VELEMAJSTOR

I

Velemajstor igre go1, Šusai, dvadeset prvi iz Honinbo loze,

umro je u Atamiju u hotelu Kurokoja, ujutro 18. januara 1940.

godine. Imao je šezdeset šest godina.

18. januar je datum koji se u Atamiju lako pamti. U znak

sećanja na čuvene reči „mesečina noći ovog meseca” Koničija, glavnog

junaka Ozakijevog romana Zlatasta đavolica, kojima je on morsku

obalu Atamiju učinio besmrtnom, 17. januar je postao festival Ozaki

Kojoa2. Velemajstor Šusai umro je dan posle festivala.

Knjiţevni i umetnički događaji uvek prate ovaj festival. Godine

1940, kada je velemajstor umro, ove su aktivnosti bile bogatije nego

ikada, slaveći ne samo Ozaki Kojoa, nego i druga dva pisca čije su

veze sa Atamijem bile čvrste, Takajama Ćogjua i Cuboući Šojoa.

Povelja grada bila je dodeljena Takedi Tošihiku, Osaragi Điru i

Hajaši Fusau, trojici pisaca koji su tokom te godine u svojim delima

govorili o Atamiju. Kako sam u to vreme bio u Atamiju, i sam sam

učestvovao na festivalu.

Sedamnaestog januara uveče gradonačelnik Atamija priredio je

banket u hotelu Đuraku gde sam odseo. U zoru me je probudio

telefonski poziv kojim su me obavestili da je velemajstor umro.

Odmah sam pošao u hotel Urokoja da odam poštu preminulom. Posle

1 Igra go, kao i šah, vodi poreklo iz Indije. Pravila goa su veoma jednostavna, ali načini igranja i mogudnosti

igre su gotovo bezgranični, odnosno, mogude su varijante do fantastične cifre 10750 . Četiri osnovna pravila igre glase: I. Dva igrača, crni i beli, stavljaju svoje pločice na bilo koji slobodni presek na tabli koja je izdeljena na 19 puta 19 delova pravim linijama koje se međusobno seku pod uglom od 90°. Pločica seki (što na japanskom znači kamen) može biti pomerana sa mesta na koje je postavljena samo ako je osvojena (zarobljena). II. Ako pločicu ili grupu pločica potpuno okruže protivnikove pločice, smatra se da su osvojene i bivajuudaljene sa table. III. Svaka zarobljena pločica ili polje vredi jedan poen. IV. Pravilo koje reguliše takozvani ko.Dupliranje poteza nije dozvoljeno ako je konfiguracija snaga na tabli takva da bi igrače na to navodila. Ovo pravilo u praksi znači da, ako zahvaljujudi određenoj situaciji na tabli, recimo, crni osvoji belog, onda beli tu istu situaciju ne može iskoristiti da bi, reverzirajudi isti potez, osvojio crnog. Znači,do dupliranja korišdenja jedne situacije ne može dodi, odnosno go je situacijski jednokratan. I ovo pravilo je sasvim bazično i logično, jer da nije toga, onda bi se, teorijski, unedogled moglo protezati takvo uzajamno osvajanje. Igru go su sa filozofske i logičke tačke gledišta razmatrali Konfučije, Ajnštajn i mnogi drugi, a Kavabata je Velemajstorompokušao da nam ovu igru i umetnički transponuje. Prim. prev. 2 Ozaki Kojo (1868-1903), poznati japanski romanopisac, jedan od doajena savremene japanske proze. Prim.

prev

doručka u hotelu, pošao sam sa ostalim piscima i gradskim ocima da

poloţim cveće na grob Ozaki Kojoa, a zatim u šljivov vrt, gde je u

zdanju Bušoan priređena svečana večera. Izašao sam na pola večere i

ponovo krenuo u Urokoju da slikam preminulog velemajstora i da

prisustvujem ispraćaju njegovih posmrtnih ostataka u Tokio.

Velemajstor je bio stigao u Atami 15. januara, a 18. je umro.

Kao da je došao da bi ovde umro. Posetio sam ga dan po dolasku,

kada smo odigrali dve partije šogija3. Te večeri mu je iznenada

pozlilo i umro je ubrzo posle mog odlaska. To su bile njegove

poslednje partije šogija, igre koju je toliko voleo. Ja sam, kao novinar,

pratio njegov poslednji šampionski turnir igre go, bio njegov poslednji

protivnik u igri šogi i poslednji koji je fotografisao njegovo mrtvo lice.

Prilika da ga dobro upoznam pruţila mi se kada me je redakcija

„Tokio nićinići novina” (sadašnjih „Mainići novina”) angaţovala da

izveštavam sa tog poslednjeg turnira. Ĉak i za jedan turnir,

organizovan pod pokroviteljstvom novina, propozicije su bile izuzetno

sloţene, i po tome je taj turnir ostao bez premca. Turnir je počeo 26.

juna 1938. godine u Tokiju u zdanju Kojokan, u Šiba parku, a završio

se 4. decembra u hotelu Dankoen u Itou. Jedan meč trajao je gotovo

pola godine. Igralo se četrnaest partija. Ja sam poslao šezdeset četiri

izveštaja. Zbog bolesti velemajstora došlo je do prekida od tri meseca,

od polovine avgusta do polovine novembra. Radilo se o teškoj bolesti,

koja je meču dodala crtu posebne uzbudljivosti. Moglo bi se reći da je,

na kraju, ovaj meč i odneo velemajstorov ţivot, jer se on posle njega

nikada nije sasvim oporavio, a za nešto više od godinu dana je i umro.

3 Šogi je igra slična šahu, takođe potekla iz Indije. Igra se na 81-om polju, pri čemu suprotne strane imaju po

20 figura. Osvajač može osvojene figure vratiti u igru. Prim. prev.

II

Tačnije, meč se završio 4. decembra 1938. godine u 2 sata i 42

minuta po podne. Poslednji potez bio je crni – 237.

Velemajstor je bez reči povukao potez na neutralno.

– To je pet poena! – reče Onoda, jedan od sudija šestog ranga.

To je rekao verovatno iz saţaljenja prema velemajstoru, ţeleći

da mu uskrati bar nešto od neprijatnosti što bi preuređivanje table

na licu mesta donelo, čime bi njegov poraz od pet poena postao tako

bolno očigledan.

– Da, pet poena – promrmlja velemajstor, gledajući ispod

otečenih kapaka. Nije se ni pomerio da bi promenio raspored na tabli.

Svi prisutni su, kao jedan, ostali nemi.

– Da nisam morao u bolnicu, ovo bi bilo gotovo još u Hakoneu –

reče velemajstor smireno kao da je ţeleo da ublaţi neprijatnu

situaciju.

Pitao je koliko je ukupno vremena upotrebio u igri.

– Beli je upotrebio devetnaest časova i pedeset sedam minuta.

Još tri minuta pa biste iskoristili pola dozvoljenog vremena – reče

mladić koji je vodio zapisnik. – Crni je iskoristio trideset četiri časa i

devetnaest minuta.

Igrači visokog ranga bi obično imali na raspolaganju deset

časova igre, ali je kod ovog meča napravljen izuzetak i dozvoljeno

vreme povećano četiri puta. Crnom je ostalo još nekoliko časova, ali je

trideset četiri sata, koje je iskoristio, bilo ipak izuzetno mnogo. U

stvari, to je verovatno bio jedinstven slučaj u analima ove igre od

kada su uvedena vremenska ograničenja.

Bilo je blizu tri kada je igra završena. Posluţiteljica je unela čaj.

Svi smo sedeli u tišini, očiju prikovanih za go tablu.

Velemajstor upita svog protivnika Otakea, igrača sedmog

ranga:

– Ĉaj za Vas? Da li će ovo biti dovoljno?

– Hvala, majstore – rekao je mladi igrač na kraju igre i

ostao da sedi nepomično, pognute glave. Ruke su mu bile

pravilno postavljene na kolenima, a lice bledo kao krpa.

Podstaknut velemajstorom, koji je počeo da sklanja bele pločice,

i on stade da sklanja crne i stavlja ih u kutiju. Velemajstor ustade i,

kao i nekog običnog dana naizgled mirno napusti prostoriju.

Nijednom rečju nije prokomentarisao igru. Mlađi igrač, prirodno, nije

ni imao šta da kaţe. Da je on izgubio, moţda bi se osetio pozvanim da

nešto kaţe.

Vratio sam se u svoju sobu i seo gledajući kroz prozor. Otake se

zapanjujućom brzinom presvukao u štepani kimono i izašao u baštu.

Sedeo je na klupi na drugom kraju bašte, sam, čvrsto prekrštenih

ruku. Buljio je u zemlju. Ĉinilo se da tamo, u prostranoj hladnoj

bašti, u predvečerje kasne jeseni, o nečemu duboko razmišlja.

Odgurnuo sam staklena vrata i izašao na trem.

– Gospodine Otake! – povikao sam.

Okrenuo se i pogledao me gotovo ljutito. Ĉini mi se da je plakao.

Vratio sam se u sobu. Ušla je velemajstorova ţena:

– Bili ste tako ljubazni prema nama za sve ovo vreme.

Izmenjali smo nekoliko reči i uto je Otake već napustio baštu.

Pošto se ponovo na brzinu preobukao, ovaj put u svečani kimono,

pošao je da se javi velemajstoru i raznim menadţerima i

organizatorima. Navratio je i k meni.

I sam pođoh da se javim velemajstoru.

III

Sledećeg dana, posle završetka polugodišnjeg meča, menadţeri i

ostali su se ţurno spremali da krenu. Bilo je to uoči dana probne

voţnje na novoizgrađenoj ţeleznici u Itou.

Glavna ulica bila je svetla i ukrašena i zbog voza koji je trebalo

da počne da saobraća početkom novogodišnjih praznika. Ja sam bio

„zatočen” u hotelu, ili „konzerviran”, kako se to kaţe prema

propozicijama koje nameću potpunu izolaciju igre i svih onih koji sa

njom imaju bilo kakve veze. Sada, u autobusu na putu kući, sa

ukrasima koji su ţivo svetlucali svuda okolo, osećao sam se

oslobođen, kao da sam izronio iz tamne pećine. Sveţe iskopana

zemlja na prilazima novoizgrađenoj stanici, krhke kuće, nered i

darmar novog grada, kao da su mi govorili o celokupnoj vitalnoj snazi

spoljašnjeg sveta.

Kada je autobus napustio Ito i uputio se priobalnim putem,

prošli smo pored ţena koje su uprtile na leđa sveţnjeve grana. Neke

su u rukama nosile srebrnastu paprat za novogodišnje ukrase, a neke

su je uvezale u sveţnjeve. Odjednom poţeleh da budem među

ljudima. Osetih kao da sam prešao preko planine i ugledao dim koji

se vije iz udaljenog sela. Ĉeznuo sam za uobičajenim tokovima

svakodnevnog ţivota, pripremama za novogodišnje praznike i svim

tim malim stvarima. One ţene su bile sakupile dovoljno drva i

vraćale se svojim kućama na večeru. More je svetlelo tako prigušenim

bleskom da se nije moglo razaznati odakle to svetlost dolazi. Boja

koju sam osećao u krajevima tame, bila je boja zime.

Na velemajstora sam mislio čak i u autobusu. Moţda je čeţnja

za ljudima koju sam tada osećao bila podstaknuta upravo mojim

saosećanjima s njim.

Svi koji su bili angaţovani oko meča već su otputovali. Samo su

stari velemajstor i njegova ţena ostali u hotelu u Itou.

Nepobedivi velemajstor je izgubio svoj poslednji šampionski

meč. Moglo bi se očekivati da bi on prvi ţeleo da se oporavi od

iscrpljujuće borbe koju je vodio kako protiv Otakea, tako i protiv

bolesti. Bilo bi prirodno da se odmah odluči na promenu vazduha. Da

li je velemajstor bio, moţda, donekle čudan i neodređen? Iako su

razni organizatori, a i ja sam, kao izveštač sa meča, došli u situaciju

da to mesto više ne moţemo da podnosimo i napustili ga traţeći spas,

poraţeni velemajstor je u njemu ostao sam. Da li je i sada sedeo tamo

izgubljen kao i obično, ostavljajući kod ljudi utisak potištenosti i

umora? Kao da je time ţeleo da im kaţe kako ih i ne primećuje.

Njegov protivnik Otake, igrač sedmog ranga, među prvima je

napustio Ito. Za razliku od velemajstora koji nije imao dece, Otake je

ţurio svojoj punoj kući.

Mislim da je to bilo dvetri godine posle meča. Stiglo mi je pismo

njegove ţene u kome reče da ih sada u kući ima šesnaestoro. Ţeleo

sam da ih posetim. Otišao sam da izjavim saučešće kada je Otakeu

umro otac. Ova moja prva poseta došla je veoma kasno pošto je od

sahrane prošlo blizu mesec dana. Sam Otake nije bio kod kuće, ali me

je njegova ţena primila u salonu. Način na koji se prema meni

ophodila govorio je da sam joj prizvao prijatna sećanja. Pošto smo

izmenjali učtive pozdrave, ona priđe vratima i pozva ukućane:

– Dođite svi.

Začu se topot koraka i četvoro petoro mladih uđe u salon.

Postrojili su se u red kao deca na prozivci. Ĉinilo mi se da su to

Otakeovi učenici. Bilo ih je od jedanaest do oko devetnaest godina.

Među njima je bila i visoka, punačka devojka rumenih obraza.

– Pozdravite gospodina – reče gospođa Otake pošto mi ih je

predstavila.

Oni naglo nakloniše glave u znak pozdrava. Osetio sam toplinu

doma. Nije bilo ničeg sračunatog u tom prizoru. Ova kuća je bila od

onih u kojima se tako šta sasvim spontano događa. Kada su mladi

napustili salon, čuo sam ih kako glasno čavrljaju kroz kuću. Gospođa

Otake me je pozvala gore gde sam, radi veţbe, odigrao partiju sa

jednim Otakeovim učenikom. Unosila je jelo za jelom. Moja poseta je

dugo trajala.

U šesnaestoro ukućana, bili su uključeni i učenici. Među

mlađim profesionalnim igračima niko osim Otakea nije drţao četiri

pet učenika u kući. To je svedočilo o Otakeovoj popularnosti i

bogatstvu, a moţda još više o njegovoj ljubavi prema domaćem ţivotu

i deci, o ljubavi koja kao da se protezala i na ostale.

„Konzerviran” za vreme poslednjeg meča, Otake bi telefonirao

svojoj ţeni čim bi se koja od partija završila.

– Danas je velemajstor igrao do...

I on bi joj saopštavao poziciju kod poslednjeg poteza.

Govorio bi joj samo to ne kazujući joj ništa što bi moglo

nagovestiti kako meč teče. Ja bih ga slušao kako je izveštava i osećao

koliko su mi oboje dragi.

IV

Na dan svečanosti otvaranja meča u Kojokanu crni je povukao

jedan potez, a i beli takođe samo jedan. Sledećeg dana bili su tek na

poziciji beli – 12. Meč je tada premešten u Hakone. Velemajstor,

razni menadţeri i osoblje krenuli su zajedno. Pošto se igra još nije

bila rasplamsala, znaci razmimoilaţenja su bili još daleko. One večeri

kada smo stigli u Taiseikan u Dogašimi, velemajstor se odmarao uz

svoj uobičajeni aperitiv nešto manji od bočice sakea i pričao o svemu i

svačemu, ţivo i izraţajno gestikulirajući tako da je veče brzo prošlo.

Veliki sto u salonu, u koji smo prvo ušli, bio je od fino lakiranog

drveta. Razgovor je prešao na lakirano drvo i velemajstor reče:

– Ne sećam se kada je to bilo, ali jednom sam video go tablu od

lakiranog drveta. Bila je lakirana sva do srţi. Jedan lakirer iz

Aomorija napravio ju je radi svog zadovoljstva. Rekao mi je da mu je

za to trebalo dvadeset pet godina. Pretpostavljam da bi stvarno toliko

trebalo, pošto se čeka da se lak osuši pa tek onda stavlja novi sloj.

Ĉinije i kutije za pločice su takođe bile od samog laka. Taj komplet je

prikazao na izloţbi i za njega traţio pet hiljada jena. Kada nije uspeo

da ga proda, došao je u Go udruţenje i molio da ga oni prodaju za tri

hiljade. Ali, ne znam... Komplet je bio suviše teţak. Teţi od mene.

Mora da je teţio oko šezdeset kilograma. Gledajući u Otakea, dodade:

– Otake, Vi ste s ponovo ugojili, zar ne?

– Prešao sam granicu od sedamdeset pet kilograma.

– Zaista. Tačno duplo više od mene. A imate manje od polovine

mojih godina.

– Napunio sam trideset godina, majstore. Trideset su loše

godine. Kada ste me Vi podučavali, bio sam mršaviji.

Misli mi se okrenuše detinjstvu.

– Tada sam bio često bolestan. Vaša gospođa je bila vrlo

ljubazna prema meni.

Razgovor se od toplih izvora u Šinšuu, doma gospođe Otake i

sličnog, preneo na lične stvari. Otake se oţenio kada je imao dvadeset

dve godine i kada je postigao peti rang. Imao je troje dece i u kući

drţao tri učenika, tako da ih je tada bilo ukupno desetoro.

Njegova najstarija kćerka, devojčica od šest godina naučila je

prilično samo posmatrajući.

– Pre neki dan sam joj dao prednost od devet poena. Zapisivao

sam tačno kako je tekla igra.

– Oho, od devet poena! Mora da je izuzetna.

– A moje drugo, četvorogodišnje dete, već zna sve što bi se o

postavljanju pločica trebalo znati. Još ne znam da li su talentovani,

ali ako jesu...

Izgledalo je da su prisutni bili u nedoumici šta da na to kaţu.

Ĉinilo se da je Otake, jedan od prvih ljudi u svetu goa, sasvim

ozbiljno nameravao da svoju decu, koja su imala samo četiri i šest

godina, ukoliko budu pokazivala talenat, usmeri na profesionalno

bavljenje igrom, na put kojim je i sam krenuo. Smatra se da se

talenat za go javlja oko desete godine i da za dete, ako dotle nije

počelo da se bavi goom, nema nikakve nade. Ipak su mi se Otakeove

reči činile čudnim. Kao da su svedočile o tome da taj mladi čovek od

trideset godina, rob igre go, nije bio u potpunoj vlasti ove igre. I

njegov dom je bio srećan – pomislih.

Tom prilikom je i velemajstor govorio o svojoj kući, koja se u

Setagiji4 prostirala na neku četvrtinu jutra, od čega je sama kuća

zauzimala gotovo trećinu zemljišta tako da je bašta bila donekle

skučena. Rekao je da bi ţeleo da proda tu kuću i kupi drugu sa

prostranijim vrtom. Porodicu su činili samo on i ţena, koja je ovde

bila sa njim. Više nije drţao učenike u kući.

4 Jedan od cenjenih rezidencijskih krajeva Tokija

V

Kada je velemajstor bio otpušten iz bolnice Svetog Luke, meč se,

posle prekida od tri meseca, nastavio u hotelu Dankoen u Itou. Prvog

dana povučeno je svega pet poteza, od crnog – 101 do crnog – 105.

Došlo je do prepirke oko utvrđivanja termina za sledeću partiju.

Otake je odbio da prihvati izmenu u pravilima, koju je velemajstor

predlagao s obzirom na njegovo zdravstveno stanje, i rekao da će

napustiti meč. Prepirka je bila teţa i ozbiljnija od sličnog

nesporazuma do koga je došlo u Hakoneu.

Nizali su se napregnuti dani jedan za drugim dok su suparnici i

menadţeri ostali „konzervirani” u Dankoenu. Jednog dana se

velemajstor odvezao u Kavanu da bi promenio vazduh. Bilo je to

zaista čudno za njega jer je mrzeo takve izlete. Pošao sam sa njim, a

pridruţili su nam se i Murašima, igrač petog ranga, jedan od njegovih

učenika, kao i jedna mlada devojka koja je vodila zapisnik, a i sama

bila profesionalni igrač goa.

Šteta što velemajstor, kada smo stigli u hotel u Kavani, nije bio

voljan ni za šta drugo, osim da se odmara u kafeu zapadnjačkog stila

pijući engleski čaj.

Ta velika polukruţna prostorija, sva zastakljena, bila je

isturena u baštu. Odavala je utisak opservatorije ili solarijuma.

Prostrani travnjaci koji su se širili levo i desno sluţili su kao tereni za

golf. Zvali su se Fuđi teren i Ošima teren. Preko travnjaka i terena za

golf videlo se more.

Oduvek sam voleo široki svetli pogled sa Kavane. Ţeleo sam da

tom potištenom starcu pokaţem ovaj vidik i da posmatram kakav će

utisak na njega ostaviti. Sedeo je bez reči kao da nije bio svestan

pogleda koji se pred njim prostirao. Druge goste nije ni primećivao. U

izrazu njegovog lica nije bilo promene niti je imao šta da kaţe o

prizoru ili o hotelu, tako da je, kao i uvek, umesto njega govorila

njegova ţena. Ona je hvalila pogled i pozvala ga da se sloţi sa njom.

On sam niti je klimnuo u znak odobravanja niti je odmahnuo glavom

u znak neslaganja.

Ţeleći da ga izmamim na sunčevu svetlost, pozvah ga u šetnju

po bašti.

– Da. Hajde da izađemo – reče njegova ţena. – Nema nikakve

bojazni da ćeš se prehladiti, a šetnja će ti sigurno prijati.

Pomogla mi je. Velemajstoru, izgleda, ovaj predlog nije pao kao

teret.

Bio je to jedan od onih toplih dana pozne jeseni kada ostrvo

Ošima leţi u izmaglici. Zmajevi su se propinjali i obrušavali iznad

toplog, mirnog mora. Na ivici travnjaka prostirao se niz borova, koji

je moru davao zeleni okvir. Nekoliko tek venčanih parova stajalo je

na prostoru između trave i mora. Moţda su, usled svetlosti i širine

tog pogleda, onako zaokupljeni sami sobom, izgledali neobično za tek

venčane ljude. Izdaleka, kraj borova i mora, njihovi kimoni izgledali

su još sveţiji i šarolikiji. Pomislih da je to zato što ih posmatram

izdaleka. Oni koji su dolazili u Kavanu pripadali su imućnijim

slojevima.

– Pretpostavljam da su to sve mladenci – rekoh velemajstoru,

osećajući zavist koja se pribliţavala mrţnji.

– Mora da im je dosadno – promrmlja on. Njegov bezizrazan

glas dugo mi je ostao u sećanju. Ţeleo sam da se prošetam po

travnjaku, da sednem na travu, ali je velemajstor stajao na jednom

mestu kao prikovan i nisam imao kuda nego da mu pravim društvo.

Na povratku smo kolima prošli pored jezera Ipeki.

To jezerce je bilo zadivljujuće lepo, duboko i tiho na

popodnevnom suncu pozne jeseni. I velemajstor je izašao da bi bacio

jedan kratak pogled.

Zadovoljan svetlošću hotela Kavana, sledećeg jutra sam tamo

poveo Otakea. Ponašao sam se pokroviteljski. Nadao sam se da će to

mesto moţda malo doprineti da se olakša napeta situacija. Pozvao

sam Javatu, sekretara Go udruţenja, i Sunadu iz Nićinići novina da

nam se pridruţe. Ručali smo sukijaki u restoranu u stilu rustične

kolibe koji se nalazio u hotelskom vrtu. Ostali smo do večeri. Dobro

sam poznavao to mesto koje sam posećivao i sam a i sa grupom

plesača kada nas je pozivao Okura Kišićiro, osnivač Okura

korporacije. Prepirke su nastavljene po povratku iz Kavane. Ĉak su i

oni koji su ipak bili po strani, kao ja, osećali da ne treba da

posreduju. Meč je konačno nastavljen 25. novembra.

Velemajstor je kraj sebe imao jedan veliki mangal od paulonije,

a iza sebe drugi ovalni. Na njima je vrila voda. Na Otakeovo

navaljivanje umotao se šalom i obukao još i neku kabanicu od debelog

materijala sa štrikanom postavom. U svojoj sobi se nikada nije

odvajao od nje. Rekao je da je tog jutra imao malu temperaturu.

– A koja je Vaša normalna temperatura, maj store? – upita ga

Otake sedajući za tablu.

– Pa, kreće se između 35,7 i 35,9, ali ne dostiţe 36 stepeni –

odgovori velemajstor tiho, glasom koji kao da je izraţavao neko

uţivanje.

Jednom drugom prilikom, kada su ga pitali koliko je visok,

odgovorio je:

– Kada sam bio na regrutnom pregledu imao sam 4 stope, devet

palčeva i devet bua, ali sam od tada porastao i dostigao pet stopa i

dva bua5. Ali, kako se sa godinama smanjujem, sada imam tačno pet

stopa.

– Njegovo telo je kao telo neuhranjenog deteta – rekao je u

Hakoneu lekar, koji ga je pregledao kada se razboleo. – On je sav kost

i koţa. Prosto ne znam kako se kreće. Ne smem mu prepisati lekove u

uobičajenim dozama, već u dozama koje odgovaraju detetu od 12-13

godina.

5 Tradicionalne japanske dužinske mere: stopa (šaku) iznosi 30,3 cm, 1 palac (sun) iznosi 3,03 cm, 1 buiznosi

3,03 mm. Prim. prev.

VI

To što je velemajstor izgledao krupniji kada bi seo za go tablu

bilo je naravno u vezi sa snagom i veličinom njegove umetnosti,

nagradom za dugo učenje i disciplinu. Ali je njegov trup izgledao

nesrazmerno dugačak. Takođe je imao krupno duguljasto lice sa jako

izraţenim crtama. Posebno mu se isticala jaka vilica. Ove razne

odlike su se videle na fotografijama koje sam napravio kada je umro.

Bio sam jako uzbuđen dok sam čekao da film bude razvijen i

slike napravljene. Uvek sam davao da mi se razvijaju filmovi i

izrađuju slike kod Nonomije u Kudanu. Kada sam predao film,

objasnio sam pod kakvim okolnostima je snimljen i zamolio da ga

paţljivo razviju. Posle Kojo festivala na kraće vreme sam se vratio

kući, a onda ponovo otišao u Atami. Ţeni sam podrobno objasnio da

slike umrlog, ako stignu kod nas kući u Kamakuru, odmah pošalje u

hotel Đuraku u Atamiju i da ih ne gleda ni ona niti bilo ko drugi.

Bojeći se da moţda moje amaterske fotografije neće velemajstora

prikazati u najboljem svetlu, nisam ţeleo da oskrnavim sećanje na

njega tako što bi ih neko video ili čuo za njih. Nameravao sam da ih,

ako budu loše ispale, ne pokaţem ni velemajstorovoj udovici niti

njegovim učenicima, već da ih spalim. Postojala je verovatnoća da

slike i nisu uspele, jer sa objektivom mog aparata nešto nije bio u

redu.

Telefonski poziv moje ţene zatekao me je na ručku u šljivinom

vrtu, gde sam sa ostalim učesnicima Kojo festivala jeo sukijaki od

ćuretine. Rekla mi je da je udovica ţelela da fotografišem umrlog.

Posle moje jutrošnje posete palo mi je na um da bih se, ukoliko

udovica bude ţelela fotografije ili posmrtnu masku, mogao pobrinuti

za fotografije, pa sam rekao ţeni da joj to prenese kada kasnije bude

išla da izjavi saučešće. Udovica je odgovorila da posmrtnu masku ne

ţeli, ali da bi volela da ima fotografije.

Međutim, kada je trebalo da fotografišem, izgubio sam

samopouzdanje. Bila je to teška obaveza koju sam uzeo na sebe.

Blenda mog aparata je ponekada otkazivala i činilo mi se da su šanse

da fotografije ne uspeju bile vrlo velike. Setivši se da je profesionalni

fotograf došao iz Tokija radi festivala, zamolio sam ga da i on

fotografiše pokojnika. Bojao sam se jedino da bi udovica i ostali mogli

biti nezadovoljni što im tako iznebuha predstavljam fotografa koji

nije bio ni u kakvoj vezi sa velemajstorom. Ali ja sam bio ubeđen da

će njegove fotografije biti bolje od mojih. Protivljenje i zamerke su,

međutim, došle od organizatora festivala, koji su isticali da su

fotografa doveli zbog festivala i da bi im bilo nezgodna da on ide

drugde. Shvatao sam da su moja osećanja prema smrti velemajstora

od jutros samo moja i da sam, nekako podsvesno, protiv drugih

učesnika festivala. Zamolio sam fotografa da pregleda moj aparat.

Rekao je da će biti najbolje da podesim aparat na najmanju brzinu

snimanja i maksimalan otvor blende a da ruku koristim umesto nje.

Promenio mi je film. Kolima sam otišao u Urokoju. Šaloni u sobi u

kojoj je leţao velemajstor bili su zatvoreni, a svetlo upaljeno. Udovica

i njen mlađi brat ušli su sa mnom.

– Da li je mračno? Da otvorimo šalone? – upita brat.

Napravio sam, mislim, desetak snimaka. Pazio sam da mi se

blenda otvara, a pokušao sam i sa tehnikom stavljanja ruke pred

objektiv. Ţeleo sam da slikam sa svih strana i iz raznih uglova, ali, iz

poštovanja prema pokojniku, osećao sam da ne bi bilo pristojno da se

muvam po sobi. Sve snimke sam napravio iz jednog klečećeg poloţaja.

Fotografije su ubrzo stigle iz Kamakure. Moja ţena je napisala

na poleđini koverta: „Ovo je upravo stiglo od Nonomije. Nisam ih

otvarala. U kancelariji hrama očekuju te četvrtog u pet sati.” To se

odnosilo na prolećne obrede u hramu Haćiman u Kamakuri. Svi pisci

koji ţive u Kamakuri, a koji su rođeni pod ovogodišnjim znakom6

trebalo je da učestvuju u obrednom očišćenju.

Otvorio sam koverat i odmah me je osvojilo lice pokojnika. Slike

su uspele. Na njima je bio usnuli čovek, a u isto vreme odavale su

nešto od spokojstva koje donosi smrt.

Klečao sam kraj preminulog velemajstora, koji je leţao na

leđima tako da sam ga gledao odozdo, pod uglom. Nedostatak jastuka

bio je znak smrti, a lice je bilo gotovo neprimetno podignuto prema

gore; snaţna vilica i krupna usta, jedva primetno otvorena, bila su još

uočljivija. Neka duboka tuga očitavala se u borama oko njegovih

sklopljenih očiju i na veoma osenčenom čelu.

Svetlo mu je kroz poluotvorene šalone dolazilo s pravca nogu, a

na lice mu je padala svetlost sa tavanice. Ĉelo mu je bilo u senci pošto

mu je glava bila malo zabačena unatrag. Svetlo je prelazilo sa vilice

preko obraza a odatle prema luku obrva i preko kapaka do nosa. 6 To je u prvoj nedelji februara, ali, čini se da je ovo Kavabata namerno uneo, iako u stvarnosti nije bilo

mogude, jer, s obzirom na Kavabatinu godinu rođenja, on pomenute godine nije mogao biti pozvan na ovu ceremoniju. Prim. prev.

Gledajući paţljivije, video sam da mu je donja usna bila u senci,

a gornja osvetljena. Između njih se u dubokoj senci usta video jedan

gornji zub. Štrčale su mu bele vlasi kratkih brkova. Na desnom

obrazu je imao dva krupna mladeţa udaljena od objektiva. Objektiv

je uhvatio njihove senke kao i senke vena na slepoočnicama. Ĉelo mu

je bilo izbrazdano horizontalnim borama. Samo je jedan pramičak

kratko podšišane kose bio osvetljen. Velemajstor je imao čvrstu, oštru

kosu.

VII

Dva krupna mladeţa bila su na desnom obrazu, a desna obrva

je bila neobično dugačka. Spoljni kraj obrve opisivao je luk iznad

kapka i dosezao čak do linije zatvorenog oka. Zašto li je aparat učinio

da ta obrva bude tako dugačka? Obrva i dva mladeţa davali su, činilo

se, blagu setu mrtvom licu.

Duga obrva donosila je prizvuke tuge.

Kada smo ţena i ja posetili Urokoju 16. januara, dva dana pre

velemajstorove smrti, njegova supruga nam je rekla:

– Da. Nameravali smo da to pomenemo čim se ovi dobri ljudi

okupe. Sećaš li se? Nameravali smo da pomenemo tvoju obrvu.

Bacila je pogled na velemajstora kao da ga na taj način na nešto

podstiče. Zatim se okrenula nama.

– Sigurna sam da je to bilo dvanaestog. Dan je bio, mislim,

veoma topao. Pošto smo nameravali da pođemo do Atamija, ţeleli smo

da se velemajstor dobro obrije, pa smo pozvali berberina koga već

godinama znamo. Moj muţ je izašao na trem, da se obrije na suncu.

Kao da se nečeg setio. Rekao je berberinu da na levoj obrvi ima jednu

veoma dugu dlaku, i, pošto je ona bila znak dugovečnosti, da je ne

dira. Berberin je zastao i rekao da ju je video i da će, naravno, paziti

pošto je to znak sreće i dugog ţivota. Muţ mi se okrenuo i rekao da je

gospodin Uragami pisao o toj dlaki u svojim novinskim člancima.

Gospodin Uragami ima neverovatno oko za detalje, rekao je. Moj muţ

je sam nije primetio dok o njoj nije čitao u novinama. Bio je zadivljen.

Iako je velemajstor ćutao kao i uvek, neki blesak mu pređe

preko lica kao senka ptice u letu. Bilo mi je neprijatno.

Nisam mogao ni da sanjam da će velemajstor biti mrtav dva

dana posle te priče o znaku dugovečnosti, zbog koga je opominjao

berberina da bude oprezan.

Bilo je bez značaja to što sam ja primetio dlaku i pisao o njoj.

Ali, ja sam je primetio u jednom mučnom trenutku i došla mi je kao

neka vrsta spasenja. Ovako sam pisao o partiji toga dana u Hakoneu

u hotelu Naraja:

Velemajstorova ţena je takođe odsela u hotelu i stara se o svom

ostarelom muţu. Gospođa Otake, majka troje dece od kojih najstarije

ima šest godina, svakodnevno dolazi iz Hiracuke u Hakone.

Posmatraču je bolno očigledan teret koji pada na dve supruge.

Desetog avgusta, na primer, za vreme partije u Hakoneu, kada je

velemajstoru bilo veoma loše, lica ovih dveju ţena izgledala su

potpuno beskrvno, a njihovi izrazi napeti i izbezumljeni.

Velemajstorova ţena nije sedela kraj njega za vreme igre, ali je

danas bila u susednoj sobi odakle je pomno pratila svaki njegov

pokret. Nije ona pratila igru; pratila je bolesnog igrača i tokom čitave

partije nije skidala pogled sa njega.

Gospođa Otake nikada nije ulazila u sobu za vreme igre. Danas

je bila u holu. Ĉas je stajala, čas išla goredole. Na kraju, ne mogavši

više da izdrţi napetost, ušla je kod menadţera.

– Otake još misli kako da povuče sledeći potez? – upita.

– Da. Ovo je teţak trenutak.

– Uvek je teško usredsrediti se. Ali bilo bi mu lakše da je prošle

noći spavao.

Otake je proveo celu besanu noć razmišljajući da li da nastavi

meč sa bolesnim velemajstorom. Ni oka nije sklopio i došao je tako

neispavan na jutrošnju partiju. U pola jedan je na potezu bio crni. To

je vreme određeno za pauzu ali ni posle jednog i po sata Otake još

nije bio odlučio kako da povuče svoj takozvani kovertirani potez. Nije

bilo ni govora o ručku. Gospođa Otake je, naravno, jedva izdrţavala

da mirno sedi u svojoj sobi. I sama je provela besanu noć.

Jedino je spavao Otake mlađi. On je pravi delija od osam

meseci. U stvari, dete je toliko divno da kada bi me neko upitao da

mu opišem prirodu i duh gospodina Otakea starijeg, poţeleo bih da

mu pokaţem ovo dete koje je istinsko otelotvorenje Otakeovog duha.

Bio je ovo jedan od onih dana kada čovek oseća da mu je teško da

bude sa odraslima i ja sam u ovom malom Momotarou osetio

spasioca.

Danas sam u velemajstorovoj obrvi prvi put uočio jednu belu

dlaku od oko dva centimetra. Štrčeći iz lica sa podbulim očima i

duboko izbrazdanog venama, ona mi je takođe došla kao spasilac.

Sa trema ispred sobe sa igračima u kojoj je vladala neka

demonska napetost, bacio sam pogled na baštu, iznemoglu od jakog

letnjeg sunca. Ugledao sam jednu moderno odevenu devojku, koja je

tako bezbriţno hranila ribice. Ĉinilo mi se kao da gledam neku

utvaru. Jedva da sam mogao poverovati da pripadamo istom svetu.

Lica velemajstorove supruge i gospođe Otake bila su izobličena,

bleda i iznurena. Kao i uvek, velemajstorova supruga je napustila

sobu kada je igra počela. No, vratila se skoro odmah i sela netremice

posmatrajući velemajstora iz susedne sobe. Onoda, igrač šestog

ranga, bio je takođe tu. Sedeo je pognute glave i sklopljenih očiju. Na

licu knjiţevnika Muramacu Šofua, koji se takođe našao među

posmatračima, nazirao se saţaljiv izraz. Ĉak je i govorljivi Otake bio

zanemeo. Ĉinilo se da nije u stanju da velemajstora pogleda u lice.

Otvoren je kovertirani potez: beli – 90. Naginjući glavu čas levo, čas

desno, velemajstor je povukao potez beli – 92, presecajući dijagonalne

crne pločice. Potez beli – 94 odigran je nakon razmišljanja dugog

blizu sat i devet minuta. Ĉas sklapajući oči, čas gledajući u stranu,

povremeno se naginjući kao da ţeli da se povrati od mučnine,

velemajstor je izgledao kao da mu je veoma teško. Njegova pojava

bila je bez uobičajene veličine. Ĉinilo mu se, moţda zato što sam ga

gledao protiv svetla, da su obrisi njegovog lica zamagljeni, gotovo

nestvarni. Soba je bila tiha, ispunjena nekim posebnim mirovanjem.

Pločice koje su zveckale po tabli (crni – 95, beli – 96, crni – 97) imale

su u sebi nečeg vanzemaljskog; dolazile su poput odjeka iz bezdana.

Velemajstor je razmišljao više od pola časa pre nego što je

povukao potez beli – 98. Oči su mu treptale a usta bila malo otvorena.

Mahao je lepezom kao da raspiruje ţeravice iz najudaljenijih kutaka

svoga bića. Ĉudio sam se i pitao da li je takva turobna usredsređenost

stvarno neophodna.

Ušao je Jasunaga, igrač četvrtog ranga. Tek što je prešao prag

sobe, kleknuo je da se učtivo pozdravi. Njegovo klanjanje je bilo

svečano, učtivo i puno poštovanja. Nijedan od suparnika nije obratio

paţnju. Svaki put kada bi izgledalo da će jedan od njih dvojice

pogledati put njega, Jasunaga bi se ponovo poklonio. On i nije znao

šta bi drugo. Demonske sile bile su kao izgubljene u bespoštednoj

borbi.

Odmah posle poteza beli – 98, mladić koji je vodio zapisnik,

najavio je da je ostao samo još jedan minut igre. Kada je došlo 12:30,

najavljeno je vreme za kovertiranje poteza.

– Ako ste se umorili, majstore, moţda bi bilo bolje da pođete –

reče mu Onoda.

– Da, samo izvolite, majstore. Ako bi ste... – reče mu Otake, koji

tek što se bio vratio iz toaleta. – Ja ću ovde sam neko vreme

razmišljati i kovertirati svoj potez. Obećavam da neću traţiti ničiji

savet.

Prvi put se začu smeh.

Sve je to bilo rečeno iz paţnje prema velemajstoru, kojega je

bilo, činilo se, neljudski duţe drţati za tablom. Nije bilo nikakve

potrebe da on tu bude, jer je i onako Otakeov potez crni – 99 trebalo

da bude kovertiran. Iskrenuo je glavu kao da je oklevao da li da

ostane ili ne.

– Ostaću još malo.

Ali on se odmah uputio u toalet. Po podne se šalio sa Muramacu

Šofuom. Bio je neobično ţivahan kada nije bio za tablom.

Ostavši sam, Otake je buljio u liniju belih pločica u donjem

levom uglu table kao da je ţeleo da svoje očnjake zarije u njih. Sat i

trinaest minuta kasnije, pošto je davno bio prošao jedan, kovertirao je

svoj potez: crni – 99, koji je bio njegovo zavirivanje7 u sam centar

table. Ujutro su menadţeri došli da pitaju velemajstora da li bi više

voleo da se partija igra u jednoj sporednoj kućici ili na prvom spratu

glavne zgrade.

– Ja više ne mogu da hodam i bio bih za glavnu zgradu.

Međutim, gospodin Otake reče da mu smeta vodopad. Moţda bi bilo

bolje da njega upitate. Sloţiću se sa onim što on bude odlučio.

7 Posle igre u donjoj levoj četvrti table, beli je odigrao svoj 98. potez bliže središtu, a crni - 99 mu je zašao, da

tako kažemo, iza leđa i „provirio” u polja koja su kontrolisale snažne formacije belog. Prim. prev.

VIII

Pisao sam o dugoj beloj dlaki iz njegove leve obrve. Na mojim

fotografijama njegovog mrtvog lica, međutim, desna obrva je

izgledala punija. Bilo je malo verovatno da je desna obrva počela da

mu raste posle smrti. Da li je on zaista imao tako dugačke obrve?

Moglo se zaključiti da je fotoaparat preterivao mada je verovatno

kazivao istinu.

Nije trebalo da se toliko bavim takvim razmišljanjima. Moj

aparat „Kontaks” imao je sočivo „Sonner” 1,5. Funkcionisao je sam,

bez ikakvog mog podsticanja. Za sočivo nije postojalo ni ţivo ni mrtvo,

ni čovek ni predmet, ni sentimentalnost ni poštovanje. Nisam mogao

napraviti neku posebnu grešku mojim Sonerom 1,5. I tu, verovatno,

nije imalo šta da se kaţe. Lice je bilo mrtvo, a bogatstvo i blagost

proisticali su moţda od sočiva.

Iznenadila me je određena snaga osećanja na fotografijama. Da

li je ona bila u samom mrtvom licu? Lice je bilo bogato osećanjima,

dok ih sam pokojnik nije imao. Ĉinilo mi se da te fotografije nisu

predstavljale ni slike ţivota niti slike smrti. Lice je bilo ţivo, ali

usnulo. U jednom drugom smislu one bi se mogle smatrati slikama

mrtvog lica, ali je posmatrač istovremeno osećao nešto što nije bilo ni

ţivo ni mrtvo. Da li je to lice, u stvari, delovalo kao ţivo? Da li je to

bilo zato što je prizivalo toliko sećanja na tog čoveka dok je bio ţiv?

Ili, da li je posredi bilo to što pred sobom nisam imao ţivo lice već

fotografije? Osećao sam kako je čudno što na fotografijama mogu to

mrtvo lice da sagledam mnogo jasnije i podrobnije nego što sam

mogao kada je ono bilo preda mnom. Slike su bile poput simbola

nečeg sakrivenog, nečeg što se ne bi smelo posmatrati.

Kasnije sam zaţalio što sam ga fotografisao. Bilo je to brzopleto

od mene. Mrtva lica ne bi trebalo da za sobom ostavljaju fotografije.

Ipak, bila je istina da mi je velemajstorov izuzetni ţivot postao

dostupan tek kroz fotografije.

Velemajstorovo lice se nikako ne bi moglo smatrati lepim ili

plemenitim. To je bilo zaista jedno sasvim obično lice bez ijedne

izuzetne crte. Uši su mu, na primer, u ušnim školjkama bile kao

smrvljene. Usta krupna, oči sitne. Zahvaljujući dugogodišnjoj

predanosti umetnosti goa, velemajstor je za tablom odisao snagom

koja je mogla da podredi sebi okolinu. I ista ta snaga duha bila je i na

mojim fotografijama. Bilo je duboke tuge u linijama sklopljenih

kapaka. Kao da je nešto ţalio u snu.

Pogledao sam u telo. Glava mu je bila kao u lutke i samo je ona

provirivala iz grubo tkanog kimona sa šarama u obliku saća. Pošto je

telo bilo odenuto u kimono iz Ošime, posle velemajstorove smrti su se

primećivale neravnine na ramenima. Ipak, odavalo je utisak ţivog

velemajstora. Od pojasa nadole, on kao da je prosto nestajao.

Velemajstorove noge i kukovi, kako je lekar u Hakoneu rekao,

izgledali su kao da su jedva mogli da nose njegovu teţinu. Telo mu je

u Urakoji izgledalo potpuno besteţinsko, izuzev glave. Za vreme

poslednjeg meča primetio sam kako su velemajstorova kolena

sićušna, a i na mojim fotografijama se činilo da postoji samo glava

koja je bila nekako nezgrapna, gotovo odsečena. Bilo je nečeg

nestvarnog u fotografijama što je, moţda, proizlazilo iz njegovog lica,

koje je bilo savršeno tragično – lica čoveka koji je toliko predan svojoj

umetnosti da za njega stvarnost najvećim delom i nije postojala.

Moţda sam fotografisao lice čoveka, koji je od samog početka bio

predodređen za ţrtvovanje umetnosti. Kao da je ţivot Šusaija,

velemajstora goa, okončan kada je, na tom poslednjem meču, i

njegovoj umetnosti došao kraj.

IX

Sumnjam da je bilo presedana ceremonijama kojima je otpočeo

velemajstorov poslednji meč. Crni i beli su povukli po jedan potez, a

onda je usledio banket.

26. juna 1938. počele su da jenjavaju kiše koje oglašavaju

početak leta, a bezlični letnji oblaci prekrivali su nebo. Lišće u bašti

Kojokana bilo je sveţe oprano kišom. Jaka sunčeva svetlost

presijavala se na bambusovom lišću.

U salonu u prizemlju, na počasnom mestu ispred tokonome8

sedeli su Honinbo Šusai, velemajstor goa i njegov izazivač Otake,

igrač sedmog ranga. Sve u svemu bila su prisutna četiri majstora.

Levo od Šusaija sedeo je Sekine, trinaesti u lozi velikih majstora igre

šogi kao i Kimura, majstor šogija i Takagi, majstor igre renđu9. Sve

ih je ovde okupila novinska kuća koja je organizovala poslednji

velemajstorov meč. Sedeo sam pored Takagija, u ulozi specijalnog

novinskog izveštača. Desno od Otakea bili su urednik i direktori

novinske kuće, sekretar i direktori japanskog Go udruţenja, tri

slavna šampiona goa sedmog ranga, Onoda igrač šestog ranga i

ujedno jedan od sudija, kao i više velemajstorovih učenika.

Posmatrajući okupljene koji su svi bili u svečanom japanskom

ruhu, urednik je dao nekoliko uvodnih reči. Napetost je ispunila sobu

čim je tabla za go postavljena u sredinu.

Velemajstorove male osobenosti, naročito tikovi levog ramena,

dolazile su do izraţaja kada je sedao za tablu. Te male osobenosti su

se ponovo ispoljile. A kako su mu samo bila sićušna kolena! Lepeza je

prema njima izgledala ogromna. Sklopljenih očiju, Otake je klimao i

klatio glavom s jedne na drugu stranu.

Velemajstor je ustao. Sa sklopljenom lepezom u ruci ličio je na

ratnika koji priprema bodeţ. Seo je za tablu. Prste leve ruke zavukao

je ispod gornje ivice kimona dok mu je desna ruka bila lagano

stisnuta u pesnicu. Podigao je glavu i gledao pravo ispred sebe. Otake

mu je seo preko puta. Pošto se poklonio velemajstoru, uzeo je kutiju

8 Tokonomaje niša koja se nalazi u najlepšoj prostoriji u zdanjima japanskog stila, obično ukrašena

kaligrafskim ili slikarskim svitkom i cvetnim aranžmanom. Prim. prev. 9 Renđu je igra čija su pravila veoma složena, ali je osnovni cilj da se postigne ređanje pet go pločica u nizu

jedna do druge. Prim. prev.

sa crnim pločicama sa table i postavio je desno od sebe. Ponovo se

poklonio i, onako nepomičan, sklopio oči.

– Pa, da počnemo – reče velemajstor.

Glas mu je bio tih, ali pun neke snage. Kao da je ţeleo da

Otakeu da do znanja da poţuri. Da li je na taj način protestovao na

donekle teatralno Otakeovo ponašanje ili je bio oran za borbu? Otake

je otvorio oči i ponovo ih zatvorio. Za vreme partija koje su igrane u

Itou, ujutro bi, pre igre, čitao Lotosovu sutru. I sada je izgledalo da se

usredsređuje uz tiho razmišljanje. A onda se, odjednom začuše pločice

po tabli. Bilo je dvadeset do dvanaest.

Da li će otvaranje biti novo ili staro (hoši ili komoku10) ? Svi su

se pitali da li će Otakeova ofanziva biti novog ili starog tipa. Otakeov

potez bio je konzervativan. Pločicu je stavio na HA – 4 u gornjem

desnom uglu table i tako je jedna od zagonetki bila razrešena.

Sa rukama na kolenima, velemajstor je buljio u otvarajući

komoku. Pod napadnim svetlom bliceva, njegova su usta bila tako

čvrsto stisnuta da su mu usne gotovo štrčale. Izgledalo je da smo svi

mi iščezli iz njegovog sveta. Ovo je bio treći velemajstorov meč koji

sam posmatrao. Svaki put kada bi seo uz tablu, činilo se kao da odiše

nekim tihim mirisom, koji je rashlađivao i pročišćavao vazduh oko

njega.

Posle pet minuta izgledalo je kao da će povući potez. Ĉinilo se

da je zaboravio da je taj potez trebalo da bude kovertiran.

– Majstore, verujem da je dogovoreno da Vaš potez treba da

bude kovertiran, ali moţda Vi nećete imati osećaj da igrate ako ne

zaigrate na tabli... – obrati mu se Otake.

Sekretar Go udruţenja uvede velemajstora u susednu sobu.

Zatvorivši vrata, velemajstor je zabeleţio svoj potez otvaranja i stavio

ga u koverat. Ako bi bilo ko, osim njega samog, video to što je bilo

zapisano, potez više ne bi bio kovertiran.

Vrativši se za tablu, velemajstor reče:

– Vode nema, zar ne?

Nakvasivši dva prsta, zalepio je koverat i potpisao se. Otake se

potpisao ispod toga. Taj koverat je stavljen u drugi, veći, koji je jedan

10

Hoši(zvezda) su devet mesta određenih na tabli prevashodno za pločice kojima se protivniku daje prednost. Za počinjanje igre na poziciji hošitrebalo bi igrati u tački preseka 4 linije udaljenom os strana, što bi predstavljalo neuobičajen, novi potez. Komokuili „male tačke” nalaze se na preseku trede i četvrte linije, gledano od uglova table. To je uobičajena pozicija za otvaranje. Prim. prev.

od menadţera overio svojim pečatom, a zatim ga zaključao u sefu

Kojokana. Ceremonije otvaranja su okončane.

Ţeleći da napravi snimke kojima bi meč predstavio u

inostranstvu, Kimura Ihei je zamolio igrače da se vrate na svoja

mesta. Prisutni su odahnuli i uvaţena gospoda, igrači sedmog ranga,

okupiše se da uţivaju u tabli i pločicama. Bilo je više procena debljine

belih pločica. Neki su smatrali da ona iznosi tri bua i šest rina, a neki

osam, neki pak devet rina11.

– To su najbolje koje postoje – reče Kimura, majstor šogija. –

Ţeleo bih da ih osetim u ruci. – Napuni njima šaku.

Table za go mogu biti vrlo vredne i više igrača je donelo svoje

table kojima su se ponosili. Kao da su traţili dozvolu da odigraju bar

jednu partiju prilikom ovog najznačajnijeg susreta.

Banket je počeo posle pauze.

Kimura, majstor igre šogi, imao je trideset tri godine, a Sekine,

trinaesti velemajstor igre šogi sedamdeset. Takagi, velemajstor

renđua12 zašao je u pedesetu.

11

Japanska tradicionalna dužinska mera: 1 riniznosi 0,303 mm. Prim. prev. 12

Rangiranje u majstore i velemajstore ovde, striktno govoredi, ne odgovara konotacijama koje ovi termini uglavnom stvaraju kod naših čitalaca. Izabrali smo ih isključivo kao terminološki najmanje rogobatnu mogudnost, kao takvu dovoljno pogodnu za ovaj književni tekst. Isto važi i za druge termine. Prim. prev.

X

Velemajstor, rođen 1874. godine, proslavio je svoj šezdeset

četvrti rođendan pre nekoliko dana jednim skromnim privatnim

skupom u skladu sa krizom koja je zahvatila zemlju.

– Pitam se ko je od nas stariji, Kojokan ili ja? – primeti

velemajstor pre početka druge partije.

Pominjao je u svojim sećanjima događaje vezane za igrače goa iz

Meiđi perioda kao što su bili Murase Šuho, igrač osmog ranga i Šuei,

velemajstor iz loze Honinboa, kojoj je i sam velemajstor pripadao.

Govorio je o tome kako su i oni igrali u Kojokanu.

Druga partija je odrţana u sobi na spratu, koja je odisala

blagošću i toplinom Meiđi perioda. Enterijer je bio sasvim u skladu sa

imenom Kojokana, „Kuća jesenjeg lišća”. Pokretna japanska vrata i

pregrade kao i ukrasi na tavanicama bili su uglavnom sa motivima

hrastovog lišća, slikanog u stilu Ogate Korina13. U tokonomi su bile

aranţirane dalije i zimzelen. Ova soba od osamnaest tatamija bila je

otvorena prema susednoj sobi od petnaest tatamija i tako sa njom

spojena da ovaj veoma upadljivi cvetni aranţman nije ni najmanje

štrčao. Dalije su bile malo uvenule. U sobu niko nije ulazio niti je iz

nje izlazio, izuzev posluţiteljice sa šnalom sa cvetnim šarama. Ona je

povremeno ulazila unoseći čaj. Velemajstorova lepeza što se ogledala

na sjajnoj površini crnog laka posluţavnika na kome je ona unosila

hladnu vodu, bila je savršeno bešumna. Jedino sam ja od novinskih

izveštača bio prisutan.

Otake je ispod ogrtača od tankog tila sa porodičnim grbom imao

nepostavljeni crni kimono od sjajne habutae svile14. Velemajstor, koji

je danas bio nešto manje svečano obučen, nosio je ogrtač sa izvezenim

porodičnim grbom. Tabla, na kojoj se igralo prvog dana, bila je

zamenjena novom.

Prva dva poteza bila su ceremonijalnog karaktera, tako da je

ozbiljna borba tek danas počela.

Dok je razmišljao o crnom – 3, Otake se hladio lepezom,

prekrštao ruke na leđima i stavljao lepezu na kolena kao da je hteo

13

Ogata Korin (1658-1716), jedan od najvedih japanskih slikara feudalnog perioda, obilno se služio zlatnom podlogom i slikao prekrasne, raskošne motive. Prim. prev 14

Habutae svila je fina tkanina koja se proizvodi posebnim postupkom nedaleko od planine Fuđi i oko Fukuja i Išikave. Prim. prev.

da podupire ruku na koju mu se naslanjala brada. I dok je on tako

razmišljao, velemajstoru se disanje ubrzavalo, a ramena se izdizala.

Ipak, nije bilo ničega što bi odavalo utisak nemira u njegovoj duši.

Talasasti pokreti njegovih ramena bili su savršeno pravilni; ličili su

mi na navalu neke plahovite sile ili tajanstvenu snagu koja je

ovladala velemajstorom. Utisak je bio utoliko jači što je sam

velemajstor izgledao potpuno nesvestan svega toga. Za tili čas

nestade te plahosti. Velemajstor je ponovo bio sasvim miran. Disao je

potpuno normalno iako niko ne bi mogao tačno odrediti u kom je

trenutku došlo do tog smirivanja. Razmišljao sam da li ovo

predstavlja tačku polaska, trenutak otiskivanja u svet goa tog duha

koji kreće u bitku. Da li sam, u stvari, bio svedok pokretanja

velemajstorove duše, njenog nadahnjivanja? Ili, da li sam, moţda,

prisustvovao prelazu njegove duše u stanje posvećenosti, kada je ona

odbacivala sve okove svog identiteta, i kada su se borbeni plamovi već

bili ugasili? Da li je to bilo ono što je Šusaija činilo „nepobedivim

velemajstorom”?

Na početku partije, Otake se svečano pozdravio i poklonio

prisutnim, a onda rekao:

– Majstore, nadam se da mi nećete zameriti ako s vremena na

vreme izađem do...

– I sam imam sličnih problema. Dvatri puta moram da ustanem

u toku noći – odgovori mu velemajstor.

Ĉudno je bilo to što, uprkos ovog prividnog razumevanja,

velemajstor nije, izgleda, uspevao da shvati ništa od one Otakeove

nervne napetosti.

– Kada radim, i ja neprestano pijem čaj i vazda ustajem od

stola. Nekada patim čak i od nervoze stomaka.

Otakeove teškoće bile su daleko veće. Bio je u tom pogledu

najgori od svih učesnika u prolećnim i jesenjim šampionatima. Pio je

ogromne količine čaja iz velikog čajnika koji mu je uvek bio pri ruci.

Vu, igrač šestog ranga, koji je u to vreme bio jedan od njegovih

ozbiljnijih protivnika, takođe je patio od sličnih nervnih poremećaja

kada bi se našao za go tablom. Posmatrao bih ga kako desetak puta,

a moţda i više, ustaje u toku partije od četiri ili pet časova. Iako nije

patio od Otakeove manije pijenja čaja, svaki put kada bi pošao do

pisoara čuo bi se šum mokrenja. To je bilo prosto neverovatno.

Otakeove teškoće nisu bile samo u mokrenju. Sa čuđenjem smo

zaključivali kako on u hodniku skida svoj gornji ogrtač i raspasuje

pojas – obi.

Posle šest minuta razmišljanja, povukao je crni – 3 i odmah

dodao:

– Izvinite, molim Vas!

Izašao je.

Izašao je ponovo, čim je odigrao crni – 3.

Velemajstor brzo zapali cigaretu koju je izvukao iz rukava

kimona.

Dok je razmišljao o crnom – 5, Otake uvuče ruke pod kimono i,

prekrstivši ih, spusti ih kraj kolena. Zatim izbrisa jednu nevidljivu

oazu prašine sa table i prevrnu jednu velemajstorovu naopačke

postavljenu belu pločicu. Bele pločice, smatralo se, imaju lice i naličje.

Lice je bilo unutrašnja, neizbrazdana strana školjke, ali je retko ko

obraćao paţnju na takve malenkosti. Velemajstor bi igrao,

nezainteresovano i ne obraćajući paţnju na koju stranu postavlja

pločice, a Otake bi ih s vremena na vreme prevrtao kako treba.

– Velemajstor je tako ćutljiv. Tišina me uvek uznemirava. Više

volim buku. Sva ova tišina me i te kako iscrpljuje – reče Otake

jednom prilikom.

Otake se dosta šalio za tablom. Međutim, kako velemajstor to

kao da i nije primećivao, oštrica njegovog humora bivala je znatno

otupljena. U ovom meču protiv velemajstora, Otake je bio začuđujuće

krotak.

Dostojanstvo kojim igrač prilazi go tabli verovatno dolazi tek sa

srednjim godinama; moţda ono mlađima ne znači mnogo. U svakom

slučaju, mlađi igrači su uvek zaokupljeni raznim vrstama čudnih

osobenosti. Meni je najneshvatljiviji od svih bio jedan igrač četvrtog

ranga koji je za vreme igre drţao neki knjiţevni časopis otvoren na

kolenima i čitao priču dok bi čekao da njegov protivnik povuče potez.

Kada bi ovaj to učinio, on bi pogledao, razmislio o svom potezu, i

pošto bi ga povukao, nastavio i dalje bezbriţno da čita časopis. Ĉinilo

se kao da na taj način ţeli da omalovaţi svoga protivnika, i ne bi bilo

nimalo začuđujuće da se ovaj uvredio. Ĉuo sam nešto posle toga – da

je mladi igrač skrenuo s uma. Moţda on, zbog slabih ţivaca, nije

mogao da podnese napetost tih perioda razmišljanja.

Ĉuo sam da su Otake i Vu jednom bili kod vidovnjaka da im

kaţe kako da pobede. „Trebalo bi”, rekao im je vidovnjak, „da se

potpuno prepustite, da izgubite svako poimanje sebe i svoje svesti

dok čekate da vaš protivnik povuče potez.”

Onoda, igrač šestog ranga, jedan od sudija na velemajstorovom

oproštajnom susretu, koji je uţivao besprekoran ugled na velikom

turniru odrţanom nekoliko godina posle oproštajnog meča, pokazao je

da pred smrt raspolaţe ogromnim zalihama snage. Njegov stil igre je

bio, takođe, začuđujući. Dok bi očekivao potez, sedeo bi sklopljenih

očiju. Objašnjavao je da je na taj način nastojao da se oslobodi ţelje

za pobedom. Ubrzo po završetku šampionata, otišao je u bolnicu i

umro, ne znajući da boluje od raka u stomaku. Kubomacu, igrač

šestog ranga, jedan od Otakeovih učitelja u detinjstvu, takođe je

nanizao neobičnu seriju pobeda pred smrt.

Sedeći za tablom, velemajstor i Otake su predstavljali suštu

suprotnost: tišinu naspram neprestanog kretanja, smirenost

nasuprot nervne napetosti. Kada bi jednom utonuo u igru,

velemajstor više ne bi ustajao od table. Igrač često moţe da smatra da

se mnogo šta moţe dokučiti iz protivnikovih pokreta i izraza lica. Od

svih profesionalnih igrača, jedino se kod velemajstora ništa nije

moglo dokučiti.

Otakeova igra nije bila ni najmanje nervozna uprkos spoljnjem

utisku napetosti. Bila je to snaţna, usredsređena igra. Sav predat

razmišljanju, obično je dolazio u škripac sa vremenom. Kako bi se

vreme bliţilo kraju, traţio bi od zapisničara da mu iščitava sekunde,

a u poslednjih nekoliko minuta, plahovitim pokretima odigrao bi

stotinak ili čak sto pedeset poteza što bi potpuno obeznanilo njegovog

protivnika.

Način na koji je Otake sedeo i ustajao kao da je bio deo borbenih

priprema; za njega je to bilo isto ono što je za velemajstora bilo

ubrzano disanje. Ipak, na mene je najsnaţnije delovalo izdizanje onih

velemajstorovih sićušnih, krhkih leđa. Osećao sam se kao nezvani

svedok koji prisustvuje nadolaţenju nadahnuća, bezbolnom, mirnom

dolasku, neprimetnom za druge, koga ni sam velemajstor nije bio

svestan.

Kasnije mi se činilo da sam otišao isuviše daleko u svojim

nagađanjima. Moţda je velemajstor jednostavno osećao neki bol u

grudima. Srce mu je bilo sve slabije i slabije kako je meč tekao, i

moţda je upravo tog trenutka bio osetio prvi grč. Ne znajući za

velemajstorovu srčanu bolest, shvatio sam to tako verovatno iz

divljenja prema njemu. Trebalo je da budem manje predan mašti. Ali,

sam velemajstor nije, izgleda, bio svestan svoje bolesti i teškog

disanja. Na licu mu se nije pojavio nikakav znak bola ili

uznemirenosti, niti je kada rukom pritiskao grudi.

Otakeu je trebalo dvadeset minuta da odigra crni – 5, a

velemajstoru četrdest jedan minut za beli – 6. Bio je to prvi značajniji

period razmišljanja na ovom meču. Pošto je bilo dogovoreno da igrač,

na koga dođe red da igra u četiri po podne, kovertira svoj potez,

kovertirani potez bi bio velemajstorov ukoliko ne bi igrao u naredna

dva minuta. Otakeov potez crni – 11 došao je dva minuta pre četiri.

Velemajstor je kovertirao svoj beli – 12 u četiri i dvadeset dva

minuta.

Nebo, jutros vedro, sada je bilo tmurno od oblaka. Na putu je

bilo nevreme što je pretilo poplavama kako u istočnom, tako i u

zapadnom delu Japana.

Trebalo je da druga partija u Kojokanu počne u deset. Usled

jednog nesporazuma odgođena je do dva. Bio sam nezainteresovan

posmatrač, sasvim van svega toga, ali ipak sam zapazio nepriliku i

zbunjenost menadţera susreta. Gotovo je čitavo Go udruţenje bilo tu

na okupu, dogovarajući se u susednoj sobi.

Stigao sam upravo kada i Otake. Nosio je poveći kofer.

– Šta će Vam to? – upitah ga.

– Da. Danas krećemo za Hakone. Bićemo „konzervirani” do

kraja meča – odgovori mi odsečno, kako je inače govorio pre igre.

Rečeno mi je da će takmičari iz Kojokona ići direktno u hotel u

Hakoneu, ali me je veličina Otakeovog prtljaga ipak iznenadila.

Velemajstor se nije pripremao za polazak.

– A, tako je odlučeno? U tom slučaju, pozvao bih berberina –

reče velemajstor.

Bilo je to nekako uvredljivo za Otakea koji je od kuće došao sav

spreman i sa dovoljno stvari da moţe ostati do kraja meča ma gde se

on odrţavao i ma koliko trajao. A velemajstor je kršio ugovor.

Otakeovu ljutnju nije ni najmanje ublaţavalo to što niko nije bio

sasvim siguran u kojoj su meri velemajstoru propozicije bile jasno

predočene. Trebalo je da propozicije budu svečane i nepovredive, tako

da je njihovo brzo kršenje, prirodno, ostavilo kod Otakea bojazan

kako će teći ostatak meča. Menadţeri su pogrešili što velemajstoru

nisu dovoljno jasno preneli propozicije meča. Niko, međutim, nije bio

spreman da mu se suprotstavi. Velemajstor je bio u rangu iznad svih,

te je za menadţere jedini izlaz bio da mladog Otakea na neki način

privole da nastavi igru u Kojokanu. Otake je pokazao svu svoju

tvrdoglavost.

To što velemajstor nije znao ništa o tome da se danas meč

premešta u Hakone, Otakea je dovelo na ivicu strpljenja. Menadţeri i

funkcioneri Go udruţenja bili su se okupili u susednoj sobi, a

hodnicima su odjekivali nervozni koraci. Otakea dugo nije bilo.

Jednostavno je nestao. Pošto nisam znao šta bih, čekao sam pored

table za go. Ubrzo posle vremena koje bi u normalnim prilikama bilo

vreme ručka, uspeli su da nađu kompromisno rešenje: današnja

partija bi trajala od dva do četiri, a posle dva dana odmora, svi bi se

uputili u Hakone.

– Ne vidim kako bismo zaista mogli otpočeti igru kroz dva sata.

Bolje bi bilo da pričekamo dok ne stignemo u Hakone, pa da tamo

igramo na miru – reče velemajstor.

To je zaista bilo opravdano, ali nisu mu mogli dopustiti da bude

po njegovom. Upravo takve primedbe su i bile dovele do jutrašnjih

nesuglasica. Duh igre trebalo je da sam po sebi isključuje sve

samovoljne promene programa. Igranje goa, izgleda, počelo je da

bude kontrolisano sasvim čvrstim pravilima. Komplikovane

propozicije iznađene su za velemajstorov poslednji meč da bi se

njegova stara svojeglavost nekako obuzdala, da bi mu poseban status

koji je uţivao na neki način bio uskraćen i obezbeđena potpuna

ravnopravnost.

XI

Kada je odlučeno da će se primenjivati sistem „konzerviranja”

igrača, on je morao biti sproveden do kraja. Trebalo je da igrači idu

pravo iz Kojokana u Hakone. To je bilo predviđeno kako oni ne bi

napuštali dogovorena mesta i viđali se sa bilo kime ko bi im

eventualno nešto pomogao ili ih posavetovao. Dakle, moglo bi se reći

da je to pravilo trebalo da očuva regularnost meča. S druge strane,

moglo bi se reći, to pravilo je skrnavilo ljudsko dostojanstvo učesnika.

I pored svega, to je koristilo ugledu i interesima igrača. U meču, za

koji se očekivalo da će trajati tri meseca, sa partijama koje se igraju

jednom u pet dana, takva ograničenja, činilo se, bila su dobrodošla.

Kakve god da su ţelje samih igrača, opasnosti od mešanja sa strane

bile su veoma prisutne, a kada bi jednom sumnja bila ma čime

podstaknuta, meč više ne bi bio ono što se od njega očekivalo. Svet

goa ima, naravno, svoje vrednosti i svoj moral i verovatnoća za

prigovore takve vrste na jedan meč koji toliko dugo traje, ili na same

igrače, bila je veoma mala, ali, s druge strane, ako bi izuzetak bio

jednom napravljen, izuzeci bi se stalno ponavljali, sve do kraja. U

poslednjih desetak godina ţivota velemajstor je odigrao samo tri

meča za odbranu titule.

U sva tri on se razboleo na pola igre. Posle prvog meča bio je

vezan za krevet, a nakon trećeg je umro. Sva tri su napokon nekako

okončana ali, usled pauza, prvi je trajao dva meseca, drugi četiri, a

treći, za koji je i rečeno da mu je poslednji, gotovo šest meseci.

Drugi meč je odigran 1930. godine, pet godina pre ovog

poslednjeg15. Izazivač je bio Vu, igrač petog ranga. Protivnici su

stajali u napregnutoj ravnoteţi dok se meč pribliţavao sredini, i,

otprilike kod poteza beli – 150, izgledalo je da se velemajstor nalazi u

nešto slabijem poloţaju, a onda je belim – 160 povukao jedan sasvim

neočekivani potez i obezbedio pobedu. Govorkalo se da je taj potez, u

stvari osmislio Maeda, igrač šestog ranga, jedan od velemajstorovih

učenika. Istina je čak i do dana današnjeg ostala pod velom sumnje.

Sam Maeda je odbio svaku optuţbu. Meč je trajao četiri meseca i, van

svake sumnje, velemajstorovi učenici su veoma pomno pratili njegov

tok. Moţda je potez beli – 160, zaista neko od njih smislio, i moţda je

15

Mnogi komentatori ovog Kavabatinog dela ukazuju da se meč koji se pominje odigrao 8. godine ere Šova (znači, 1933), a ne 5. godine (1930), kako stoji u tekstu. Prim. prev

ideju, pošto je bila toliko fascinantna, neko preneo velemajstoru. A,

moţda je opet, potez bio velemajstorov. Jedino velemajstor i njegovi

učenici znaju istinu.

Prvi od tri meča, odrţan 1926. godine, odigrao se, u stvari,

između predstavnika Go udruţenja i rivalskog udruţenja Kiseiša, a

velemajstor i Karigane, bili su predvodnici ekipa i prihvatili meč

između sebe. Teško bi se moglo poverovati da obe suparničke strane

nisu za ta dva meseca, koliko je meč trajao, usredsredile sve svoje

snage na proučavanje i praćenje igre. Međutim, i pored toga, ne

moţemo biti sigurni da su oni savetovali svoje predstavnike,

velemajstora i Kariganea. Ja uopšte ne verujem da jesu. Velemajstor

nije bio od ljudi koji bi traţili savet, niti je bio od ljudi kojima je lako

prići sa nekim predlogom. Uzvišenost njegove umetnosti bila je takva

da bi pred njim svako ostajao nem.

Bilo je govorkanja čak i za vreme ovog njegovog poslednjeg

meča. Pitali su se da li je prekid nastao zbog njegove stvarne bolesti

ili je to deo velemajstorove taktike? Meni, koji sam meč video do

kraja, takve optuţbe su bile sasvim neosnovane i nezamislive.

I menadţere i mene je začudilo što je Otake razmišljao o svom

prvom potezu u Itou, kada je igra bila nastavljena posle prekida od

tri meseca. Razmišljao je punih dvesta jedanaest minuta, puna tri i

po časa. Počeo je da razmišlja u deset i trideset ujutru, i posle

podnevnog odmora od jednog i po časa, konačno povukao potez kada

je jesenje sunce već zalazilo i sijalica bila postavljena iznad table.

Bilo je već dvadeset do tri kada je napokon odigrao crni – 101.

– Kakva sam ja budala! Nije trebalo da razmišljam ni sekunda

pre nego što sam napravio ovaj skok. Razmišljao sam tri i po sata da

li da skačem ili da vučem16. Smešno! – Otake pogleda naviše i poče

se smejati.

Velemajstor se kiselo osmehnu i ne odgovori mu ništa.

Bilo je kao što je Otake i rekao. Potez crni – 101 bio nam je

svima očigledno jedini ispravan. Meč je ulazio u svoje odlučujuće faze

i došlo je vreme da crni napadne belu formaciju u donjem desnom

uglu. Tačka na kojoj je on napokon zaigrao sa crnim – 101

predstavljala je, moglo bi se reći, jedini razloţan početak takvog

napada. Pored tog celovitog skoka na RO – 13, „vučenje” na RO – 12

predstavljalo je moguću alternativu, ali je, iako je bilo sasvim

16

„Skok” predstavlja potez koji je Otake odigrao na poziciji RO 13. „Vučenje” bi bilo da je odigrao na RO 12. Prim. prev.

razumljivo što je malo oklevao, toliko razmišljanje bilo u ogromnoj

nesrazmeri sa razlikom koju bi jedan, odnosno drugi potez mogli

učiniti.

Ali zašto li mu je onda bilo potrebno toliko razmišljanje? Iako

sam se isprva samo dosađivao zbog tolikog čekanja, kasnije sam

počeo da gajim određene sumnje. Da li je go sve bilo čista parada? Da

li je to bio način da se protivnik iznervira, ili je to, moţda, trebalo da

posluţi za prikrivanje nečeg drugog? Imao sam razloga za takve

neprijatne sumnje. Igra je nastavljena posle tromesečnog prekida. Da

li je Otake sve to vreme proučavao pozicije na tabli? Oko stotog

poteza meč je postao napregnuta, delikatna igra. Moţda kasnije faze

meča neće biti oštre i brze, ali će neizvesnost oko toga ko će pobediti

verovatno ostati prisutna do samog kraja. Pravog raspleta nije bilo,

ma kako i ma koliko ređali pločice. Analize istraţivanja i

isprobavanja mogle su da se nastave unedogled. Ipak, činilo se

neverovatnim da je Otake digao ruke od svojih proučavanja za jedan

tako vaţan meč. Imao je tri meseca za razmišljanje o potezu crni –

101, a sada mu je trebalo tri i po sata da bi odigrao taj potez. Da nije

namerno ţeleo da na taj način prikrije svoje analize u protekla tri

meseca? Izgledalo je da i organizatori dele moje sumnje i osećanje

neprijatnosti.

U jednoj pauzi kada je Otake bio van sebe, čak je i velemajstor

izrazio svoje negodovanje.

– On se stvarno nimalo ne ţuri! – promrmljao je. Iako je na

treningmečevima bio veoma oštar i strog, niko nikada nije čuo

velemajstora da kritikuje svoje protivnike na mečevima za odbranu

titule.

Međutim, Jasunaga, igrač četvrtog ranga koji je bio blizak i

velemajstoru i Otakeu, nije se slagao sa mnom. Reče mi:

– Izgleda da nijedan od njih dvojice nije proveo mnogo u

pripremama za vreme prekida. Otake je veoma pošten. On ne bi ţeleo

da bilo šta radi dok velemajstor leţi bolestan i nemoćan.

To je verovatno bilo istina, verovatno da u ta tri i po sata Otake

nije razmišljao samo o svom sledećem potezu; on se vraćao tabli posle

pauze od tri meseca, i činio sve što je mogao da bi se prisetio toka igre

i završnih pozicija, kao i svih pozicija koje bi mogle da uslede do kraja

meča, u zavisnosti od ovog njegovog poteza.

XII

Bilo je to velemajstorovo prvo iskustvo u povlačenju

kovertiranih poteza. Na početku druge partije, učesnici, sa

sekretarom udruţenja kao svedokom, doneli su koverat i proverili

pečat. Učesnik koji je bio kovertirao, pokazao je svoj potez suparniku,

i pločica je postavljena na odgovarajuće mesto na tabli. Ista pravila

primenjivana su u Hakoneu i u Itou. Kovertiranje je u stvari bio

način da se poslednji potez sakrije od protivnikovog pogleda do

početka sledeće partije.

U mečevima koji su se protezali na nekoliko partija, od davnina

je vaţio običaj da crni povuče poslednji potez partije u znak paţnje

prema čuvenijem ili starijem igraču, koji je uvek bio beli. Pošto je taj

uzus davao ovom drugom određenu prednost ili pogodnost, nepravda

je ispravljena tako što bi bilo odlučeno da igrač, na koga dođe red da

igra kada se pribliţi unapred određeno vreme kraja partije, povuče

poslednji potez. Zatim je taj sistem poboljšan tako što je odlučeno da

taj igrač kovertira. Go je za primer uzeo šah u kome je kovertiranje

prvo uvedeno. Cilj je bio da se izbegne očita nelogičnost da prvi igrač

na početku sledeće partije ima veliku prednost jer je poslednji

protivnikov potez njemu već dugo poznat – od kraja prošle partije, a

to bi moglo značiti da on ima nekoliko dana ili duţe da razmišlja o

svom sledećem potezu, a da mu se sve to vreme uopšte ne računa u

vreme dozvoljeno za razmišljanje.

Moglo bi se reći da je velemajstor u svom poslednjem meču bio

ţrtva racionalizma u ovom novom gou, u kome su pravila bila, činilo

se, vaţnija od svega. Kao da je sva otmenost i prefinjenost goa kao

umetnosti iščezla, utopila se u moru pravila, za koja poštovanje

prema starijima nije predstavljalo nikakvu vrednost, i kod koje

uzajamno poštovanje ljudi nije bilo ni od kakvog značaja. Lepota

Japana i Istoka kao da je napustila svet goa. Sve je postalo podređeno

nauci i pravilima. Način na koji se postizao viši rang, čemu je čitav

ţivot igrača bio podređen, postao je sastavni deo komplikovanog

sistema poena. Igralo se samo da bi se pobedilo i više kao da nije bilo

mesta za dostojanstvenost i čar umetnosti goa. Moderna pravila su

nalagala da se borba vodi u skladu sa nekim apstraktnim pravilima

pravde, čak kada se radilo i o meču na koji je sam velemajstor bio

izazvan. Nije to bila Otakeova greška. Moţda je bilo prirodno to što se

desilo s ovom igrom, jer ona predstavlja ispit snage.

Velemajstor više od trideset godina nije igrao crnog. On je bio

prvi među svima njima i nije imao premca. Za njegovog ţivota, niko

od mlađih nije bio došao do Osmog ranga. Tokom čitavog tog

razdoblja koje je pripadalo samo njemu, protivnike je drţao na

bezbednoj udaljenosti od sebe, i nije bilo nikoga čiji je rang bio takav

da bi to rastojanje mogao da prevaziđe u sledećem pokolenju.

Ĉinjenica da ni danas, deset godina posle velemajstorove smrti,

nemamo načina da utvrdimo da li neko i ko treba da bude proglašen

za velemajstora goa, verovatno ima neke veze sa dominantnim

prisustvom Honinbo Šusaija. Verovatno je on bio poslednji među

istinskim majstorima oboţavanim u tradicijama goa, tog puta ţivota i

umetnosti.

Postaje očigledno u šampionatima da će titula „velemajstor”

postati samo odličje snage i ništa više, i da će taj poloţaj postati neka

vrsta pobedničke zastavice i stvar od poslovne vrednosti za učesnike

turnira. Moglo bi se, u stvari, reći da je velemajstor prodao svoj

poslednji meč novinama za cenu bez presedana. U stvari, u borbu su

ga više namamile novine nego što je on to sam ţeleo. Moţda je i titula

doţivotnog „velemajstora” i „rangova” ostatak feudalnog sveta kao što

su svedočanstva i diplome koje izdaju škole i učitelji raznih drevnih

japanskih umetnosti i veština. Da je velemajstor morao da se suočava

sa mečevima za odbranu titule velemajstora svake godine, kao što to

čine šahisti, moţda bi umro mnogo ranije.

Nekada je nosilac titule velemajstora, u strahu da ne nanese

štetu svom ugledu, izbegavao, izgleda, da učestvuje čak i u školskim

ili pripremnim mečevima. Verovatno da nikada ranije nijedan

velemajstor nije igrao meč za odbranu titule u tako poznim godinama

kao što je to činio Šusai, u šezdeset četvrtoj. U budućnosti će

postojanje velemajstora koji ne igra biti potpuno nezamislivo.

Velemajstor Šusai je, izgleda, mnogostruko stajao na razmeđi starog i

novog. Istovremeno je uţivao u uzvišenom zvanju velemajstora u

tradicionalnom smislu i u materijalnim pogodnostima u novom

smislu. U ovom vremenu, čiji duh karakteriše sprega idealizma i

skepticizma, velemajstor je u svoj poslednji meč ušao kao poslednji

među idolima iz prošlosti.

Imao je sreće što se rodio na početku uzburkanog Meiđi perioda.

Verovatno više nikada neće bilo kome, recimo, Vu Ćingjuanu iz naših

dana, poći za rukom da, ne okusivši gorčinu i suze koje je velemajstor

prolio u svojim studentskim danima, sjedini u svojoj ličnosti čitavu

istorijsku panoramu. To neće poći za rukom ni nekome ko bi bio

moţda čak i veći majstor ove igre od velemajstora. On je bio simbol

samoga goa; on je sa svojim uspesima zablistao kroz tri istorijska

perioda: Meiđi, Taišo i Šova, i uspeo da dovede igru do stanja njenog

sadašnjeg procvata. Meč kojim se kruniše ţivotni vek jednog takvog

igrača trebalo je da u sebi sadrţi toplu privrţenost mlađih igrača,

finesu i suptilnost samurajskog morala, tajanstvenu uzvišenost

umetnosti, i sve ostalo što je trebalo da ovaj meč učini remek– delom

samim po sebi. Ipak, velemajstor nije mogao stajati izvan pravila

koja su propisivala ravnopravnost igrača.

Kada se stvori zakon ili pravilo, svi se bace da svojom

oštroumnošću u njemu pronađu propuste. Ne moţe se poricati da

među mlađim igračima ima neke podmuklosti koja preobraća u svoju

korist pravila što se donose protiv nje. U tom skupu pravila nalaze se

raznorazne odredbe o dopustivom vremenu igranja, o poslednjem

potezu pre prekida, o kovertiranju i sličnom, tako da je meč goa

potpuno oskrnavljen kao umetnost. Kada je pristupio tabli,

velemajstor je bio onaj starovremski. Nije bio upoznat sa tim novim

trikovima. Tokom čitave njegove duge igračke karijere, bilo je sasvim

uobičajeno i prirodno da se stariji po rangu ponaša svojevoljno,

najavljujući, recimo, kraj partije pošto je upravo naterao protivnika

na neki nezgodan potez. Nije bilo dozvoljenog vremena. Proizvoljan

način igre, koji je velemajstoru bio dopušten, uobličio je njegovu

umetnost, neuporedivo superiornu u poređenju sa onim što je kasnije

smatrano igrom po svim pravilima.

Velemajstor nije bio navikao na ovu novu jednakost već na

starovremsku povlašćenost, pa su ruţni glasovi kruţili u vezi sa

njegovim mečom protiv Vua, igrača petog ranga, kada je meč

prekinut. Izgledalo je zato da su mlađi igrači, znajući za njegovu

autoritativnost, insistirali na najčvršćim pravilima kako bi obuzdali

te njegove teţnje. Propozicije meča nisu utvrdili velemajstor i Otake,

već su članovi Go udruţenja visokog ranga, koji su organizovali

eliminacioni turnir da bi odlučili ko će biti velemajstorov protivnik,

sačinili taj pravilnik pre nego što su borbe otpočele. Otake, koji je

predstavljao Udruţenje, pokušavao je samo da privoli velemajstora

da poštuje ta pravila.

Zbog velemajstorove bolesti i drugih razloga došlo je do čitavog

niza nesporazuma i sukoba. Ponašanje Otakea, koji je više puta

pretio da će napustiti igru, nosilo je u sebi prizvuke nerazumevanja i

nepoštovanja prema starijima, nedostatak saosećanja prema

bolesniku i racionalizam koji kao da je nekako promašivao svoj

smisao. To je menadţerima pričinjavalo stalne brige, iako je, tehnički

gledano, Otake uvek bio u pravu. Mali ustupci su, takođe, mogli

značiti velike, a moţda bi mogli značiti i slabljenje duha, koje bi

odmah bilo istovetno sa porazom. Takve stvari ne bi smele biti

dopuštene u meču ovakve vaţnosti. Znajući da mora da pobedi, Otake

se prosto nije mogao predavati pred kapricima svoga starijeg

protivnika. Meni se čak činilo da se, kada god bi se pojavilo nešto što

je u sebi nosilo i najmanji prizvuk samovolje, Otake drţao veoma

kruto i pozivao na slovo propozicija, i to toliko doslovno i tako uporno

upravo zato što je u pitanju bio velemajstor.

Propozicije su, naravno, bile potpuno različite od propozicija za

običan meč. Ipak, bilo bi moguće boriti se bespoštedno na tabli a činiti

ustupke kod mesta i vremena odrţavanja partija. Ima igrača koji su

potpuno sposobni za takvu vrstu elastičnosti. Velemajstor je, moţda,

imao pred sobom pogrešnog protivnika.

XIII

U svetu takmičarskih igara, izgleda prirodno da gledaoci drţe

svoje junake daleko iznad njihovih stvarnih sposobnosti ili vrednosti.

Igra jednakih protivnika uvek pobuđuje određeno interesovanje, ali

zar nije publika uvek pristrasna i staje na stranu nenadmašnog ili

jačeg? Velemajstorova veličina dominirala je go tablom. Bilo je

nebrojeno borbi u kojima je velemajstor stavljao svoju sudbinu na

kocku, i nijednom nije izgubio. Moţda su ishodi borbi koje su mu

donele titulu bili čista slučajnost. Pošto je postao velemajstor, svi su

verovali u njegovu nepobedivost, pa je i on sam morao u nju da

poveruje. U tome je i bila tragedija. U poređenju sa Sekineom,

velemajstorom šogija, koji bi bio najsrećniji kada bi izgubio,

velemajstorov ţivot je bio teţak. Kaţe se da u gou prvi igrač ima

šanse sedam prema deset da pobedi, pa je tako trebalo da bude po

prirodi stvari za velemajstora da, kao beli, izgubi u meču protiv

Otakea. Ali takve vrhunske tananosti su izvan domašaja amaterskih

razmišljanja.

Verovatno da velemajstora nije u ovaj meč namamila isključivo

moć novinske kuće i pozamašnost svote, nego velikim delom i njegova

istinska briga za go kao umetnost. Bez dvoumljenja, sav je bio u

plamu ţelje za borbom. On se, verovatno, ne bi ni latio borbe da je

mislio da bi mogao da izgubi, i, kao da je i njegovom ţivotu došao kraj

onog trena kada ga je napustio oreol nepobedivosti. Pratio je svoju

neobičnu sudbinu do samog kraja. Da li je praćenje te sudbine,

značilo oglušivanje o nju?

Pošto je nepobedivi velemajstor nastupao prvi put posle pet

godina, smišljen je sistem propozicija, suviše komplikovan čak i za

sadašnje vreme. Kasnije je taj skup propozicija izgledao kao

predskazanje njegove smrti.

Međutim, propozicije su bile prekršene onog dana kada se

igrala druga partija u Šibi, odmah po prelasku u Hakone.

Igra je trebalo da se u Hakone premesti 30. juna. To je trebalo

da bude trećeg dana posle druge partije. Prenošenje je zbog poplava

odloţeno za treći, pa za osmi jul. Ĉitava oblast Kanto bila je pod

vodom, a poplava je bilo i u oblasti Kobea. Ţeleznička linija Tokaido

još uvek nije bila prohodna do Osake čak ni osmog jula. Pošavši iz

Kamakure preseo sam u Ofuni na voz kojim su velemajstor i njegovo

društvo krenuli iz Tokija. Voz za Majibaru u tri i petnaest kasnio je 9

minuta.

Voz nije stao u Hiracuki gde je ţiveo Otake. Otake je tačno

stigao na stanicu Odavara u letnjoj odeći koja se sastojala od teget

odela i ţirado šešira elegantno povrnutog nadole. Drţao je veliki kofer

koji je imao i u Kojokanu.

Prvo nas je pitao da li smo dobro prošli za vreme poplava.

Zatim, dodade:

– U ulici u kojoj stanujem još uvek moraju da idu čamcima da bi

došli do ludnice koja se tu nalazi. Prvo su išli splavovima.

Iz Mijanošite smo se uspinjačom spustili do Dogašime. Reka

Haja, koja je bila tu dole ispod nas, bila je još nabujala i blatnjava.

Hotel Taiseikan ličio je na ostrvo u njenim zahuktalim vodama.

Pošto su nas odveli u sobe, Otake je otišao da se zvanično javi

velemajstoru. Velemajstor, koji je te večeri bio dobro raspoloţen pošto

je ispio svoju uobičajenu količinu sakea, pričao je o svemu i svačemu,

upotpunjujući svoje reči ţivim pokretima ruku. Otake je govorio o

svojoj porodici i detinjstvu. Velemajstor me je izazvao na partiju

šogija i kada je video da ja baš nisam oran, obratio se Otakeu. Igra je

trajala gotovo tri i po časa. Pobedio je Otake.

Sledećeg jutra velemajstor je bio na brijanju u predsoblju ispred

kupatila. Pripremao se za sutrašnju partiju. Pošto na stolici na kojoj

je sedeo nije bilo oslonca za glavu, njegova ţena je stajala pozadi i

pridrţavala mu glavu.

Onoda, sudija meča, i Javata, sekretar udruţenja, stigli su te

večeri. Velemajstor je oţiveo veče izazivajući na partije šogija i

ninukia poznatog i kao korejski gomoku17. Stalno je gubio od Onode

u ninukiju. Bio je pun divljenja.

Onoda je vodio zapisnik go meča koji sam igrao sa Goijem,

izveštačem Nićinići novina. To što sam za zapisničara imao igrača

šestog ranga bila je čast koju čak ni velemajstor nije imao. Igrao sam

kao crni i pobedio sa pet poena. Šema igre izašla je u časopisu Go

udruţenja Kido.

Odlučeno je da se jedan dan odvoji za odmor od puta i da se igra

nastavi desetog. U dane kada se igralo, Otake bi već od jutra bio

drugi čovek; čvrsto stegnutih usana, gotovo namršten, zabačenih

ramena, koračao bi po hodnicima kao da ţeli da nečemu prkosi. Ispod

17

Korejski gomoku je vrsta igre renđu čija pravila dopuštaju osvajanje pločica. Prim. prev

punih, malo natečenih kapaka njegove uske oči sijale su ţestokim

plamom.

Velemajstor se ţalio. Zbog šuma vode, rekao je, proveo je dve

besane noći. Pozirao je bezvoljno fotografima kraj table u sobi koja je

bila najudaljenija od reke. Dao je do znanja da ţeli da se promeni

hotel.

Teško da je nesanica bila dovoljan razlog za odlaganje partije.

Štaviše, pravila goa nalagala su da igrač poštuje svoje obaveze čak i

ako bi mu otac bio na umoru, ili ako bi i sam bio na ivici sloma. Ovaj

princip se uglavnom još uvek poštuje. To što je zamerka izneta na

sam dan partije, bila je zaista začuđujuća svojevoljnost makar bio u

pitanju i velemajstor. Meč je naravno bio vaţan za velemajstora, ali

još vaţniji za Otakea.

Pošto niko od menadţera ni sada kao ni u ranijim prilikama

kada je velemajstor pogazio obećanje, nije bio voljan da nastupi kao

sudija i izda naređenje, Otake je svakako osećao priličnu nesigurnost

u pogledu daljeg toka meča. On je bez reči ustuknuo pred

velemajstorovim ţeljama, a na licu jedva da mu se mogao uočiti i

najmanji trag nezadovolj stva.

– Sam sam izabrao hotel i veoma mi je ţao što velemajstor ne

moţe da spava. Da pokušamo da nađemo drugi hotel i počnemo sa

igrom sutra, pošto se velemaj stor bude dobro ispavao – reče Otake.

Otake je odsedao u tom hotelu i ranije i smatrao ga je pogodnim

za odrţavanje meča. Na ţalost reka je bila toliko nabujala od kiša da

je valjala trupove drveća i drugo uz ogroman prasak, te je, kako je

hotel bio kao na ostrvu u njoj, zaista bilo teško spavati. Otake je

osećao da mu nešto ne dopušta da se izvini.

Obukavši pamučni letnji kimono, krenuo je u potragu za tihim

hotelom u društvu Goija.

XIV

Tog jutra smo se preselili u hotel Naraja. Sledećeg dana, 11.

jula, posle prekida od nekih dvanaestak trinaestak dana, igra je

nastavljena u jednoj od sporednih zgrada u hotelskom vrtu.

Velemajstor se sav predao igri i njegova nesređenost kao da ga je

napustila. Bio je zaista tako tih i krotak kao da je menadţerima

predao sebe u zatočeništvo.

Sudije za velemajstorov poslednji meč bili su Onoda i Ivamoto,

obojica igrači šestog ranga. Ivamoto je stigao jedanaestog jula u jedan

sat po podne. Smestio se u fotelju na tremu i sedeo posmatrajući

planine. Bio je to dan kojim se kalendarski završava kišna sezona, i

zaista, sunce se pomolilo prvi put posle više dana. Grane su bacale

senke po vlaţnoj zemlji a zlatne ribice se svetlucale u jezercu. Ali,

kada je partija počela, nebo se opet malo naoblačilo. Vetrić je bio

dovoljno jak da zaleluja cvetove u tokonomi. Izuzimajući vodopad u

bašti i reku koja je dalje tekla, tišinu je prekidao samo zvuk

kamenoreščevog dleta iz daljine. Iz bašte je dopirao miris crvenih

ljiljana. U tišini koja je bila gotovo potpuna, jedna ptica se velelepno

vinu u nebo, uzletevši preko streha kuće. U toku popodneva povučeno

je šesnaest poteza, od kovertiranog poteza beli – 12 do kovertiranog

crni – 27.

Posle pauze od četiri dana, druga partija je odigrana 16. jula u

Hakoneu. Devojka koja je vodila zapisnik u svim ranijim prilikama

bila je u teget kimonu poprskanom belim. Danas se preobukla u beli

laneni letnji kimono.

Ova sporedna zgrada bila je gotovo sto metara udaljena od

glavnog zdanja, preko bašte. Došlo je podne. Zapala mi je za oko

velemajstorova pojava dok je onako sam išao niz stazu. Odmah iza

kapije ove sporedne zgrade nalazila se kratka padina i velemajstor se

pognut penjao uz nju. Nisam mogao da vidim brazde na sićušnim

dlanovima ruku koje je drţao čvrsto stegnute na leđima, ali je mreţa

vena i kapilara na njima izgledala veoma komplikovano i delikatno.

Nosio je sklopljenu lepezu. Njegovo telo, nagnuto od kukova napred,

bilo je potpuno pravo, što je doprinosilo da mu noge izgledaju još

nestabilnije. Ispod šumarka patuljastog bambusa, kraj glavnog

druma, čuo se ţubor vode koja je proticala uskom jarugom. To je bilo

sve, no, ipak velemajstorova pojava, dok se tako vraćao, nekako mi

ovlaţi oči suzama. Bio sam duboko uzbuđen, u stvari ni sam ne znam

zbog čega. U toj pojavi, koja se tiho udaljavala od go table, bilo je

nečeg od okamenjene tuge jednog drugog sveta; velemajstor mi se

činio kao relikvija preostala iz Meiđi perioda.

– Samo jedna lasta, jedna... – reče on tihim, promuklim glasom,

zagledan u nebo. Iza njega se nalazio natpis u kamenu na kom je

pisalo da je car Meiđi počastvovao ovaj hotel time što je u njemu

odseo. Grane mirte, još ne u cvetu, širile su se nad njim. Naraja je

nekada bila postaja u koju su svraćali samuraji visokog ranga i

njihovi saputnici.

Onoda stade iza velemajstora, kao da ga od nečega štiti.

Velemajstorova ţena je došla da ga sretne na kamenom mostu preko

jezerceta. Ujutru i popodne ona bi ga pratila do sobe u kojoj se igralo,

i nestajala kada bi velemajstor zauzeo svoje mesto za tablom. U

podne, i pri kraju dana, uvek je bila na jezercetu kraj njihove sobe, i

čekala ga.

Velemajstorova silueta, gledana odostraga, izgledala je čudno

neuravnoteţena. Još nije bio ni izašao iz transa pa su savršeno pravi

trup i glava bili kao da je još za tablom. Ĉinilo se da na nogama nije

baš najsigurniji. U stanju zanesenosti, bio je poput nekog razređenog

gasa koji je lebdeo nad prazninom, a obrisi te siluete, koju kao da smo

još gledali za tablom, bili su neisprekidani. Odisali su nekom

zastalom opojenošću, nekim posebnim lebdećim sjajem.

– Lasta, lasta... – Moţda je velemajstor, dok su mu reči tako

zastajale u grlu, po prvi put bio svestan da se njegovo telo još nije

vratilo u normalan poloţaj. Tako je to bilo sa starim velemajstorom.

Moja privrţenost njemu, nostalgija koju je u meni pobuđivao, dolazile

su iz njegove moći da me u takvim trenucima do srţi dirne.

XV

Prvi znak da je velemajstorova ţena zabrinuta za njegovo

zdravlje došao je dvadesetprvog jula, kada se igrala treća partija u

Hakoneu.

– On ima bolove ovde – reče ona, stavljajući ruku na grudi.

Bio je, izgleda, svestan te bolesti još od proleća.

Izgubio je apetit. Prethodnog dana nije doručkovao, a za ručak

je pojeo samo tanak komad tosta i popio čašu mleka.

Za vreme treće partije, primetio sam podrhtavanje upalih

velemajstorovih obraza preko izraţene vilice, ali sam mislio da je u

pitanju vrućina koja mu ne prija.

Te godine je nastavila da pada kiša čak i po završetku kišne

sezone. Leto je došlo kasno. A onda, pre 20. jula koji je označavao

početak kalendarskog leta, odjednom posta toplo. Dvadesetprvog jula

je izmaglica visila preko planine Mjođo. Crna leptirica u vidu lastinog

repa dolete među crvene ljiljane, kojih je bilo i po petnaestšesnaest

na jednoj dršci. Vladala je omorina. Ĉak je i jedno jato vrana

tumaralo po bašti. I njima je bilo toplo. Svi su se, pa čak i devojka

koja je vodila zapisnik, hladili lepezama. Bila je to prva nesnosna

vrućina od početka meča.

– Stravično – reče Otake brišući čelo i kosu malim peškirićem.

– A i go je vruć...

Uz Hakone uspeli smo se, uspeli.

Uz Hakone, uz nebeski svod....18

S obzirom na vreme koje je odvojeno za ručak Otakeu je trebalo

3 časa i 35 minuta da bi odigrao potez crni – 59.

Velemajstor se, sa desnom rukom iza sebe, a levom na naslonu

za ruku, sav izgubljen, hladio lepezom koju je drţao u levoj ruci. S

vremena na vreme je gledao napolje u baštu. Izgledalo je da mu nije

vruće i da se veoma ugodno oseća. Gotovo da sam i sam mogao da

osetim kako se mladi Otake napreţe, dok je velemajstorova snaga

18

Otake ovde pevuši dečju pesmicu. Prim. prev.

delovala mirno poput gromade čije središte kao da je bilo negde

veoma daleko.

Ipak, na velemajstorovom licu su se presijavale tačkice uljastog

znoja. Odjednom, on prinese obe ruke licu i pritisnu ih na obraze.

– Mora da je stravično u Tokiju. – Ostao je neko vreme tako,

otvorenih usta, kao da se sećao neke vrućine u nekom davno prošlom

vremenu, u nekom dalekom mestu.

– Da. Postalo je odjednom izuzetno toplo onog dana kad smo

pošli na jezero – reče Onoda koji je upravo došao iz Tokija.

Sedamnaestoga, na dan koji je prethodio partiji, velemajstor, Otake i

Onoda su otišli da pecaju na jezeru Aši.

Tri poteza su neminovno usledila kada je, posle dugog

razmišljanja, Otake odigrao crni – 59. Pločice su prosto odjekivale

jedna za drugom. Situacija u gornjim delovima table bila je

stabilizovana tim jednim potezom. Sledeći potez crnog bio je veoma

teţak pošto je mogućnosti bilo više, ali je Otake skrenuo na niţi deo

table i povukao potez crni – 63 posle svega jednog trenutka

razmišljanja. On je to bio ranije isplanirao, ili se bar tako činilo, i čak

se bio sav predao svom sledećem napadu. Bio je to čelični napad

tipičan za njegovu igru. Pošto je izaslao „špijuna” protiv snaga belog

koje su se nalazile u donjem delu table, Otake se sam vratio u gornji.

Bilo je nešto od agresivne nestrpljivosti u tonu kojim su odzvanjale

njegove pločice.

– Sada mi je hladnije i sveţije. – On odmah ustade. Ostavio je

gornji deo svog kimona u predvorju, a kada se vratio, obukao ga

naopačke.

– Sve je naopačke. Izvode trikove protiv mene, čak i gornji

ogrtač mog kimona izvodi trikove protiv mene, eto, vidite i sami! – On

popravi gornji deo kimona koji je bio obukao naopačke i znalački ga

veza u čvor koji je bio oblika ideograma za broj 1019. Ponovo ustade,

ovog puta da bi otišao do pisoara.

– Vrućina je gora kada ste za tablom – reče on i vrati se još

jednom. Izbrisa naočari trljajući ih snaţno peškirčićem.

Bilo je tri sata po podne. Velemajstor je jeo sladoled. Razmišljao

je 20 minuta. Izgleda da ga je potez crni – 63 dočekao malo

nespremnog i da mu je izgledao nekako nepravilan.

19

U japanskom ideogramskom pismu znak za broj deset je + (kao krst). Prim. prev

Na početku igre Otake je paţljivo upozorio velemajstora da će

često morati da ustaje od table i odlazi u toalet; ali su njegovi odlasci

za vreme prethodne partije bili toliko česti, da je velemajstor ipak

pomislio kako tu mora da ima nečeg čudnog.

– Da li sa Vama moţda nešto nije u redu? – upita ga

velemajstor.

– To su bubrezi, znate. U stvari, to su ţivci. Kada razmišljam

odmah osetim da moram da pođem...

– Ne bi trebalo da pijete toliko čaja.

– Znam. Ali kada razmišljam, uvek osećam da moram nešto i da

pijem. Izvinite! Molim Vas, izvinite me... – I on ponovo ustade.

Ovi mali Otakeovi maniri postali su neiscrpan izvor ogovaranja

koja su punila novinske stupce i karikature u časopisima posvećenim

gou. Govorilo se da bi njegovo pešačenje od table do toaleta i natrag u

toku meča, bilo dovoljno da putem Tokaido stigne čak do Mišime.

XVI

Pre nego što bi na kraju partije napustili tablu, igrači bi

proverili broj poteza i količinu vremena koje su utrošili. Velemajstor

se, u stvari, u sve to veoma slabo razumeo.

Šesnaestog jula, Otake je kovertirao poslednji potez toga dana,

crni – 43, u pola pet. Obavešten da je u toku dana ukupno bilo 16

poteza, velemajstor je zanemeo od čuda.

– Šesnaest? Zar smo toliko odigrali?

Devojka koja je vodila zapisnik objasni mu da je od belog – 28

do kovertiranog bilo ukupno 16 poteza. Otake je to potvrdio. Igra je

još uvek bila u početnim fazama sa svega 42 pločice na tabli. Jedan

jedini pogled mogao je biti dovoljan da se potvrdi devojčina izjava, ali

je i pored toga velemajstor bio opsednut nepoverenjem. On je

prebrojavao pločice jednu po jednu, ređajući ih po dlanu ruke. Još

uvek nije izgledao ubeđen.

– Hajde da ih poređamo jednu do druge na tabli, pa da vidimo!

Uzimajući pločice koje su tog dana postavljene, i Otake i on ih

jednu po jednu ponovo postaviše: jedna, dve, tri... sve do šesnaeste.

– Šesnaest? Baš je to bio pun dan! – promrmlja velemaj stor,

sav smušen.

– To je zato što ste Vi, majstore, tako brzi – reče Otake.

– Ali ne, j a nisam brz...

Velemajstor je sav izgubljen sedeo kraj table i nije izgledalo da

mu se ţuri da pođe. A drugi nisu mogli da ustanu i krenu pre njega.

– Kako bi bilo da nastavimo? – reče Onoda posle nekog

vremena.

– Tako bi se bolje osećali...

– Da odigramo jednu partiju šogija? – reče velemajstor gledajući

gore kao da se tek probudio. Nije bilo ničeg izveštačenog u tom

njegovom neodređenom izgledu.

Samo 16 poteza jedva da je opravdavalo ponovno prebrojavanje,

a, i inače, igrač čitavu tablu stalno drţi u glavi, čak i dok jede, čak i u

snu. Moţda je to što je velemajstor ipak insistirao da se svaki od

poteza ponovo izvede i da se svaka od pločica ponovo prebroji i što

nije mogao biti zadovoljan dok to sve nije bilo učinjeno, bilo znak

njegovog poštovanja sopstvene pedanterije. Moţda je, takođe, to, na

neki način, bilo preispitivanje samog sebe. Videla se u njegovim

čudnim pokretima usamljenost jednog starca koji nije imao odviše

srećan ţivot.

Za vreme pete partije, odigrane posle 5 dana, 21. jula, povučena

su 22 poteza, od belog – 44 do kovertiranog crnog – 65.

– Koliko sam vremena utrošio? – upita velemajstor devojku.

– Jedan sat i 20 minuta.

– Zar toliko? – Izgledalo je da joj ne veruje. To vreme je

upotrebio za ukupno 11 poteza, što je iznosilo 6 minuta manje od

vremena koje je Otake upotrebio samo za crni – 59. Ipak, činilo se da

on smatra da je igrao brţe.

– Izgleda čudno to što ste upotrebili ipak toliko mnogo vremena,

majstore. Igrali ste takvom vrtoglavom brzinom! – reče Otake.

– Koliko sam upotrebio za boši? – Velemajstor upita devojku.

– Šesnaest minuta.

– A za cukiatari?20

– Dvadeset minuta.

– Veza Vam je oduzela više vremena – reče Otake.

– Bio bi to potez beli – 58, zar ne? Devojka pogleda u zapisnik.

– 35 minuta.

Velemajstor još uvek nije izgledao ubeđen. Uzeo je šemu od

devojke i počeo da je sa velikom paţnjom proučava.

Ja volim da se lepo okupam, a i bilo je leto. Uvek bih po

završetku partije odmah pošao do javnog kupatila. Danas je u tome

Otake bio gotovo isto toliko brz koliko i ja.

– Vi ste lepo napredovali.

– Velemajstor brzo igra i ne pravi greške, što mu daje duplu

prednost. Po svemu ovome, igra bi mogla biti već i sada završena –

reče Otake.

Još uvek sam osećao snagu koja je, činilo se, izvirala iz njega

dok je bio za tablom. Bilo je na neki način neprijatno i čudno sresti se

sa igračem goa neposredno pre ili odmah posle odigrane partije.

20

Boši je pozicija uvučena za dva polja u odnosu na neprijateljsku teritoriju. Cuki-atarije dorsokak-pozicija.

Otakeova nemirna energija govorila je o njegovoj velikoj

rešenosti. Moţda mu je bio ucrtan u srcu plan kakvog izuzetno

surovog napada.

Onoda, igrač šestog ranga, bio je takođe iznenađen

velemajstorovom brzinom.

– Jedanaest sati bilo bi mu više nego dovoljno, čak i u velikom

šampionatu. Međutim, pitanje vremena je delikatno; i situacija na

tabli sad je takođe veoma zamršena. Taj potez boši nije od onih

poteza koji se igraju na brzinu.

Do kraja četvrte partije, 16. jula, beli je iskoristio četiri časa i 48

minuta, a crni 6 časova i 52 minuta. Na kraju pete partije, 21. jula,

razlika je bila još veća: 5 časova i 57 minuta za belog, a 10 časova i 28

minuta za crnog.

Na kraju šeste partije, 31. jula, beli je upotrebio 8 časova i 32

minuta, a crni 12 časova i 43 minuta; a, na kraju 7 partije, 5.

avgusta, beli je upotrebio 10 časova i 31 minut, a crni 15 časova i 45

minuta.

Međutim, na kraju desete partije odigrane 14. avgusta, razlika

u utrošenom vremenu donekle se smanjila: beli je, sve u svemu,

upotrebio 14 časova i 58 minuta, a crni 17 časova i 47 minuta. Tog

dana, posle kovertiranja poteza beli – 100, velemajstor je prebačen u

bolnicu Svetog Luke. Uprkos bolesti, borio se hrabro. Upotrebio je 2

časa i 7 minuta samo za jedan jedini potez, beli – 90, koji je povukao

5. avgusta.

Kada je meč na kraju okončan 4. decembra, bola je oči

neprijatna razlika od nekih četrnaestpetnaest časova između

utrošenog vremena jednog i drugog igrača. Šusai, velemajstor,

upotrebio je 19 časova i 57 minuta, a Otake, igrač sedmog ranga, 34

časa i 19 minuta.

XVII

19 časova i 57 minuta bilo bi veoma blizu vremena koje je

odobreno za oba igrača u nekom običnom susretu, ali velemajstor je

još uvek imao više od 20 časova na raspolaganju. Otake, koji je

iskoristio 34 časa i 19 minuta, još uvek je imao gotovo 6 časova.

Velemajstorov potez beli – 130 bio je nerazuman, što se kasnije

pokazalo fatalnim. Da nije napravio tu grešku, i da je meč nastavljen

na obema stranama u otprilike jednakom poloţaju ili sa malom

prednošću jednog ili drugog igrača, izgledalo je verovatno da bi Otake

nastavio da igra dok ne bi upotrebio svih svojih 40 dozvoljenih

časova.

Međutim, posle poteza beli – 130, Otake je znao da je pobeda

njegova.

I velemajstor i Otake su bili čuveni po istrajnosti kao i po

sklonosti ka dugim razmišljanjima. Otake bi čekao dok gotovo sve

svoje vreme ne bi iskoristio, a zatim bi povukao stotinak i više poteza

u poslednjih nekoliko minuta, što je njegovoj igri davalo obeleţje

posebne ţestine. Velemajstor, koji je naučio svoju disciplinu u jednom

vremenu kada nije bilo vremenskih ograničenja, nije bio u stanju da

vodi takvu vrstu prepada. U stvari, on je verovatno i insistirao na 40

časova, tako da bi njegova poslednja bitka u ţivotu mogla biti

potpuno oslobođena od ma kakvih vremenskih pritisaka.

Vreme koje je bilo odobreno za velemajstorove mečeve za

odbranu titule uvek je bilo dugo. Šesnaest časova je bilo odobreno

kada je on 1926. godine igrao protiv Kariganea, igrača sedmog ranga.

Karigane je izgubio zato što mu je ponestalo vremena, ali je pobeda

od svega 5 ili 6 poena za velemajstorov beli izgledala veoma stabilna.

Ĉak je bilo i takvih koji su govorili da je Karigane trebalo da igra kao

čovek, a ne da dozvoli da nedovoljno vreme bude izgovor za njegov

poraz. Kada je velemajstor igrao protiv Vua, igrača petog ranga,

obojici igrača je bilo dozvoljeno po 24 časa.

Vreme odobreno za velemajstorov oproštajni meč bilo je

otprilike duplo duţe nego čak i vreme za ova dva neuobičajeno duga

susreta, a 4 puta duţe od vremena koje je određivano za obične

mečeve. Vremenska ograničenja mogla su čak i da ne budu

postavljena.

Ovo neobično dugo vreme dozvoljeno za trajanje susreta bilo je

odobreno na zahtev velemajstora. Moglo bi se reći da je on time

primio na sebe teţak teret, jer je, kako se ispostavilo, morao da izdrţi

i svoju bolest i duge periode razmišljanja u koje se upuštao njegov

protivnik. Ta 34 Otakeova časa sasvim rečito govore o svoj teţini

velemajstorovog čekanja.

S druge strane, odluka da se igra svakog petog dana doneta je iz

poštovanja prema velemajstorovim godinama; međutim, to je, u

stvari, doprinelo teretu koji je velemajstor morao da nosi. Da su obe

strane do kraja upotrebile dozvoljeno vreme (ukupno 80 časova igre),

i da je svaka partija trajala 5 časova, bilo bi ukupno 16 partija, što

znači da bi, čak i da je tekao bez prekida, meč trajao neka 3 meseca.

Svako ko poznaje duh goa zna, takođe, da je potrebna koncentracija

takva da se ona nikako ne moţe odrţavati čitava tri meseca, a takođe

je neizdrţljiv i psihički pritisak koji je kod ove igre neminovan. To bi

značilo namerno uništenje čitavog fizičkog bića igrača. Go tabla je u

igračevom srcu i dok je budan i dok spava, i prekid od 4 dana, prema

tome, ne znači odmor nego pravo iznurivanje.

Odmori su postajali sve teţi pošto se velemajstor razboleo, pa su

i on sam, i menadţeri ţeleli da se meč završi što je pre moguće.

Njemu bi se moralo dozvoliti da se odmara i postojala je prava

opasnost da bi se tokom meča mogao onesvestiti.

Ĉak je i svojoj ţeni rekao, kako mi je ona tuţno saopštila, da

više uopšte ne brine da li će pobediti ili ne, da više uopšte ne mari za

pobedu, da samo ţeli da se meč što pre završi.

– U toku čitavog svog igračkog veka on nikada nije tako nešto

rekao. Neće mu biti bolje sve dok se meč ne završi.

– Ponekad sam mislio da bi moţda najbolje bilo da on digne

ruke od ove igre. Međutim, on to naravno, nije mogao. Njegova

umetnost mu je isuviše značila – jedan od menadţera reče pognute

glave.

– Nisam zaista ozbiljno shvatao mogućnost da velemajstor

digne ruke od igre. Bila je to samo pomisao koja mi je dolazila u

najteţim trenucima.

Ĉinilo mi se to poput nečega što bi profesionalac rekao samo u

poverenju, ali u nekim trenucima meča mora da je zaista bilo

napregnuto i teško. Sam velemajstor se, međutim, nijednom nije

poţalio. U stvari, tokom čitave svoje takmičarske karijere duge pola

stoleća on je verovatno pobedio u priličnom broju igara upravo na taj

način što je bio samo nešto malo strpljiviji od svog protivnika.

Štaviše, velemajstor nije bio od onih ljudi koji preteruju u iskazivanju

svoje nesreće ili svoje teskobe.

XVIII

Jednom, odmah posle igre koja je nastavljena u Itou, upitao

sam velemajstora da li namerava da se vrati u bolnicu Svetog Luke

kada meč bude završen, ili da ode na zimovanje u Atami, kao što je to

obično činio.

– Pitanje je da li ću ja toliko dugo izdrţati – reče kao da mi se

poveravao. – Izgleda čudno da sam i dovde dogurao. Ja nisam neki

veliki mislilac, a i nemam ono što bi se moglo nazvati nekim

posebnim verovanjima. Ljudi govore o mojoj odgovornosti prema igri,

ali samo to nije bilo dovoljno da me dovde dovede. Oni, ako ţele, to

mogu zvati i fizičkom snagom ali zaista, nije to to. Moţda ja nemam

ţivaca. Moţda sam čudan – neodređen, moţda je ta neodređenost za

mene i bila dobra. Ta reč „neodređenost” ima dva različita značenja u

Tokiju i u Osaki, znate. U Tokiju ona znači glupost, ali u Osaki se o

neodređenosti govori kod slikarstva i u vezi sa igrom go. To je takav

pojam – velemajstor je govorio polako, malo pognute glave. Izgledalo

je da u svojim rečima uţiva dok ih izgovara, a ja sam uţivao slušajući

njega.

Nije bilo nalik na velemajstora da otvoreno govori o sebi, a ni ja

sam nisam ţeleo da tako otvoreno govorimo o njegovim osećanjima.

On nije bio od onih kome se osećanja vide na licu ili u rečima. Više

nego jednom za vreme mojih dugih časova posmatranja meča, osećao

sam kako uţivam u nekoj njegovoj sasvim običnoj reči ili pokretu.

Hirocuki Zeken, koji je bio velemajstorov verni pristalica od

1908. godine kada je velemajstor dobio titulu Honinboa, i koji je sa

velemajstorom sarađivao na pisanju njegovih dela, pomenuo je

jednom da u više od 30 godina sluţbe od velemajstora nije doţiveo ni

jednu jedinu reč zahvalnosti. Dodao je da je pogrešno smatrao kako je

velemajstor hladan, bezosećajan čovek. A kada su ljudi prigovarali da

velemajstor iskorišćava Zekena, kaţe se da im je velemajstor

odgovorio sa gospodarskom nezainteresovanošću, kao da je ţeleo da

kaţe da je to pitanje bilo takvo da sa njim nije ţeleo da se zamara.

Izveštaji da velemajstor nije bio sasvim čist u finansijskim stvarima

bili su takođe pogrešni, pisao je Zeken i naglasio da bi to mogao i da

dokaţe.

Ni sam velemajstor nije nikome ponudio ni reči zahvalnosti

tokom ovog svog oproštajnog meča. Njegova ţena je na sebe preuzela

odgovornost za takve učtivosti. Nije se on pravio vaţan zbog svog

ranga ili titule, jednostavno je bio takav. Kada bi mu profesionalci u

svetu goa dolazili sa problemima, on bi se, rekavši samo: „Zaista!”,

povukao u sebe i ćutke razmišljao, tako da bi bilo veoma teško

pogoditi šta on o tome misli. Pošto bi ga bilo gotovo nemoguće

naterati da se izjasni jer je bio osoba tako visokog ranga, mora da je

predstavljao izvor mnogih neizvesnosti. Ponekad sam o tome

razmišljao. Njegova supruga, koja je najčešće igrala ulogu ađutanta i

ublaţivača, nastojala je da ublaţi njegovu bezuslovnu ćutnju.

Ta pomalo maglovita i bezosećajna strana njegove prirode,

sporost poimanja koju je i sam nazivao „neodređenošću”, bila je

veoma prisutna i u njegovim hobijima i razonodama. U igrama šogi i

renđu, naravno, a i u bilijaru i igri mađong, takođe. On je u svemu

tome dovodio svoje protivnike do izbezumljenja i zbog vremena koje je

provodio u razmišljanju pre povlačenja poteza.

Igrao je bilijar više puta sa Otakeom i sa mnom za vreme našeg

boravka u Hakoneu. On bi, moţda, ako je suparnik bio velikodušan,

dobio 70 poena. Otake je vodio detaljan zapisnik, kao što je

profesionalcu i priličilo.

– 42 za mene, 14 za Vua...

Velemajstor bi osmislio svaki potez natenane, i pošto bi zauzeo

poziciju uvek bi razmišljao, činilo se u nedogled, o tom svom potezu

dok je bilijarski tak provlačio kroz ruku. Uglavnom se smatra da se u

bilijaru dobar igrač odlikuje brzinom protoka energije iz ramena i

ruke do bilijarske loptice, ali takvog toka energije kod velemajstora

uopšte nije bilo. Ĉovek bi sasvim izgubio strpljenje posmatrajući ga

kako tak neprestano izbacuje napred nazad. Ipak, što sam

velemajstora duţe gledao, sve više me je obuzimalo osećanje tuţne

privrţenosti prema njemu.

Kada je igrao mađong, velemajstor bi poređao svoje pločice na

dugo usko parče belog papira. Razmišljajući o urednosti savijenog

papira i o nizu pločica koje kao da su bile simbol velemajstorove

pedanterije, upitah ga jednom o tome:

– Da, one su mi jasnije i lakše ih vidim kada ih stavim na beli

papir. Pokušajte to i sami.

Smatra se da je i u mađongu ključ pobede brza i oštra igra, no

velemajstor je o svakom potezu razmišljao natenane. Njegovi

protivnici, koji su na taj način bili izvođeni van granica strpljenja, tu

i tamo bi jednostavno ispadali iz igre. Zadubljen u svoju igru,

velemajstor bi potpuno zaboravljao na osećanja drugih. Nije bio

svestan čak ni činjenice da je ponekada ljude, ţeleli oni to ili ne,

jednostavno vukao u igru.

XIX

– Kada igrate go ili šogi, ne moţete ništa naučiti o karakteru

svoga protivnika – reče jednom velemajstor u vezi sa osobinama igre

amaterskog goa.

– Pokušavati steći sud o karakteru protivnika izopačuje čitav

duh igre. Ja se potpuno predam igri i za mene protivnik prestaje da

postoji. – Verovatno je velemajstor bio iznerviran amaterima

teoretičarima goa.

Na dan 2. januara 1940. godine, petnaestak dana pre smrti,

velemajstor je uzeo učešća u igri timskog goa koja je zvanično otvorila

novu takmičarsku godinu Go udruţenja. Svaki od igrača koji su se

okupili u prostorijama udruţenja, povukao je po 5 poteza, čime je

obavljeno njihovo zvanično pozdravljanje. Pošto je čekanje, koje je

tada usledilo, izgledalo dugo, započeta je nova partija. Velemajstor je

zauzeo mesto preko puta Sea, igrača drugog ranga, koji nije imao

drugog protivnika, na poziciji beli – 20, u drugoj partiji. Povukli su po

5 poteza obojica, od crnog – 21 do belog – 30. Pošto nije bilo drugih

igrača da nastave igru, trebalo je da partija bude završena na belom

– 30. I pored toga, velemajstor je proveo 40 minuta razmišljajući o

svom poslednjem potezu. On je bio poslednji od svih koji su se pojavili

u tom, ipak isključivo ceremonijalnom susretu, pa je mogao, bez

ikakvog razmišljanja, odmah povući potez i na taj način okončati celu

stvar.

Posetio sam ga u bolnici Svetog Luke za vreme tromesečnog

prekida do koga je došlo u toku oproštajnog meča. Nameštaj u bolnici

je bio ogroman, podešen prema krupnim Amerikancima. Bilo je nečeg

neuhvatljivog u velemajstorovom sićušnom telu koje je leţalo na

ogromnom krevetu. Otoci na licu su uglavnom iščezli i obrazi su mu

sada izgledali nešto puniji, ali je još upečatljivija bila određena lakoća

njegovog tela, kao da je odbacio neko teško duhovno breme. Izgledao

je bezbriţan i gotovo lakomislen, sasvim drugi starac od onog

velemajstora za go tablom.

Izveštač Nićinići novina slučajno je došao da ga poseti.

Takmičenja su, rekao je, ispala izuzetno popularna. Ĉitaoci su svake

subote bili pozivani da daju mišljenja o tome kako bi određene

kritične tačke meča trebalo da budu razrešene.

– Ove nedelje problem je crni – 91 – primetih.

– Crni – 91? – Izraz velemajstorovog lica najednom se promeni,

kao da je ugledao go tablu.

Zaţalih što sam to pominjao. Nije trebalo govoriti o gou. Ipak,

nastavih da bih mu objasnio:

– Beli skače jedno mesto, a crni igra na dijagonali od sebe.

– A, to! Ali tu mu nema druge, mora da odigra do svoje pločice,

bilo po horizontali, bilo po dijagonali. Ja pretpostavljam da će mnogi

doći do tačnog odgovora. – Dok je govorio, velemajstor se postepeno

postavio u uspravno klečeći poloţaj, skupljenih kolena i izdignute

glave. Bila je to upravo ona poza koju je zauzimao za go tablom. Bilo

je u njoj hladne, oštre dostojanstvenosti. Ĉinilo se neko vreme kao da

je, licem u lice sa prazninom, potpuno zaboravio da postoji.

Nije izgledalo, ni sada a ni za vreme meča, da je odanost

umetnosti učinila da velemajstor shvata svaki svoj potez tako

ozbiljno, niti pak, da čini isuviše zbog odgovornosti koje mu je titula

velemajstora nalagala. Ĉinilo se da je to njemu dolazilo samo po sebi.

Kada bi mlađi igrač upao u zamku igre sa velemajstorom, na

kraju susreta bi obično bivao potpuno iscrpljen. Na primer, ona igra

šogija za vreme našeg boravka u Hakoneu, u kojoj je on Otakeu dao

preimućstvo od jedne koše21. Igra je trajala od 10 ujutru do 6 uveče.

Zatim, igra šogija za vreme go turnira od tri meča, između Otakea i

Vua – igra koju je organizovala ista novinska kuća „Tokjo nićinići”.

Velemajstor je bio komentator a ja izveštač sa drugog meča.

Velemajstor je primorao Fuđisavu Kuranosukea, igrača petog ranga,

koji je takođe bio prisutan, da odigra partiju šaha koja je trajala od

podne do večeri, u stvari, do tri ujutro. Onog momenta kada je

narednog dana ugledao Fuđisavu, velemajstor je ponovo izvukao

svoju šahovsku tablu. Eto, takav je bio velemajstor.

Svi smo se sastali veče pre druge partije u Hakoneu.

– Velemajstor me zaprepašćuje – reče Sunada, takođe izveštač

goa iz Nićinići novina, koji je bio velemajstorova desna ruka. – U

poslednja 4 dana redovno je dolazio rano ujutro i izazivao me na

pojedinu igru bilijara, a trebalo je da se odmara. Igrali bismo čitavog

dana, čak i do kasno u noć. To se svakodnevno ponavljalo. Nije on

samo genije, on je natčovek!

Kaţu da se velemajstor čak ni svojoj ţeni nije nijednom poţalio

da je umoran od svih tih igara. Štaviše, ona često priča jednu

21

Košase krede isključivo unapred, i to neograničen broj polja, pa prema tome prednost od jedne košeznači da igrač koji ima prednost igru počinje sa dve koše, a njegov protivnik sa jednom. Prim. prev

anegdotu o tome kako velemajstor ume da se udubi u igru. Tu priču

sam i sam čuo u Naraji.

– Ţiveli smo u Kogajićou u Azabuu. Nije to bila posebno velika

kuća, a on je veţbanja i igre odrţavao u sobi veličine 10 tatamija.

Problem je bio u tome što je soba od 8 tatamija, koja se nalazila do

nje, bila naš salon. Nekada smo imali veoma bučne goste. On je

jednoga dana igrao sa nekim (više se ne sećam ko je to bio) kada moja

sestra dođe da mi pokaţe svoju novorođenu bebu. A beba kao beba,

sve vreme nije prestajala da plače. Ja sam bila izbezumljena i jedva

čekala da mi sestra ode, ali pošto je nisam videla veoma dugo, a i

došla je zbog nečeg vaţnog, nisam joj tek tako mogla reći da ide. Kada

je napokon otišla, pođoh da se izvinim muţu za buku. Međutim,

verovali ili ne, on nije ništa čuo! Ĉak nije ni znao da je ona dolazila,

niti je uopšte čuo bebu!

Ţena zatim dodade:

– Ogiši, pokojni Ogiši! Govorio je da je ţeleo da što pre postane

kao velemajstor. Svake noći je, pre nego što bi pošao na počinak,

sedeo na krevetu i razmišljao. U to vreme je, znate, postojala Okada

škola meditacije.

Ĉovek o kome je govorila bio je Ogiši Sođi, igrač šestog ranga,

toliko izuzetan učenik, da se govorilo kako on ima monopol nad

velemajstorovim poverenjem i kako velemajstor namerava da ga

učini naslednikom titule Honinboa. On je, međutim, umro u januaru

1924. godine, kada mu je bilo samo 26 godina. Velemajstor je u

poslednjim godinama svoga ţivota često razmišljao o Ogišiju.

Nozava Ćikućo slično priča o tome kako je, dok je bio igrač

četvrtog ranga, odlazio kod velemajstora da bi odigrao koju partiju. U

sobi za poslugu neki veoma mladi učenici koji su ţiveli u

velemajstorovom domaćinstvu, digli su jednog dana galamu koja se

mogla čuti i u samoj sobi gde je velemajstor igrao. Nozava je pošao da

ih upozori da se umire. Bilo je sigurno da će ih velemajstor grditi,

reče im. Međutim, izgleda da velemajstor nije ništa čuo.

XX

– Sedeo je zureći vani, tokom čitavog ručka – reče

velemajstorova ţena.

– Mora da mu je bilo teško. Bilo je to 26. jula, dana kada je

odigrana četvrta partija u Hakoneu. Rekla sam mu da tako ne ide.

Ako bude nastavio da tako jede, ne znajući ni šta jede, stomak će mu

propasti. Rekla sam mu da će upropastiti stomak ako sebe ne dovede

u odgovarajuće raspoloţenje dok jede. On se samo namrgodio i

nastavio da zuri negde u daljinu.

Velemajstor, izgleda, nije očekivao oštri napad koji je doneo

potez crni – 69. Razmišljao je o svom potezu čitav sat i 46 minuta. Bio

je to njegov najsporiji potez od početka meča.

Međutim, Otake je verovatno potez crni – 69 planirao sve vreme

prekida. Na početku partije ponovo je razmišljao o situaciji nekih

dvadesetak minuta kao da je ţeleo da na taj način obuzda sebe da ne

povuče neki nepromišljen potez. Izgledalo je da zrači snagom, oštro se

klatio, i odjednom zabacio koleno prema tabli. On hitro odigra crni –

67, a zatim i crni – 69, a, onda, rekavši:

– Nevreme? Kiša? – prsnu u neobuzdan smeh. Uto se spusti

snaţan pljusak. Travnjak je začas bio pod vodom, a kiša koja je lila,

udarala je u okna staklenih vrata što su na brzinu zatvorena.

Bio je to tipičan primer Otakeovog humora, ali bilo je tu, činilo

se, i nečeg od usklika čoveka koji je upravo odahnuo. Preko

velemajstorovog lica prelete izraz, koji kao da je izraţavao

iznenađenje i kao da nije odobravao to što je video, a istovremeno,

kao da je ţeleo da pokaţe neko izveštačeno zaprepašćenje, što je

trebalo da nekog zabavi ili zadovolji. Takav čudan, zagonetan izraz

bio je neuobičajen kod velemajstora.

Crni j e odigrao jedan veoma čudan potez za vreme partija u

Itou. Bio je to kovertirani potez koji, izgledalo je, treba da iskoristi

sve mogućnosti koje proizlaze upravo iz toga što je kovertiran.

Velemajstor je jedva dočekao pauzu da saopšti svoje negodovanje.

Smatrao je da je igra prljava i bio je gotovo spreman da je napusti.

Međutim, dok je bio za tablom, nije dozvolio da mu lice ma šta oda.

Niko među gledaocima nije mogao ni da sanja o snazi njegovih

osećanja.

Crni – 69 bio je poput munjevitog bleska bodeţa. Velemajstor je

zapao u tiho razmišljanje. Uto dođe i popodnevna pauza. Otake je

nepomično stajao kraj table, čak i kada je velemajstor otišao.

– Sada je došlo ono pravo. Ovo je odlučujuće – i rekavši to

nastavi da gleda u pod i u tablu kao da jednostavno nije mogao od

njih da se odvoji.

– Zar nije to malo nepristojno od Vas? – rekoh mu.

– On me uvek nagoni na razmišljanje – Otake se vedro nasmeši.

Međutim, velemajstor je odigrao beli – 70 čim se vratio sa

ručka. Bilo je sasvim jasno da se koristio podnevnom pauzom koja

nije ulazila u zbir dodeljenog vremena. Međutim, velemajstor to nije

pokušavao da prikrije na taj način, što bi, recimo, razmišljao pre svog

prvog popodnevnog poteza. Zauzvrat, čitavu podnevnu pauzu proveo

je buljeći u prazan prostor.

XXI

Agresivni crni – 69 opisivan je kao „đavolski potez”. Sam

velemajstor je kasnije rekao da je taj potez odisao nekom vrstom

oštrine po kojoj je Otake i bio poznat. Sve je zavisilo od poteza belog.

Ukoliko bi se taj potez pokazao neodgovarajućim, beli bi mogao

sasvim lako izgubiti kontrolu na tabli. Velemajstor je razmišljao

jedan sat i 46 minuta pre nego što je povukao beli – 60. Najduţi

period njegovog razmišljanja usledio je 10 dana nakon toga, 5.

avgusta, kada je utrošio dva časa i 7 minuta, za potez beli – 90. Beli –

70 bio je, po sporosti, njegov drugi potez.

Dok je crni – 69 bio đavolski agresivan, beli – 70 je predstavljao

brilijantan odbrambeni potez. I Onoda je, kao i svi ostali, ostao bez

reči od divljenja. Velemajstor je stajao čvrsto, i vešto manevrišući

izbegao krizu. Povukavši se jedan korak, sprečio je katastrofu.

Predivna igra, mora da ju je bilo veoma teško smisliti. Crni je jurišao

napadajući pravolinijski a beli ga je okrenuo natrag sa ovim jednim

potezom. Crni je dobijao, ali ipak, izgledalo je da se beli, odbacujući

zavoje sa svojih rana, iz te borbe pomalja sa još većom lakoćom i

slobodom akcije.

Nebo je bilo tmurno od nevremena, koje je Otake nazivao

olujom. Upalili su svetla. Bele pločice, koje su se ogledale na zrnolikoj

površini table, slivale su se ujedno s konturama velemajstora, te je

izgledalo da bešnjenje vetra i kiše u bašti pojačava tišinu i

nepomičnost sobe.

Nevreme je brzo prošlo. Izmaglica se vukla preko planine i nebo

je bilo osvetljeno iz pravca Odavare, koja je bila nizvodno. Sunce je

izašlo s druge strane doline, cvrčci su cvrčali. Ponovo su otvorili

staklena vrata. Ĉetiri crna kučeta su se igrala na travi dok je Otake

pripremao svoj potez crni – 73. Nebo se još jednom malo naoblačilo.

Bilo je pljuskova u rano jutro. Sedeći na tremu za vreme

jutarnje partije, Kume Masao reče:

– Kako se ovde čovek divno oseća, čak iako samo sedi. To

osećanje je čisto, gotovo prozirno.

– Glas mu je bio mek ali snaţan.

Kume, koji je nedavno postao knjiţevni urednik u Nićinići

novinama, ostao je da bi prisustvovao partiji. On je bio jedini

knjiţevnik koji je, od kad pamtimo, postao urednik za knjiţevnost. Go

je ulazio u krug njegovih interesovanja.

Ipak, on o gou nije znao gotovo ništa. Sedeo bi jednostavno na

tremu, čas gledajući planine, čas posmatrajući igrače. Neki duhovni

talasi, izgledalo je, ipak da mu dolaze od igrača: kada je velemajstor

bio sav zadubljen u briţne misli, izraz brige bi preleteo i preko

Kumeovog dobroćudnog lica.

Nisam mogao da se pravim da znam mnogo više o gou od

Kumea. Međutim, ipak mi se činilo da mi se nepokretne pločice, dok

sam ih posmatrao sa strane, obraćaju nekako poput ţivih bića. Zvuk

pločica na tabli kao da je odjekivao glasno i dopirao čak do nekog

drugog sveta.

Mesto gde se igra odrţavala bila je jedna sporedna zgrada u

vrtu, koja se sastojala od tri uzastopne sobe: jedne od 10 tatamija i

dve od po devet. U tokonomi sobe od 10 tatamija bilo je cvetova

nemua22.

– Izgleda da će pasti – reče Otake.

Beli – 80 je bio kovertirani potez i petnaesti po redu tog dana.

Izgledalo je da velemajstor nije čuo devojčino upozorenje da se 4 sata,

vreme koje je određeno za kraj partije, već pribliţavalo. Ona je

oklevala, malo nagnuta napred.

– Majstore, molim Vas budite tako ljubazni da svoj potez

kovertirate – reče Otake umesto nje, kao da je ţeleo da razdrma

bunovno dete.

Velemajstor je napokon, izgleda, čuo. Promrmljao je nešto sebi u

bradu. Glas, kao da mu je bio zastao u grlu, pa ne znam šta je rekao.

Misleći da je kovertirani potez već osmišljen, sekretar udruţenja je

pripremio koverat, ali je velemajstor sedeo i dalje, sav neodređen,

onako kao da sa tim nije imao nikakve veze.

– Još nisam odlučio – reče on napokon. Izraz njegovog lica bio je

takav kao da je bio potpuno odvojen od stvarnosti kojoj još nije mogao

da se vrati.

Razmišljao je još 16 minuta. Ukupno mu je trebalo 44 minuta

za potez beli – 80.

22

Nemu, svileno drvo, lat. Albizzia julibrissin.Prim. prev.

XXII

Trideset prvog jula igra je ponovo premeštena u druge

prostorije zvane „Nove gornje sobe”. To je takođe bio niz od tri sobe,

od kojih su dve bile od po 8 tatamija, a jedna od 6. Na zidovima su

visile uokvirene table na kojima su bile kaligrafski ispisane reči Rai

Sanjoa, Jamaoke Tešua i Jode Gakaija23. Ove sobe su bile iznad

velemajstorovih.

Obilje cveća na tremu velemajstorove sobe izgledalo je poput

nekog velikog raspuklog balona. Danas je ponovo crna leptirica

lastinog repa letela tamo amo među cvetovima i njena senka se čisto i

jasno presijavala na površini jezerceta. Ţbunje koje je raslo ispod

strehe bilo je obraslo lišćem.

Sedeo sam kraj table kada sam čuo šum vode kojom neko kao

da se prskao. Velemajstorova ţena je bila na kamenom mostu, i

bacala hleb u jezerce. Prskanje je dolazilo od zlatnih ribica koje su se

izdizale da dođu do mrvica. Ona mi je tog jutra rekla:

– Moram da se vratim u Tokio jer nam dolazi društvo iz Kjota.

Bilo je dosta sveţe ali nimalo neudobno; tako da sam se počela bojati

da se, baš naprotiv, ne prehladi.

Počela je slaba kiša koja, tek što je poprskala baštu, posta

prilično krupna. Otake je nije ni primetio dok mu neko ne ukaza na

krupne kišne kapi.

– Izgleda da i nebo pati od bubrega – primeti on. Bilo je to

kišovito leto. Od kada smo došli u Hakone nismo imali gotovo nijednu

partiju a da nebo nije bilo natmureno. A i kiše su bile ćudljive. Danas,

na primer, sunce je bilo na cveću dok je Otake razmišljao o crnom –

83, a i planina je sva blistala od sveţe opranog zelenila, kad,

odjednom, nebo posta ponovo tmurno.

Još više vremena trebalo je za potez crni – 83: jedan sat i 48

minuta. To je bilo više nego za beli – 80. Gledajući usredsređeno u

desnu stranu table Otake se, ne odvojivši se od jastučića na kome je

sedeo, pomerio otprilike za jedan lakat. Tada je uvukao ruke u

kimono i, zabacivši ramena unatrag, izgledalo je da se proteţe. To je

bio njegov znak da počinje dugi period razmišljanja.

23

Rai Sanjo, veliki filozof konfučijanske škole (1780-1832); Jamaoka Tešu (1836-1888), političar i državnik; Joda Gakai (1823-1909), poznavalac kineskog jezika i misli. Prim. prev.

Meč se bliţio sredini. Svaki potez je bio teţak. Bilo je uglavnom

jasno koja polja pripadaju belom a koja crnom, i pribliţavalo se vreme

kada će i predviđanja krajnjeg ishoda već postati moguća.

Razmišljalo se da li odmah preći na krajnji obračun, da li izvršiti

prepad na protivnikovo polje ili ga izazvati u oštru borbu negde na

tabli? Došlo je vreme da se sve sumira i da se planiraju naredne faze.

Doktor Feliks Djubal, koji je naučio go u Japanu i vratio se u

Nemačku, a bio poznat kao „nemački Honinbo”, poslao je

velemajstoru telegram kojim mu čestita njegov oproštajni meč. Slika

dvojice igrača koji čitaju telegram objavljena je u jutarnjem izdanju

Nićinići novina.

Beli – 88 bio je poslednji kovertirani potez partije.

Javata iz Go udruţenja brzo je shvatio značenje tog telegrama.

– Vama se, majstore, čestita zbog Vašeg srećnog broja – reče

mu24.

Velemajstorovo lice i vrat koji, moglo bi se pomisliti, ne bi

nikako mogli biti tanji i mršaviji nego što jesu, izgledali su iz dana u

dan sve ispošćenije. Ipak, činilo se da mu je sada bolje nego što mu je

bilo tog toplog dana, 16. jula, a činilo se i da je dobro raspoloţen.

Moţda bi se moglo reći da su, sa nestajanjem mesa, velemajstorove

kosti postajale nekako jače?

Niko od nas nije predvideo da će mu ubrzo, svega pet dana

kasnije, pozliti.

Kada je Otake odigrao crni – 83 velemajstor naglo ustade kao

da više nije mogao da čeka. Sva njegova iscrpljenost najednom mu

udari u lice i izbi na površinu. Bilo je to 27 minuta posle 12 časova, i

naravno, vreme za podnevni odmor. Velemajstor ne napusti tablu, on

je prosto odgurnu od sebe, što se nikada ranije nije dešavalo.

24

88 je broj od posebnog značaja na Dalekom istoku, posebno kada se odnosi na godine života. Prim. prev.

XXIII

– Toliko sam se bogu molila da do ovog ne dođe, ali, verovatno

imam premalo vere – reče mi velemajstorova ţena, 5. avgusta ujutru.

A zatim:

– Bojala sam se da će do ovoga doći. Moţda je do toga i došlo

zato što sam se isuviše brinula. Sada se ne moţe ništa, moţemo samo

da se molimo.

Kao paţljiv i priljeţan izveštač sa ove borbe, posvetio sam svu

paţnju velemajstoru kao heroju bitke. Sada su reči njegove ţene, koja

je bila uz njega sve te duge godine, do mene dolazile kao da su

udarale o prazninu. Nisam znao šta da joj odgovorim.

Dugi iscrpljujući meč pogoršao je zdravstveno stanje

velemajstora, koji je inače već dugo godina bio srčani bolesnik, i

izgleda da je bol koji je u poslednje vreme osećao u grudima bio

pojačan. On nije dozvolio da bilo ko to primeti, niti je o tome ma šta

rekao.

Od početka avgusta lice je počelo da mu otiče, a bolovi u

grudima se pojačali.

Jedna partija je bila planirana za 5. avgust. Bilo je odlučeno da

se jutarnja igra ograniči na dva sata. Velemajstor je trebalo da pre

toga bude pregledan.

– A lekar? – upita velemajstor.

– Lekar je otišao u Sengokuharu zbog jednog hitnog slučaja.

– Pa dobro, onda mi da počnemo.

Pošto se smestio za tablu, velemajstor bez reči uze šolju u obe

ruke i poče srkati jaki čaj. Zatim, preklopi ruke na kolenima i postavi

se uspravno. Izraz njegovog lica bio je poput izraza deteta koje samo

što nije briznulo u plač. Ĉvrsto stegnute usne bile su mu izbačene

unapred, obrazi su mu bili otečeni, a i očni kapci takođe.

Partija je počela gotovo na vreme, u 10 sati i 7 minuta. Danas je

izmaglica ponovo lagano prelazila u jaku kišu. Zatim, nebo odjednom

posta svetlije, kao da se ta svetlost pela rekom i do nas dolazila

nizvodno.

Otvoren je koverat koji je sadrţao kovertirani potez beli – 88.

Otake je odigrao crni – 89 u 10 časova i 48 minuta. Došlo je podne,

prošlo je sat i po vremena, a velemajstor još nije bio odlučio kako da

odigra beli – 90. Osećajući velike fizičke bolove, trebalo mu je, dva,

kako su se njemu činila, neobično duga sata i 7 minuta razmišljanja.

Ĉitavo to vreme, sedeo je potpuno uspravno. Izgledalo je da su mu

otekline na licu splasnule.

Napokon je odlučeno da se napravi pauza za ručak.

Uobičajena jednočasovna pauza produţena je na dva sata, i

lekar je, u toku te pauze, pregledao velemajstora.

Otake je takođe izjavio da se loše oseća. Imao je muke sa

stomakom. Uzimao je tri leka za stomak, kao i lek koji je trebalo da

mu pomogne protiv nesvestice. Znao je često da padne u nesvest za

vreme meča.

– To mi se obično dešava kada lošije igram, kada mi ponestaje

vremena i kada se ne osećam dobro. Velemajstor insistira da se igra

nastavi. Da mene pitate, ja radije ne bih bio za to – reče Otake.

Velemajstor je kovertirao potez beli – 90. To je odlučeno kada se

vratio tabli.

– Majstore, Vi ste, sigurno, premoreni – reče Otake, raspitujući

se za velemajstorovo zdravlje.

– Oprostite što Vam stalno zadajem brige – reče velemajstor

koji se obično nikome nije izvinjavao.

Tako je i današnja partija privedena kraju.

– Otekline me mnogo ne zabrinjavaju. Više me zabrinjava sve

ovo što se ovde dešava – rekavši to Kumeu, velemajstor opisa krug po

svojim grudima.

– Disanje mi je oteţano, a dešava mi se i da se oznojim. Ponekad

osećam kao da me pritiska neki ogroman teret. Ţeleo bih da mislim

kako sam još uvek mlad. Međutim, od kada sam prešao pedesetu još i

te kako osećam svoje godine.

– Dobro bi bilo kada bi se borac mogao boriti i protiv godina –

reče mu na to Kume.

– Ja već osećam teret godina, majstore, a tek mi je trideset –

reče Otake.

– E, pa, to je ipak prerano – odgovori velemajstor.

Velemajstor je neko vreme sedeo u predvorju sa Kumeom i još

nekolicinom.

Razgovarali su o starim dobrim vremenima, pa im je

velemajstor pričao i o tome kako je, kao dečak, otišao u Kobe i, na

mornaričkoj priredbi, prvi put video električna svetla.

– Nije mi bilo dozvoljeno da igram bilijar. Ali mogao sam da

igram malo šogija. Hajde da igramo! – ustade velemajstor smejući se.

Od velemajstorovog „malo” teško se izlazilo.

– Moţda bi bolje bilo da igramo mađong. U mađongu ne morate

toliko da razmišljate – reče Kume.

Velemajstor je ručao samo bistru pirinčanu kašu i ukiseljene

šljive.

XXIV

Bez svake sumnje, Kume je došao zbog toga što se o

velemajstorovoj bolesti pročulo i u Tokiju. Maeda Nobuaki, igrač

šestog ranga, jedan od velemajstorovih učenika, takođe je bio

prisutan. I sudije Onoda i Ivamoto, obojica igrači šestog ranga, bili su

prisutni toga 5. avgusta. Takai, velemajstor igre renđu, zaustavio se

tu na svom putovanju po Hakoneu. Doi, igrač šogija osmog ranga,

koji je bio odseo u Mijanošiti, takođe je navratio u posetu. Po celom

hotelu su se igrale razne igre.

Velemajstor je prihvatio Kumeov savet i odlučio se za mađong.

Ostali u toj četvorci, u kojoj je bio i sam Kume, bili su Ivamoto i

Sunada, izveštač novina Nićinići. Svi su, osim velemajstora, igrali

tako obazrivo kao da čiste ranu. Velemajstor je kao i uvek bio

potpuno zanet igrom. Jedino je on, od njih četvorice, proveo dugo

vremena u razmišljanju.

– Molim vas, ako pretera sa igrom lice će mu opet nateći – reče

im velemajstorova ţena, sva zabrinuta.

Ĉinilo se da je velemajstor nije ni čuo.

Učio sam „pokretni renđu”25 od Takagi Rakuzana, velemajstora

renđua. Spretan u svim vrstama igre, a i sposoban da izmišlja nove,

Takagi bi oţiveo svaki skup. Ĉuo sam o njegovim zamislima za

zagonetku koju je nazvao „mamina maza”.26

Posle večere, do duboko u noć, velemajstor je igrao ninukirenđu

sa Javatom iz Go udruţenja i Goijem iz Nićinići novina. Maeda je

otišao tokom poslepodneva, nakon kraćeg razgovora sa

velemajstorovom ţenom. Pošto je velemajstor bio njegov učitelj, a

Otake njegov zet, bojao se da ne dođe do nesporazuma i do

raznoraznih glasina, pa je oba igrača izbegavao. A moţda se i sećao

govorkanja da je on bio taj koji je izmislio izuzetni potez beli – 160 u

velemaj storovoj igri protiv Vua.

Šestog ujutro, zahvaljujući naporima Nićinići novina, doktor

Kavašima iz Tokija je došao da pregleda velemajstora. Zalizak aorte

nije mu se dobro zatvarao.

25

Vrsta igre renđu kod koje, pošto određen broj pločica bude odigran na jednom delu table, igra mora da se premesti na drugi, do tada prazan deo. Prim. prev. 26

„Mamina maza” ili „hako-iri muse” što na japanskom bukvalno znači „kderka u kutiji” je veoma složena zagonetka kod koje se pravougaoni oblici moraju pažljivo prestrojavati na veoma uskom polju. Prim. prev.

Ĉim je pregled bio završen, velemajstor je, sedeći uspravno na

krevetu, ponovo počeo da igra šogi. Partner mu je bio Onoda, a sluţio

se ofanzivom „neunapređenog srebra”.27 Posle toga su Onoda i

Takagi odigrali jednu partiju po korejskim pravilima.28 Velemajstor

ih je posmatrao, oslonjen na naslon za ruke.

– Hajde sada da odigramo jednu partiju mađonga – nestrpljivo

reče velemajstor.

Pošto ja nisam znao da igram mađong, ostali su bez jednog

igrača pa ih za mađong nije bilo dovoljno.

– Gospodine Kume! – viknu ga velemajstor.

– Gospodin Kume ispraća doktora koji je pošao natrag u Tokio.

– A gospodin Ivamoto?

– On se takođe vratio.

– Vratio se... – velemajstor je ponavljao jedva čujnim glasom.

Osetio sam kako je razočaran i to njegovo razočaranje me je duboko

dirnulo.

Vraćao sam se i sam u Karuizavu.

27

Srebrne figure mogu biti „unapređene” u zlatne, ali nekada je taktički bolje zadržati ih kao srebrne. Prim. prev 28

Šogi se po korejskim pravilima igra samo sa pionima. Figura biva zarobljena ako se nađe među protivničkim figurama. Prim. prev.

XXV

Pošto su izvršene konsultacije sa ljudima iz novina i Go

udruţenja, odlučeno je da doktor Kavašima iz Tokija i doktor

Okađima iz Mijanošite ispune velemajstorove ţelje i dozvole da se

meč nastavi. Njihovi su uslovi, međutim, bili da se olakša pritisak

pod kojim je velemajstor bio i da se petočasovne partije, koje su

odrţavane svakog petog dana, zamene partijama od svega dva i po

časa, koje bi se odrţavale svakog trećeg ili četvrtog dana. Trebalo je,

takođe, da velemajstor bude pregledan pre i posle svake partije.

Ovo je bez svake sumnje bilo jedino moguće rešenje, pa je,

stoga, planirano da se meč završi u što kraćem vremenu kako bi

velemajstor ostao da se odmara i oporavlja. Smeštaj u banjskom

mestu za sve vreme meča koji traje dva ili tri meseca mogao bi se

nekom učiniti kao veliki luksuz. Za igrače je, međutim, ovaj sistem

„konzerviranja” predstavljao upravo potpuno izolovanje od ţivota i

zatvaranje u svet goa. Da im je bilo dozvoljeno da se vraćaju kućama

za vreme tih četvorodnevnih prekida, bili bi u stanju da go tablu

ostave iza sebe, da svoju paţnju skrenu sa nje, te da se, na taj način,

odmore. Međutim, kako su bili zatočeni na mestu igre, nije bilo toga

što bi ih moglo odvojiti od goa. Ne bi bilo problema da je

„konzerviranje” trajalo nekih dandva ili čak i nedelju dana, ali drţati

šezdeset trogodišnjeg velemajstora zatočenog dva tri meseca mora se

smatrati mučenjem. „Konzerviranje” je danas uobičajeni proces. Malo

paţnje je, međutim, bilo posvećeno lošim stranama tog pravila, koje

su bile samo još uvećane velemajstorovim godinama i duţinom meča.

Samom velemajstoru donekle pompezna pravila moţda su ličila na

neki oreol ili na krunu od lovorovog lišća.

Velemajstor se razboleo za manje od mesec dana.

Sada je trebalo promeniti pravila. Za Otakea je to bila stvar od

velike vaţnosti. Ako velemajstor nije mogao da se pridrţava

prvobitnog ugovora, Otake je smatrao da bi jedino časno bilo da

napusti meč.

Otake nije mogao reći baš to, ali je ipak izneo svoje primedbe.

– Ja se ovih dana ne odmaram dovoljno, i ne mogu nikako da

uđem u tok igre za svega dva i po sata, koliko nam je po ovom novom

dogovoru dozvoljeno.

Ipak je napravio ustupak što se toga tiče, ali mu je meč sa

starim bolesnim velemajstorom bio veoma teţak u svakom pogledu.

– Ne bih ţeleo da se kaţe da sam bolesnog čoveka naterao da

igra. Ja radije ne bih ni sam igrao, ali izgleda da on na tome insistira;

ipak, ne mogu očekivati da ljudi sve to shvate. Sigurno je da će ljudi

to sasvim pogrešno shvatiti. Ako nastavimo sa igrom i njemu bude

gore, svi će mene za to okrivljavati. Baš lepo! Mene će se sećati kao

Otakea koji je bacio mrlju na istoriju ove igre. A zar ne bi trebalo,

makar iz obične humanosti, da mu dozvolimo da se oporavi koliko god

je potrebno pa tek tada da nastavimo sa igrom?

Izgledalo je da, sve u svemu, Otake ţeli da kaţe da nije lako

igrati protiv čoveka koji je očigledno teško bolestan. Nije ţeleo da se

pomisli kako on koristi velemajstorovu bolest da bi pobedio. Smatrao

je da bi njegov poloţaj bio gori čak i da izgubi. Ishod još uvek nije bio

jasan. Velemajstor je mogao da zaboravi svoju bolest kada je bio za

tablom, pa je Otake, koji se i sam trudio da je zaboravi, bio u goroj

poziciji. Velemajstor je za sve postao tragična ličnost. U novinama su

navodili njegove reči da je krajnja i najveća ţelja go igrača da umre

za tablom crowarez. On je postao mučenik koji se ţrtvuje za svoju

umetnost. Nervozni, osetljivi Otake morao je i dalje da se bori kao da

je bio ravnodušan prema mukama svoga protivnika.

Ĉak su i izveštači Nićinići novina govorili da je igra postala ispit

najobičnije humanosti. Ipak, upravo su Nićinići novine, kao

pokrovitelj ovog velemajstorovog oproštajnog susreta, ţelele da se

meč po svaku cenu nastavi. Meč je opisivan u nastavcima i postao je

neobično popularan. Moji izveštaji su takođe imali veliki tiraţ; čitali

su ih i ljudi koji ništa nisu znali o gou. Bilo je i onih koji su mi

govorili da je velemajstor mrzeo i samu pomisao da moţe da izgubi

tako veliki novac. Smatrao sam da oni suviše mnogo razmišljaju i

uobraţavaju.

Te noći, pre sledeće partije koja je bila zakazana za 10. avgust,

učinjen je napor da se prevaziđu Otakeove primedbe. Neka detinjasta

izopačenost kod Otakea činila je da on kaţe „ne”, kada drugi kaţu

„da”, i neka određena tvrdoglavost ga je sprečavala da se sloţi kada je

opravdanost za to bila sasvim očigledna.

Novinski izveštači i funkcioneri Go udruţenja nisu baš bili

ubedljivi. Rasplet se nije ni nazirao. Jasunaga Hađime, igrač četvrtog

ranga, bio je bliski Otakeov prijatelj i znao je tačno način na koji

Otake misli, a imao je i ogromno iskustvo u posredovanju kod

nesuglasica. On je pritekao u pomoć da pokuša da urazumi Otakea,

ali je ispalo da ovaj nesporazum premašuje njegove mogućnosti.

Kasno te noći, gospođa Otake je došla sa bebom iz Hiracuke.

Plakala je dok se svađala sa muţem. Reči su joj bile tople i neţne, bez

ikakvog traga nesređenosti čak i kad je plakala. Nije bilo ni prizvuka

ţelje za zapovedanjem u tom njenom ponašanju koje je odgovaralo

ţeni punoj vrlina. Njena molba propraćena suzama dolazila je baš iz

duše. Posmatrao sam je zadivljeno.

Njen otac je imao banjski hotel u Đigokudaniju u Sinšuu. U

svetu goa čuvena je priča o tome kako su se Otake i Vu zatvorili u

Đigokudaniju da proučavaju nove otvarajuće poteze, no, ja sam čuo i

priče o tome kako je gospođa Otake bila lepa dok je bila devojka.

Između ostalih i jednom mladom pesniku je, dok se sa visoravni Šiga

spuštao ka dolini Đigoku, zapala za oko lepota gospođe Otake i njenih

sestara. Pesnik mi je pričao o utisku koji su one na njega ostavile.

Začudio sam se malo toj dobroj, ali pomalo bezličnoj domaćici

koju sam video u Hakoneu; ali u liku majke, koja se sva bila predala

domaćim duţnostima, što joj je ostavljalo malo vremena da se stara o

svom izgledu, mogao sam još uvek videti neţnu lepotu njenog

planinskog devojaštva. Njena krotkost i neţnost odmah su čoveku

padale u oči. A ja sam mislio da nikada nisam video tako divnu bebu

kao što je bila njena. U tom dečačiću od 8 meseci bilo je toliko snage i

ţivahnosti da sam mislio da bi u njemu mogao najbolje prepoznati

određene epske kvalitete samog Otakea. Dečačić je imao čistu,

osetljivu koţu.

Ĉak i sada, dvanaest trinaest godina kasnije, ona, svaki put

kada je vidim, govori o dečaku „koga ste tako ljubazno hvalili”. A

znam da je govorila dečaku:

– Da li se sećaš kako ti je gospodin Uragami prilazio i kako je o

tebi pisao u svojim novinskim člancima?

Ţenina molba i primedbe ubedile su Otakea. Do porodice je

mnogo drţao.

Sloţio se da igra, ali je leţao budan cele noći. Nastavio je da se

sekira. Oko 5-6 sati ujutru čuo sam ga kako šeta gore dole kroz

hodnike. Rano ujutru video sam ga kako leţi na kanabeu kraj ulaza,

već potpuno spreman i obučen u svečani kimono.

XXVI

Nije bilo većih promena u stanju velemajstorovog zdravlja 10.

avgusta i lekari su dozvolili da se partija nastavi. Ipak, obrazi su mu

bili natekli i svima nam je bilo jasno da se loše oseća. Kada su ga

pitali da li ţeli da se igra u glavnoj zgradi ili u jednoj od sporednih

zgrada u vrtu, odgovorio je da više nije u stanju da hoda. Pošto se

Otake ranije ţalio na buku vodopada koji se nalazio kraj glavne

zgrade, rekao je da će ipak poštovati njegove ţelje. Pošto je vodopad

bio veštački, odlučeno je da ga isključe, a da se partija igra u glavnoj

zgradi. Na velemajstorove reči osetio sam kako mi se nešto podiţe u

grlu i kako se moja tuga bliţi besu.

Sav izgubljen u igri, velemajstor je izgledao oslobođen svog

fizičkog bića. On je sve prepuštao menadţerima i nije postavljao

nikakve zahteve. Ĉak i za vreme velike rasprave o uticaju njegove

bolesti na igru, sam velemajstor je sedeo odsutno, kao da se to njega

ništa ne tiče.

U noći 9. avgusta, mesec je bio svetao, a ujutru je sunce jarko

sijalo; senke su bile oštrih obrisa, a beli oblaci laki. Bio je to prvi

pravi letnji dan od kada je počeo meč. Bujalo je lišće nemua. Ĉista

bela boja Otakeove pelerine bola je oči.

– Zar nije divno što se vreme stabilizovalo? – primeti

velemajstorova ţena. Međutim, lice joj je izgledalo nekako izmenjeno.

I gospođa Otake je bila bleda od nespavanja. Dve supruge, koje

su posrtale kraj svojih muţeva, bile su očiju i lica iscrpljenih, ţivih od

nemira. Ličile su na ţene koje više nisu ni pokušavale da sakriju

svoju sebičnost.

Letnja svetlost je bila jaka. Na toj svetlosti je velemajstorova

figura izgledala nekako tajanstveno i veličanstveno. Svi su je

posmatrali spuštenih glava i kao da nisu gledali velemajstora. Otake,

koji se inače toliko šalio, danas je sedeo sasvim miran.

Zar igra mora da se nastavlja čak i pod ovakvim okolnostima,

pitao sam se ţaleći velemajstora. Šta je bilo to što su nazivali goom?

Kako se smrt pribliţavala, knjiţevnik Naoki Sanđugo napisao je

nešto što je za njega bilo zabavno. To je bila autobiografska priča,

nazvana „Ja”. Rekao je kako zavidi igračima goa. „Ako čovek izabere

da posmatra go kao nešto što nema vrednosti, tada je ova igra zaista

bezvredna; ali, ako odlučite da go smatrate vrednim, onda on to

zaista i postaje.”

– Da li ste ikada usamljeni? – upita on sovu na stolu pred

njima. Sova se okrenu na uništavanje novina u kojima je bio izveštaj

o velemajstorovoj igri protiv Vua koja je prekinuta usled

velemajstorove bolesti. Naoki je traţio da ispita vrednost svojih

popularnih napisa u svetlu velikog interesovanja koje je gajio za go i

za njegov svet čistog takmičenja.

– Veoma sam umoran, moram da napišem 30 strana do 9

naveče, a sada je već pola pet. Zaista, više ni o čemu ne vodim

računa, mislim da bih mogao dobiti dozvolu da proćerdam jedan dan

na jednoj sovi. Tako sam malo radio za sebe, a tako mnogo za

novinarstvo i za druge koji su se nametali. A kako su se samo prema

meni odnosili!

On je pisao sve dok nije umro. Preko njega sam i upoznao

velemajstora Vua.

Bilo je nečeg u Naokiju što je podsećalo na sablast, naročito u

njegovim poslednjim danima, a bilo je; takođe, nečeg sablasnog u

velemajstorima koji su ovde bili preda mnom.

Ipak, za vreme partije povučeno je 9 poteza. Otakeov red da

povuče potez došao je u 12,30, u vreme koje je bilo određeno za pauzu.

Velemajstor ustade od table. Otake je ostao sam da razmišlja o

svom kovertiranom potezu crni – 99.

Prvi put toga dana došlo je do razdraganog razgovora.

– Jednom dok sam bio dečak, nestalo nam je duvana – reče

velemajstor dok je natenane pušio. – Naravno, svi su u to doba pušili

lule. Mi smo čak naše lule punili otpacima od šarpije. To je

zadovoljavalo na neki svoj poseban način.

Osetih kako polako zahlađuje. Sada, kada se velemajstor

povukao od table, Otake je nastavljao da razmišlja spustivši svoj

ogrtač od tankog tila.

Vrativši se u svoju sobu, velemajstor nas ponovo zaprepasti

izazivajući Onodu na partiju šogija. Rekli su mi kasnije da se posle

šogija igrao i mađong.

Poprište borbe postalo je neizdrţivo napeto i pobegao sam u

hotel Fukuđuro u Tonosavi. Kada sam završio dnevni izveštaj za

novine, krenuo sam u svoju letnju kućicu u Karuizavi.

Svojim apetitom za igru, velemajstor je bio poput izglednelog

deteta. Zatvoren u svojoj sobi i sa tim raznim igrama mnogo je uticao

na pogoršanje stanja svog srca. Bio je povučena osoba koja se nije

lako predavala raznim raspoloţenjima. Verovatno je smatrao da

samo igre smiruju njegove ţivce i da mu jedino one mogu odvojiti

misli od goa. Nikad nije išao u šetnju.

Najveći broj profesionalnih igrača goa takođe je uţivao u ovim i

drugim igrama, ali velemajstorova navika bila je nešto sasvim

posebno. On nije bio u stanju da odigra makar i jednu laku,

nezainteresovanu partiju. Nije bilo kraja njegovom strpljenju i

izdrţljivosti. Igrao je danonoćno, a njegova opsednutost igrom bila je

donekle uznemirujuća. Manje je izgledalo da igra da bi se oslobodio

brige i dosade, a više da se sav predaje demonskim čeljustima igre.

Predavao se mađongu ili bilijaru isto onako kao što se predavao gou.

Ako se ne bi uzele u obzir neprilike u koje je dovodio svoje protivnike,

moralo bi se reći da je, moţda, velemajstor sam bio beskonačno istinit

i čist. Za razliku od običnih ljudi, koji su uvek preokupirani do

izvesne mere, velemajstor je izgledao sav predat ogromnim

prostranstvima.

On bi čak i u pauzama za ručak i večeru bio za jednom ili

drugom igrom. Ivamoto još nije mogao završiti svoju bočicu sakea, a

velemajstor bi već nestrpljivo dolazio po njega.

Na kraju prve od partija koje su odigrane u Hakoneu, Otake je

zamolio posluţiteljicu da mu donese tablu za go čim se vratio u svoju

sobu. Ĉuli smo kako pločice zveckaju dok je, izgleda, razmišljao o

tome kako je tekao dotadašnji tok igre.

Velemajstor, sada u pamučnom kimonu, odmah se pojavio u

menadţerovoj kancelariji. On me je na brzinu pobedio u petšest

partija ninuki renđua.

– Ali to je tako laka igra! – reče on šaljivo, dok je izlazio. –

Igraćemo mi šogi, jedna tabla se nalazi u sobi gospodina Uragaija.

Njegov meč sa Ivamotom, kome je dao top prednosti, bio je

prekinut večerom.

Osećao se srećan i zadovoljan pošto je popio svoje uobičajeno

večernje piće. Ivamoto je sedeo nadmeno, sa prekrštenim nogama i

udarao se po obnaţenim butinama. Za kratko vreme se izgubio.

Posle večere se čulo povremeno zveckanje pločica iz Otakeove

sobe; ali on ubrzo siđe da bi igrao neke druge igre sa mnom i sa

Sunadom iz Nićinići novina.

– Kada igram šogi moram da pevam. Izvinite me, molim vas. Ja

mnogo volim šogi. Pitam se bezbroj puta, ali nikako da shvatim zašto

sam postao igrač goa, a ne šogija. Šogi igram duţe nego go, mora da

sam ga naučio kada mi je bilo svega četiri godine, moţda još ne

sasvim ni pune, a čovek bi trebalo da bude jači u onoj igri koju je prvu

naučio.

On je zadovoljno pevao svoje verzije pesama koje su bile pune

izmena i šaljivih dodataka, uglavnom, na teme dečjih pesama i

narodnih melodija.

– Pretpostavljam da ste vi najbolji igrač šogija u udruţenju –

reče velemajstor.

– Pa ne znam. I Vi ste veoma dobar igrač, znate, majstore. Ali

niko u udruţenju još nije došao ni do prvog ranga u šogiju.

Pretpostavljam da ću uvek dobiti prvu partiju kada igram renđu sa

vama. Ja čak ne znam ni obične poteze. Jednostavno se nekako

probijam napred. Ĉuo sam da ste vi, maj store, igrač trećeg ranga?

– Jesam, ali ne verujem da bih uspeo da pobedim čak ni

profesionalnog igrača prvog ranga. Profesionalizam čoveku daje

snagu.

– Velemajstor šogija, gospodin Kimura – kakav je on igrač goa?

– Moţda je prvog ranga. Kaţu da se nedavno mnogo popravio.

Otake je zadovoljno zviţdukao dok se borio protiv velemajstora

u igri „bez hendikepa” pa je i velemajstora naveo da sa njim

zviţduka. Takva razdraganost nije bila uobičajena za velemajstora.

On je bio u nešto boljoj poziciji od Otakea.

U to vreme su velemajstorove igre šogija bile bezbriţne i

ţivahne, ali kako ga je bolest savladavala počeo je sve više da se

ponaša kao neki duh i da liči na njega. Ĉak i posle partije odigrane

10. avgusta morao je da igra neku od igara da bi se razonodio. Meni

se to činilo kao izdrţavanje muka u paklu.

Sledeća partija bila je planirana za 14. avgust. Međutim,

velemajstor je bio daleko lošije sa zdravljem i osećao je velike bolove.

Menadţeri su nastojali da se meč prekine. Novinska kuća je bila digla

ruke od svega, smatrajući da je situacija bezizlazna. Velemajstor je

14. avgusta povukao jedan potez i došlo je do prekida. Prekid je bio

najavljen.

Smestivši se kraj table, oba igrača su prvo uzeli svoje kutije sa

pločicama, skinuli ih sa table i postavili na kolena. Kutija je izgledala

suviše teška za velemajstora. Igrači su zatim, prateći raniji tok meča,

postavljali pločice na tablu na kraju svake od partija. Izgledalo je da

će velemajstorove pločice ispasti kroz njegove prste, ali kako ih je

postavljao u pravilne redove, činilo se da on dobija neku snagu, i

zveket pločica postajao je oštriji.

Potpuno nepomičan, velemajstor je razmišljao 33 minuta o tom

jednom potezu. Bilo je dogovoreno da beli – 100 bude kovertiran.

– Mogu da igram još malo, mislim – reče velemajstor.

Izgleda da je on svakako bio raspoloţen za borbu. Menadţeri su

brzo odrţali sastanak. Ipak, obećanje je obećanje. Odlučeno je da se

partija završi jednim kovertiranim potezom.

– Dobro onda.

Ĉak i pošto je kovertirao svoj potez beli – 100 velemajstor je

buljio netremice u tablu.

– Dugo vremena je prošlo, majstore, i ja sam Vam doneo mnoge

nevolje. Molim Vas brinite se za sebe – reče Otake.

– Da.

Bilo je to sve što je velemajstor odgovorio. Njegova ţena je,

međutim, to podrobnije objasnila.

– Bilo je tačno 100 poteza. Koliko partija? – upita Otake

zapisničara. – Deset? Dve u Tokiju i osam ovde, u Hakoneu? Tačno 10

poteza po partiji.

Kasnije, kada sam otišao da se oprostim sa velemajstorom,

našao sam ga kako izgubljeno posmatra nebo iznad bašte.

Trebalo je da odmah ode u bolnicu Svetog Luke, ali je izgledalo

nemoguće da se za njega nabave karte još za nekoliko dana.

XXVIII

Moja porodica se krajem jula premestila u Karuizavu te sam na

svaku partiju išao iz Karuizave u Hakone. Pošto je za taj put u

svakom pravcu trebalo 7 časova, morao sam da krenem od kuće dan

pre partije. Posle partije proveo bih noć u Hakoneu ili u Tokiju. To

znači da me je svaka partija stajala tri dana.

Kako su se partije odrţavale svakog petog dana morao sam,

znači, da krenem od kuće uvek posle dvodnevnog odmora. Zatim,

morao sam da pišem izveštaje, a leto je bilo neprijatno, kišovito. Na

kraju sam se osećao potpuno iscrpljen. Moglo bi se reći da bi jedina

razumna stvar bila da sam odseo u Hakoneu u istom hotelu u kome i

igrači, ali ja to nisam učinio, i posle svake partije ţurio bih kući jedva

završivši večeru.

Teško mi je bilo da pišem o velemajstoru i Otakeu dok smo bili

zajedno u hotelu. Ĉak i kada bih prenoćio u Hakoneu, išao bih u

Mijanošitu ili u Tonosavu. Osećao sam se neprijatno i nisam mogao

da pišem o njima kada sam znao da opet treba da budemo zajedno za

vreme sledeće partije. Pošto sam pisao izveštaje o meču koji se

odrţavao pod pokroviteljstvom novina, morao sam da pobuđujem

interesovanje čitalaca. Bilo je neophodno donekle dodavati i činiti

priče zanimljivim. Malo je bilo šanse da će moja amaterska publika

razumeti delikatnije strane igre, i za 60 ili 70 članaka i izveštaja koje

sam napisao, morao sam da pišem uglavnom o načinu ophođenja, o

ponašanju i drţanju igrača kao da je to bilo glavno. Nisam toliko

posmatrao igru koliko sam, znači, posmatrao igrače. Oni su bili

kraljevi, a menadţeri i izveštači su bili njihovi podanici. Kao da je

izveštavanje o toku igre goa bilo nešto od najveće vaţnosti i

dostojanstva; nisam mogao da se pravim da ga sasvim shvatam, pa

sam morao da poštujem igrače, da im se divim. Ja sam sada bio u

stanju da osećam ne samo zanimanje za igru, već i da go shvatam kao

umetnost, a to je bilo zato što sam sebe svodio na ništa dok sam

posmatrao velemajstora.

Bio sam duboko zamišljen toga dana kada je došlo do konačnog

prekida meča. Popeo sam se u voz za Karuizavu na Ueno stanici.

Pošto sam stavio prtljag na mreţu, jedan visoki stranac mi je prišao

sa sedišta koje je bilo pet redova napred.

– Ĉini mi se da je to tabla za go.

– Interesantno, a kako Vi to znate?

– I ja imam jednu. To je veliko otkriće.

Tabla je bila magnetna ploča ukrašena pozlatom i, kao takva,

veoma pogodna za igranje u vozu. Po njenoj kutiji nije bilo lako

prepoznati da je tabla za go. Imao sam naviku da je nosim sa sobom

na putovanjima pošto nije bila teška i nije mnogo opterećivala moj

prtljag.

– Hajde da odigramo jednu igru. Ja sam oduševljen goom.

Obraćao mi se na japanskom. Brzim pokretima raširi tablu na

kolena. Pošto su mu noge bile dugačke, a kolena visoka, bilo je zaista

normalnije da on drţi tablu na svojim kolenima nego ja.

– Ja sam igrač trinaestog ranga – reče on veoma precizno, kao

da je nešto sabirao. Bio je Amerikanac.

Prvo sam pokušao da mu dam prednost od 6 pločica.

On je go učio u Go udruţenju i izazivao je neke čuvene igrače.

Izgleda da je dosta dobro poznavao pravila i formacije. Međutim,

igrao je bez razmišljanja, bez pravog predavanja igri. Izgledalo je da

ga porazi nisu ni najmanje zabrinjavali. Zadovoljno je išao iz igre u

igru, kao da je ţeleo da kaţe da bi običnu igru bilo glupo uzimati za

ozbiljno. Postrojavao je svoje snage u oblike i formacije koje je bio

naučio, i njegovi otvarajući potezi bili su odlični. Međutim, nije imao

volje da se bori. Ako bih ga odbio nazad ili učinio neki izjednačujući

potez, on bi jednostavno i bez reči predao borbu. Izgledalo je to kao da

sam bacao ogromnog, ali loše uravnoteţenog protivnika u kakvom

rvačkom meču. U stvari, njegova spremnost da izgubi ostavljala me

je veoma neprijatno raspoloţenog. Ĉinilo mi se kao da sam u sebi

imao skriveno nešto što je bilo veoma loše. Sasvim po strani od onog

što je proizlazilo iz veštine, osećao sam da od njega nema nikakvog

odgovora, niti kakvog otpora. Nije bilo ţilavosti u njegovoj igri. U

Japancu uvek moţete osetiti ţelju za takmičenjem ma koliko bio

nevešt u igri. Nikad ranije nisam sreo tako nesigurnog protivnika

kao što je bio ovaj. U njegovoj igri potpuno je nedostajao duh goa.

Smatrao sam da je to sve veoma čudno i osećao kako sam se zaista

našao pred nečim potpuno stranim.

Igrali smo više od četiri sata, od Uena, pa sve do blizu

Karuizave. On je bio veselo neuništiv, ni najmanje ga nije sekiralo

koliko god puta izgubio, i izgledalo je da je jači od mene upravo zbog

te svoje ravnodušnosti. Suočen sa takvom poštenom nemoći, osetih

kako sam ja veoma izopačen i okrutan.

Oko nas se okupilo četiri pet putnika, jer je njihovu radoznalost

svakako privukao nesvakidašnji prizor stranca za go tablom. Ti ljudi

su me činili nervoznim, ali nije izgledalo da i najmanje utiču na

stranca koji je gubio bez po muke.

Njemu je, izgleda, to bilo kao da se prepire sa nekim na stranom

jeziku koji je naučio iz gramatičkih udţbenika. Naravno, igru i ne bi

trebalo shvatiti suviše ozbiljno, međutim, bilo je sasvim jasno da je

igrati go protiv jednog stranca bilo sasvim različito od te iste igre

protiv Japanca. Pitao sam se da li je to moţda zato što stranci,

izgleda, nisu stvoreni za go. U Hakoneu je više nego jednom rečeno

da u Nemačkoj doktor Djubala ima oko 5.000 oboţavalaca igre go, i

da go počinje da privlači paţnju i u Americi. Naravno, ne moţe se

uopštavati samo na primeru jednog jedinog Amerikanca početnika,

ali moţda se moţe zaključiti da se, i pored svega, u gou, koji igraju

Zapadnjaci, oseća nedostatak duha. Istočnjačka igra je izašla iz

okvira same igre i odmeravanja snage pretvorivši se u jedan vid

umetnosti. Ona u sebi sadrţi nešto od istočnjačke tajanstvenosti i

uzvišenosti. „Honinbo” u imenu Honinbo Šusai predstavlja ime jedne

ćelije u hramu Đakođi u Kjotu, a velemajstor Šusai je i sam primio

sveštenički čin. Na tristogodišnjici smrti prvog Honinboa koga su

zvali Sansa, a čije je svešteničko ime bilo Nikai, velemajstor je uzeo

svešteničko ime Nićion. Razmišljao sam, dok sam igrao sa

Amerikancem, kako u njegovoj zemlji nema tradicije goa.

Go je u Japan došao iz Kine. Pravi je go, međutim, stvoren baš

u Japanu. Umetnost goa u Kini i sada, a i trista godina ranije, ne bi

se mogla uopšte uporediti sa umetnošću goa u Japanu. Go su uzdigli i

produbili Japanci. Za razliku od tolikih drugih umetnosti koje su

donete iz Kine, i u Kini se zadivljujuće razvile, go je procvetao tek u

Japanu. Procvat goa, naravno, došao je u poslednjih nekoliko vekova,

kada je bio pod zaštitom Tokugava šoguna u Edu.29 Pošto je igra

preneta u Japan pre 1000 godina, ova umetnost je mnogo vekova

ostajala neusavršavana. Japanci su otkrili riznicu te mudrosti, „tog

puta od Z61”,30 koji su Kinezi videli kao put što obuhvata načela

prirode, univerzuma i ljudskog ţivota, te su ga nazvali razonodom

besmrtnih, igrom koja obiluje duhovnim silama. Jasno je da je u gou

29

Šoguni (vojni diktatori) iz klana Tokugava vladali su u Edu, današnjem Tokiju, od 1603. do 1867. godine. Prim. pre Go se naziva još i „Put od 361” jer je 361, u stvari, 19 2 , a to je broj tačaka na go tabli. Prim. prev.v 30

duh Japana prevazišao ono što je bilo samo uvezeno ili izvedeno iz

uvezenog.

Moţda nijedan drugi narod nije razvio igre koje su toliko

intelektualne kao što su go i istočnjački šah. Moţda nigde drugde u

svetu ne bi za jedan meč bilo dozvoljeno 80 sati tokom tri meseca. Da

li je, moţda, go, poput no drame i ceremonije čaja, tonuo sve dublje i

dublje u ponore čudne japanske tradicije?

Velemajstor Susai rekao nam je u Hakoneu kako je putovao po

Kini. Pričao nam je, uglavnom, o tome sa kime, gde i kako je igrao.

– Pretpostavljam, znači, da su najbolji igrači u Kini takvi da bi

u Japanu bili dobri amateri? – upitah ga, pomislivši da go u Kini ipak

mora da je prilično dobar.

– Pa tako nešto. Otprilike bi to tako bilo. Moţda bi bili nešto

slabiji, ali ipak mislim da bi dobar amater u Kini bio pribliţno ravan

dobrom amateru ovde. Ali oni, naravno, nemaju profesionalne igrače.

– Ako su njihovi amateri pribliţno jednaki s našima, zar se

onda ne bi moglo reći da bi oni mogli imati kvaliteta i za

profesionalce?

– Pa mogli bi.

– Imaju oni potencijala.

– Ali do toga neće doći preko noći. Oni imaju nekoliko dobrih

igrača, ali sam čuo da vole da igraju samo za pare.

– Svakako imaju potencijala.

– Pa mora da ga imaju kad su mogli da nam daju igrača kao što

je Vu.

Nameravao sam da u najskorije vreme posetim Vua, igrača

šestog ranga. Od kada je počeo velemajstorov oproštajni meč, mnogo

sam se zainteresovao za komentare koje je Vu pisao. Smatrao sam da

je taj izveštaj neka vrsta pomoći i dopune mom sopstvenom izveštaju.

To što je ovaj čovek toliko neobičnih sposobnosti rođen u Kini i

ţiveo u Japanu, činilo mi se simbolom neke natprirodne volje ili

pobune. Njegov genije se ispoljio tek kada se on preselio u Japan.

Mogao bih navesti bezbroj primera ljudi koji su tokom istorije bili

izuzetni u nekoj grani umetnosti u toj nama susednoj zemlji, a koje

su u Japanu cenili. Vu je jedan izuzetan primer iz savremenog doba.

U Japanu je odgajen, očuvan, obučen i postao genije koji bi u Kini

ostao da drema. U stvari, ovog dečaka je pronašao jedan japanski

igrač goa koji je neko vreme ţiveo u Kini. Tada je Vu već proučavao

japanska dela i radove o gou. Ĉinilo mi se da je kineska tradicija igre

go starija nego japanska i da je ona iznenada zablistala u ovom

dečaku. Kao da je iza njega stajao ogromni izvor svetlosti što je leţala

zakopana u blatu. Zar nije on bio blagosloven šansom da izoštri svoj

talenat u ranoj mladosti. Da nije bilo toga on bi u njemu leţao zauvek

skriven. Nema sumnje da je i u Japanu bilo slučajeva da izuzetni

igrači ostanu neotkriveni. Tako je to sa sudbinama ljudi i ljudskih

obdarenosti kako u slučaju pojedinaca, tako i u slučaju rase. Ti

primeri mora da su čitave legije pametnih i mudrih koji su blistali u

prošlosti i uvenuli kroz istoriju, zaboravljeni za sva vremena, a koji

će, moţda, zablistati tek u budućnosti.

XXIX

Vu, igrač šestog ranga, bio je u sanatorijumu u Fuđimiju,

zapadno od planine Fuđi. Posle svake partije koja je igrana u

Hakoneu, Sunada iz Nićinići novina odlazio bi u Fuđimi da čuje

Vuove komentare. Ja bih te komentare zatim ubacio u svoje izveštaje

na odgovarajući način. Nićinići novine su odabrale baš njega zato što

su Otake i on bili među dobrim mladim igračima, a jednovremeno i

rivali u veštini i popularnosti.

On se suviše napregao igrajući go i razboleo se. Rat protiv Kine

takođe ga je duboko oţalostio. Jednom je u nekom eseju opisao kako

ţudi za skorijim mirom i danom kada će Kinezi i Japanci, koji vole

umetnost, moći da zajedno plove brodovima po prekrasnom jezeru

Tai. Za vreme njegove bolesti u Fuđimiju izučavao je dela kao što su

Knjiga istorije, Ogledalo besmrtnih i Sabrana dela Lu Cua. On je

primio japansko drţavljanstvo i uzeo japansko ime Kure Izumi.

Iako više nije bilo đaka kada sam se vratio iz Hakonea u

Karuizavu, ovo međunarodno letovalište bilo je prepuno studenata.

Ĉuo sam puščanu paljbu. Ĉete studentskih rezervista su se

obučavale. Više poznanika iz knjiţevnog sveta otišlo je sa vojskom i

mornaricom da posmatra napad na Hankou. Mene nisu odabrali da

im se pridruţim. Kako sam ostao ovde, pisao sam u izveštajima za

Nićinići kako je igra go uvek bila popularna u vreme rata, kako su se

često čule priče o partijama koje su se igrale u ratnim logorištima, i

kako je „put samuraja” podsećao na put umetnosti, kako su oba u

sebi sadrţavala nešto produhovljeno i religiozno.

Sunada je došao u Karuizavu 18. avgusta i ukrcali smo se u voz

na liniji Komi, u mestu Komoro. Jedan od putnika rekao nam je da

na brdima oko planine Jacugatake veliki broj insekta nalik na

stonoge, noću izlazi da se rashladi i to u takvom broju da su se pre

neki dan točkovi voza okretali u mestu jer su šine bile zamašćene od

njih. Prenoćili smo u banji Saginoju u Kamisuvi i sledećeg jutra

nastavili put za Fuđimi.

Vuova soba se nalazila iznad ulaza. U jednom uglu leţale su dve

tatami prostirke. On je svoje reči propraćao pločicama na sićušnoj

drvenoj tabli koju je postavio na jastučić i na drveno postolje na

rasklapanje.

Bilo je to 1932. godine u Danekoenu u Itou, kada smo se Naoki

Sanđugo i ja našli da posmatramo kako Vu igra protiv velemajstora

sa prednošću od dve pločice. Tada, šest godina ranije, u kimonu

kratkih rukava od teget tkanine poprskane belim, dugih, tankih

prstiju, sveţe koţe na zatiljku, odavao je utisak elegantne i osećajne

mlade devojke. Sad je, međutim, bio sasvim nalik na obrazovanog

mladog kaluđera. Oblik njegove glave i ušiju bio je aristokratski i

malo je ljudi moglo da jasnije stvori utisak genija.

Njegovi komentari dolazili su spontano iako bi on s vremena na

vreme zastajao, oslanjao bradu na ruke i malo razmišljao. Lišće

kestenja presijavalo se na kiši. Pitao sam ga kako bi on uopšte

okarakterisao igru.

– To je veoma delikatna igra. Biće vrlo teško predvideti ishod.

Igra je bila prekinuta oko sredine, i velemajstor je bio jedan od

igrača. Prema tome, nijedan njegov raniji protivnik nije mogao

predvideti ishod. Ipak, ţeleo sam da čujem njegove komentare o tome

kako se borba vodi, da li on smatra da su raspoloţenje i stil

odgovarajući, i uopšte, njegovu ocenu igre kao umetničkog čina.

– Igra je divna – odgovori on. – Jednom rečju, to je veoma vaţna

igra za obojicu, te zato obojica i igraju tako paţljivo. Oni mnogo

razmišljaju o svakom potezu. Ne mogu vam reći da sam uočio ijednu

grešku ili da su ma šta predvideli. Nemamo zadovoljstvo da često

budemo svedoci jedne takve igre. Mislim da je ta igra zaista

izvanredna.

– A, tako? Ĉak i ja mogu da vidim da crni igra tako da se moţe

nadati jedino tesnoj pobedi. Da li je i beli u takvoj situaciji? – Rekoh

osećajući određeno nezadovoljstvo.

– Da, velemajstor igra vrlo oprezno. Oni se mogu nadati samo

veoma tesnoj pobedi. Kada jedna strana igra na tesnu pobedu, onda i

druga mora isto to, inače, ne moţe odrţati svoje pozicije. Imaju dosta

vremena, a igra je od velikog značaja.

Bila je to ocena bez potrebne oštrine i jasnog uvida. A ocena

kojoj sam se nadao nije došla. Moţda je od njega bilo dovoljno hrabro

i to što je igru opisao kao igru koja moţe voditi jedino tesnoj pobedi.

Međutim, pošto sam bio jako uzbuđen zbog igre, koju sam

pomno proučavao tokom svih njenih početnih faza, nadao sam se da

ću od Vua čuti nešto dublje, nešto što zadire u duhovnu stranu te

igre.

Saito Rjutaro iz časopisa Bungei Šunđu oporavljao se u hotelu

nedaleko odavde. Svratili smo da ga posetimo. Donedavno je bio

smešten u sobi pored Vuove.

– Ja sam ponekad čuo kako zveckaju pločice usred noći dok su

svi drugi spavali. Verujte, to mi je bilo tako stravično da mi se kosa

dizala na glavi.

On je na taj način prokomentarisao neuobičajenu

dostojanstvenost sa kojom je Vu ispratio posetioce do vrata.

Ubrzo nakon velemajstorovog oproštajnog meča, pozvali su me

zajedno sa Vuom u Šimogamo na juţnom Izu, gde sam čuo dosta o

snovima igrača goa. Ponekada igrač pronađe briljantan potez u snu.

Tako su bar govorili. Nekada se seti dela konfiguracije pločica tek

pošto se probudi.

– Ĉesto osećam da sam za tablom i da sam tu igru ranije video.

Tada se pitam da nije to moţda bilo u snu?

Vu mi je rekao da je njegov najčešći protivnik u snovima bio

Otake, igrač sedmog ranga.

XXX

– Igra mora biti prekinuta, ali ja ne ţelim da posmatrači gledaju

u nezavršenu igru i kaţu kako je beli u dobroj poziciji, a kako ni crni

nije loše – čuo sam da je velemajstor rekao pre nego što je pošao u

bolnicu Svetog Luke.

Takve reči su i priličile velemajstoru. Ipak, verovatno postoje

promene u borbi koje neko sa strane uopšte nije u stanju da razume.

Izgleda da je velemajstor bio optimista. Jednom, pošto je meč

bio završen, rekao je Goiju iz Nićinići novina i meni:

– Kada sam otišao u bolnicu nisam mislio da se beli uopšte

nalazi u lošoj poziciji. Osećao sam da se nešto čudno dešava, ali

nisam bio stvarno zabrinut.

Crni – 99 je „provirio” u jednu otvorenu vezu belog, a sa belim –

100, svojim poslednjim potezom pre odlaska u bolnicu, velemajstor je

uspeo da ponovo sastavi svoje pločice. Kasnije, kada se sećao igre,

rekao je, da nije tada na taj način spojio svoje pločice, već da je,

umesto toga, nastojao da kontroliše formacije crnog u desnoj polovini

table i onemogući njegov prodor na teritoriju belog, da „izgledi ne bi

bili takvi da crnom dozvole da postane krvoţedan”. Ĉini se da je

velemajstor bio zadovoljan sa početnim tokom igre. Ĉinjenica što je

on mogao da odigra beli – 48 na „zvezdanoj tački” i da na taj način

kontroliše prolaze u početnim fazama, značila je da bi svako morao

priznati kako je to bila idealna formacija belog. Sledilo je, reče on, da

beli – 47 prepušta stratešku poziciju i predstavlja suviše

konzervativan potez, tako da se juriši određene jačine nisu mogli

izbeći.

Otake je, međutim, u svojim sećanjima na igru rekao da on nije

igrao kao što je igrao, još uvek bi bilo mesta za belog u blizini, a on to

nikako nije ţeleo da dozvoli. Vuov komentar se potpuno slagao sa

Otakeovim. Crni – 47 je odgovarajući potez, rekao je on, i dodao da je

taj potez dao crnom veliku masivnost.

Sećam se kako sam zinuo kada je Otake zatvorio svoje linije na

crnom – 47, a beli zauzeo stratešku zvezdanu tačku sa belim – 48.

Manje sam osećao Otakeov stil igre u crnom – 47, nego što sam

osećao njegovu nepokolebljivu rešenost sa kojom je ušao u meč.

Poslao je belog natrag sve do treće linije i zaronio da stvori svoj

sopstveni masivni zid; a ja sam osetio njegovu potpunu prednost.

Zauzeo je svoju poziciju. On nije ţeleo da izgubi igru niti je dopuštao

da ga zavara suptilna taktika belog.

Ako je na potezu beli – 100, a u srednjim fazama igre ishod

izgledao nesiguran ili neizvestan, onda je crni bio nadigran od belog;

međutim, moţda je Otake igrao snaţno, ali oprezno. Crni je imao

veću masivnost i njegovo polje bilo je bezbedno, a vreme, koje je

Otake imao za svoj karakteristični prelaz u napad, za zarivanje u

neprijateljske formacije, u čemu je on bio toliko vešt, bilo je njegovo.

Otakea, igrača sedmog ranga, nazvali su otelotvorenjem

Honinboa Đove. Đova je bio veliki majstor ofanzivne igre. Honinboa

Šusaija takođe su poredili sa Đovom. Suština Đovine igre bila je

stvaranje snaţnih zidova, pokretanje u otvorenu bitku i bacanje svih

snaga na frontalni napad. Bio je to veličanstveni i burni stil igre go,

pun kriza i bogat promenama i veoma popularan među amaterskim

poštovaocima ove igre. Amaterska publika za velemajstorov

oproštajni meč očekivala je, dakle, snagu protiv snage, burni sudar

na burni sudar, dok tabla ne postane jedno svečano zamršeno

poprište. Teško da se takvo očekivanje moglo potpunije izneveriti.

Otake je izgleda bio oprezan i nije ţeleo da izaziva velemajstora

u tome u čemu je ovaj bio stručnjak. Njegov cilj u početku bio je da

ograniči velemajstorovu slobodu kretanja i da izbegne teške zaplete

preko frontalnog dela table. Pokušavao je da crne formacije uobliči na

svoj poseban način, po svojim sopstvenim zamislima. Dopuštajući

velemajstoru da osvoji jednu stratešku poziciju, čitavo vreme je

pojačavao svoje sopstvene zidove. Ono što je na prvi pogled moţda

izgledalo pasivno bilo je u stvari jak napadački talas i nepokolebljiva

uverenost. Ono što je moţda ličilo na mlakost, sadrţalo je u sebi

napadački ţar. Veran svojim beskompromisnim ciljevima, s vremena

na vreme je napadao snaţno i prodorno.

Ipak, koliko god da je Otake bio oprezan u očuvanju poretka u

svojim formacijama, trebalo je da velemajstor u toku igre nađe neku

priliku da mu zada ozbiljan izazov. Velemajstor je u početku zahvatio

široko, u dva ugla. U gornjem levom uglu, gde je Otake odgovorio na

beli – 18 svojim crnim – 19 na „3 – 3”, (RE – 3). To je bilo oponašanje

jednog novog stila za šezdesetčetvorogodišnjeg velemajstora koji je

igrao svoj poslednji meč. Iz tog ugla se tada uskomeša oluja. To je bio

pravi trenutak da se igra oteţa. Međutim, moţda upravo zato što je

meč bio za njega toliko vaţan, izgledalo je da je velemajstor odabrao

da igra manje napregnuto i bez zamršenijih zapleta. Velemajstor je,

zbog toga, sve do sredine meča prosto primao Otakeove udarce. I, dok

se Otake tako, kao u kakvoj monodrami, kretao napred, sam se

uplitao u tesno nadmetanje snaga.

Takav meč je verovatno bio neizbeţan s obzirom na poteze

crnog, tako da je hrabrost ustupila mesto brizi za svaki mogući poen.

Razvoj situacije bi se, u krajnjoj liniji, mogao smatrati kao pobeda ili

uspeh belog. Velemajstor nije radio po nekom sopstvenom

briljantnom planu, a nije koristio ni prednost koja mu pruţa

protivnikova loša igra. Moţda je to govorilo o njegovim godinama i o

njegovom iskustvu. Ĉinjenica je bila da je bela formacija, poput toka

vode ili oblaka koji se lagano kreću, poprimala oblik u donjim

delovima table kao odgovor na stalni oprezan pritisak crnog; i tako je

igra postala tesna. Velemajstorova snaga nije oslabila sa godinama, a

ni bolest joj nije nanela štete.

XXXI

Vrativši se iz bolnice Svetog Luke u svoju kuću u Unaneu, u

Setagaji, velemajstor Honinbo Šusai reče:

– Krenuo sam odavde 8. jula, pre punih 80 dana. Nisam bio

ovde čitavo leto, a čak ni kada je počela jesen.

Toga dana je malo prošetao, što je bilo njegovo najveće pregnuće

u poslednja dva meseca. Noge su mu bile oslabile od dugog leţanja u

krevetu. Dve nedelje pošto je izašao iz bolnice, mogao je, mada uz

priličan napor, da na tatamiju sedi pravilno, na tradicionalan način.

– Već 50 godina upraţnjavam to onako kako treba. U stvari,

meni je sada lakše da sedim kako treba, nego, recimo, prekrštenih

nogu. Međutim, posle svog ovog vremena provedenog u krevetu više

uopšte nisam mogao da sedim. Za vreme obroka morao sam da

prekrstim noge ispod stolnjaka. U stvari, nisam sedeo prekrštenih

nogu; ja bih jednostavno ove moje jadne noge izbacio ispred sebe.

Nikada ranije u ţivotu tako nešto nisam učinio. Moraću da se ponovo

naviknem na dugo sedenje na pravilan način, inače nema mi

povratka igri. Već se trudim koliko najviše mogu, ali moram vam

priznati, još uvek mi je jako teško.

Došla je sezona konjskih trka koje je velemajstor toliko voleo.

Morao je da bude oprezan i da vodi računa o svom srcu, ali je ipak već

postao isuviše nestrpljiv i više nije mogao da izdrţava disciplinu koju

mu je bolest nametnula.

– Smislio sam dobar izgovor. Rekao sam da moram da

protegnem noge i izašao da bi otišao do staze Fuću. Nekako sam

srećniji kad sam na trkama; tada se osećam mnogo bolje i mnogo sam

zadovoljniji čak i sopstvenom igrom. No, kad sam se vratio kući, bio

sam potpuno iscrpljen. Pretpostavljam da više nisam onako do srţi

čvrst, kao nekada. Pošao sam još jednom i uopšte više ne vidim zašto

ne bih mogao opet da igram. Danas sam odlučio da bismo sa igrom

mogli početi oko osamnaestog.

Kurosaki, izveštač „Tokjo Nićinići” novina zabeleţio je ove

velemajstorove reči. To je bilo 9. novembra. Znači, igra bi trebalo da

se nastavi tri meseca posle poslednje partije odigrane 14. avgusta u

Hakoneu. Pošto se zima pribliţavala, Dankoen u Itou odabran je kao

novo poprište borbe.

Velemajstor i njegova ţena u pratnji učenika Murašime, igrača

petog ranga i Javate, sekretara Go udruţenja, stigli su u Dankoen 15.

novembra, tri dana pre početka igre. Otake je stigao sledećeg dana.

Plantaţe mandarina u brdima Izua izgledale su prekrasno, a

dole na obali stabla pomorandţi su dobijala sve tamniju zlatnu boju.

Bilo je oblačno i prohladno 15, a 16. novembra je pala laka kiša. Ĉuli

smo preko radija da tu i tamo u zemlji pada sneg. Međutim, 17. je bio

jedan od onih toplih pozno jesenjih dana u Izuu kada je vazduh

sladak i mek. Velemajstor je prošetao do hrama Otonaši i do jezerceta

Đonoike. Bila je to neobična šetnja za velemajstora, koji nikada nije

voleo da se šeta.

Uveče pre prve partije u Hakoneu velemajstor je pozvao

berberina u hotel, a i sada je u Dankoenu 17. traţio da ga obriju. Kao

i u Hakoneu, njegova ţena je stajala pozadi i pridrţavala mu glavu.

– Da li farbate kosu? – upita ga berberin. Oči su mu bile tihe,

okrenute bašti koja se kupala u popodnevnom suncu.

Svoju posedelu kosu ofarbao je pre polaska iz Tokija. Moţda je

bilo čudno to što je velemajstor, kao deo priprema za borbu, ofarbao i

kosu, no, moţda je on sebe na taj način bodrio posle bolesti.

On je uvek nosio kosu kratko podšišanu, tako da je bilo nečeg

čudno nezgrapnog u toj njegovoj sada dugačkoj kosi, paţljivo

razdeljenoj i čak ofarbanoj u crno. Velemajstorova tamna koţa i jake

jagodice pojavile su se ispod pene od sapunice.

Iako nije bio tako bled i natečen kao u Hakoneu, njegovo lice još

uvek nije delovalo zdravo.

Otišao sam u velemajstorovu sobu čim sam stigao.

– Da – reče on odsutno kao i uvek – pregledali su me u bolnici

Svetog Luke dan pre polaska. Doktor Inada je gajio određene sumnje.

Rekao je da moje srce još uvek nije onako kakvo bi trebalo da bude.

Dodao je da imam i malo vode u plućima. Tada je doktor u Itou

pronašao da mi je, u stvari, problem u bronhijama... Pretpostavljam

da sam nazebao.

– A, tako – nisam znao šta drugo da kaţem.

– Još nisam ozdravio od prve bolesti, a već zapadam u dve nove,

tako da ih sada imam ukupno tri.

– Ljudi iz Go udruţenja i novina bili su se tu okupili.

– Molim vas, majstore, nemojte o svom zdravlju govoriti

gospodinu Otakeu...

– Zašto? – velemajstor je izgledao začuđeno.

– On će ponovo stvarati teškoće ako za to bude znao, pa...

– Pa, jeste da je tako, i... Ali ne bi trebalo da krijemo.

– Ipak bi bilo bolje da mu se ne kaţe... Samo bi ga stavio u

nezgodnu situaciju time što bi mu rekao da si bolestan. Bilo

bi sve opet kao što je bilo u Hakoneu - reče ţena

velemajstoru.

Velemajstor nije odgovorio.

Govorio bi ipak istinu o svom zdravstvenom stanju svakome ko

bi ga zapitao.

Prestao je da puši, a i da uveče pije sake, što je on neobično

voleo. U Hakoneu gotovo nikada nije izlazio, ali je sada primoravao

sebe da šeta i da uzima obilne obroke. Moţda je to što je ofarbao kosu

bio još jedan način da prikaţe svoju rešenost.

Pitao sam da li on na kraju meča namerava da ide na zimovanje

u Atami ili u Ito, ili da se vrati u bolnicu Svetog Luke.

Odgovorio mi je kao da mi otvara dušu:

– Pa... pitanje je pre da li ću ja toliko izdrţati...

Rekao mi je da što je do sada izdrţao verovatno duguje svojoj

„neodređenosti”.

XXXII

Tatamiji u sobi u kojoj se igralo promenjeni su dan pre početka

prve partije u Itou. Soba je odisala mirisom novih tatamija kada smo

ušli u nju 18. novembra ujutru. Kosugi, igrač četvrtog ranga, otišao je

u Naraju da donese čuvenu tablu na kojoj se igralo za vreme partija u

Hakoneu. Kada su se smestili, velemajstor i Otake otvoriše svoje

kutije sa pločicama. Crne pločice su bile prekrivene letnjom rosom.

One su odmah očišćene zahvaljujući sluţbenicima hotela i

posluţiteljicama.

Bilo je 10 časova i 30 minuta kada je otvoren koverat sa

potezom beli – 100. Crni – 39 je „provirio” u otvorenu vezu belog u

sredini, a beli – 100 se priključio tako napadnutim belim

formacijama. Poslednja partija u Hakoneu sastojala se od tog jednog

velemajstorovog poteza.

– Ĉak se moţe lako reći da sam bio veoma bolestan i da je beli –

100 bio moj poslednji potez pre odlaska u bolnicu; bio je to donekle

loše zamišljen potez.

Trebalo je da ne obraćam nikakvu paţnju na provirivanje crnog

i da napredujem na RO – 12 da bi na taj način obezbedio belu

teritoriju prema donjem desnom kraju table. Naravno, crni mi je

pretio, ali nije to značilo da će mi on odmah preseći linije, a čak da je

to i učinio, beli ne bi bio baš toliko ugroţen. Da sam upotrebio beli -

100 da branim sopstveno polje, situacija se ne bi razvijala tako da

dozvoli crnom da postane krvoţedan – izjavio je velemajstor kasnije,

komentarišući igru.

Ipak, beli – 100 nije bio loš potez i ne bi se moglo reći da je on

oslabio pozicije belog. Otake je pretpostavio da će velemajstor

odgovoriti na njegovo provirivanje, povezujući svoje pločice, a onima

koji su to povezivanje posmatrali izgledalo je to takođe sasvim

prirodno. Iako je beli – 100 bio kovertiran mora da je Otake čitava tri

meseca znao o kakvom se potezu radi. Sada je izgledalo neizbeţno da

crni – 101 mora udariti na teritoriju belog prema donjem desnom

uglu. Nama amaterima izgledalo je da bi Otake jedino mogao da

zaigra na jedan kvadratić od druge linije (RO linije). 31

31

Druga, ili RO linija, jeste druga vertikalna linija go table, gledano zdesna. Očekivalo se, znači, da on zaigra na RO 12. Prim. prev

Ipak, on još nije bio odigrao a došlo je podne i pauza za ručak.

Bili smo zaprepašćeni kada smo videli velemajstora u bašti

kako se šeta za vreme pauze. Grane šljiva i iglice borova presijavale

su se na suncu, a bilo je i belih cvetova jacude32 i ţutog srebrolista

nalik na margarete. Na kameliji ispod Otakeove sobe primećivao se

jedan jedini cvet sa neţnim laticama koje su se tek razvijale.

Velemajstor je posmatrao taj cvet.

Za vreme popodnevne partije bor je bacao senku na klizna

papirna vrata sobe u kojoj se igralo. Jedna ptičica je napolju

cvrkutala. Bilo je mnogo krupnih riba u jezercetu. Ribe u Naraji u

Hakoneu bile su različitih boja. Ove ovde bile su prirodno sive.

Ĉinilo se da je čak i velemajstoru dosadno. Otakeu je trebalo da

veoma dugo razmišlja o svom potezu. Velemajstor je sklopio oči i

izgledalo je da spava.

– Ovo je teško mesto – promrmlja Jasunaga, igrač četvrtog

ranga. Sedeo je prekrštenih nogu sa jednom nogom prebačenom

preko kolena druge. I on je ţmurio.

Šta je to bilo toliko teško? Počeo sam da sumnjam da Otake

namerno zadrţava očigledan potez – skok na RO – 13. I menadţeri su

bili nestrpljivi. Otake je u svojim komentarima posle meča rekao da

je razmišljao da li da „pliva” na RO – 12 ili da „skače” na RO – 13.

Velemajstor je u svojim osvrtima na igru, takođe, rekao da je teško

bilo odrediti koje bi bile pojedinačne prednosti ovih dvaju poteza.

Ipak, ja sam mislio da je bilo veoma čudno što Otake razmišlja tri i po

sata pre svoga prvog poteza, a posle tako dugog prekida igre. Sunce je

bilo nisko i svetla su već bila upaljena kada je konačno došao do

odluke. Velemajstoru je trebalo svega 5 minuta da odigra beli – 102 u

prostoru preko koga je crni skočio. Otakeu je trebalo 42 minuta za

crni – 105. Za vreme prve partije u Itou odigrano je svega 5 poteza.

Crni – 105 bio je kovertiran.

Velemajstor je iskoristio svega 10 minuta, a Otake 4 časa i 14

minuta. Sve u svemu, Otake je iskoristio 21 čas i 20 minuta,

premašivši tako polovinu od onih 40 dozvoljenih časova što je bilo

vremensko ograničenje bez presedana.

Sudije Onoda i Ivamoto bili su odsutni, jer su učestvovali u

jesenjem šampionatu.

Ĉuo sam u Hakoneu kako je Ivamoto rekao:

32

Jacude(lat. Fatsia japonika) je zimzelena žbunasta biljka iz porodice Araliaceae. Prim. prev.

– Ima nečeg mračnog u Otakievoj igri ovih dana.

– Zar i u gou moţe biti mračnog i svetlog?

– Kako da ne! Go ima svoju karakterističnu boju. U stvari, go je

sav u nijansama... Osećam da je njegov mračan. Svetlo i tamno

nemaju, naravno, ničeg zajedničkog sa pobedom i porazom. Ja ne

kaţem da je Otakeova igra lošija zato što je mračna...

Otake je izgubio u svih osam susreta na prolećnom turniru

Japanskog go udruţenja. Ali, u specijalnim turnirima, koje su novine

organizovale kako bi se odredio velemajstorov poslednji izazivač,

pobedio je u svim mečevima. U suštini Otakeovih osobina bilo je

nečeg gotovo zloslutnog.

Nisam ni mogao smatrati da je način na koji crni igra protiv

velemajstora svetao. Bilo je nečeg začuđujućeg u toj igri, nečeg što je

izgledalo da dolazi iz dubine, kao prigušen krik. Stvaralo je to u meni

mučan utisak. Skupljene snage bile su na putu da se sudare kao da

im struje nisu bile slobodne. Otvarajući potezi nisu bili laki, a za

njima su, poput neumitnog nagrizanja, usledili i ostali.

Ĉuo sam takođe da ima dve vrste igrača: onih koji su uvek

nezadovoljni sobom, i onih koji su uvek sigurni u sebe. Otakea bi

trebalo svrstati u prvu kategoriju, a Vua u ovu drugu.

Otake, koji je pripadao nezadovoljnima, u igri koju je i sam

nazivao tesnom i osetljivom, nije sebi mogao dozvoliti luksuz lake

kavaljerske igre – uglavnom ne dotle dok je ishod meča bio

neizvesan.

XXXIII

Posle prve partije u Itou došlo je do nesuglasica, i to tako

velikih da je datum sledeće partije ostao neodređen.

Kao i u Hakoneu, velemajstor je zahtevao promenu pravila zbog

svoje bolesti. Otake je odbio da se sloţi. Bio je tvrdoglaviji nego u

Hakoneu. Moţda je u Hakoneu već prihvatio sve izmene koje je

smatrao da sme prihvatiti.

Ja nisam bio u situaciji da pišem o onome što se dešavalo

unutar igre, i ne sećam se svega onako dobro kao što bi trebalo, ali

znam da su ipak uglavnom morali da se pridrţavaju plana koji je bio

ranije utvrđen.

Dogovorili su se da se drţe prekida od 4 dana, i sporazum je bio

poštovan u Hakoneu. Pauze su, naravno, bile namenjene oporavku od

pritisaka igre, ali za velemajstora, koji je bio „konzerviran” u Naraji,

kao što je sistem konzerviranja i zahtevao, te pauze su imale

suprotan efekat i upravo dodavale njegovoj napetosti. Kako se

velemajstorovo stanje pogoršavalo, razgovaralo se o skraćivanju

pauza. Otake je tvrdoglavo odbacivao sve takve predloge. Njegovo

jedino popuštanje svelo se na to što je dozvolio da se poslednja partija

u Hakoneu pomeri za jedan dan i odigra četvrtog dana posle

prethodne. Tog dana, međutim, samo je velemajstor odigrao jedan

potez. Iako je sam plan igre bio uglavnom odrţan, plan da se partije

odrţavaju od 10 ujutru do 4 po podne bio je napušten.

Pošto je velemajstorova srčana bolest hronična i nije bilo načina

da se zna kada će mu biti bolje doktor Inada iz bolnice Svetog Luke

dozvolio je, mada veoma nerado, da se krene u Ito, rekavši da ţeli da

se, ako je ikako moguće, meč završi za mesec dana. Velemajstorovi

kapci su bili malo otečeni na prvoj partiji.

Svi su se bojali da će se velemajstor ponovo razboleti i ţeleli su

da ga, što je moguće pre, oslobode pritisaka takmičenja. Novine su

ţelele da nekako privedu kraju ovaj meč, koji je pobudio toliko

interesovanje među čitaocima. Odlaganje bi moglo biti opasno. Jedini

izlaz bi bio da se skrate pauze. Međutim, Otake je ostao nepopustljiv.

– Kao Otakeov stari prijatelj, ja ću pokušati da ga zamolim –

reče Murašima, igrač petog ranga.

I Otake i Murašima su, još kao dečaci, iz okoline Osake došli u

Tokio. Murašima je postao velemajstorov učenik, a Otake je radio kod

Suzukija, igrača sedmog ranga. Nije bilo sumnje da je Murašima

optimistički smatrao da bi, s obzirom na njihovo staro drugarstvo i

njihove odnose u svetu goa, moţda vredelo da ga, i sa svoje strane,

zamoli. On je otišao toliko daleko da je Otakeu rekao koliko je

velemajstor stvarno bolestan. Međutim, to je samo pojačalo Otakeovo

neslaganje. Otake je otišao kod menadţera i bunio se što su od njega

krili stanje velemajstorovog zdravlja. Rekao im je da se pita da li od

njega traţe da se bori protiv jednog bolesnika.

Otake je, bez svake sumnje, bio besan i mislio da je na igru

bačena senka time što je Murašima, velemajstorov učenik, dobio sobu

u istom hotelu i mogao da se viđa sa velemajstorom. Kada je Maeda,

igrač šestog ranga, velemajstorov učenik i Otakeov zet, posetio

Hakone, on je izbegavao velemajstorovu sobu i odseo u drugom

hotelu. Otake verovatno nije mogao da podnese pomisao da takve

stvari kao što su prijateljstvo i simpatija treba da budu uvedene u

raspravu o tome da li uzvišeni, svečani ugovori treba da se poštuju.

Međutim, ono što ga je verovatno najviše zabrinjavalo bila je

pomisao da treba ponovo da izaziva ostarelog velemajstora, a to što je

njegov protivnik bio sam Šusai činila je svu tu situaciju još teţom.

Kako su se stvari pogoršavale, Otake je počeo da govori da će

napustiti meč. Kao i u Hakoneu, gospođa Otake je došla iz Širacuke

sa bebom i pokušavala da ublaţi njegovu odluku. Neki Togo,

nadrilekar koji je lečio dodirom ruke, bio je takođe pozvan. Njega su

igrači goa dobro poznavali, a Otake ga je preporučivao mnogim

svojim kolegama. Otakeovo divljenje nije bilo ograničeno samo na

Togoa kao na iscelitelja; on je poštovao i uvaţavao i Togove savete po

pitanju ličnih problema. Bilo je nečeg religiozno asketskog u Togou.

Otake, koji je svakog jutra čitao Lotosovu sutru, uobičavao je da

apsolutno veruje onima koje je poštovao, a bio je, inače, čovek

dubokog osećanja obaveze i duţnosti.

– On će poslušati Togoa. Togo, izgleda, smatra da bi Otake

trebalo da nastavi sa igrom – reče jedan od menadţera.

Otake pomenu kako bi ovo bila dobra prilika da pokušam da me

Togo leči. Bila je to poštena i prijateljska sugestija. Pođoh do

Otakeove sobe. Togo me je prepipavao tu i tamo dlanovima svojih

ruku.

– Vama uopšte ništa ne fali – reče odmah. – Vi ste krhki ali ćete

ţiveti dugo.

Neko vreme mi je pritiskao grudi dlanovima.

I sam prinesoh ruku na grudi i ustanovih sa čuđenjem da je moj

štepani kimono bio topao na desnoj strani. On je svoje ruke drţao

blizu mene ali me, u stvari, nije dodirivao. Kimono je bio topao samo

sa desne strane, a hladan sa leve. Togo mi je objasnio da ta toplota

dolazi od nekih otrovnih sastojaka. Nisam bio svestan da ima ičega

nenormalnog u predelu mojih pluća, a ni rendgenski snimci nisu bilo

šta otkrili. Ipak, s vremena na vreme osećao sam neki pritisak prema

desnoj strani, te je, u stvari, moţda i bilo tačno da me je tu nešto

bolelo. Ĉak i ako sam poverovao u efektnost Togovih metoda, začudio

sam se kako je bilo moguće da toplota prođe kroz tako debeo štepani

kimono.

Togo reče da Otakeova sudbina zavisi od meča i da bi ga

napuštanje igre preobratilo u predmet opšteg negodovanja i poruge.

Velemajstor je mogao samo da sedi i čeka rezultat pregovora.

Pošto ga niko nije upoznao sa detaljima, verovatno i nije bio svestan

da je Otake razmišljao o napuštanju meča. Postajao je sve

nestrpljiviji, a dani su se nizali neumitnim, beskorisnim redosledom.

Odvezao se u hotel u Kavani da bi promenio okolinu i tom prilikom

me je pozvao da mu se pridruţim. Ja sam sledećeg dana, zauzvrat

pozvao Otakea.

Iako je pretio da će napustiti igru, Otake je ostao konzerviran u

hotelu i ja sam bio, uglavnom, siguran da će ga u skoroj budućnosti

nagovoriti na kompromis. Do sporazuma su došli 23. novembra.

Igralo bi se svaka tri dana, a partije bi se završavale u 4 sata po

podne. Do ovog sporazuma je došlo petog dana posle prve partije

odigrane u Itou.

Kada su u Hakoneu četvorodnevne pauze skraćene na

trodnevne, Otake je rekao da se on za tri dana ne moţe dovoljno

odmoriti, kao i da su partije od dva i po časa isuviše kratke. Rekao je

da on nije mogao naći svoj tempo. A sada su tri dana bila skraćena na

dva.

XXXIV

Jedan problem je bio prevaziđen, a drugi je tek bio pred nama.

Ĉim je čuo za dogovor, velemajstor reče:

– Počinjemo – sutra.

Međutim, Otake je ţeleo da se sledećeg dana odmara, a da igra

počne prekosutra.

Nezadovoljan ovim odlaganjem, velemajstor je ţeleo da se počne

odmah. Stvari su mu izgledale dovoljno jednostavne. Međutim,

Otakeova osećanja bila su prilično sloţena. Umornom od dugih dana

razmišljanja, bilo mu je potrebno da se odmori i da promeni okolinu i

raspoloţenje pre nastavka igre. Njih dvojica su bili ljudi potpuno

različitih priroda. Štaviše, Otake je bolovao od nervoze stomaka. A i

beba koja je boravila u hotelu sa gospođom Otake, bila je prehlađena

i imala visoku temperaturu. Odan svojoj familiji, Otake je bio veoma

uznemiren. Nikako ne bi mogao igrati sledećeg dana.

Međutim, to što su velemajstora ostavili da čeka toliko dugo na

odgovor moglo se pripisati jedino lošem vođenju meča. Menadţeri

nisu mogli da mu kaţu, svom onako spremnom za borbu, da je

Otakeova situacija zahtevala da se pričeka još jedan dan. Njegovo

„sutra” velemajstorima je zvučalo apsolutno. Pošto su, takođe, morali

uzeti u obzir i razliku u rangu, pokušavali su da utiču na Otakea da

se sloţi sa velemajstorovim planom. Otake je bio veoma loše

raspoloţen jer je i bez svega toga bio u stanju ogromne napetosti.

Rekao je da će napustiti igru.

Javata iz Go udruţenja i Goi iz Nićinići novina sedeli su ćutke u

maloj sobi na spratu. Izgledali su potpuno iscrpljeni. Ĉinilo se da su

na ivici predaje. Ni jedan ni drugi nisu bili slatkorečivi ili od onih

ljudi koji bilo koga mogu u nešto da ubede. Sedeo sam s njima posle

večere.

Posluţiteljica dođe da me traţi.

– Gospodin Otake kaţe da bi ţeleo da govori sa Vama,

gospodine Uragami. On Vas čeka u susednoj sobi.

– Da govori sa mnom?

Bio sam preneraţen. Njih dvojica su me promatrali.

Posluţiteljica me uvede u prostranu sobu u kojoj je Otake bio

sam i čekao me. Iako je u sobi bio mangal, bilo je veoma hladno.

– Zaista mi je ţao što Vas uznemiravam. Bili ste mi od velike

pomoći tokom sveg ovog vremena. Ipak, odlučio sam da mi je jedini

izlaz napuštanje igre. Ovako više ne mogu. Njegove reči su bile

odsečne i uţurbane.

– A tako?

– Ja sam, eto, tek ţeleo da Vam se izvinim.

Ja sam bio samo izveštač sa ove borbe i jedva da sam

predstavljao nekoga kome bi se trebalo izvinjavati.

To što sam ja, i pored toga, bio neko kome se on zvanično

izvinjava činilo mi se znakom paţnje i našeg uzajamnog poštovanja.

Moj poloţaj se time izmenio. Nisam mogao dozvoliti da stvari ostanu

takve kakve jesu.

Bio sam pasivni posmatrač nesporazuma u Hakoneu, a i posle

toga. Ti nesporazumi me se nisu ticali i nisam izraţavao svoje

mišljenje o njima. On čak ni sada nije traţio moj savet. Jednostavno

me je obavestio o svojoj odluci. Međutim, dok sam sedeo sa njim i

slušao o njegovim mukama, prvi put sam osetio da bi trebalo da

govorim i da bi, moţda, čak trebalo da ponudim svoje usluge kao

pregovarač ili posrednik.

Govorio sam hrabro i otvoreno. Rekao sam da se on, kao

velemajstorov izazivač u ovom poslednjem meču, bori sam, ali da se

on istovremeno bori i u jednoj većoj bitki. On je bio predstavnik novog

vremena. Njega su sa sobom ponele struje istorije. Prošao je kroz

jednogodišnji turnir na kome je odlučeno ko će biti velemajstorov

poslednji izazivač. Kubomacu i Maeda su bili pobednici jednog

ranijeg eliminacionog turnira među igračima šestog ranga, a njima

su se pridruţili i Suzuki, Segoe, Kato i Otake u turniru u kome su se

svi igrači borili jedan protiv drugog. Otake je pobedio svih pet

protivnika. On je pobedio i dvojicu učitelja, Suzukija i Kubomacua.

Govorilo se da će Suzuki čitavog ţivota gorko ţaliti zbog ovog poraza.

U vreme svog zenita pobedio je u više susreta nego što je kao crni

izgubio protiv velemajstorovog belog. Velemajstor je izbegavao

sledeću fazu u kojoj bi oni igrali belog i crnog naizmenično.33 Moţda

iz osećanja prema svom nekadašnjem učitelju, Otake je ţeleo da

Suzukiju da još jednu šansu da se bori protiv velemajstora. Ipak, on

je svog učitelja pobedio. A kada se sastao sa Kubomacuom, i jedan i

33

To bi značilo da igraju pod jednakim uslovima, pošto se smatra da crni ima prednost. Prim. prev.

drugi su imali za sobom po 4 pobede, i on je pred sobom opet imao

svog nekadašnjeg učitelja. Moglo bi se, dakle, reći, da Otake u ovom

susretu sa velemajstorom igra ne samo za sebe nego i za svoja dva

nekadašnja učitelja. Moglo bi se takođe reći da je mladi Otake bio

svakako bolji predstavnik aktivnih snaga nego što bi bila dvojica

starih učitelja kao što su Suzuki i Kubomacu. Njegov neuporedivi

prijatelj i suparnik Vu, igrač šestog ranga, bio bi podjednako pogodan

predstavnik, ali je Vu pre 5 godina pokušao jedno novo otvaranje

protiv velemajstora i izgubio. I pored toga što je Vu osvojio

profesionalnu titulu, tada je još bio igrač petog ranga i nije bio čovek

sa dovoljno velikim ugledom da bi protiv velemajstora mogao igrati

bez davanja prednosti. Tako se taj meč razlikovao od ovog

velemajstorovog poslednjeg meča. Nekih 12-13 godina ranije,

nekoliko godina pre meča sa Vuom, velemajstora je izazvao Karagine,

igrač sedmog ranga. Meč je, u stvari, bio između Go udruţenja i

suparničkog udruţenja Kiseiša, i, iako je Karigane spadao među

velemajstorove suparnike, sve ovo vreme bio je u zasenku.

Velemajstor je izvojevao još jednu pobedu i to je bilo sve. A sada se

„nepobedivi velemajstor” poslednji put bori za svoju titulu. Ovaj meč

je imao sasvim drugu vaţnost od onih protiv Kariganea i Vua

(bojana). Nije bilo verovatno da će problemi oko nasleđivanja titule

odmah iskrsnuti ako Otake pobedi, ali oproštajni meč je značio kraj

jednog vremena i predstavljao most ka novom. Trebalo je da unese

novu snagu u svet goa. Napustiti meč, značilo bi prekinuti tok

istorije. Odgovornost je bila teška. Da li je Otake zaista trebalo da

dozvoli da njegova lična osećanja i okolnosti prevagnu? Otakeu je

preostalo još 35 godina do velemajstorovih godina. To je bilo 4 godine

više od njegovih do sada proţivljenih! Otake je odgajen u Go

udruţenju u vreme blagostanja, a teške muke velemajstorove

mladosti pripadale su jednom drugom svetu. Velemajstor je poneo

glavni teret od početka savremenog goa u ranom Meiđi periodu pa

sve do njegovog uspona i sadašnjeg procvata. Zar nije trebalo da

njegovi naslednici obezbede da se ovaj meč, poslednji u

velemajstorovoj dugoj karijeri, završi na zadovoljavajući način? U

Hakoneu velemajstor se ponašao donekle samovoljno zbog svoje

bolesti, ali je starac ipak trpeo bolove i nastavio da se bori. Iako još

nije bio potpuno ozdravio, čak je i kosu obojio da bi nastavio borbu

ovde u Itou. Nema sumnje da je i svoj goli ţivot stavio na kocku. Ako

bi njegov mladi protivnik napustio borbu, simpatije javnosti bile bi na

strani velemajstora, a Otake bi morao da se pomiri sa oštrim

kritikama. Ĉak iako bi Otakeovi razlozi bili prihvaćeni kao jaki, on

ne bi mogao očekivati ništa drugo osim beskrajne potvrde ili

beskrajnog nepriznavanja, što bi se, na kraju krajeva, svodilo na

takmičenja u dosađivanju. Ne bi mogao očekivati da će javnost

shvatiti činjenice. Ovaj poslednji meč trebalo je da uđe u istoriju, ali

bi i njegovo napuštanje bilo istorijsko. Najvaţnije od svega bilo je što

Otake snosi odgovornost za jedno vreme koje je tek na pomolu. Ako bi

se igra sada prekinula, pretpostavke o konačnom ishodu postale bi

predmet bučnih i ruţnih govorkanja. Da li bi zaista bilo na mestu da

mladi naslednik upropasti velemajstorovu poslednju igru?

Govorio sam oklevajući i isprekidano. Ipak, skrenuo sam

njegovu paţnju na, za mene, izuzetno veliki broj stvari. Otake je

ostao nem i neumoljiv. Nije se sloţio da nastavi meč. On je, naravno,

imao svoje razloge i ponavljao je ustupke koji su ga doveli do ove

prelomne tačke. Upravo je učinio još jedan ustupak, a kao rezultat

toga bilo mu je naređeno da igra sutra. Niko nije pokazao ni

najmanje poštovanja prema njegovim osećanjima. On pod ovakvim

uslovima nije mogao dobro da igra; smatrao je, ispravno bi bilo da,

onda, uopšte i ne igra.

– Da li bi ste nastavili ako odloţimo igru za jedan dan.

– Da, nastavio bih. Ali, to zaista ne vodi ničemu.

– Ipak, Vi biste prekosutra igrali?

Terao sam ga da mi da jasan odgovor. Nisam mu rekao da ću

govoriti sa velemajstorom. Nastavio je da mi se izvinjava.

Vratio sam se u sobu menadţera. Goi je leţao sa rukom ispod

glave.

– Pretpostavljam da Vam je rekao da neće igrati.

– On je to ţeleo da mi kaţe. Ali, izgleda da će nastaviti ako mi

igru odloţimo za jedan dan. Da li da zamolim velemajstora? Mogu li

dobiti vaše odobrenje za to?

Javatina široka leđa bila su ispupčena preko stola. Otišao sam

u velemajstorovu sobu.

– Radi se o tome, majstore... Ţeleo sam da Vas nešto zamolim.

Znam da to nije nešto za šta bi trebalo da Vas ja molim, i, Vi biste

mogli pomisliti da je to drsko od mene, ali hteo sam da Vas zamolim...

da li bismo ikako mogli da odloţimo sledeću partiju do prekosutra?

Gospodin Otake kaţe da je taj jedan dan sve što on traţi. Njegova

beba ima visoku temperaturu i veoma je zabrinut. Takođe sam čuo da

pati od stomaka.

Velemajstor me je slušao, a na licu mu je lebdeo neki prazan

izraz. Međutim, odmah mi odgovori:

– U redu, učinićemo kao što ţeli.

Iznenađen osetih kako mi suze naviru na oči. Ovaj problem bio

je isuviše lako rešen. Osećao sam da ne mogu tek tako odmah poći.

Ostao sam neko vreme i razgovarao sa velemajstorovom ţenom. Sam

velemajstor više nije imao šta da mi kaţe bilo o odlaganju, bilo o

svom protivniku. Odlaganje od jednog dana nekome bi moglo da

izgleda kao sasvim mali ustupak. Ali, velemajstor je čekao već veoma

dugo, a u toku meča, za igrača koji je spreman za partiju, remećenje

planova nije ni u kom slučaju bilo nevaţno. Bilo je to, u stvari, takvih

razmera, da se menadţeri nisu usuđivali da mu se sa takvom molbom

pribliţe. Velemajstor je, bez sumnje, osetio da su reči te moje molbe

iscrple svu rešenost koje je u meni bilo. Njegovo tiho, gotovo obično

slaganje duboko me je dirnulo.

Otišao sam kod menadţera, a zatim u Otakeovu sobu.

– Velemajstor se sloţio da se igra nastavi prekosutra.

Otake je izgledao iznenađen.

– Ovoga puta je ustupio za jedan korak. Moţda, ako dođe do

nečeg drugog, i Vi moţete malo ustupiti?

Gospođa Otake koja je bila kraj bebe, najučtivije mi se

zahvalila. Soba je bila u stravičnom neredu.

XXXV

Igra je nastavljena dogovorenog dana, 25. novembra, čitavu

nedelju posle prethodne partije. Sudije Onoda i Ivamoto došli su

prethodne noći, pošto sada nisu više bili zauzeti jesenjim turnirom.

Sa jastučićem od purpurne svile i ljubičastim naslonom za ruku,

velemajstorovo mesto izgledalo je nekako nalik na stolicu kakvog

duhovnika. Zaista, loza Honinboa, velemajstora goa, bila je

sveštenička loza još od vremena njenog osnivača Sajisa, čije je

svešteničko ime bilo Nikai.

Javata iz Go udruţenja objasnio je da je i velemajstor, u stvari,

prihvatio sveštenički čin i duhovno ime Nićion, a da je imao i

svešteničku odeću. Na zidu iznad go table stajao je uramljen

Hampoov kaligrafski svitak: „Moj ţivot, taj delić prostora”. Dok sam

posmatrao tih šest ideograma, koji su bili naklonjeni udesno, setio

sam se da sam u novinama čitao kako isti ovaj doktor Takada Sanae

pati od neke teške bolesti. Na drugom zidu je visio natpis koji je bio

delo Mišime Kija koji se sluţio pseudoniumom Ćušu, a to je bilo ime

jednog od 12 čuvenih mesta u Itou. U susednoj sobi, koja je bila od 8

tatamija, nalazila se slika sa pesmom na kineskom koju je napisao

neki lutajući kaluđer.

Veliki ovalni mangal od paulonije bio je kraj velemajstorove

ruke. Pošto se bojao da ne nazebe pustio je da voda vri i na jednom

pravougaonom mangalu iza njega. Na Otakeovo insistiranje, bio se

umotao šalom i utoplio ogrtačem sa štrikanom postavom. Rekao je da

ima malu temperaturu.

Otvorili su kovertirani potez crni – 105. Velemajstor je

razmišljao samo dva minuta pre belog – 106, a tada je počeo još jedan

period Otakeovog razmišljanja.

– To je zaista čudno. Ponestaje mi vremena. Velikom čoveku

ponestaje vremena i to čitavih 40 časova! Zaista čudno. Ništa se,

slično tome, nije desilo u čitavoj istoriji ove igre. Zar još uvek traćiš

vreme? Trebalo je da odigraš to u roku od jednog minuta, a ne da

protraćiš sve ovo vreme! Otake je mrmljao kao u transu.

Ptičice su cvrkutale i neprestano se dozivale pod naoblačenim

nebom. Izašao sam na trem i video da je kraj jezerceta ispupela jedna

azaleja. Na njoj su u ovako nevreme bila dva pupoljka. Jedna siva

ptičica dođe do trema. Daleko i nerazgovetno čuo se zvuk motorne

pumpe koja je izbacivala vodu za toplo kupatilo.

Otakeu je trebalo jedan sat i 3 minuta za crni – 107. Crni – 101

koji je napao belu formaciju u donjem desnom uglu, bio je ofanzivni

potez koji je zahtevao odgovor i vredeo moţda 14-15 poena, a crni

107, iako nije odmah zahtevao odgovor, proširio je teritoriju crnog

prema donjem delu table i vredeo je nekih 20 poena. U oba slučaja

nama posmatračima činilo se da će crni izvući priličnu korist i u oba

slučaja crni je imao sreće, zahvaljujući redosledu poteza. Sada je

ofanziva prešla u ruke belog. Sa krutim usredsređenim izrazom na

licu velemajstor je zatvorio oči i duboko disao. Za vreme partije

njegovo lice se oblivalo bakarnim tonom, obrazi su mu podrhtavali.

Izgledalo je da ne čuje ni vetar, a ni buku koju je stvarao hodočasnik

u prolazu kraj zgrade. Ipak, trebalo mu je 47 minuta za njegov

sledeći potez. To je bio njegov jedini nešto duţi period razmišljanja za

vreme partija odigranih u Itou. Otakeu je trebalo 2 časa i 43 minuta

za crnog – 109, koji je kovertiran. Meč je napredovao samo 4 poteza,

Otake je iskoristio 3 sata i 46 minuta, a velemajstor svega 49 minuta.

– Sada bi moglo biti svašta. Ovo je ubistveno – reče Otake,

gotovo ljuljajući se dok je ustajao da pođe na podnevnu pauzu.

Beli – 108 imao je dvostruki cilj. Trebalo je da preti crnom u

gornjem levom uglu table i da preseče linije unutrašnje snage crnog,

kao i da odbrani bele formacije u levom delu table. Bio je to

izvanredan potez.

U svom komentaru Vu ga je ovako okarakterisao:

– Beli – 108 bio je izuzetno teţak potez. Ĉekali smo sa ne malo

uzbuđenja da vidimo kako će biti odigran.

XXXVI

Na dan sledeće partije, posle dvodnevnog prekida, i velemajstor

i Otake su se ţalili na teškoće sa stomakom. Otake reče da ga je bol

probudio u 5 sati ujutru. Ĉim je kovertirani potez crni – 109 otvoren,

Otake se izvinio, skinuo gornji deo svog kimona i izašao.

– Zar već? – reče on iznenađeno, videvši da je beli – 110 već

odigran u međuvremenu.

– Nepristojno je što Vas nisam sačekao... – reče velemajstor.

Otake je prekrštenih ruku slušao šum vetra.

– Da li bi ovaj vetar mogli već da nazovemo zimskim hladnim

vetrom, ili je još za to suviše rano? Mislim da bi smo mogli, pošto je

već 28. novembar.

Zapadni vetar se smirio od jutra, ali s vremena na vreme i dalje

bi se osetio poneki njegov snaţni udar.

Velemajstor je gledao preteći u pravcu gornjeg levog dela table

gde se nalazio beli – 108, ali se Otake odbranio sa crnim – 109 i 111, i

tako spasao svoje pločice. Pod napadom belog, formacije crnog u uglu

bile su suočene sa teškoćama. Da li će pločice crnog umreti, da li će

doći do situacije ko?34 Bilo je raznih mogućnosti kao u kakvoj zbirci

zadataka.

– Moram učiniti nešto da spasem taj ugao – reče Otake kada je

crni – 109 otvoren. – Osećam kao da sam ga pozajmio na dugi rok i sa

visokom kamatom.

Otake se sav predao razmišljanju kako da razreši zagonetku tog

ugla i kako da povrati svoj mir.

Danas je meč iznenađujuće napredovao: 5 poteza do 11 sati.

Crni – 115 za Otakea, međutim, nije bio lak. Došlo je vreme da se sve

stavi na kocku odlučujućeg napada.

Ĉekajući da crni povuče potez, velemajstor je govorio o

restoranima u Atamiju u kojima se pripremaju jegulje. To su bili

„Đubako”, „Savašo”, i dr.

Pričao je kako je došao u Atami u ono vreme kada ţeleznica još

nije išla dalje od Jokohame. Ostatak puta prešli su u nosiljci, a

prenoćili su u Odavari.

34

Vidi fusnotu 1. Prim. prev.

– Bilo mi je 12 godina, bar tako mislim. Znači bilo je to pre 50 i

više godina.

– Kako je to bilo davno – nasmeši se Otake. – Moj otac se tada

tek bio rodio. – Ţaleći se na grčeve u stomaku on je 2-3 puta ustajao

od table, dok je razmišljao o sledećem potezu.

– On se zaista ne ţuri – reče velemajstor za vreme jednog od

njegovih odlazaka. – Sada je već više od sata?

– Uskoro će biti sat i po – odgovori mu devojka koja je vodila

zapisnik. Uto se začu podnevna sirena. – Tačno je minut. On počinje

da otkucava posle 55 sekundi – reče devojka, zagledana u svoju

štopericu na koju je bila veoma ponosna.

Vrativši se za tablu, Otake je utrljao „salometil” na čelo i

povukao zglobove svojih prstiju. Uvek je kraj sebe imao jedan lek za

oči koji se zvao „osmeh”. Izgledalo je da nije spreman da igra pre

podnevne pauze, ali se u dvanaest i 8 minuta začu brzi zveket pločice

na tabli. Velemajstor zastenja. Oslanjao se na naslon za ruke.

Uspravi se, uvučenih vilica i očiju prevrnutih na gore, kao da je hteo

da probuši rupu u tabli. Imao je debele kapke, a duboke linije od

trepavica do očiju ublaţavale su usredsređenost njegovog pogleda.

Sada je trebalo da beli brani svoje unutrašnje oblasti od jasnog

pretećeg poloţaja stvorenog potezom crni – 115. Došao je popodnevni

odmor.

Tek što je seo za tablu posle podnevne pauze, Otake odmah

ponovo ustade i pođe do svoje sobe po neki lek za grlo. Jak miris tog

leka ispuni celu sobu. Ukapao je kapljice u oči i stavio dva

porculanska termofora da zagreje rukave svog kimona.

Velemajstoru je trebalo 22 minuta za potez beli – 116. Potezi do

belog – 120 došli su brzo jedan za drugim. S obzirom na situaciju

uobičajeno bi bilo da je velemajstor prešao u brzo povlačenje sa belim

– 120, ali je on odabrao da stvori čvrst blok svojih snaga, da je,

uprkos tome, rezultat bio jedna nestabilna trougaona formacija.

Napetost je lebdela u vazduhu, odlučujući potezi su se pribliţili.

Ustuknuti značilo bi predati par poena. Nije mogao da dozvoli da u

ovako tesnom meču učini makar i tako mali ustupak. Trebalo mu je

svega jedan minut da povuče potez koji bi odredio tu tesnu razliku

između pobede i poraza, a za Otakea je taj potez bio leden poput

čelika. Zar velemajstor već odbrojava svoje poene? Brojao je brzim

malim trzajima glave. Brojanje se neumitno nastavilo.

Igre mogu da se dobiju ili izgube zahvaljujući jednom jedinom

poenu. Ako se beli tvrdoglavo drţao tih dvaju poena, onda je crni

trebalo da hrabro zakorači napred. Otake je oklevao. Prvi put se

jedna plava vena pojavi na njegovom okruglom detinjastom licu. Šum

njegove lepeze bio je grub, nervozan.

Ĉak se i velemajstor, koji je bio toliko osetljiv na hladnoću,

nervozno hladio lepezom. Nisam mogao da ih gledam. Na kraju

velemajstor odahnu i prosto skliznu u jednu udobniju pozu.

– Počinjem da mislim da ovome nema kraja – reče Otake na

kome je bio red da igra. – Vrućina mi je, morate mi oprostiti. – I on

skide svoj ogrtač.

Ohrabren Otakeom, velemajstor zabaci unazad okovratnik svog

kimona obema rukama i trţe glavu unapred. Bilo je nečeg gotovo

komičnog u tim pokretima.

– Vrućina je, vrućina je! Evo me, tu sam! Izgleda opet zauvek.

Kako bih samo ţeleo da ne moram da budem tu! Ĉinilo se da se Otake

bori protiv nekog neodoljivog impulsa. – Ĉini mi se da ću napraviti

grešku. Ĉini mi se da ću sve upropastiti!

Pošto je razmišljao o situaciji jedan sat i 44 minuta, kovertirao

je svoj potez crni – 121 u 3 sata i 43 minuta po podne.

Za 21 potez, tokom 3 partije u Itou, od crnog – 101 do crnog –

121, Otake je upotrebio 11 časova i 48 minuta. Velemajstor je

upotrebio samo jedan sat i 37 minuta. Da se radilo o nekom običnom

meču, Otake bi iskoristio sve svoje dozvoljeno vreme na svega 11

poteza.

U toj ogromnoj vremenskoj razlici ogledalo se nešto duhovno, a

moţda čak i nešto fizičko. Nisam se mogao oteti toj pomisli. Jer, i

velemajstor je, u stvari, bio poznat kao paţljiv igrač koji uvek dobro

razmišlja.

XXXVII

Svake noći duvao je zapadni vetar ali je 1. decembra ujutro, na

dan sledeće partije bilo toplo i prijatno. Osećalo se neko prolećno

podrhtavanje u vazduhu.

Prethodnog dana, posle igre šogija, velemajstor je otišao u grad

da odigra partiju bilijara. Igrao je mađong gotovo do ponoći sa

Ivamotom, Murašimom i Javatom. Sledećeg jutra bio je u bašti i već

se šetao pre 8 sati. Crveni vilini konjici leţali su po zemlji.

Javor ispod Otakeove sobe na spratu bio je još uvek poluzelen.

Otake je ustao u pola osam, bojao se da bi ga stomačni grčevi mogli

potpuno obrvati. Na stolu je imao 10 vrsta lekova.

Izgledalo je da se stari velemajstor oslobodio svoje prehlade i

sada je njegov mladi protivnik bio taj koji je patio od raznih teškoća.

Ĉudno je bilo to što je sada Otake imao više problema. Kada nije bio

za tablom, velemajstor je pokušavao da se razonodi drugim igrama.

Kada bi se vratio u svoju sobu nikada nije uzimao pločicu goa u ruku.

Otake je, izgleda, ostajao uvek blizu table, čak i za vreme dana

odmora. Sve vreme je provodio proučavajući najnovije formacije. Ova

razlika u njihovom ponašanju dolazila je ne samo od godina, već i od

njihovih različitih priroda.

– Avion „Kondor” doleteo je sinoć u pola jedanaest. Moţete li da

zamislite takvu brzinu! – reče velemajstor čim je ušao u menadţerovu

sobu. Bilo je to 1. decembra ujutro.

Sunce je radosno sijalo s druge strane papirnih vrata što su

uokvirivala sobu u kojoj se igralo, okrenutu jugoistoku.

Desilo se nešto čudno pre nego što je partija mogla da počne.

Pošto je predao pečate na proveru, Javata je otvorio koverat.

Nagnuo se nad tablu, i sa šemom u ruci traţio crnog – 121. Nije ga

mogao naći.

Igrač na koga dođe red da povuče potez na kraju partije obeleţi

svoj kovertirani potez na šemu koju zatim stavlja u koverat, ne

pokazujući je nikome. Na kraju prethodne partije Otake je izašao u

hodnik da ubeleţi svoj potez. Oba igrača su udarila svoje pečate na

koverat koji je Javata, zatim, zapečatio u drugom, većem, a onda ga

predao u hotelski sef na čuvanje za vreme prekida. Na taj način, ni

velemajstor ni Javata nisu znali kakav je bio Otakeov potez.

Mogućnosti su bile, međutim, ograničene i potez je izgledao veoma

lako predvidljiv svima nama koji smo posmatrali. Gledali smo sa

velikim uzbuđenjem. Moţda je crni – 121 zaista predstavljao vrhunac

igre.

Trebalo je da ga Javata odmah pronađe, međutim, oči su mu

lutale po šemi.

– Evo ga! – reče on napokon.

Ja sam bio nešto dalje od table i, čak i pošto je crni potez

povučen, jedva sam ga video. Kada sam ga napokon pronašao, bio

sam u čudu i nikako nisam mogao da ga sebi objasnim. Tamo negde,

na kraju gornjeg dela table, leţao je on potpuno odvojen od borbe koja

je u centru table dostizala svoj vrhunac.

Ĉak je i jednom amateru poput mene taj potez neminovno ličio

na igru iz koa u udaljeni deo table.35 Zahvati me talas odvratnosti.

Da li je Otake iskoristio to što je crni – 121 bio kovertiran? Da li je on

instituciju kovertiranog poteza upotrebio taktički? Ako je tako, on

nije bio vredan svog imena.

– Očekivao sam da će taj potez biti blizu centra – reče Javata,

smešeći se kiselo dok se povlačio od table.

Crni je krenuo da uništi masivnu poziciju belog od donjeg

desnog dela table prema centru, i izgledalo je sasvim nelogično što je

on sada na samom vrhuncu napada povukao potez na drugom mestu.

Razumljivo, Javata je kovertirani potez traţio u oblasti bitke, od

centra na dole udesno. Velemajstor je zaštitio svoje „oči”36 igrajući

beli – 122, kao odgovor na crni – 121. Osam belih pločica na vrhu

table moglo je „umreti” da to nije učinio. Bilo bi to kao da je odbio da

odgovori na potez iz koa.

Otake pruţi ruku da dohvati pločicu, ali onda nastavi da neko

vreme razmišlja.

Ruku čvrsto prekrštenih na kolenima i glave nagnute u stranu,

velemajstor je sedeo odajući utisak velike usredsređenosti. Crni – 123

za koji je trebalo 3 minuta vratio je Otakeu zadatak usecanja u

formaciju belog. On je prvo napao u donjem desnom uglu. Crni – 127

okrenuo se ponovo centru table, a crni – 129 konačno je poleteo da

35

Pošto data situacija nije bila kosituacija, nije bilo potrebe da se igra u udaljeni deo table. Taj, znači, namerni potez bio je taktički veoma važan, ali istovrmeno drzak i nezamisliv sa stanovišta nepisanog morala i običaja u svetu tradicionalnog goa kome Otake očigledno nije pripadao. Prim. prev 36

„Oči” su razne tačke u grupi koje su neophodne da bi se sprečilo osvajanje grupe pločica. Prim. prev

obezglavi trougao koji je velemajstor bio tako tvrdoglavo sastavio

potezom beli – 120.

Vu, igrač šestog ranga, prokomentarisao je to ovako:

– Ĉvrsto blokiran od strane belog – 120, crni je pošao sa

rešenošću u ofanzivni redosled od crnog – 123 do crnog – 129. To su

potezi koji odišu jakim duhom takmičarstva i koji se sreću u tesnim

igrama.

Međutim, velemajstor se izvukao iz ovog tekućeg napada i počeo

protivnapad na desnoj strani. Na taj način je blokirao prodor iz

pozicije crnog. Bio sam iznenađen, bio je to potpuno neočekivani

potez. Osećao sam kako mu se mišići ukrućuju, kao da se

velemajstorova demonska strana odjednom razotkrila pred našim

očima. Ĉinilo se da je velemajstor prešao u protivnapad, otkrivši

grešku u planu igre što je predstavljao crni – 129, koji je bio toliko

karakterističan za Otakeov stil. Ili se velemajstor, moţda,

usredsređivao na protivudar; moţda je sebe ranjavao da bi ugušio

svog neprijatelja? Ĉak sam u tom belom -130 video nešto što je manje

govorilo o ţelji za borbom nego o ljutitoj izgubljenosti.

– Baš fino. Izuzetno dobra stvar – Otake je neprestano mrmljao.

Još uvek je razmišljao o crnom – 131 kada je najavljena popodnevna

pauza.

– Baš me je lepo sredio. To je strašno, eto šta je to. Strahovito!

Ja povučem glup potez, i evo me sada uhvaćenog sa rukama

zavrnutim na leđima.

– Mora da i rat izgleda tako – reče Ivamoto sa ozbiljnim izrazom

na licu.

Svakako je mislio da kaţe da u pravoj bitki nepredvidivi

događaji i sudbine zapečaćuju sve u jednom trenu. Beli – 130 kao da

je upravo to ţeleo da nam saopšti. Svi planovi, razmišljanja igrača,

sva predviđanja nas amatera, a takođe i prognoze profesionalaca, sve

se to raširilo u tom jednom trenu.

Kao amater, ja još odmah mogoh videti da beli – 130 znači poraz

„nepobedivog velemajstora”.

XXXVIII

Ipak, osetio sam da se dogodilo nešto čudno. Ne mogu da se

setim da li smo mi prosto ispratili velemajstora na ručak ili nas je on

nekako pozvao da mu se pridruţimo, ali u svakom slučaju obreli smo

se u njegovoj sobi. Ĉim smo seli on nam reče tihim ali snaţnim

glasom:

– I ovaj meč je završen. Gospodin Otake ga je upropastio sa tim

kovertiranim potezom. Bilo je to kao da je prosuo tuš preko slike koju

smo stvarali. Onog trena kad sam ga video osetih ţelju da napustim

meč. Ţeleo sam da mu kaţem da je sada prekipelo. Zaista, mislio sam

kako bi moţda bolje bilo da odustanem. Ali oklevao sam sa odlukom i,

eto, samo sam razmišljao.

Ne sećam se da li je Javata bio s nama, ili je s nama bio Goi. A

moţda su bili i obojica. Svejedno, svi smo ćutali.

– On povuče takav potez, kako bi čitava dva dana razmišljao o

njemu! To je nepošteno! – prostenja velemajstor.

Ništa nismo odgovorili. Nismo mogli ni da se sloţimo sa

velemajstorom, a ni da branimo Otakea. Međutim, naša osećanja bila

su na strani velemajstora.

U momentu kada je potez odigran nisam bio svestan da je

velemajstor bio toliko ljut i tako razočaran da je razmišljao o

napuštanju meča. Nije bilo ni traga osećanja na njegovom licu ili u

načinu na koji je sedeo za tablom. Niko od nas nije osetio njegovu

uzbuđenost.

Posmatrali smo, naravno, Javatu kako se muči sa šemom tog

kovertiranog poteza i nismo gledali u velemajstora. Ipak, velemajstor

je odigrao belog 122 praktično za tren, za manje od jednog minuta.

Bilo je razumljivo što mi ništa nismo primetili. Velemajstor se sabrao

u tom veoma kratkom vremenu i ostao smiren do kraja partije.

Te ljutite reči velemajstorove, koji je tako hladno odigrao sledeći

potez, došle su nam kao ledeni pljusak. Osetio sam u njima

usredsređenu suštinu velemajstora koji se borio od juna do decembra.

Velemajstor je ovaj meč sastavljao kao umetničko delo.

Bilo je to kao da je jedan umetnički rad poput slike bio zamazan

crnim u momentu njegovog vrhunskog napora. Ti potezi crnog prema

belom, belog prema crnom, poprimali su odlike kreativne umetnosti,

duh i harmoniju poput muzike. Sve je izgubljeno kada se odjednom

odsvira pogrešan ton, ili kada se jedna strana u duetu odjednom

nekud vine. Remek delo goa moţe biti upropašćeno bezosećajnošću

prema protivniku. Taj potez crni – 121 koji je izazvao zaprepašćenje,

iznenađenje i, na kraju krajeva, sumnju svih nas, imao je, bez svake

sumnje, za posledicu presecanje toka i uništenje harmonije igre.

Crni – 121 postao je tema mnogih razmatranja profesionalih

igrača goa, a i u široj javnosti, takođe. Jednom amateru poput mene

taj potez je svakako izgledao čudan, neprirodan i nimalo

zadovoljavajući. Kasnije, profesionalci koji su došli, rekoše da je

upravo bilo vreme za takav potez.

– Razmišljao sam o tome kako ću kad tad odigrati crni – 121 –

pisao je Otake u svojim Razmišljanjima posle borbe.

Vu je, komentarišući taj potez, rekao:

– Posle dijagonale i veze sa belim snagama u pozicijama JO – 1

i KA – 1, čak ni na crni – 121 nije moralo da se odgovori kao što je

velemajstor odgovorio belim – 122. Mogao se braniti na poziciji O – 1.

Crni bi, među mogućim ko, u tom slučaju imao mnogo ograničenije

pretnje.

Nema sumnje da bi i Otakeovo objašnjenje bilo slično.

Potez crni – 121 došao je u momentu kada je bitka u centru

dosezala vrhunac, a, štaviše, crni – 121 bio je kovertiran. To je

posebno naljutilo velemajstora, a i pobudilo sumnje kod svih nas. U

tako teškoj situaciji igrač bi u stvari mogao da kovertira potez kao što

je crni – 121 samo kao trenutno ili privremeno rešenje, pa da do

sledeće partije, što je u ovom slučaju bilo 3 dana kasnije, moţe da

razmišlja kakav je u stvari trebalo da bude poslednji potez te

prethodne partije. Ĉuo sam čak da su pojedini igrači na velikim

turnirima takve poteze povlačili prema udaljenim krajevima table

kao da to čine iz pozicije ko, dok se čitaju poslednji dozvoljeni

sekundi, i na taj način produţavali sebi „ţivot” za još nekoliko

sekundi. Sve vrste trikova koji su izmišljeni, stavljaju se u sluţbu

boljeg korišćenja pauza, predaha i kovertiranih poteza. Nova pravila

donose novu taktiku. Moţda i nije bilo sasvim slučajno što je svaka od

4 partije od početka ponovnog igranja u Itou, završena kovertiranim

potezom crnog.

Tako je velemajstor bio spreman za finalni okršaj o čemu je

kasnije rekao:

– Prošlo je bilo vreme da se povučem sa belim – 120.

A sledeći potez bio je crni – 121.

U svakom slučaju bilo je vaţno to što je crni – 121 naljutio i

razočarao velemajstora toga jutra.

U svom osvrtu na igru, velemajstor nije ni pomenuo crni – 121.

Ipak, u knjizi Odabrani radovi o gou koja je izašla godinu dana

kasnije u okviru Sabranih dela velemajstora, velemajstor

je igru sasvim otvoreno opisao:

– Sada je bilo vreme da se na pravilan način iskoristi crni –

121... moramo primetiti da, pošto je on razmišljao veoma dugo (to

znači, čekao je sve dok beli nije odigrao dijagonalni, propraćen

vezom) crni – 121 moţda i ne bi bio dovoljan.

Pošto je Otakeov protivnik sam priznao, malo toga je ostalo

neizvesno. Tada je velemajstor bio ljut zato što je potez bio

neočekivan. U svojoj ljutnji on je neopravdano okrivio Otakea i

izrazio sumnju u njegove pobude.

Moţda je, osećajući stid zbog pomenutog pomanjkanja jasnoće,

velemajstor posebno dodirnuo crni – 121 u svojim osvrtima.

Međutim, zar nije verovatnije da je, u radu koji je objavljen godinu

dana posle meča i pola godine pre smrti, velemajstor pamtio i shvatao

prave proporcije nesporazuma, pa je mirno shvatio potez onakav

kakav je bio.

Velemajstorovo „sada je bilo vreme...” bilo je Otakeovo „kad tad

bih...” Jednom amateru poput mene ipak nije sve bilo jasno.

XXXIX

Još jedna zagonetka bila je zašto je velemajstor odigrao beli –

130 i tako obezbedio sopstveni poraz.

Velemajstor je taj potez povukao u 11 sati i 34 minuta, posle 27

minuta razmišljanja. Bilo je sasvim slučajno, pretpostavljam, što je

tako loš potez povukao iako je razmišljao blizu pola časa. Ipak,

kasnije mi je bilo ţao što nije sačekao još jedan sat, jer bi to potez

prenelo u drugi deo igre, posle podnevnog odmora. Da je on napustio

tablu i odmorio se sat i po, verovatno bi odigrao nešto bolje. Ne bi, da

se tako izrazimo, postao ţrtva prolaznog raspoloţenja. Bilo mu je

ostalo 23 sata od dozvoljenog vremena i nije trebalo da se brine za sat

ili dva. Međutim, velemajstor nije bio čovek koji bi pauzama

taktizirao. Potez crni – 131 je, u stvari, pauzu upotrebio u svoju

korist.

Beli – 130 bio je poput protivnapada u teškoj situaciji i Otake je

rekao da ga je taj potez ostavio „uhvaćenog, sa rukama uvrnutim na

leđima”.

Vuov komentar je glasio:

– Bila je to teška situacija. Beli – 130 je moţda ličio na dobar

potez koji je odgovorio na napad crnog.

Ipak, nije trebalo da se beli povuče pred napadom, bilo kako da

o tome razmišlja. Povlačiti se iz tako oštrog sukoba sa tako

nepokolebljivim izazovom, značilo je i potpunu predaju.

Za vreme partija u Itou, Otake je igrao oprezno, solidno, sa

puno kontrole i sa obazrivošću koje je samo podrţavala njegovu, i

inače, obazrivu igru. Iznenadni prolom njegove sakupljene snage

došao je sa potezom crni – 129. Ĉinilo se da Otake nije bio nimalo

iznenađen ili zbunjen povlačenjem belog kao što smo, recimo, bili mi.

Da je beli osvojio 4 crne pločice na desnoj strani, crni bi, jednostavno,

napao formacije belog koje su se nalazile na centru table. Crni nije

odgovorio na beli – 130 već je, jednostavno, produţio crni – 129, crnim

– 131. Beli se vratio na odbranu centra sa belim – 132. Bilo bi daleko

bolje da je odgovorio direktno na crni – 129.

Velemajstor je za ovim potezom ţalio u svojim osvrtima na igru.

– Beli – 130 bio je fatalna greška. Trebalo je da odmah

presečem u pravcu HO – 9, pa da vidim kako bi crni odgovorio. Da je,

na primer, odgovorio na HO – 8 tada bi beli -130 bio ispravan potez.

Ĉak i da se proširio kao što je učinio sa crnim – 131, nije bilo razloga

da beli ţuri sa proširenjem na NI – 12, već je mogao da se tiho

prestroji na ĆI – 11. Do kakvih god varijacija da je došlo, linije bi bile

mnogo komplikovanije nego što su ove koje sada imamo na šemi, i

došlo bi do veoma oštre borbe – oči u oči. Međutim, došlo je do

dokusurujućeg napada posle crnog – 133. Koliko god da je crni bio

izbezumljen u traţenju izlaza, beli je bio bez ikakve snage da mu taj

poraţavajući talas uzvrati.

Taj fatalni potez značio je psihičku i fizičku grešku i, naravno,

poraz. Ĉak i ja sam tada, kao amater, smatrao da je beli – 130, koji je

izgledao kao jak potez, predstavljao neku vrstu povlačenja za

velemajstora koji je sve vreme bio na defanzivi i koji je taj talas

pokušavao da preokrene, a u isto vreme sam osećao da je njegovo

strpljenje na kraju i da više ne moţe da izdrţi. Međutim, reče, mogao

je sebe da spase, da je presekao crnog u jednoj jedinoj tačci. Izgledalo

bi da je do greške došlo usled nečega što je bilo više od čiste ljutnje,

koju je velemajstor osećao čitavog prepodneva. Međutim, ne moţemo

biti sigurni. Sam velemajstor nije mogao znati kakvi su talasi

sudbine koji se u njemu komešaju, niti šta će uslediti iz tih prolaznih

raspoloţenja.

Dok je velemajstor igrao belog 130 začuo se zvuk prekrasne

frule koji je dolazio do nas i donekle ublaţavao oluju koja se komešala

nad tablom.

Velemajstor je slušao. Izgledalo je da se nečeg seća.

– Gore, sa brda, pogledaj dolinu.

Sve u redu jedna do druge cvetaju dinje.

– To je prva melodija koja se na svirali nauči. Postoji još jedna

vrsta bambusove svirale koja ima jednu rupu manje nego ova. Zovu je

jednolična, znate.

Otake je o crnom – 131 ne uključujući popodnevnu pauzu,

razmišljao čitav čas i 15 minuta. U dva sata posle podne uzeo je

pločicu u ruku.

– Da li da...? – zastade, ali onda ipak odigra potez.

Velemajstor koji je sedeo sasvim uspravno, nagnuo je glavu

unapred i klatio je nervozno u pravcu ivice mangala. Buljio je u tablu,

prebrojavao poene.

Trougaona formacija belog koju je presekao crni – 129 bila je

sada pod udarom crnog – 133, i to na drugoj strani. Kako su pločice

belog matirane, posle poteza koji je bio dole kraj crnog – 139,

„kardinalni potezi” i promene o kojima je Otake govorio, uobličavali

su se oko i ispod tri bele pločice. Crni je napao samo srce formacije

belog. Gotovo da sam mogao čuti zvuk poraza.

– Ne znam. Sve je to isto. Zaista ne znam... – mrmljao je

velemajstor i ljutio se, hladio lepezom. Razmišljao je da li da napadne

dve crne pločice koje su se nalazile kraj njegovih, ili da nastavi sa

svojom linijom povlačenja.

– Ne znam, zaista ne znam.

Ipak, sledeći potez je povukao neverovatnom brzinom, posle

svega 28 minuta razmišljanja. Uneli su čaj i nešto za jelo.

– Ne osećam se dobro. Hvala Vam na posluţenju, ali ne mogu...

– Otake je odbio posluţenje koje mu je velemajstor nudio.

– Moţete smatrati da je to više lek nego hrana.

– Bio sam siguran da će ovo biti kovertirani potez. Vi tako brzo

igrate, majstore. Osećam kako mi se od toga vrti u glavi. Ništa me ne

uzbuđuje više od toga – reče Otake, razmišljajući o potezu beli – 140.

Crni – 145 bio je kovertiran. Otake uze pločicu u ruku i nastavi

da razmišlja. Tako je došlo i vreme predviđeno za kraj partije. On se

povukao u hodnik i uobličio svoj kovertirani potez. Velemajstor je

nastavio da bulji u tablu. Njegovi donji kapci izgledali su zapaljeni i

malo natečeni. Za sve vreme tokom partija u Itou on je neprestano

gledao na sat.

XL

– Mislim da bih ţeleo da danas završimo, ako je to ikako

moguće – reče velemajstor menadţerima 4. decembra ujutro.

Za vreme prepodnevne partije on se obrati Otakeu:

– Kako bi bilo da danas završimo?

Otake klimnu glavom i ne reče ništa.

Kao verni izveštač sa bojnog polja, osećao sam kako mi se pri

pomisli da posle više od godinu dana ovaj meč danas dolazi kraju

nešto skuplja u grudima. A velemajstorov poraz bio je svima jasan.

Bilo je to takođe pre podne, u vreme kada Otake nije bio kraj

table. Velemajstor nam se obratio i rekao prijatno se smešeći:

– Sada je sve gotovo. Više tu nema šta da se učini.

Ne bih se mogao setiti kada je on pozvao berberina, no ovog

jutra podsećao me je na sveštenika obrijane glave. Došao je u Ito sa

dugom kosom koja je bila očešljana ravno, na razdeljak i, kao i u

bolnici, ofarbana u crno. Sada je, međutim, odjednom bila kratko

podšišana. Šta smo mogli zaključiti posmatrajući ovu promenu?

Velemajstor je ipak izgledao mlad i sveţ kao da je čitav taj sloj, koji je

starenje donelo, u trenutku nestao.

4. decembar bila je nedelja. U bašti je bilo svega par šljivinih

cvetova. Pošto je mnogo gostiju u subotu došlo u hotel, partije su se

sada igrale u novom delu hotela, u sobi koja je ranije uvek bila moja,

a nalazila se do velemajstorove. Velemajstorova soba bila je na kraju

nove zgrade. Menadţeri su se prethodne večeri preselili u dve sobe

koje su se nalazile odmah iznad njih. U stvari, oni su pokušavali da

velemajstora zaštite od navale ostalih gostiju. Otake, koji je bio

smešten na drugom spratu nove zgrade, preselio se pre par dana u

prizemlje. Osećao se loše i, kako je i sam rekao, penjanje gore dole

zadavalo mu je dosta poteškoća.

Nova zgrada bila je okrenuta prema jugu. Bašta je bila

prostrana i otvorena, tako da je sunčeva svetlost nesmetano padala

blizu go table.

Sa glavom naherenom na jednu stranu i obrvama koje su se

grčile, velemajstor je potpuno uspravno sedeo kraj table i netremice

buljio u nju dok se otvarao kovertirani potez crni – 145. Otake je

igrao brţe, moţda zato što je sada znao da je pobedio.

Napetost poslednjeg susreta sasvim se razlikovala od napetosti

koja je vladala na početku ili tokom igre.

Sad se činilo da prosto varnice sevaju iz ogolelih ţivaca. Bilo je

nečeg veličanstvenog i vrednog divljenja kod ta dva čoveka

prepuštena borbi prsa u prsa. Njihovo disanje je bilo ubrzano kao kod

dva ratnika koji se kasape bodeţima; činilo se da se rasplamsavaju

vatre znanja i mudrosti.

Bio je to trenutak kada bi, da se radilo o nekoj običnoj igri,

Otake prešao na svoj sprint i odigrao stotinak poteza u toku

poslednjih nekoliko dozvoljenih minuta. Imao je još uvek nekih 6-7

časova pred sobom. Ipak, kao da je plovio na talasu svoga uzbuđenja

izgledalo je da je rešen da u tom zaletu izdrţi do kraja. Pločicu bi

uzimao kao da sam sebe goni bičem, a zatim bi, s vremena na vreme,

padao u periode razmišljanja. Ĉak je i velemajstor ponekad

razmišljao i oklevao dok je drţao pločicu u ruci.

Posmatrajući ove poslednje trenutke igre osećao sam kao da

posmatram brze pokrete precizne mašine. Ĉinili su mi se kao

neumoljiva matematička progresija, a bilo je tu i nekog estetskog

zadovoljstva u poretku i zvaničnom načinu na koji se igra razvijala.

Posmatrali smo bitku koja je poprimila jasne obrise. Konture samih

igrača, čije oči tablu nisu ni za tren napuštale, samo su pojačavale

utisak zvaničnosti.

Od poteza crni – 177 do poteza beli – 180, izgledalo je da je

Otake u stanju unutarnjeg razdora, u čeljustima misli koje su za

njega bile i suviše jake i koje nije mogao da kontroliše. Njegovo

okruglo puno lice odisalo je savršenošću i harmonijom budne glave.

Bilo je to jedno neopisivo divno lice – moţda je on već pripadao nebu

umetničkog oduševljenja. Ĉinilo se da je zaboravio na svoje probleme

sa stomakom.

Gospođa Otake sa preslatkim Momotarom u rukama, verovatno

nije mogla da priđe bliţe od silnog uzbuđenja i zabrinutosti, pa se

šetala u bašti iz koje bi, s vremena na vreme, uputila po neki briţni

pogled u pravcu sobe u kojoj su bili igrači.

Velemajstor, koji je upravo odigrao beli – 186, podigao je glavu

u trenutku kada se začuo zvuk duge sirene koji je dolazio iz pravca

plaţe.

– Za sve Vas ima mesta – reče on prijatno okrećući se prema

nama.

Pošto se jesenji turnir završio, priključio nam se i Onoda, igrač

šestog ranga. I drugi su posmatrali kraj igre: Javata iz udruţenja,

Goi i Sunada iz Nićinići novina, specijalni izveštač Nićinići novina za

partije u Itou, menadţeri i drugi funkcioneri. Svi su oni bili okupljeni

u predsoblju, a neki su čak stajali i preko praga. Velemajstor ih je

pozvao da priđu bliţe tabli.

Budin izraz lica na Otakeu trajao je svega tren. Njegovo lice

ponovo posta ţivo i obasjano ţeljom za borbom. Mala divna uspravna

figura velemajstora koji je brojao poene, činilo se da poprima

veličanstvenost koja je činila vazduh oko njega nepomičnim. Kada je

Otake odigrao crnog – 191 velemajstorova glava je pala napred, oči su

mu bile široke i primakao se bliţe tabli. Obojica su se ţurno hladili

lepezama. Podnevna pauza usledila je za potezom crni – 195.

Popodnevna partija je premeštena na uobičajeno mesto, sobu 6

u glavnom zdanju.

Nebo se naoblačilo odmah posle podneva, a vrane su neprestano

graktale. Iznad table nalazila se sijalica od 60 vati. Blesak

sijalice od 100 vati bio bi suviše neprijatan. Boja pločica se bledo

odsijavala po tabli. Moţda je u čast ove poslednje partije vlasnik

hotela promenio sliku u tokonomi, tako da se sada tu nalazila slika

Kavabate Gjokušoa. Tu sliku su sačinjavala dva mala pejzaţa. Ispod

njih se nalazila mala statua Bude na slonu, a kraj nje činija sa

šargarepama, krastavcima, paradaizom, pečurkama, peršunom...

Ĉuo sam da su poslednji trenuci velikog meča bili toliko

stravični, da gotovo niko nije mogao da izdrţi da im prisustvuje.

Uprkos svemu tome, velemajstor je izgledao potpuno miran. Niko ne

bi mogao primetiti da je on taj koji gubi. Otprilike oko dvestotog

poteza rumenilo mu obli jagodice i tada se prvi put moglo reći da je

moţda malo uzbuđen. Skinuo je šal ali je njegov poloţaj ostao u

svakom pogledu besprekoran. Bio je potpuno miran kada je Otake

povukao poslednji potez, crni – 237.

Dok je velemajstor povlačio potez na neutralnom, Onoda reče:

– Majstore, to će biti 5 poena...

– Da, 5 poena.

Gledajući ispod natečenih kapaka, on se ni ne pomeri da izmeni

poredak na tabli.

Igra je završena u 2 sata i 42 minuta po podne.

– Ocenio sam da će to biti 5 poena i pre nego što su preuredili

pozicije na tabli – reče to sledećeg dana velemajstor, dok je, smešeći

se, govorio o svojim utiscima sa meča.

– Procenio sam da će biti 68 prema 73. Međutim, mislim da ne

biste došli do tog rezultata, ako biste, u stvari, izvršili preraspodelu

na tabli.

Velemajstor je sam izvršio preuređenje table i došao do

rezultata 56 prema 51 za crnog.

Niko nije predviđao razliku od 5 poena dok crni nije uspeo da

uništi bele formacije posle tog fatalnog poteza beli – 130. Bilo je

neobazrivo od velemajstora što nije preuzeo ofanzivu i presekao crnog

u tački HA – 18 sa, recimo, potezom beli – 160. I sam velemajstor je

rekao da je tako izgubio šansu da smanji Otakeovu pobedu. Jasno je

da bi takav potez smanjio broj poena sa kojima je Otake pobedio na,

recimo, tri čak i uprkos nesrećnom potezu beli – 130. Šta li bi u tom

slučaju bio i ishod, da velemajstor nije napravio taj nepromišljeni

potez i da nije došlo do „kardinalnih promena”? Da li bi to značilo

poraz crnog? Kao amater ne mogu reći ništa, ali ne verujem da bi crni

izgubio. Gotovo sam počeo da verujem da bi Otake uspeo da izbegne

poraz, čak i da je tokom igre morao da saţvaće svoje pločice u

paramparčad. O tome je govorio njegov stil igre, njegova rešenost i

njegova vera u pobedu.

Međutim, isto bi se moglo reći da je šezdeset trogodišnji

velemajstor, koji je uz to bio i teško bolestan, dobro igrao odbrambenu

igru kako bi se zaštitio od jakih napada jednog od najboljih

predstavnika novog goa, sve do onog trenutka u meču kada mu je

inicijativa potpuno ispala iz ruku. On nije koristio lošu igru crnog,

niti je primenjivao neku svoju posebnu strategiju. Prirodni tok igre

doveo je do tesnog i komplikovanog meča. Ipak, moţda upravo zbog

velemajstorove bolesti, igri je nedostajalo izdrţljivosti i upornosti.

„Nepobedivi velemajstor” izgubio je svoj poslednji meč.

– Ĉinilo se da je velemajstorov princip bio da sve stavi u igru

protiv onoga koji je bio sledeći po redu, koji bi mogao da ga nasledi –

bile su reči jednog od učenika.

Velemajstor svakako ne bi tim rečima izrazio svoje principe, ali

je svakako ostao veran takvom načinu igre tokom čitave svoje

karijere.

Sledećeg dana sam se vratio kući u Kamakuru. Posle toga sam

pošao na put u Ise i Kjoto, kao da sam beţao sa bojnog polja na kome

prosto nisam bio u stanju da završim svojih 66 novinskih izveštaja.

Ĉuo sam da je velemajstor ostao u Itou i ugojio se par kilograma

tako da mu je teţina prešla preko 35 kilograma, kao i da je posetio

Dom za vojni oporavak sa nekih 20 kompleta pločica za go. Krajem

1938. godine hoteli na toplim izvorima i po banjama već su sluţili za

oporavak vojnika.

XLI

Bilo je to na Novu godinu – dve godine posle svega ovoga i tačno

godinu dana posle oproštajnog meča. Velemajstor i njegova dva

učenika, Maeda i Urašima, prisustvovali su novogodišnjim

svečanostima u školi velemajstorovog zeta Takahašija, igrača

četvrtog ranga, koji je davao časove u svojoj kući u Kamakuri. Bilo je

to 7. januara. Tog dana sam prvi put od vremena meča video

velemajstora.

Odigrao je dva školska meča, ali izgledalo je da ga i to zamara.

Ĉinilo se da pločice ne stvaraju nikakav zvuk dok ih on lagano

postavlja na tablu, onako nemoćan da ih drţi u prstima. Za vreme

drugog meča, njegova ramena povremeno su se klatila od disanja.

Kapci su mu bili natečeni. Taj otok nije izgledao posebno primetan,

ali me je podsetio na to kako je velemajstor izgledao u Hakoneu. Još

uvek nije bio zdrav.

Pošto su njegovi protivnici bili amateri i mečevi igrani samo

radi veţbanja, trebalo je da velemajstor lako pobeđuje. On se,

međutim, kao i uvek potpuno predavao igri. Rezervisali smo mesta za

večeru u jednom hotelu na morskoj obali i drugi meč je bio prekinut

kod poteza crni – 130. Velemajstorov protivnik bio je talentovan

amater prvog ranga, kome je on dao preimućstvo od 4 pločice. Crni je

snagu ispoljio otprilike oko sredine igre i pritiskao na široke ali dosta

tanke pozicije belog.

– Izgledalo je da je crni u boljoj poziciji? – upitah Takahašija.

– Da, izgleda da je tabla pripadala crnom. Beli je u neprilici.

Naš velemajstor postaje pomalo senilan. On se predaje mnogo lakše

nego ranije. Izgleda da više, u stvari, i ne moţe da igra. Od tog

poslednjeg meča on se strahovito srozao – odgovori mi on.

– Da, izgleda da je brzo ostareo.

– On je postao pravi pravcati starac. Pitam se da li bi do toga

došlo da je u tom poslednjem susretu pobedio.

– Videćemo se u Atamiju – rekoh velemajstoru kada sam

polazio iz hotela.

Velemajstor i njegova ţena stigoše u Urokoju 15. januara. Ja

sam već bio odseo u Đurakuu nekoliko dana pre toga. Pođoh u

Urokoju sa ţenom 16. januara po podne. Velemajstor odmah pripremi

tablu za šogi i odigrasmo dve partije. Ja veoma loše igram šogi i

nisam baš bio oduševljen za igru, tako da me je bez po muke pobedio,

čak iako mi je dao veliku prednost. Neprestano je pokušavao da nas

nagovori da ostanemo na večeri, da se dobro ispričamo.

– Zaista je jako hladno. Kada bude toplije moramo poći do

Đubakoa ili do Ćikujoa.

Toga dana je nemilosrdno padao sneg.

Velemajstor je voleo jegulje. Pošto smo otišli, on je otišao da se

okupa. To mi je rekla njegova ţena. Ţena mu je pomogla. Kasnije,

kada je već legao, obuzeli su ga bolovi u grudima i teško je disao.

Umro je dva dana kasnije pred zoru. Takahaši nas je obavestio

telefonom. Otvorio sam šalone. Sunce još nije bilo izašlo. Razmišljao

sam o tome da nije ta naša poslednja poseta bila za njega isuviše

naporna.

– A toliko je ţeleo da nas zadrţi na večeri – reče moja ţena.

– Da.

– I njegova supruga nas je nagovarala. Ĉinilo mi se da nije

trebalo da odbiješ. Rekla je posluţiteljici da ćemo na večeri biti kod

njih...

Znao sam to. Međutim, bojao sam se da se on ne prehladi.

– Ne znam da li je on to razumeo. Zaista je ţeleo da ostanemo i

plašim se da se nije moţda uvredio. Stvarno nije ţeleo da pođemo.

Trebalo je da to bez opiranja prihvatimo. Zar ne pretpostavljaš da je

bio usamljen?

– Da. Ali on je uvek bio usamljen.

– Bilo je hladno, a ipak nas je ispratio do vrata.

– Molim te prestani više... strašno to mrzim. Mrzim kada ljudi

umiru.

Njegovo telo je tog dana prebačeno u Tokio. Iz hotela je bilo

preneto u prekrivaču; bilo je tako malo da je jedva izgledalo da ga

uopšte ima. Stajao sam sa ţenom nedaleko, čekajući da pođu.

– Nema cveća. Hej, gde li ono beše cvećara?! Idi da kupiš cveće.

Poţuri, pre nego što krenu... – naredih ţeni.

Moja ţena se vrati trčeći. Predadoh cveće velemajstorovoj

udovici, koja je bila u istim kolima sa umrlim velemajstorom.