazduhom u prostoriji i kroz donje otvore izlazi napolje.

Za veštačku ventilaciju (opštu i lokalnu) upotrebjavaju se ventilatori. Dogradnjom grejaĉa,

vazduh se može i hladiti i tada imamo klimatizaciju pojedinih prostorija.

Prema konstrukciji, ventilatore delimo na aksijalne i radijalne (centrifugalne).

Po pravilu, sastavni deo ventilacionog sistema koji se sastoji od kanala za izvlaĉenje vazduha sa

usisnim rešetkama i kanala za ubacivanje vazduha sa izduvnim rešetkama.

Potrebna količina vazduha za ventilaciju

Količina sveţeg vazduha (L) koja se dovodi u prostoriju, neophodna za smanjenje štetnih

sadržaja i opasnih materija koje se izdvajaju u radnom prostoru do dopuštenih koncentracija,

može se odrediti sledećom formulom:

L =

1000 G

Sgdm - Sdm

gde je:

G g/h - masa štetnih i opasnih materija koja se izdvaja u radnom prostoru za

jedinicu vremena

Sgdm mg/m3 graniĉno dozvoljena koncentracija štetnih materija

Sdm mg/m3 sadržaj štetnih materija u dovedenom vazduhu

U najboljem sluĉaju pri dovodu ĉistog vazduha Sdm = 0.

PRORAČUN BROJA IZMENA VAZDUHA

Broj izmena vazduha pokazuje koliko puta u toku jednog sata vazduh u prostoriji

mora biti zamenjen u potpunosti.

K =

L

V

gde je:

K Broj izmena vazduha

V m3 Zapremina prostorije (prostora koji se ventilira)

Cilj požarnih zahteva pri projektovanju, izvoĊenju i održavanju ventilacionih sistema je

iskljuĉenje mogućnosti nastanka požara ili eksplozije usled rada ventilacionog sistema, prenosa

požara i eksplozije tim sistemom, te obezbeĊenje uslova neophodnih za proglašavanje odreĊenog

prostora ugroženog eksplozivnim smesama sigurnim.

Da bi se sprečilo širenje poţara kroz sistem za ventilaciju, u ventilacione kanale se

ugraĎuje poţarne klapne koje u slučaju poţara automatski zatvaraju ventilacioni kanal.

U kanale za vazduh, klapne se postavljaju na mestu gde kanal:

Prolazi kroz konstrukcione elemente koji ĉine granicu požarnog sektora

Prolazi kroz zid za koji se postavlja uslov u pogledu njegove otpornosti prema požaru, a

takav zid ne ĉini granicu požarnog sektora

Ulazi ili izlazi iz glavnog kanala za vazduh , odnosno na ulazu i izlazu kanala iz šahta

Protivpožarne klapne se postavljaju u sredinu debljine zida ili meĊustpratne konstrukcije, tako da

se kućište klapne nalazi u jednoj i drugoj prostoriji dva susedna požarna sektora.

Prema naĉinu aktiviranja, požarne klapne se dele na:

Termiĉke, klapnu zatvara termiĉki okidaĉ sa termiĉkim ĉlanom koj se topi na 70oC

Elektromagnetne, pored termiĉkog okidaĉa ugraĊen je elektromagnetni okidaĉ koji klapnu

zatvara daljinskim posredstvom automatskih i ruĉnih javljaĉa požara

Elektromotorne, pored termiĉkog aktiviranja postoji i mogućnost aktiviranja od

automatskih u ruĉnih javljaĉa požara

Ako u objektu postoji sistem za automatsko otkrivanje i javljanje o požaru ili sistem za

automatsko gašenje požara, aktiviranje ureĊaja za zatvaranje klapni mora biti uslovljeno

aktiviranjem ovih sistema. To znaĉi da se na prodore ventilacionih kanala kroz

protivpožarne zidove moraju ugraditi elektromagnetne klapne, a tim da se elektrootporne

klapne ugraĊuju na nepristupaĉnim mestima, odnosno u prostorijama gde je zabranjen

ulaz ljudima usled prisustva štetnih materija po zdravlje.

U isto vreme sa zatvaranjem klapne, ventilatori se moraju automatski iskljuĉiti iz rada.

Pored automatskog iskljuĉivanja, mora postojati i taster za ruĉno iskljuĉivanje ventilatora

koji se postavlja na pristupaĉno mesto.

U sluĉaju kvara na ureĊajima za automatsko zatvaranje klapni, sve klapne se moraju

odmah automatski zatvoriti.

Celokupni ureĊaj za aktiviranje i automatsko zatvaranje klapni mora se kontrolisati u

upotrebi najmanje jedanput u dva meseca.

ODVOĐENJE DIMA

Umesto veštaĉkom ventilacijom, dim i toplota iz objekta mogu se odvoditi i prirodnim

putem. Ovo je moguće postavljanjem ureĊaja za odvoĊenje dima i toplote na krovove zatvorenih

podzemnih objekata i na krovove poslednjeg sprata u objektima sa više spratova, u kojima je

tavanica ujedno i krov. Ovakvi objekti se dele u dimne sektore koji ne smeju biti veći od 1600

m2, a duţina sektora ne sme iznositi više od 60 m.

Dimni sektor je prostor ispod tavanice ili krova koji je oformljen zavesama za dim i

toplotu. Zavesa za dim i toplotu je element od negorivog materijala koji vertikalno deli prostor od

donje strane krova nadole do odreĊene visine iznad poda i onemogućava prolazak vatre i toplote.

Prilikom sagorevanja dim koji se stvara ima tendenciju da se kreće kao lakši prema

gornjim delovima prostora što je vidljivo sa slika.

KOLIĈINE DIMNIH GASOVA

Svaki vid sagorevanja dovodi do razvoja dimnih gasova koji su toksiĉni. Ogromne koliĉne

dimnog gasa koje mogu nastati za veoma kratko vreme pri sagorevanju razli ĉitih materijala

jasno su prikazane na donjem dijagramu. GraĊevinski materijali koji se koriste za gradnju

ojaĉanih krovova ili toplotnu izolaciju proizvode naroĉito velike koliĉine dima pri

sagorevanju.

Bez dimnih i toplotnih odvoda, prostorije i objekti mogu se samo za par minuta ispuniti

dimom. Sagorevanje samo male koliĉine sunĊeraste gume može prekriti stepenište dimom za

samo nekoliko minuta.

OPASNOSTI OD DIMA

Dim i vatra, kao i proizvodi sagorevanja uzrokuju znatnu štetu razgradnjom i korozijom graĊe i

materijala od kog je objekat saĉinjen. Glavna briga je meĊutim bazirana na efektima dima na

ljude. DIM UBIJA.

Smrtni sluĉajevi u požaru su sluĉajevi gušenja i trovanja dimom, jer kako statistika pokazuje,

glavni uzroĉnik ljudskih smrti i ozbiljnih povreda u požaru je izloženost dimu i njegovim

sastavnim gasovima, koji takoĊe mogu biti otrovni. Tako, na primer, u sastav dima ulaze visoke

koncentracije ugljen monoksida i cijanovodonika, kao i uzroĉnici kožnih iritacija- akrolein i

hlorovodonik.

Ekstremno visoke temperature dima koji udišemo takoĊe mogu biti pogubne, jer uzrokuju

veoma ozbiljne opekotine pluća i respiratornog trakta.

Dim smanjuje vidljivost, što dovodi do dezorijentacije, panike i usporavanja kretanja i

evakuacije.

Kombinovan efekat prethodno pomenutih ĉinjenica dovodi do smrti, trovanja i znaĉajnih trajnih

unutrašnjih oštećenja kod žrtava požara.

RAZBUKTAVANJE POŢARA I ŠIRENJE DIMA U OBJEKTIMA BEZ

VENTILACIONOG SISTEMA

Velike koliĉine dima i užarenih gasova izdižu se iz vatre ka krovnoj konstrukciji direktno iznad,

tako stvarajući dimni omotaĉ. Kako se požar razvija, sloj užarenih gasova postaje progresivno

gušći, sve dok se prostor apsloutno ne ispuni dimom i na taj naĉin se onemogući evakuacija i

efektivna protivpožarna borba. Na kraju, ekstremno visoke temperature sagorelih gasova

izazvaće rušenje i uništenje strukture objekta.

GRAĐEVINSKE STRUKTURE ZAŠTIĆENE DIMNIM I TOPLOTNIM VENTILACIONIM

SISTEMIMA

Vlade širom sveta, lokalne vlasti, graĊevinske firme, osiguravajuće kompanije i vlasnici zgrada

shvatili su znaĉaj dimnih i toplotnih ventilacionih sistema za ljudski život, graĊevine i njihovu

opremu. To je rezultiralo u širokoj upotrebi ventilacionih sistema u pomenutim sferama.

Funkcija dimnih i toplotnih ventilacionih sistema je definisana u standardima i specifikacijama

brojnih zemalja, kao što je regulativa DIN 18232 koja kaže: "Funkcija ventlacionih sistema je

ispuštanje dima i toplote u slučaju poţara, i smanjivanje intenziteta dejstva vatre na

strukturu objekta".

Dimni i toplotni izduvni ventilacioni sistemi treba da sadrže pravilno postavljene ulazne i izduvne

odvode, precizno pozicionirane i instalirane unutar strukture objekta.

Da bi bili efikasni, odvodi locirani u blizini požara moraju se brzo otvoriti, unoseći adekvatnu

koliĉinu svežeg vazduha. Pokretanje automatske ventilacije obiĉno će biti ranije izvršeno nego da

se to ĉini ruĉnim pokretanjem ventilacije od strane nekog od stanara zgrade ili ĉlana vatrogasne

brigade.

Na taj naĉin, uz pomoć automatske ventilacije, lakše se spreĉava da zgrada postane potpuno

ispunjena dimom. Pravilno dizajniran i ugraĊen sistem je od osnovnog znaĉaja u smanjivanju

štete uzrokovane požarom i on potpomaže ranoj ventilaciji koja smanjuje nastanak i akumulaciju

zapaljivih gasova, tako što eliminiše nedovoljno sagorele ugljovodonike i spreĉava sublimaciju

nesagorelih gasova.

ZAŠTITNI CILJEVI DIMNE I TOPLOTNE VENTILACIJE

Kako se požari u objektima ne mogu preduprediti, dimna i toplotna ventilacija su od suštinskog

znaĉaja za zaštitu od požara.

Osnovni princip na kome se baziraju sistemi dimne i toplotne ventilacije je odstranjivanje

toplote i dima iz objekta koji se nalazi u poţaru naglašavajući pri tom zaštitu ljudskih

ţivota i vlasništva.

U poĉetnim fazama požara toplota, dim i vreli gasovi se dižu do plafona, a zatim se šire i

obrazuju gust sloj koji se spušta ka dole.

Ranim otvaranjem krovne ventilacije podstiĉe se kontinualno odstranjivanje toplote i dima, i na

taj naĉin se ostvaruje pokušaj postizanja ravnoteže izmeĊu brzine po kojoj se proizvode toksiĉni

užareni gasovi i brzine u kojoj se isti izbacuju van putem dimnih odvoda.

Cilj ventilacije je da se obezbedi dovoljno jasna vidljivost, evakuacija i da se vatrogascima

omogući prilaz. TakoĎe, putem ventilacionih otvora smanjuje se temperature i rizik od

urušavanja objekta.

UreĊaji za odvoĊenje dima i toplote su otvori ĉiji se poklopci otvaraju automatski, ruĉno

ili kombinovano. Ruĉno aktiviranje mora se izvoditi sa bezbednog mesta. Pri automatskom

aktiviranju, predviĊa se na svakih 400m2 najmanje jedan dimni ili dva termiĉka detektora, osim

na mestima sa visokim požarnim opterećenjima ili sa materijala koje pospešuju požar, na koje se

postavlja dodatni detonator.

U prostorijama koje se štite sprinkler-ureĊajima za gašenje požara, ureĊaji za odvoĊenje

dima i toplote smeju se otvarati samo posle aktiviranja sprinkler ureĊeja.

Prostorija koja je opremljena sistemom za odvoĊenje dima i toplote mora imati otvore za

dovoĊenje svežeg vazduha ĉiji se poklopci, u sluĉaju požara, moraju što pre otvoriti.

Geometrijska površina preseka otvora za dovoĊenje svežeg vazduha mora biti najmanje dva puta

veća od geometrijske površine otvora sistema za odvoĊenje dima i toplote iz sektora sa najvećom

efektivnom površinom otvora.

Prozori i vrata ispod jedne polovine srednje konstrukcione visine objekta, koji se u

sluĉaju požara mogu otvoriti i sa spoljašnje strane, smatraju se otvorima za dovoĊenje svežeg

vazduha.

Svaka zastakljena površina koja se nalazi u donjem delu konstrukcione visine objekata i

na kojoj se staklo može razbiti, smatra se otvorom za dovoĊenje svežeg vazduha.

S obzirom da je dim opasan po život zbog svog zagušljivog i otrovnog dejstva, a i zbog

sposobnosti lakog širenja daleko od središta požara, odvoĊenje dima treba predvideti kod:

objekata velike zapremine (stanice, aerodromi, sportske hale, bioskopi, pozorišta, hoteli,

skladišta)

visokih objekata (stambene i poslovne zgrade, hoteli)

ukopanih objekata (železniĉke i metro stanice, podzemne garaže, skloništa)

Prirodna ventilacija pomoću fasadnih prozora

Stepeništa

Posebno je važno, da u sluĉaju požara, stepenište ostane prohodno i bez dima jer je to najĉešće

jedini izlazni put iz zgrade. Sistemi dimne i toplotne ventilacije stepeništa su od vitalnog znaĉaja

za bezbednost, i oni mogu spasiti ljudske živote u sluĉaju požara. Krovni prozori, svetlarnici ili

fasadni prozori, koji se nalaze na vrhu stepeništa mogu poslužiti kao dimni odvodi

OTPRAŠIVANJE

Instalacije za otprašivanje se koriste za uklanjanje prašine koja nastaje pri izvoĊenju odreĊenih

operacija u sklopu tehnološkog postupka. Ova prašina prlja ljude, mašine, radne prostorije,

prirodu i okolinu, zapaljiva je u većini sluĉajeva, a kad se naĊe u odreĊenom procentu u vazduhu

onda je ta smeša (vazduh-prašina) i eksploziva.

Eksplozije prašina mogu biti katastrofalne po radnike jer osim povreĊivanja imaju ĉesto i smrtni

ishod, dovode do uništavanja celokupnog postrojenja i narušavanja životne sredine. U mnogim

nesrećama ni poslodavci a ni zaposleni nisu bili svesni da je opasnost postojala. Zato je važno da

radne organizacije u kojima postoji ovakva opasnost one to i sagledaju i preduzmu odgovarajuće

mere u cilju spreĉavanja tragiĉnih posledica.

Opasnosti od eksplozija zapaljive prašine postoje u raznim industrijskim granama, kao što je

prehrambena industrija (npr. proizvodnja šećera, zaĉina, skroba, hrane, brašna i sl.), hemijska

industrija, proizvodnja tekstila, plastiĉnih masa, farmaceutskih proizvoda, drvna industrija,

poljoprivreda, prerada metala, uglja i mnoge druge.

Zapaljive prašine

Požarno i eksplozivno opasnim smatraju se prašine svih ĉvrstih materija koje mogu goreti ili koje

deluju oksidirajuće. Takve prašine, bilo istaložene ili ako lebde u vazduhu, mogu se uz odreĊene

uslove zapaliti, a u ograniĉenom prostoru izazvati i eksplozije.

Skoro svaki dovoljno fino usitnjen materijal u smeši sa vazduhom može da gori tj. eksplodira ako

mu se iz povoljnog izvora dovede energija dovoljna za iniciranje egzotermne reakcije. Niz uzroka

može biti izvor paljenja kako je to i prikazano na slici. Statistiĉki je najĉešći uzrok paljenja

mehaniĉka varnica u 30% sluĉajeva, dok ostali izvori su skoro ravnopravni uzroci.

Za paljenje eksplozivne smeše potrebna je zapaljiva prašina, oksidator i izvor paljenja. Da bi

zapaljiva prašina postala opasno eksplozivna mora biti suspendovana u vazduhu u odreĊenoj

koncentraciji u zatvorenom prostoru, zatvorenoj ili polu-zatvorenoj posudi ili objektu. Uslovi koji

dovode do eksplozivnog sagorevanja zapaljive smeše prašine i vazduhu mogu se prikazati

slicikom.

Kada su navedeni faktori prisutni dolazi do brzog sagorevanja koje rezultira primarnom

eksplozijom. Oblak prašine se najĉešće javlja pri razliĉitim manipulativnim radnjama, kod

oštećenja sistema, nepravilnog rukovanja. Prašina koja je istaložena kada se zapali može da

uzrokuje dodatne eksplozije-sekundarne eksplozije koje mogu izazvati mnogo veća oštećenja od

primarne

Pri odreĊivanju prašine u radnoj sredini od interesa je da se zna priroda prašine, njihova

koncentracija, veliĉina ĉestica, predvide moguća mesta pojave prašine u radnoj sredini, odredi

dužina ekspozicije prašina, te na taj naĉin da što realnija ocena o stepenu rizika

Jedna od najefikasnijih preventivnih mera zaštite je spreĉavanje ili ograniĉavanje nagomilavanja

zapaljivih prašina u atmosferi ili njeno taloženje. Zbog ovoga treba vršiti stalnu kontrolu koliĉine

prašine i redovno je ĉistiti. Preporuke za uklanjanje prašine iz radnog okruženja su vakuum

sistemi (industrijski usisivaĉi), metode vlaženja prašine, sistemi cevovoda za usisavanje prašine,

centrifugalno odvajanje sa ciklonima visokog uĉinka, (dobar uĉinak za ĉestice veće od 10

mikrometara).

Odvajanje fine prašine postiže se i delovanjem sile inercije, difuzijom i direktnim hvatanjem

ĉestica – filterskim odvajaĉima sa automatskim otresanjem filtar vreća. Kombinacija ciklonskog i

filtarskog odvajaĉa daje najoptimalnije rešenje sa stanovišta kvaliteta preĉišćavanja vazduha i

ekonomiĉnosti.

Pre poĉetka ĉišćenja prašine potrebno je eliminisati sve potencijalne izvore paljenja. Izbegavati

upotrebu ĉetaka, metli, komprimovanog vazduha, da ne bi došlo do uzvitlavanja istaložene

prašine i pojave oblaka prašine. Slika daje prikaz sistema kontrole prašine.

Otprašivanje se vrši pomoću instalacija za otprašivanje koje se postavljaju na mesta gde se

pojavljuje prašina prilikom rada. Ona prihvata prašinu i transportuje je do posebnog mesta gde se

ona skuplja. Instalacija za otprašivanje sastoji se iz sledećih delova:

usisna hauba

usisni cevovod

magistralni cevovod

ventilator

potisni cevovod

otprašivaĉ

Instalacije za otprašivanje se razliĉito izvode, zavisno od vrste mašine koje se otprašuju, kao i od

vrste materijala i brzine vazduha u ureĊajima. Sigurnost u pogledu izbijanja požara i eksplozije u

mnogim objektima zavisi od pravilnog funkcionisanja instalacija za otprašivanje. Dobro

projektovana instalacija za otprašivanje u mnogome će doprineti da se broj požara smanji, a oni

koji se jave biće brzo i efikasno lokalizovani i ugašeni.

Na mestima gde u instalaciju za otprašivanje ulaze metalne ĉestice, koje usled udara o metalne

delove cevovoda za otprašivanje iskre, a iskra može da bude uzroĉnik požara, u sistemu se

neposredno iznad haube postavljaju magnetni odvajači (permanentni magnet ili elektromagnet)

ili se na haubu postavlja mreža koja ne dopušta prolaz krupnih metalnih komada. Instalacije za

otprašivanje metalne prašine koja može da prouzrokuje iskru-varnicu, ne smeju biti izvedene u

kombinaciji sa instalacijom za otprašivanje zapaljive prašine.

Zadatak cevovoda je da prašinu u smeši sa vazduhom, dovede do otprašivaĉa. Oni moraju biti

napravljeni od negorivog materijala, okruglog preseka, a njihova unutrašnjost treba da bude

glatka. Svi cevovodi moraju biti zaptiveni po ĉitavoj svojoj dužini i ne smeju imati drugih otvora

osim onih koji su potrebni za ispravno funkcionisanje i održavanje. Kolena cevovoda ne smeju

imati oštre krivine zbog mogućnosti zagaĊivanja na tim mestima.

Ako cevovodi za otprašivanje prolaze kroz požarne prepreke (požarne zidove i tavanice), na tim

mestima se moraju postaviti automatske požarne klapne.

Požarne klapne se ostavljaju u cevovode za otprašivanje na mestima prodora kroz požarne

prepreke u sledećim sluĉajevima:

1. na mestima gde cevovodi za otprašivanje prolaze kroz zid koji ĉini granicu izmeĊu dva

susedna sektora

2. na mestima gde cevovodi za otprašivanje prolaze kroz zid za koji se postavlja uslov u

pogledu njegove otpornosti prema požaru

3. na mestima gde cevovodi za otprašivanje prolaze kroz tavanicu koja predstavlja granicu

požarnog sektora

Požarne klapne se postavljaju i na ulazni cevovod u filter i na povratni cevovod vazduha od

filtera ka hali, kako se eventualni požar ne bi cevovodima preneo u proizvodnu halu. Ove klapne

treba automatski da se zatvaraju.

Najveća opasnost od požara u cevovodima za otprašivanje preti od iskri – varnica. Najbolji naĉin

uklanjanja ovog uzroka požara je postavljanje sistema za otklanjanje i gašenja iskri u cevovodima

za otprašivanje.

Sistem je potpuno automatizovan, dosta osetljiv i siguran u otkrivanju opasnih ĉestica. Javljaĉi

(detektori) iskri su osetljivi na zraĉenje užarenih ĉestica. U trenutku prolaza takve ĉestice pored

detektora, on daje komandu za otvaranje elektromagnetnog ventila, a paralelno sa tom

komandom na centrali se dobija svelosni i zvuĉni signal i dolazi do zaustavljanja radnog režima.

Zaposleno ljudstvo je dužno da ostvari uvid u sistem pregledom istog.

Mlaznica za vodu je postavljena na udaljenost od detektora toliko, da uzima u obzir vreme

potrebno za detekciju i zalivanja mlazom vode i brzinu transportovanja u cevovodu. Voda iz

elektromagnetnog ventila cevovoda ide do mlaznice, zaliva „iskru“ i požar se gasi pre izazivanja

bilo kakve materijlane štete.

Kod sistema otpašivanja, ventilatori imaju zadatak da proizvedu kretanje vazduha unutar

sistema. Oni se koriste za postizanje potrebne razlike pritiskaka, pod ĉijim dejstvom nastaje

vazdušni mlaz u sistemu cevovoda za otprašivanje.

Požar u sistemu za otprašivanje najĉešće nastaje zbog neodgovarajuće izrade ventilatora i trenja

njegovih pokretnih delova (rotora) sa kućištem. Da bi se otklonio ovaj uzroĉnik požara, potrebno

je da motor i kućište ventilatora budu napravljeni od materijala koji ne varniĉi, ili da su

prekriveni materijalom koji ne varniĉi. Ventilatori moraju da budu od negorivog materijala i da

budu tako smešteni da omogućavaju neposredni pristup radi popravki, ĉišćenja, pregleda i

podmazivanja.

Tadatak otprašivaĉa (odvajaĉa prašine) je da mešavina prašine i vazduha koja doĊe do njega,

oslobodi prašine, tako da vazduh postane potpuno ĉist.