yasunari kawabata - velemajstor, snežna zemlja

7/23/2019 Yasunari Kawabata - Velemajstor, Snežna Zemlja

http://slidepdf.com/reader/full/yasunari-kawabata-velemajstor-snezna-zemlja 1/250



Yasunari Kawabata

VELEMAJSTOR

* * * * * * * * * * * *

SNEŽNA ZEMLJA



VELEMAJSTOR



I

Velemajstor igre go1, Šusai, dvadeset prvi iz Honinbo loze,umro je u Atamiju u hotelu Kurokoja, ujutro 18. januara 1940.

godine. Imao je šezdeset šest godina.

18. januar je datum koji se u Atamiju lako pamti. U znak

sećanja na čuvene reči „mesečina noći ovog meseca” Koničija, glavnog junaka Ozakijevog romana Zlatasta đavolica, kojima je on morsku

obalu Atamiju učinio besmrtnom, 17. januar je postao festival OzakiKojoa2. Velemajstor Šusai umro je dan posle festivala.

Knjiţevni i umetnički događaji uvek prate ovaj festival. Godine1940, kada je velemajstor umro, ove su aktivnosti bile bogatije nego

ikada, slaveći ne samo Ozaki Kojoa, nego i druga dva pisca čije suveze sa Atamijem bile čvrste, Takajama Ćogjua i Cuboući Šojoa.Povelja grada bila je dodeljena Takedi Tošihiku, Osaragi Điru iHajaši Fusau, trojici pisaca koji su tokom te godine u svojim delimagovorili o Atamiju. Kako sam u to vreme bio u Atamiju, i sam sam

učestvovao na festivalu. Sedamnaestog januara uveče gradonačelnik Atamija priredio je

banket u hotelu Đuraku gde sam odseo. U zoru me je probudiotelefonski poziv kojim su me obavestili da je velemajstor umro.

Odmah sam pošao u hotel Urokoja da odam poštu preminulom. Posle

1 Igra go, kao i šah, voi poreklo iz Inije. Pravila goa su veoma jenostavna, ali načini igranja i mogudnosti

igre su gotovo bezgranični, onosno, mogude su varijante o fantastične cifre 10750

. Četiri osnovna pravila igre glase:

I. Dva igrača, crni i beli, stavljaju svoje pločice na bilo koji sloboni presek na tabli koja je izeljena na 19 puta19 delova pravim linijama koje se međusobno seku po uglom o 90°. Pločica seki (što na japanskom značikamen) može biti pomerana sa mesta na koje je postavljena samo ako je osvojena (zarobljena).

II. Ako pločicu ili grupu pločica potpuno okruže protivnikove pločice, smatra se da su osvojene i bivajuudaljene

sa table.

III. Svaka zarobljena pločica ili polje vrei jean poen. IV. Pravilo koje reguliše takozvani ko.Dupliranje poteza nije ozvoljeno ako je konfiguracija snaga na tabli takvaa bi igrače na to navoila. Ovo pravilo u praksi znači a, ako zahvaljujudi oređenoj situaciji na tabli, recimo,crni osvoji belog, ona beli tu istu situaciju ne može iskoristiti a bi, reverzirajudi isti potez, osvojio crnog.Znači,o upliranja korišdenja jene situacije ne može odi, onosno go je situacijski jenokratan. I ovo pravilo je sasvim bazično i logično, jer a nije toga, ona bi se, teorijski, uneogle moglo protezati takvo uzajamnoosvajanje. Igru go su sa filozofske i logičke tačke gleišta razmatrali Konfučije, Ajnštajn i mnogi rugi, a

Kavabata je Velemajstorompokušao a nam ovu igru i umetnički transponuje. Prim. prev. 2 Ozaki Kojo (1868-1903), poznati japanski romanopisac, jedan od doajena savremene japanske proze. Prim.

prev



doručka u hotelu, pošao sam sa ostalim piscima i gradskim ocima dapoloţim cveće na grob Ozaki Kojoa, a zatim u šljivov vrt, gde je uzdanju Bušoan priređena svečana večera. Izašao sam na pola večere iponovo krenuo u Urokoju da slikam preminulog velemajstora i da

prisustvujem ispraćaju njegovih posmrtnih ostataka u Tokio. Velemajstor je bio stigao u Atami 15. januara, a 18. je umro.

Kao da je došao da bi ovde umro. Posetio sam ga dan po dolasku ,

kada smo odigrali dve partije šogija3. Te večeri mu je iznenadapozlilo i umro je ubrzo posle mog odlaska. To su bile njegove

poslednje partije šogija, igre koju je toliko voleo. Ja sam, kao novinar,pratio njegov poslednji šampionski turnir igre go, bio njegov poslednji

protivnik u igri šogi i poslednji koji je fotografisao njegovo mrtvo lice.

Prilika da ga dobro upoznam pruţila mi se kada me je redakcija„Tokio nićinići novina” (sadašnjih „Mainići novina”) angaţovala daizveštavam sa tog poslednjeg turnira. Ĉak i za jedan turnir,organizovan pod pokroviteljstvom novina, propozicije su bile izuzetno

sloţene, i po tome je taj turnir ostao bez premca. Turnir je počeo 26. juna 1938. godine u Tokiju u zdanju Kojokan, u Šiba parku, a završiose 4. decembra u hotelu Dankoen u Itou. Jedan meč trajao je gotovopola godine. Igralo se četrnaest partija. Ja sam poslao šezdeset četiriizveštaja. Zbog bolesti velemajstora došlo je do prekida od tri meseca,

od polovine avgusta do polovine novembra. Radilo se o teško j bolesti,koja je meču dodala crtu posebne uzbudljivosti. Moglo bi se reći da je,na kraju, ovaj meč i odneo velemajstorov ţivot, jer se on posle njeganikada nije sasvim oporavio, a za nešto više od godinu dana je i umro.

3 Šogi je igra slična šahu, takođe potekla iz Indije. Igra se na 81-om polju, pri čemu suprotne strane imaju po

20 figura. Osvajač može osvojene figure vratiti u igru. Prim. prev.



II

Tačnije, meč se završio 4. decembra 1938. godine u 2 sata i 42minuta po podne. Poslednji potez bio je crni – 237.

Velemajstor je bez reči povukao potez na neutralno.

– To je pet poena! – reče Onoda, jedan od sudija šestog ranga.

To je rekao verovatno iz saţaljenja prema velemajstoru, ţelećida mu uskrati bar nešto od neprijatnosti što bi preuređivanje tablena licu mesta donelo, čime bi njegov poraz od pet poena postao takobolno očigledan.

– Da, pet poena – promrmlja velemajstor, gledajući ispodotečenih kapaka. Nije se ni pomerio da bi promenio raspored na tabli.

Svi prisutni su, kao jedan, ostali nemi.

– Da nisam morao u bolnicu, ovo bi bilo gotovo još u Hakoneu – reče velemajstor smireno kao da je ţeleo da ublaţi neprijatnusituaciju.

Pitao je koliko je ukupno vremena upotrebio u igri.

– Beli je upotrebio devetnaest časova i pedeset sedam minuta.Još tri minuta pa biste iskoristili pola dozvoljenog vremena – rečemladić koji je vodio zapisnik. – Crni je iskoristio trideset četiri časa idevetnaest minuta.

Igrači visokog ranga bi obično imali na raspolaganju desetčasova igre, ali je kod ovog meča napravljen izuzetak i dozvoljenovreme povećano četiri puta. Crnom je ostalo još nekoliko časova, ali jetrideset četiri sata, koje je iskoristio, bilo ipak izuzetno mnogo. Ustvari, to je verovatno bio jedinstven slučaj u analima ove igre od

kada su uvedena vremenska ograničenja. Bilo je blizu tri kada je igra završena. Posluţiteljica je unela čaj.Svi smo sedeli u tišini, očiju prikovanih za go tablu.

Velemajstor upita svog protivnika Otakea, igrača sedmogranga:

– Ĉaj za Vas? Da li će ovo biti dovoljno?

– Hvala, majstore – rekao je mladi igrač na kraju igre i ostao da sedi nepomično, pognute glave. Ruke su mu bile

pravilno postavljene na kolenima, a lice bledo kao krpa.



Podstaknut velemajstorom, koji je počeo da sklanja bele pločice,i on stade da sklanja crne i stavlja ih u kutiju. Velemajstor ustade i,

kao i nekog običnog dana naizgled mirno napusti prostoriju.Nijednom rečju nije prokomentarisao igru. Mlađi igrač, prirodno, nije

ni imao šta da kaţe. Da je on izgubio, moţda bi se osetio pozvanim danešto kaţe.

Vratio sam se u svoju sobu i seo gledajući kroz prozor. Otake sezapanjujućom brzinom presvukao u štepani kimono i izašao u baštu.Sedeo je na klupi na drugom kraju bašte, sam, čvrsto prekrštenihruku. Buljio je u zemlju. Ĉinilo se da tamo, u prostranoj hladnoj

bašti, u predvečerje kasne jeseni, o nečemu duboko razmišlja.Odgurnuo sam staklena vrata i izašao na trem.

– Gospodine Otake! – povikao sam.Okrenuo se i pogledao me gotovo ljutito. Ĉini mi se da je plakao.

Vratio sam se u sobu. Ušla je velemajstorova ţena:

– Bili ste tako ljubazni prema nama za sve ovo vreme.

Izmenjali smo nekoliko reči i uto je Otake već napustio baštu.Pošto se ponovo na brzinu preobukao, ovaj put u svečani kimono,

pošao je da se javi velemajstoru i raznim menadţerima iorganizatorima. Navratio je i k meni.

I sam pođoh da se javim velemajstoru.



III

Sledećeg dana, posle završetka polugodišnjeg meča, menadţeri iostali su se ţurno spremali da krenu. Bilo je to uoči dana probnevoţnje na novoizgrađenoj ţeleznici u Itou.

Glavna ulica bila je svetla i ukrašena i zbog voza koji je trebaloda počne da saobraća početkom novogodišnjih praznika. Ja sam bio„zatočen” u hotelu, ili „konzerviran”, kako se to kaţe prema

propozicijama koje nameću potpunu izolaciju igre i svih onih koji sanjom imaju bilo kakve veze. Sada, u autobusu na putu kući, saukrasima koji su ţivo svetlucali svuda okolo, osećao sam seoslobođen, kao da sam izronio iz tamne pećine. Sveţe iskopana

zemlja na prilazima novoizgrađenoj stanici, krhke kuće, nered idarmar novog grada, kao da su mi govorili o celokupnoj vitalnoj snazi

spoljašnjeg sveta.

Kada je autobus napustio Ito i uputio se priobalnim putem,

prošli smo pored ţena koje su uprtile na leđa sveţnjeve grana. Nekesu u rukama nosile srebrnastu paprat za novogodišnje ukrase, a nekesu je uvezale u sveţnjeve. Odjednom poţeleh da budem među

ljudima. Osetih kao da sam prešao preko planine i ugledao dim kojise vije iz udaljenog sela. Ĉeznuo sam za uobičajenim tokovimasvakodnevnog ţivota, pripremama za novogodišnje praznike i svimtim malim stvarima. One ţene su bile sakupile dovoljno drva ivraćale se svojim kućama na večeru. More je svetlelo tako prigušenimbleskom da se nije moglo razaznati odakle to svetlost dolazi. Boja

koju sam osećao u krajevima tame, bila je boja zime.

Na velemajstora sam mislio čak i u autobusu. Moţda je čeţnjaza ljudima koju sam tada osećao bila podstaknuta upravo mojimsaosećanjima s njim.

Svi koji su bili angaţovani oko meča već su otputovali. Samo sustari velemajstor i njegova ţena ostali u hotelu u Itou.

Nepobedivi velemajstor je izgubio svoj poslednji šampionskimeč. Moglo bi se očekivati da bi on prvi ţeleo da se oporavi odiscrpljujuće borbe koju je vodio kako protiv Otakea, tako i protiv

bolesti. Bilo bi prirodno da se odmah odluči na promenu vazduha. Dali je velemajstor bio, moţda, donekle čudan i neodređen? Iako su

razni organizatori, a i ja sam, kao izveštač sa meča, došli u situacijuda to mesto više ne moţemo da podnosimo i napustili ga traţeći spas,



poraţeni velemajstor je u njemu ostao sam. Da li je i sada sedeo tamoizgubljen kao i obično, ostavljajući kod ljudi utisak potištenosti iumora? Kao da je time ţeleo da im kaţe kako ih i ne primećuje.

Njegov protivnik Otake, igrač sedmog ranga, među prvima jenapustio Ito. Za razliku od velemajstora koji nije imao dece, Otake jeţurio svojoj punoj kući.

Mislim da je to bilo dvetri godine posle meča. Stiglo mi je pismonjegove ţene u kome reče da ih sada u kući ima šesnaestoro. Ţeleosam da ih posetim. Otišao sam da izjavim saučešće kada je Otakeuumro otac. Ova moja prva poseta došla je veoma kasno pošto je odsahrane prošlo blizu mesec dana. Sam Otake nije bio kod kuće, ali me

je njegova ţena primila u salonu. Način na koji se prema meni

ophodila govorio je da sam joj prizvao prijatna sećanja. Pošto smoizmenjali učtive pozdrave, ona priđe vratima i pozva ukućane:

– Dođite svi.

Začu se topot koraka i četvoro petoro mladih uđe u salon.Postrojili su se u red kao deca na prozivci. Ĉinilo mi se da su toOtakeovi učenici. Bilo ih je od jedanaest do oko devetnaest godina.Među njima je bila i visoka, punačka devojka rumenih obraza.

– Pozdravite gospodina – reče gospođa Otake pošto mi ih jepredstavila.

Oni naglo nakloniše glave u znak pozdrava. Osetio sam toplinudoma. Nije bilo ničeg sračunatog u tom prizoru. Ova kuća je bila odonih u kojima se tako šta sasvim spontano događa. Kada su mladinapustili salon, čuo sam ih kako glasno čavrljaju kroz kuću. GospođaOtake me je pozvala gore gde sam, radi veţbe, odigrao partiju sa

jednim Otakeovim učenikom. Unosila je jelo za jelom. Moja poseta jedugo trajala.

U šesnaestoro ukućana, bili su uključeni i učenici. Među

mlađim profesionalnim igračima niko osim Otakea nije drţao četiri pet učenika u kući. To je svedočilo o Otakeovoj popularnosti ibogatstvu, a moţda još više o njegovoj ljubavi prema domaćem ţivotui deci, o ljubavi koja kao da se protezala i na ostale.

„Konzerviran” za vreme poslednjeg meča, Otake bi telefonirao

svojoj ţeni čim bi se koja od partija završila.

– Danas je velemajstor igrao do...

I on bi joj saopštavao poziciju kod poslednjeg poteza.



Govorio bi joj samo to ne kazujući joj ništa što bi moglonagovestiti kako meč teče. Ja bih ga slušao kako je izveštava i osećaokoliko su mi oboje dragi.



IV

Na dan svečanosti otvaranja meča u Kojokanu crni je povukao jedan potez, a i beli takođe samo jedan. Sledećeg dana bili su tek napoziciji beli – 12. Meč je tada premešten u Hakone. Velemajstor,razni menadţeri i osoblje krenuli su zajedno. Pošto se igra još nijebila rasplamsala, znaci razmimoilaţenja su bili još daleko. One večerikada smo stigli u Taiseikan u Dogašimi, velemajstor se odmarao uzsvoj uobičajeni aperitiv nešto manji od bočice sakea i pričao o svemu i

svačemu, ţivo i izraţajno gestikulirajući tako da je veče brzo prošlo.

Veliki sto u salonu, u koji smo prvo ušli, bio je od fino lakiranogdrveta. Razgovor je prešao na lakirano drvo i velemajstor reče:

– Ne sećam se kada je to bilo, ali jednom sam video go tablu od

lakiranog drveta. Bila je lakirana sva do srţi. Jedan lakirer iz Aomorija napravio ju je radi svog zadovoljstva. Rekao mi je da mu je

za to trebalo dvadeset pet godina. Pretpostavljam da bi stvarno toliko

trebalo, pošto se čeka da se lak osuši pa tek onda stavlja novi sloj.Ĉinije i kutije za pločice su takođe bile od samog laka. Taj komplet jeprikazao na izloţbi i za njega traţio pet hiljada jena. Kada nije uspeo

da ga proda, došao je u Go udruţenje i molio da ga oni prodaju za trihiljade. Ali, ne znam... Komplet je bio suviše teţak. Teţi od mene.Mora da je teţio oko šezdeset kilograma. Gledajući u Otakea, dodade:

– Otake, Vi ste s ponovo ugojili, zar ne?

– Prešao sam granicu od sedamdeset pet kilograma.

– Zaista. Tačno duplo više od mene. A imate manje od polovine

mojih godina.

– Napunio sam trideset godina, majstore. Trideset su loše

godine. Kada ste me Vi podučavali, bio sam mršaviji. Misli mi se okrenuše detinjstvu.

– Tada sam bio često bolestan. Vaša gospođa je bila vrloljubazna prema meni.

Razgovor se od toplih izvora u Šinšuu, doma gospođe Otake isličnog, preneo na lične stvari. Otake se oţenio kada je imao dvadesetdve godine i kada je postigao peti rang. Imao je troje dece i u kućidrţao tri učenika, tako da ih je tada bilo ukupno desetoro.



Njegova najstarija kćerka, devojčica od šest godina naučila jeprilično samo posmatrajući.

– Pre neki dan sam joj dao prednost od devet poena. Zapisivao

sam tačno kako je tekla igra.

– Oho, od devet poena! Mora da je izuzetna.

– A moje drugo, četvorogodišnje dete, već zna sve što bi se opostavljanju pločica trebalo znati. Još ne znam da li su talentovani,ali ako jesu...

Izgledalo je da su prisutni bili u nedoumici šta da na to kaţu.

Ĉinilo se da je Otake, jedan od prvih ljudi u svetu goa, sasvim

ozbiljno nameravao da svoju decu, koja su imala samo četiri i šestgodina, ukoliko budu pokazivala talenat, usmeri na profesionalno

bavljenje igrom, na put kojim je i sam krenuo. Smatra se da se

talenat za go javlja oko desete godine i da za dete, ako dotle nije

počelo da se bavi goom, nema nikakve nade. Ipak su mi se Otakeovereči činile čudnim. Kao da su svedočile o tome da taj mladi čovek odtrideset godina, rob igre go, nije bio u potpunoj vlasti ove igre. I

njegov dom je bio srećan – pomislih.

Tom prilikom je i velemajstor govorio o svojoj kući, koja se uSetagiji4 prostirala na neku četvrtinu jutra, od čega je sama kuća

zauzimala gotovo trećinu zemljišta tako da je bašta bila donekleskučena. Rekao je da bi ţeleo da proda tu kuću i kupi drugu sa

prostranijim vrtom. Porodicu su činili samo on i ţena, koja je ovdebila sa njim. Više nije drţao učenike u kući.

4 Jedan od cenjenih rezidencijskih krajeva Tokija



V

Kada je velemajstor bio otpušten iz bolnice Svetog Luke, meč se,posle prekida od tri meseca, nastavio u hotelu Dankoen u Itou. Prvog

dana povučeno je svega pet poteza, od crnog – 101 do crnog – 105.

Došlo je do prepirke oko utvrđivanja termina za sledeću partiju.Otake je odbio da prihvati izmenu u pravilima, koju je velemajstor

predlagao s obzirom na njegovo zdravstveno stanje, i rekao da ćenapustiti meč. Prepirka je bila teţa i ozbiljnija od sličnognesporazuma do koga je došlo u Hakoneu.

Nizali su se napregnuti dani jedan za drugim dok su suparnici i

menadţeri ostali „konzervirani” u Dankoenu. Jednog dana sevelemajstor odvezao u Kavanu da bi promenio vazduh. Bilo je to

zaista čudno za njega jer je mrzeo takve izlete. Pošao sam sa njim, apridruţili su nam se i Murašima, igrač petog ranga, jedan od njegovihučenika, kao i jedna mlada devojka koja je vodila zapisnik, a i samabila prof esionalni igrač goa.

Šteta što velemajstor, kada smo stigli u hotel u Kavani, nije biovoljan ni za šta drugo, osim da se odmara u kafeu zapadnjačkog stila

pijući engleski čaj. Ta velika polukruţna prostorija, sva zastakljena, bila je

isturena u baštu. Odavala je utisak opservatorije ili solarijuma.

Prostrani travnjaci koji su se širili levo i desno sluţili su kao tereni zagolf. Zvali su se Fuđi teren i Ošima teren. Preko travnjaka i terena zagolf videlo se more.

Oduvek sam voleo široki svetli pogled sa Kavane. Ţeleo sam datom potištenom starcu pokaţem ovaj vidik i da posmatram kakav će

utisak na njega ostaviti. Sedeo je bez reči kao da nije bio svestanpogleda koji se pred njim prostirao. Druge goste nije ni primećivao. Uizrazu njegovog lica nije bilo promene niti je imao šta da kaţe oprizoru ili o hotelu, tako da je, kao i uvek, umesto njega govorila

njegova ţena. Ona je hvalila pogled i pozvala ga da se sloţi sa njom.On sam niti je klimnuo u znak odobravanja niti je odmahnuo glavom

u znak neslaganja.

Ţeleći da ga izmamim na sunčevu svetlost, pozvah ga u šetnjupo bašti.



– Da. Hajde da izađemo – reče njegova ţena. – Nema nikakve

bojazni da ćeš se prehladiti, a šetnja će ti sigurno prijati.

Pomogla mi je. Velemajstoru, izgleda, ovaj predlog nije pao kao

teret.

Bio je to jedan od onih toplih dana pozne jeseni kada ostrvo

Ošima leţi u izmaglici. Zmajevi su se propinjali i obrušavali iznadtoplog, mirnog mora. Na ivici travnjaka prostirao se niz borova, koji

je moru davao zeleni okvir. Nekoliko tek venčanih parova stajalo je

na prostoru između trave i mora. Moţda su, usled svetlosti i širinetog pogleda, onako zaokupljeni sami sobom, izgledali neobično za tekvenčane ljude. Izdaleka, kraj borova i mora, njihovi kimoni izgledalisu još sveţiji i šarolikiji. Pomislih da je to zato što ih posmatram

izdaleka. Oni koji su dolazili u Kavanu pripadali su imućnijimslojevima.

– Pretpostavljam da su to sve mladenci – rekoh velemajstoru,

osećajući zavist koja se pribliţavala mrţnji.

– Mora da im je dosadno – promrmlja on. Njegov bezizrazan

glas dugo mi je ostao u sećanju. Ţeleo sam da se prošetam potravnjaku, da sednem na travu, ali je velemajstor stajao na jednom

mestu kao prikovan i nisam imao kuda nego da mu pravim društvo.

Na povratku smo kolima prošli pored jezera Ipeki.

To jezerce je bilo zadivljujuće lepo, duboko i tiho napopodnevnom suncu pozne jeseni. I velemajstor je izašao da bi bacio

jedan kratak pogled.

Zadovoljan svetlošću hotela Kavana, sledećeg jutra sam tamopoveo Otakea. Ponašao sam se pokroviteljski. Nadao sam se da će tomesto moţda malo doprineti da se olakša napeta situacija. Pozvaosam Javatu, sekretara Go udruţenja, i Sunadu iz Nićinići novina danam se pridruţe. Ručali smo sukijaki u restoranu u stilu rustičnekolibe koji se nalazio u hotelskom vrtu. Ostali smo do večeri. Dobrosam poznavao to mesto koje sam posećivao i sam a i sa grupomplesača kada nas je pozivao Okura Kišićiro, osnivač Okurakorporacije. Prepirke su nastavljene po povratku iz Kavane. Ĉak su ioni koji su ipak bili po strani, kao ja, osećali da ne treba daposreduju. Meč je konačno nastavljen 25. novembra.

Velemajstor je kraj sebe imao jedan veliki mangal od paulonije,

a iza sebe drugi ovalni. Na njima je vrila voda. Na Otakeovo

navaljivanje umotao se šalom i obukao još i neku kabanicu od debelog



materijala sa štrikanom postavom. U svojoj sobi se nikada nijeodvajao od nje. Rekao je da je tog jutra imao malu temperaturu.

– A koja je Vaša normalna temperatura, maj store? – upita ga

Otake sedajući za tablu.

– Pa, kreće se između 35,7 i 35,9, ali ne dostiţe 36 stepeni – odgovori velemajstor tiho, glasom koji kao da je izraţavao nekouţivanje.

Jednom drugom prilikom, kada su ga pitali koliko je visok,

odgovorio je:

– Kada sam bio na regrutnom pregledu imao sam 4 stope, devet

palčeva i devet bua, ali sam od tada porastao i dostigao pet stopa i

dva bua5. Ali, kako se sa godinama smanjujem, sada imam tačno pet

stopa.

– Njegovo telo je kao telo neuhranjenog deteta – rekao je u

Hakoneu lekar, koji ga je pregledao kada se razboleo. – On je sav kost

i koţa. Prosto ne znam kako se kreće. Ne smem mu prepisati lekove uuobičajenim dozama, već u dozama koje odgovaraju detetu od 12-13

godina.

5 Traicionalne japanske užinske mere: stopa (šaku) iznosi 30,3 cm, 1 palac (sun) iznosi 3,03 cm, 1 buiznosi

3,03 mm. Prim. prev.



VI

To što je velemajstor izgledao krupniji kada bi seo za go tablubilo je naravno u vezi sa snagom i veličinom njegove umetnosti,nagradom za dugo učenje i disciplinu. Ali je njegov trup izgledaonesrazmerno dugačak. Takođe je imao krupno duguljasto lice sa jakoizraţenim crtama. Posebno mu se isticala jaka vilica. Ove razneodlike su se videle na fotografijama koje sam napravio kada je umro.

Bio sam jako uzbuđen dok sam čekao da film bude razvijen islike napravljene. Uvek sam davao da mi se razvijaju filmovi i

izrađuju slike kod Nonomije u Kudanu. Kada sam predao film,objasnio sam pod kakvim okolnostima je snimljen i zamolio da ga

paţljivo razviju. Posle Kojo festivala na kraće vreme sam se vratiokući, a onda ponovo otišao u Atami. Ţeni sam podrobno objasnio daslike umrlog, ako stignu kod nas kući u Kamakuru, odmah pošalje uhotel Đuraku u Atamiju i da ih ne gleda ni ona niti bilo ko drugi.

Bojeći se da moţda moje amaterske fotografije neće velemajstoraprikazati u najboljem svetlu, nisam ţeleo da oskrnavim sećanje nanjega tako što bi ih neko video ili čuo za njih. Nameravao sam da ih,

ako budu loše ispale, ne pokaţem ni velemajstorovoj udovici nitinjegovim učenicima, već da ih spalim. Postojala je verovatnoća daslike i nisu uspele, jer sa objektivom mog aparata nešto nije bio uredu.

Telefonski poziv moje ţene zatekao me je na ručku u šljivinomvrtu, gde sam sa ostalim učesnicima Kojo festivala jeo sukijaki odćuretine. Rekla mi je da je udovica ţelela da fotografišem umrlog.Posle moje jutrošnje posete palo mi je na um da bih se, ukolikoudovica bude ţelela fotografije ili posmrtnu masku, mogao pobrinuti

za fotografije, pa sam rekao ţeni da joj to prenese kada kasnije budeišla da izjavi saučešće. Udovica je odgovorila da posmrtnu masku neţeli, ali da bi volela da ima fotografije.

Međutim, kada je trebalo da fotografišem, izgubio samsamopouzdanje. Bila je to teška obaveza koju sam uzeo na sebe.Blenda mog aparata je ponekada otkazivala i činilo mi se da su šanseda fotografije ne uspeju bile vrlo velike. Setivši se da je profesionalnifotograf došao iz Tokija radi festivala, zamolio sam ga da i onfotografiše pokojnika. Bojao sam se jedino da bi udovica i ostali moglibiti nezadovoljni što im tako iznebuha predstavljam fotografa koji



nije bio ni u kakvoj vezi sa velemajstorom. Ali ja sam bio ubeđen daće njegove fotografije biti bolje od mojih. Protivljenje i zamerke su,

međutim, došle od organizatora festivala, koji su isticali da sufotografa doveli zbog festivala i da bi im bilo nezgodna da on ide

drugde. Shvatao sam da su moja osećanja prema smrti velemajstoraod jutros samo moja i da sam, nekako podsvesno, protiv drugih

učesnika festivala. Zamolio sam fotografa da pregleda moj aparat.Rekao je da će biti najbolje da podesim aparat na najmanju brzinusnimanja i maksimalan otvor blende a da ruku koristim umesto nje.

Promenio mi je film. Kolima sam otišao u Urokoju. Šaloni u sobi ukojoj je leţao velemajstor bili su zatvoreni, a svetlo upaljeno. Udovicai njen mlađi brat ušli su sa mnom.

– Da li je mračno? Da otvorimo šalone? – upita brat.

Napravio sam, mislim, desetak snimaka. Pazio sam da mi se

blenda otvara, a pokušao sam i sa tehnikom stavljanja ruke predobjektiv. Ţeleo sam da slikam sa svih strana i iz raznih uglova, ali, izpoštovanja prema pokojniku, osećao sam da ne bi bilo pristojno da semuvam po sobi. Sve snimke sam napravio iz jednog klečećeg poloţaja.

Fotografije su ubrzo stigle iz Kamakure. Moja ţena je napisalana poleđini koverta: „Ovo je upravo stiglo od Nonomije. Nisam ihotvarala. U kancelariji hrama očekuju te četvrtog u pet sati.” To se

odnosilo na prolećne obrede u hramu Haćiman u Kamakuri. Svi piscikoji ţive u Kamakuri, a koji su rođeni pod ovogodišnjim znakom6

trebalo je da učestvuju u obrednom očišćenju.

Otvorio sam koverat i odmah me je osvojilo lice pokojnika. Slike

su uspele. Na njima je bio usnuli čovek, a u isto vreme odavale su

nešto od spokojstva koje donosi smrt.

Klečao sam kraj preminulog velemajstora, koji je leţao naleđima tako da sam ga gledao odozdo, pod uglom. Nedostatak jastuka

bio je znak smrti, a lice je bilo gotovo neprimetno podignuto premagore; snaţna vilica i krupna usta, jedva primetno otvorena, bila su jošuočljivija. Neka duboka tuga očitavala se u borama oko njegovihsklopljenih očiju i na veoma osenčenom čelu.

Svetlo mu je kroz poluotvorene šalone dolazilo s pravca nogu, ana lice mu je padala svetlost sa tavanice. Ĉelo mu je bilo u senci poštomu je glava bila malo zabačena unatrag. Svetlo je prelazilo sa vilicepreko obraza a odatle prema luku obrva i preko kapaka do nosa.

6

To je u prvoj neelji februara, ali, čini se a je ovo Kavabata namerno uneo, iako u stvarnosti nije bilo mogude, jer, s obzirom na Kavabatinu goinu rođenja, on pomenute goine nije mogao biti pozvan na ovu

ceremoniju. Prim. prev.



Gledajući paţljivije, video sam da mu je donja usna bila u senci,a gornja osvetljena. Između njih se u dubokoj senci usta video jedangornji zub. Štrčale su mu bele vlasi kratkih brkova. Na desnomobrazu je imao dva krupna mladeţa udaljena od objektiva. Objektiv

je uhvatio njihove senke kao i senke vena na slepoočnicama. Ĉelo mu je bilo izbrazdano horizontalnim borama. Samo je jedan pramičakkratko podšišane kose bio osvetljen. Velemajstor je imao čvrstu, oštrukosu.



VII

Dva krupna mladeţa bila su na desnom obrazu, a desna obrva je bila neobično dugačka. Spoljni kraj obrve opisivao je luk iznad

kapka i dosezao čak do linije zatvorenog oka. Zašto li je aparat učinioda ta obrva bude tako dugačka? Obrva i dva mladeţa davali su, činilose, blagu setu mrtvom licu.

Duga obrva donosila je prizvuke tuge.

Kada smo ţena i ja posetili Uroko ju 16. januara, dva dana pre

velemajstorove smrti, njegova supruga nam je rekla:

– Da. Nameravali smo da to pomenemo čim se ovi dobri ljudiokupe. Sećaš li se? Nameravali smo da pomenemo tvoju obrvu.

Bacila je pogled na velemajstora kao da ga na taj način na neštopodstiče. Zatim se okrenula nama.

– Sigurna sam da je to bilo dvanaestog. Dan je bio, mislim,

veoma topao. Pošto smo nameravali da pođemo do Atamija, ţeleli smoda se velemajstor dobro obrije, pa smo pozvali berberina koga većgodinama znamo. Moj muţ je izašao na trem, da se obrije na suncu.

Kao da se nečeg setio. Rekao je berberinu da na levoj obrvi ima jednuveoma dugu dlaku, i, pošto je ona bila znak dugovečnosti, da je nedira. Berberin je zastao i rekao da ju je video i da će, naravno, pazitipošto je to znak sreće i dugog ţivota. Muţ mi se okrenuo i rekao da jegospodin Uragami pisao o toj dlaki u svojim novinskim člancima.Gospodin Uragami ima neverovatno oko za detalje, rekao je. Moj muţ

je sam nije primetio dok o njoj nije čitao u novinama. Bio je zadivljen.

Iako je velemajstor ćutao kao i uvek, neki blesak mu pređepreko lica kao senka ptice u letu. Bilo mi je neprijatno.

Nisam mogao ni da sanjam da će velemajstor biti mrtav dvadana posle te priče o znaku dugovečnosti, zbog koga je opominjao

berberina da bude oprezan.

Bilo je bez značaja to što sam ja primetio dlaku i pisao o njoj. Ali, ja sam je primetio u jednom mučnom trenutku i došla mi je kaoneka vrsta spasenja. Ovako sam pisao o partiji toga dana u Hakoneu

u hotelu Naraja:

Velemajstorova ţena je takođe odsela u hotelu i stara se o svom

ostarelom muţu. Gospođa Otake, majka troje dece od kojih najstarijeima šest godina, svakodnevno dolazi iz Hiracuke u Hakone.



Posmatraču je bolno očigledan teret koji pada na dve supruge.Desetog avgusta, na primer, za vreme partije u Hakoneu, kada je

velemajstoru bilo veoma loše, lica ovih dveju ţena izgledala supotpuno beskrvno, a njihovi izrazi napeti i izbezumljeni.

Velemajstorova ţena nije sedela kraj njega za vreme igre, ali jedanas bila u susednoj sobi odakle je pomno pratila svaki njegov

pokret. Nije ona pratila igru; pratila je bolesnog igrača i tokom čitavepartije nije skidala pogled sa njega.

Gospođa Otake nikada nije ulazila u sobu za vreme igre. Danas je bila u holu. Ĉas je stajala, čas išla goredole. Na kraju, ne mogavšiviše da izdrţi napetost, ušla je kod menadţera.

– Otake još misli kako da povuče sledeći potez? – upita.

– Da. Ovo je teţak trenutak. – Uvek je teško usredsrediti se. Ali bilo bi mu lakše da je prošle

noći spavao.

Otake je proveo celu besanu noć razmišljajući da li da nastavimeč sa bolesnim velemajstorom. Ni oka nije sklopio i došao je takoneispavan na jutrošnju partiju. U pola jedan je na potezu bio crni. To

je vreme određeno za pauzu ali ni posle jednog i po sata Otake jošnije bio odlučio kako da povuče svoj takozvani kovertirani potez. Nije

bilo ni govora o ručku. Gospođa Otake je, naravno, jedva izdrţavalada mirno sedi u svojoj sobi. I sama je provela besanu noć.

Jedino je spavao Otake mlađi. On je pravi delija od osam

meseci. U stvari, dete je toliko divno da kada bi me neko upitao da

mu opišem prirodu i duh gospodina Otakea starijeg, poţeleo bih damu pokaţem ovo dete koje je istinsko otelotvorenje Otakeovog duha.Bio je ovo jedan od onih dana kada čovek oseća da mu je teško dabude sa odraslima i ja sam u ovom malom Momotarou osetio

spasioca.

Danas sam u velemajstorovoj obrvi prvi put uočio jednu beludlaku od oko dva centimetra. Štrčeći iz lica sa podbulim očima iduboko izbrazdanog venama, ona mi je takođe došla kao spasilac.

Sa trema ispred sobe sa igračima u kojoj je vladala nekademonska napetost, bacio sam pogled na baštu, iznemoglu od jakogletnjeg sunca. Ugledao sam jednu moderno odevenu devojku, koja je

tako bezbriţno hranila ribice. Ĉinilo mi se kao da gledam neku

utvaru. Jedva da sam mogao poverovati da pripadamo istom svetu.

Lica velemajstorove supruge i gospođe Otake bila su izobličena,bleda i iznurena. Kao i uvek, velemajstorova supruga je napustila



sobu kada je igra počela. No, vratila se skoro odmah i sela netremice

posmatrajući velemajstora iz susedne sobe. Onoda, igrač šestogranga, bio je takođe tu. Sedeo je pognute glave i sklopljenih očiju. Nalicu knjiţevnika Muramacu Šofua, koji se takođe našao među

posmatračima, nazirao se saţaljiv izraz. Ĉak je i govorljivi Otake biozanemeo. Ĉinilo se da nije u stanju da velemajstora pogleda u lice.Otvoren je kovertirani potez: beli – 90. Naginjući glavu čas levo, časdesno, velemajstor je povukao potez beli – 92, presecajući dijagonalnecrne pločice. Potez beli – 94 odigran je nakon razmišljanja dugogblizu sat i devet minuta. Ĉas sklapajući oči, čas gledajući u stranu,povremeno se naginjući kao da ţeli da se povrati od mučnine,velemajstor je izgledao kao da mu je veoma teško. Njegova pojavabila je bez uobičajene veličine. Ĉinilo mu se, moţda zato što sam gagledao protiv svetla, da su obrisi njegovog lica zamagljeni, gotovonestvarni. Soba je bila tiha, ispunjena nekim posebnim mirovanjem.

Pločice koje su zveckale po tabli (crni – 95, beli – 96, crni – 97) imale

su u sebi nečeg vanzemaljskog; dolazile su poput odjeka iz bezdana.

Velemajstor je razmišljao više od pola časa pre nego što jepovukao potez beli – 98. Oči su mu treptale a usta bila malo otvorena.Mahao je lepezom kao da raspiruje ţeravice iz najudaljenijih kutaka

svoga bića. Ĉudio sam se i pitao da li je takva turobna usredsređenost

stvarno neophodna.Ušao je Jasunaga, igrač četvrtog ranga. Tek što je prešao pragsobe, kleknuo je da se učtivo pozdravi. Njegovo klanjanje je bilosvečano, učtivo i puno poštovanja. Nijedan od suparnika nije obratiopaţnju. Svaki put kada bi izgledalo da će jedan od njih dvojicepogledati put njega, Jasunaga bi se ponovo poklonio. On i nije znao

šta bi drugo. Demonske sile bile su kao izgubljene u bespoštednojborbi.

Odmah posle poteza beli – 98, mladić koji je vodio zapisnik,

najavio je da je ostao samo još jedan minut igre. Kada je došlo 12:30,najavljeno je vreme za kovertiranje poteza.

– Ako ste se umorili, majstore, moţda bi bilo bolje da pođete – reče mu Onoda.

– Da, samo izvolite, majstore. Ako bi ste... – reče mu Otake, kojitek što se bio vratio iz toaleta. – Ja ću ovde sam neko vremerazmišljati i kovertirati svoj potez. Obećavam da neću traţiti ničijisavet.

Prvi put se začu smeh.



Sve je to bilo rečeno iz paţn je prema velemajstoru, kojega je

bilo, činilo se, neljudski duţe drţati za tablom. Nije bilo nikakvepotrebe da on tu bude, jer je i onako Otakeov potez crni – 99 trebalo

da bude kovertiran. Iskrenuo je glavu kao da je oklevao da li da

ostane ili ne. – Ostaću još malo.

Ali on se odmah uputio u toalet. Po podne se šalio sa MuramacuŠofuom. Bio je neobično ţivahan kada nije bio za tablom.

Ostavši sam, Otake je buljio u liniju belih pločica u donjemlevom uglu table kao da je ţeleo da svoje očnjake zarije u njih. Sat i

trinaest minuta kasnije, pošto je davno bio prošao jedan, kovertirao jesvoj potez: crni – 99, koji je bio njegovo zavirivanje7 u sam centar

table. Ujutro su menadţeri došli da pitaju velemajstora da li bi viševoleo da se partija igra u jednoj sporednoj kućici ili na prvom spratuglavne zgrade.

– Ja više ne mogu da hodam i bio bih za glavnu zgradu.Međutim, gospodin Otake reče da mu smeta vodopad. Moţda bi bilobolje da njega upitate. Sloţiću se sa onim što on bude odlučio.

7 Posle igre u onjoj levoj četvrti table, beli je oigrao svoj 98. potez bliže sreištu, a crni - 99 mu je zašao, a

tako kažemo, iza leđa i „provirio” u polja koja su kontrolisale snažne formacije belog. Pr im. prev.



VIII

Pisao sam o dugoj beloj dlaki iz njegove leve obrve. Na mojimfotografijama njegovog mrtvog lica, međutim, desna obrva jeizgledala punija. Bilo je malo verovatno da je desna obrva počela damu raste posle smrti. Da li je on zaista imao tako dugačke obrve?Moglo se zaključiti da je fotoaparat preterivao mada je verovatnokazivao istinu.

Nije trebalo da se toliko bavim takvim razmišljanjima. Mojaparat „Kontaks” imao je sočivo „Sonner” 1,5. Funkcionisao je sam,bez ikakvog mog podsticanja. Za sočivo nije postojalo ni ţivo ni mrtvo,

ni čovek ni predmet, ni sentimentalnost ni poštovanje. Nisam mogaonapraviti neku posebnu grešku mojim Sonerom 1,5. I tu, verovatno,nije imalo šta da se kaţe. Lice je bilo mrtvo, a bogatstvo i blagostproisticali su moţda od sočiva.

Iznenadila me je određena snaga osećanja na fotografijama. Dali je ona bila u samom mrtvom licu? Lice je bilo bogato osećanjima,dok ih sam pokojnik nije imao. Ĉinilo mi se da te fotografije nisupredstavljale ni slike ţivota niti slike smrti. Lice je bilo ţivo, ali

usnulo. U jednom drugom smislu one bi se mogle smatrati slikamamrtvog lica, ali je posmatrač istovremeno osećao nešto što nije bilo niţivo ni mrtvo. Da li je to lice, u stvari, delovalo kao ţivo? Da li je tobilo zato što je prizivalo toliko sećanja na tog čoveka dok je bio ţiv?Ili, da li je posredi bilo to što pred sobom nisam imao ţivo lice većfotografije? Osećao sam kako je čudno što na fotografijama mogu tomrtvo lice da sagledam mnogo jasnije i podrobnije nego što sammogao kada je ono bilo preda mnom. Slike su bile poput simbola

nečeg sakrivenog, nečeg što se ne bi smelo posmatrati.

Kasnije sam zaţalio što sam ga fotografisao. Bilo je to brzopletood mene. Mrtva lica ne bi trebalo da za sobom ostavljaju fotografije.

Ipak, bila je istina da mi je velemajstorov izuzetni ţivot postaodostupan tek kroz fotografije.

Velemajstorovo lice se nikako ne bi moglo smatrati lepim ili

plemenitim. To je bilo zaista jedno sasvim obično lice bez ijedneizuzetne crte. Uši su mu, na primer, u ušnim školjkama bile kao

smrvljene. Usta krupna, oči sitne. Zahvaljujući dugogodišnjoj

predanosti umetnosti goa, velemajstor je za tablom odisao snagomkoja je mogla da podredi sebi okolinu. I ista ta snaga duha bila je i na



mojim fotografijama. Bilo je duboke tuge u linijama sklopljenih

kapaka. Kao da je nešto ţalio u snu.

Pogledao sam u telo. Glava mu je bila kao u lutke i samo je ona

provirivala iz grubo tkanog kimona sa šarama u obliku saća. Pošto je

telo bilo odenuto u kimono iz Ošime, posle velemajstorove smrti su seprimećivale neravnine na ramenima. Ipak, odavalo je utisak ţivogvelemajstora. Od pojasa nadole, on kao da je prosto nestajao.

Velemajstorove noge i kukovi, kako je lekar u Hakoneu rekao,

izgledali su kao da su jedva mogli da nose njegovu teţinu. Telo mu jeu Urakoji izgledalo potpuno besteţinsko, izuzev glave. Za vremeposlednjeg meča primetio sam kako su velemajstorova kolenasićušna, a i na mojim fotografijama se činilo da postoji samo glavakoja je bila nekako nezgrapna, gotovo odsečena. Bilo je nečegnestvarnog u fotografijama što je, moţda, proizlazilo iz njegovog lica,koje je bilo savršeno tragično – lica čoveka koji je toliko predan svojojumetnosti da za njega stvarnost najvećim delom i nije postojala.Moţda sam fotografisao lice čoveka, koji je od samog početka biopredodređen za ţrtvovanje umetnosti. Kao da je ţivot Šusaija,velemajstora goa, okončan kada je, na tom poslednjem meču, injegovoj umetnosti došao kraj.



IX

Sumnjam da je bilo presedana ceremonijama kojima je otpočeovelemajstorov poslednji meč. Crni i beli su povukli po jedan potez, aonda je usledio banket.

26. juna 1938. počele su da jenjavaju kiše koje oglašavajupočetak leta, a bezlični letnji oblaci prekrivali su nebo. Lišće u baštiKojokana bilo je sveţe oprano kišom. Jaka sunčeva svetlostpresijavala se na bambusovom lišću.

U salonu u prizemlju, na počasnom mestu ispred tokonome8

sedeli su Honinbo Šusai, velemajstor goa i njegov izazivač Otake,igrač sedmog ranga. Sve u svemu bila su prisutna četiri majstora.Levo od Šusaija sedeo je Sekine, trinaesti u lozi velikih majstora igre

šogi kao i Kimura, majstor šogija i Takagi, majstor igre renđu9. Sve

ih je ovde okupila novinska kuća koja je organizovala poslednjivelemajstorov meč. Sedeo sam pored Takagija, u ulozi specijalnognovinskog izveštača. Desno od Otakea bili su urednik i direktorinovinske kuće, sekretar i direktori japanskog Go udruţenja, trislavna šampiona goa sedmog ranga, Onoda igrač šestog ranga i

ujedno jedan od sudija, kao i više velemajstorovih učenika. Posmatrajući okupljene koji su svi bili u svečanom japanskom

ruhu, urednik je dao nekoliko uvodnih reči. Napetost je ispunila sobučim je tabla za go postavljena u sredinu.

Velemajstorove male osobenosti, naročito tikovi levog ramena,dolazile su do izraţaja kada je sedao za tablu. Te male osobenosti su

se ponovo ispoljile. A kako su mu samo bila sićušna kolena! Lepeza jeprema njima izgledala ogromna. Sklopljenih očiju, Otake je klimao i

klatio glavom s jedne na drugu stranu. Velemajstor je ustao. Sa sklopljenom lepezom u ruci ličio je na

ratnika koji priprema bodeţ. Seo je za tablu. Prste leve ruke zavukao je ispod gornje ivice kimona dok mu je desna ruka bila lagano

stisnuta u pesnicu. Podigao je glavu i gledao pravo ispred sebe. Otake

mu je seo preko puta. Pošto se poklonio velemajstoru, uzeo je kutiju

8 Tokonomaje niša koja se nalazi u najlepšoj prostoriji u zanjima japanskog stila, obično ukrašena

kaligrafskim ili slikarskim svitkom i cvetnim aranžmanom. Prim. prev. 9 Renđu je igra čija su pravila veoma složena, ali je osnovni cilj a se postigne ređanje pet go pločica u nizu

jedna do druge. Prim. prev.



sa crnim pločicama sa table i postavio je desno od sebe. Ponovo sepoklonio i, onako nepomičan, sklopio oči.

– Pa, da počnemo – reče velemajstor.

Glas mu je bio tih, ali pun neke snage. Kao da je ţeleo daOtakeu da do znanja da poţuri. Da li je na taj način protestovao nadonekle teatralno Otakeovo ponašanje ili je bio oran za borbu? Otake

je otvorio oči i ponovo ih zatvorio. Za vreme partija koje su igrane uItou, ujutro bi, pre igre, čitao Lotosovu sutru. I sada je izgledalo da se

usredsređuje uz tiho razmišljanje. A onda se, odjednom začuše pločicepo tabli. Bilo je dvadeset do dvanaest.

Da li će otvaranje biti novo ili staro (hoši ili komoku10) ? Svi su

se pitali da li će Otakeova ofanziva biti novog ili starog tipa. Otakeov

potez bio je konzervativan. Pločicu je stavio na HA – 4 u gornjemdesnom uglu table i tako je jedna od zagonetki bila razrešena.

Sa rukama na kolenima, velemajstor je buljio u otvarajućikomoku. Pod napadnim svetlom bliceva, njegova su usta bila tako

čvrsto stisnuta da su mu usne gotovo štrčale. Izgledalo je da smo svimi iščezli iz njegovog sveta. Ovo je bio treći velemajstorov meč kojisam posmatrao. Svaki put kada bi seo uz tablu, činilo se kao da odišenekim tihim mirisom, koji je rashlađivao i pročišćavao vazduh okonjega.

Posle pet minuta izgledalo je kao da će povući potez. Ĉinilo seda je zaboravio da je taj potez trebalo da bude kovertiran.

– Majstore, verujem da je dogovoreno da Vaš potez treba dabude kovertiran, ali moţda Vi nećete imati osećaj da igrate ako nezaigrate na tabli... – obrati mu se Otake.

Sekretar Go udruţenja uvede velemajstora u susednu sobu.Zatvorivši vrata, velemajstor je zabeleţio svoj potez otvaranja i stavioga u koverat. Ako bi bilo ko, osim njega samog, video to što je bilo

zapisano, potez više ne bi bio kovertiran. Vrativši se za tablu, velemajstor reče:

– Vode nema, zar ne?

Nakvasivši dva prsta, zalepio je koverat i potpisao se. Otake sepotpisao ispod toga. Taj koverat je stavljen u drugi, veći, koji je jedan

10 Hoši(zveza) su evet mesta oređenih na tabli prevashono za pločice kojima se protivniku aje prenost.

Za počinjanje igre na poziciji hošitrebalo bi igrati u tački preseka 4 linije ualjenom os strana, što bi

prestavljalo neuobičajen, novi potez. Komokuili „male tačke” nalaze se na preseku trede i četvrte linije, gleano o uglova table. To je uobičajena

pozicija za otvaranje. Prim. prev.



od menadţera overio svojim pečatom, a zatim ga zaključao u sefuKojokana. Ceremonije otvaranja su okončane.

Ţeleći da napravi snimke kojima bi meč predstavio uinostranstvu, Kimura Ihei je zamolio igrače da se vrate na svojamesta. Prisutni su odahnuli i uvaţena gospoda, igrači sedmog ranga,okupiše se da uţivaju u tabli i pločicama. Bilo je više procena debljinebelih pločica. Neki su smatrali da ona iznosi tri bua i šest rina, a nekiosam, neki pak devet rina11.

– To su najbolje koje postoje – reče Kimura, majstor šogija. – Ţeleo bih da ih osetim u ruci. – Napuni njima šaku.

Table za go mogu biti vrlo vredne i više igrača je donelo svojetable kojima su se ponosili. Kao da su traţili dozvolu da odigraju bar

jednu partiju prilikom ovog najznačajnijeg susreta.Banket je počeo posle pauze.

Kimura, majstor igre šogi, imao je trideset tri godine, a Sekine,trinaesti velemajstor igre šogi sedamdeset. Takagi, velemajstorrenđua12 zašao je u pedesetu.

11 Japanska traicionalna užinska mera: 1 riniznosi 0,303 mm. Prim. prev.

12

Rangiranje u majstore i velemajstore ove, striktno govoredi, ne ogovara konotacijama koje ovi termini uglavnom stvaraju ko naših čitalaca. Izabrali smo ih isključivo kao terminološki najmanje rogobatnu

mogudnost, kao takvu ovoljno pogonu za ovaj književni tekst. Isto važi i za ruge termine. Prim. prev.



X

Velemajstor, rođen 1874. godine, proslavio je svoj šezdesetčetvrti rođendan pre nekoliko dana jednim skromnim privatnimskupom u skladu sa krizom koja je zahvatila zemlju.

– Pitam se ko je od nas stariji, Kojokan ili ja? – primeti

velemajstor pre početka druge partije.

Pominjao je u svojim sećanjima događaje vezane za igrače goa izMeiđi perioda kao što su bili Murase Šuho, igrač osmog ranga i Šuei,velemajstor iz loze Honinboa, kojoj je i sam velemajstor pripadao.

Govorio je o tome kako su i oni igrali u Kojokanu.Druga partija je odrţana u sobi na spratu, koja je odisala

blagošću i toplinom Meiđi perioda. Enterijer je bio sasvim u skladu saimenom Kojokana, „Kuća jesenjeg lišća”. Pokretna japanska vrata ipregrade kao i ukrasi na tavanicama bili su uglavnom sa motivima

hrastovog lišća, slikanog u stilu Ogate Korina13. U tokonomi su bile

aranţirane dalije i zimzelen. Ova soba od osamnaest tatamija bila jeotvorena prema susednoj sobi od petnaest tatamija i tako sa njom

spojena da ovaj veoma upadljivi cvetni aranţman nije ni najmanje

štrčao. Dalije su bile malo uvenule. U sobu niko nije ulazio niti je iznje izlazio, izuzev posluţiteljice sa šnalom sa cvetnim šarama. Ona jepovremeno ulazila unoseći čaj. Velemajstorova lepeza što se ogledalana sjajnoj površini crnog laka posluţavnika na kome je ona unosilahladnu vodu, bila je savršeno bešumna. Jedino sam ja od novinskihizveštača bio prisutan.

Otake je ispod ogrtača od tankog tila sa porodičnim grbom imaonepostavljeni crni kimono od sjajne habutae svile14. Velemajstor, koji

je danas bio nešto manje svečano obučen, nosio je ogrtač sa izvezenimporodičnim grbom. Tabla, na kojoj se igralo prvog dana, bila jezamenjena novom.

Prva dva poteza bila su ceremonijalnog karaktera, tako da je

ozbiljna borba tek danas počela.

Dok je razmišljao o crnom – 3, Otake se hladio lepezom,

prekrštao ruke na leđima i stavljao lepezu na kolena kao da je hteo

13 Ogata Korin (1658-1716), jean o najvedih japanskih slikara feualnog perioa, obilno se služio zlatnom

pologom i slikao prekrasne, raskošne motive. Prim. prev 14 Habutae svila je fina tkanina koja se proizvoi posebnim postupkom nealeko o planine Fuđi i oko Fukuja i

Išikave. Prim. prev.



da podupire ruku na koju mu se naslanjala brada. I dok je on tako

razmišljao, velemajstoru se disanje ubrzavalo, a ramena se izdizala.Ipak, nije bilo ničega što bi odavalo utisak nemira u njegovoj duši.Talasasti pokreti njegovih ramena bili su savršeno pravilni; ličili su

mi na navalu neke plahovite sile ili tajanstvenu snagu koja jeovladala velemajstorom. Utisak je bio utoliko jači što je samvelemajstor izgledao potpuno nesvestan svega toga. Za tili časnestade te plahosti. Velemajstor je ponovo bio sasvim miran. Disao je

potpuno normalno iako niko ne bi mogao tačno odrediti u kom jetrenutku došlo do tog smirivanja. Razmišljao sam da li ovopredstavlja tačku polaska, trenutak otiskivanja u svet goa tog duha

koji kreće u bitku. Da li sam, u stvari, bio svedok pokretanjavelemajstorove duše, njenog nadahnjivanja? Ili, da li sam, moţda,

prisustvovao prelazu njegove duše u stanje posvećenosti, kada je onaodbacivala sve okove svog identiteta, i kada su se borbeni plamovi većbili ugasili? Da li je to bilo ono što je Šusaija činilo „nepobedivimvelemajstorom”?

Na početku partije, Otake se svečano pozdravio i poklonioprisutnim, a onda rekao:

– Majstore, nadam se da mi nećete zameriti ako s vremena na

vreme izađem do...

– I sam imam sličnih problema. Dvatri puta moram da ustanemu toku noći – odgovori mu velemajstor.

Ĉudno je bilo to što, uprkos ovog prividnog razumevanja,velemajstor nije, izgleda, uspevao da shvati ništa od one Otakeove

nervne napetosti.

– Kada radim, i ja neprestano pijem čaj i vazda ustajem odstola. Nekada patim čak i od nervoze stomaka.

Otakeove teškoće bile su daleko veće. Bio je u tom pogledu

najgori od svih učesnika u prolećnim i jesenjim šampionatima. Pio jeogromne količine čaja iz velikog čajnika koji mu je uvek bio pri ruci.

Vu, igrač šestog ranga, koji je u to vreme bio jedan od njegovihozbiljnijih protivnika, takođe je patio od sličnih nervnih poremećajakada bi se našao za go tablom. Posmatrao bih ga kako desetak puta,

a moţda i više, ustaje u toku partije od četiri ili pet časova. Iako nijepatio od Otakeove manije pijenja čaja, svaki put kada bi pošao dopisoara čuo bi se šum mokrenja. To je bilo prosto neverovatno.Otakeove teškoće nisu bile samo u mokrenju. Sa čuđenjem smo

zaključivali kako on u hodniku skida svoj gornji ogrtač i raspasujepojas – obi.



Posle šest minuta razmišljanja, povukao je crni – 3 i odmah

dodao:

– Izvinite, molim Vas!

Izašao je.

Izašao je ponovo, čim je odigrao crni – 3.

Velemajstor brzo zapali cigaretu koju je izvukao iz rukava

kimona.

Dok je razmišljao o crnom – 5, Otake uvuče ruke pod kimono i,prekrstivši ih, spusti ih kraj kolena. Zatim izbrisa jednu nevidljivuoazu prašine sa table i prevrnu jednu velemajstorovu naopačkepostavljenu belu pločicu. Bele pločice, smatralo se, imaju lice i naličje.Lice je bilo unutrašnja, neizbrazdana strana školjke, ali je retko koobraćao paţnju na takve malenkosti. Velemajstor bi igrao,nezainteresovano i ne obraćajući paţnju na koju stranu postavlja

pločice, a Otake bi ih s vremena na vreme prevrtao kako treba.

– Velemajstor je tako ćutljiv. Tišina me uvek uznemirava. Viševolim buku. Sva ova tišina me i te kako iscrpljuje – reče Otake

jednom prilikom.

Otake se dosta šalio za tablom. Međutim, kako velemajstor tokao da i nije primećivao, oštrica njegovog humora bivala je znatno

otupljena. U ovom meču protiv velemajstora, Otake je bio začuđujućekrotak.

Dostojanstvo kojim igrač prilazi go tabli verovatno dolazi tek sasrednjim godinama; moţda ono mlađima ne znači mnogo. U svakomslučaju, mlađi igrači su uvek zaokupljeni raznim vrstama čudnihosobenosti. Meni je najneshvatljiviji od svih bio jedan igrač četvrtogranga koji je za vreme igre drţao neki knjiţevni časopis otvoren nakolenima i čitao priču dok bi čekao da njegov protivnik povuče potez.Kada bi ovaj to učinio, on bi pogledao, razmislio o svom potezu, ipošto bi ga povukao, nastavio i dalje bezbriţno da čita časopis. Ĉinilose kao da na taj način ţeli da omalovaţi svoga protivnika, i ne bi bilo

nimalo začuđujuće da se ovaj uvredio. Ĉuo sam nešto posle toga – da

je mladi igrač skrenuo s uma. Moţda on, zbog slabih ţivaca, nijemogao da podnese napetost tih perioda razmišljanja.

Ĉuo sam da su Otake i Vu jednom bili kod vidovnjaka da im

kaţe kako da pobede. „Trebalo bi”, rekao im je vidovnjak, „da sepotpuno prepustite, da izgubite svako poimanje sebe i svoje svesti

dok čekate da vaš protivnik povuče potez.”



Onoda, igrač šestog ranga, jedan od sudija na velemajstorovomoproštajnom susretu, koji je uţivao besprekoran ugled na velikomturniru odrţanom nekoliko godina posle oproštajnog meča, pokazao jeda pred smrt raspolaţe ogromnim zalihama snage. Njegov stil igre je

bio, takođe, začuđujući. Dok bi očekivao potez, sedeo bi sklopljenihočiju. Objašnjavao je da je na taj način nastojao da se oslobodi ţeljeza pobedom. Ubrzo po završetku šampionata, otišao je u bolnicu iumro, ne znajući da boluje od raka u stomaku. Kubomacu, igračšestog ranga, jedan od Otakeovih učitelja u detinjstvu, takođe jenanizao neobičnu seriju pobeda pred smrt.

Sedeći za tablom, velemajstor i Otake su predstavljali suštusuprotnost: tišinu naspram neprestanog kretanja, smirenostnasuprot nervne napetosti. Kada bi jednom utonuo u igru,

velemajstor više ne bi ustajao od table. Igrač često moţe da smatra dase mnogo šta moţe dokučiti iz protivnikovih pokreta i izraza lica. Odsvih profesionalnih igrača, jedino se kod velemajstora ništa nijemoglo dokučiti.

Otakeova igra nije bila ni najmanje nervozna uprkos spoljnjem

utisku napetosti. Bila je to snaţna, usredsređena igra. Sav predatrazmišljanju, obično je dolazio u škripac sa vremenom. Kako bi sevreme bliţilo kraju, traţio bi od zapisničara da mu iščitava sekunde,

a u poslednjih nekoliko minuta, plahovitim pokretima odigrao bistotinak ili čak sto pedeset poteza što bi potpuno obeznanilo njegovogprotivnika.

Način na koji je Otake sedeo i ustajao kao da je bio deo borbenihpriprema; za njega je to bilo isto ono što je za velemajstora biloubrzano disanje. Ipak, na mene je najsnaţnije delovalo izdizanje onihvelemajstorovih sićušnih, krhkih leđa. Osećao sam se kao nezvanisvedok koji prisustvuje nadolaţenju nadahnuća, bezbolnom, mirnomdolasku, neprimetnom za druge, koga ni sam velemajstor nije bio

svestan.

Kasnije mi se činilo da sam otišao isuviše daleko u svojimnagađanjima. Moţda je velemajstor jednostavno osećao neki bol ugrudima. Srce mu je bilo sve slabije i slabije kako je meč tekao, imoţda je upravo tog trenutka bio osetio prvi grč. Ne znajući zavelemajstorovu srčanu bolest, shvatio sam to tako verovatno izdivljenja prema njemu. Trebalo je da budem manje predan mašti. Ali,sam velemajstor nije, izgleda, bio svestan svoje bolesti i teškog

disanja. Na licu mu se nije pojavio nikakav znak bola iliuznemirenosti, niti je kada rukom pritiskao grudi.



Otakeu je trebalo dvadeset minuta da odigra crni – 5, a

velemajstoru četrdest jedan minut za beli – 6. Bio je to prvi značajnijiperiod razmišljanja na ovom meču. Pošto je bilo dogovoreno da igrač,na koga dođe red da igra u četiri po podne, kovertira svoj potez,

kovertirani potez bi bio velemajstorov ukoliko ne bi igrao u narednadva minuta. Otakeov potez crni – 11 došao je dva minuta pre četiri.

Velemajstor je kovertirao svoj beli – 12 u četiri i dvadeset dvaminuta.

Nebo, jutros vedro, sada je bilo tmurno od oblaka. Na putu je

bilo nevreme što je pretilo poplavama kako u istočnom, tako i uzapadnom delu Japana.

Trebalo je da druga partija u Kojokanu počne u deset. Usled

jednog nesporazuma odgođena je do dva. Bio sam nezainteresovanposmatrač, sasvim van svega toga, ali ipak sam zapazio nepriliku izbunjenost menadţera susreta. Gotovo je čitavo Go udruţenje bilo tuna okupu, dogovarajući se u susednoj sobi.

Stigao sam upravo kada i Otake. Nosio je poveći kofer.

– Šta će Vam to? – upitah ga.

– Da. Danas krećemo za Hakone. Bićemo „konzervirani” dokraja meča – odgovori mi odsečno, kako je inače govorio pre igre.

Rečeno mi je da će takmičari iz Kojokona ići direktno u hotel uHakoneu, ali me je veličina Otakeovog prtljaga ipak iznenadila.

Velemajstor se nije pripremao za polazak.

– A, tako je odlučeno? U tom slučaju, pozvao bih berberina – reče velemajstor.

Bilo je to nekako uvredljivo za Otakea koji je od kuće došao savspreman i sa dovoljno stvari da moţe ostati do kraja meča ma gde se

on odrţavao i ma koliko trajao. A velemajstor je kršio ugovor.

Otakeovu ljutnju nije ni najmanje ublaţavalo to što niko nije biosasvim siguran u kojoj su meri velemajstoru propozicije bile jasno

predočene. Trebalo je da propozicije budu svečane i nepovredive, tako

da je njihovo brzo kršenje, prirodno, ostavilo kod Otakea bojazankako će teći ostatak meča. Menadţeri su pogrešili što velemajstorunisu dovoljno jasno preneli propozicije meča. Niko, međutim, nije biospreman da mu se suprotstavi. Velemajstor je bio u rangu iznad svih,

te je za menadţere jedini izlaz bio da mladog Otakea na neki načinprivole da nastavi igru u Kojokanu. Otake je pokazao svu svoju

tvrdoglavost.



To što velemajstor nije znao ništa o tome da se danas mečpremešta u Hakone, Otakea je dovelo na ivicu strpljenja. Menadţeri ifunkcioneri Go udruţenja bili su se okupili u susednoj sobi, ahodnicima su odjekivali nervozni koraci. Otakea dugo nije bilo.

Jednostavno je nestao. Pošto nisam znao šta bih, čekao sam poredtable za go. Ubrzo posle vremena koje bi u normalnim prilikama bilo

vreme ručka, uspeli su da nađu kompromisno rešenje: današnjapartija bi trajala od dva do četiri, a posle dva dana odmora, svi bi seuputili u Hakone.

– Ne vidim kako bismo zaista mogli otpočeti igru kroz dva sata.

Bolje bi bilo da pričekamo dok ne stignemo u Hakone, pa da tamoigramo na miru – reče velemajstor.

To je zaista bilo opravdano, ali nisu mu mogli dopustiti da budepo njegovom. Upravo takve primedbe su i bile dovele do jutrašnjihnesuglasica. Duh igre trebalo je da sam po sebi isključuje svesamovoljne promene programa. Igranje goa, izgleda, počelo je dabude kontrolisano sasvim čvrstim pravilima. Komplikovanepropozicije iznađene su za velemajstorov poslednji meč da bi senjegova stara svojeglavost nekako obuzdala, da bi mu poseban status

koji je uţivao na neki način bio uskraćen i obezbeđena potpunaravnopravnost.



XI

Kada je odlučeno da će se primenjivati sistem „konzerviranja”igrača, on je morao biti sproveden do kraja. Trebalo je da igrači idupravo iz Kojokana u Hakone. To je bilo predviđeno kako oni ne binapuštali dogovorena mesta i viđali se sa bilo kime ko bi imeventualno nešto pomogao ili ih posavetovao. Dakle, moglo bi se rećida je to pravilo trebalo da očuva regularnost meča. S druge strane,

moglo bi se reći, to pravilo je skrnavilo ljudsko dostojanstvo učesnika.I pored svega, to je koristilo ugledu i interesima igrača. U meču, zakoji se očekivalo da će trajati tri meseca, sa partijama koje se igraju

jednom u pet dana, takva ograničenja, činilo se, bila su dobrodošla.Kakve god da su ţelje samih igrača, opasnosti od mešanja sa stranebile su veoma prisutne, a kada bi jednom sumnja bila ma čimepodstaknuta, meč više ne bi bio ono što se od njega očekivalo. Svetgoa ima, naravno, svoje vrednosti i svoj moral i verovatnoća zaprigovore takve vrste na jedan meč koji toliko dugo traje, ili na sameigrače, bila je veoma mala, ali, s druge strane, ako bi izuzetak bio

jednom napravljen, izuzeci bi se stalno ponavljali, sve do kraja. U

poslednjih desetak godina ţivota velemajstor je odigrao samo trimeča za odbranu titule.

U sva tri on se razboleo na pola igre. Posle prvog meča bio jevezan za krevet, a nakon trećeg je umro. Sva tri su napokon nekakookončana ali, usled pauza, prvi je trajao dva meseca, drugi četiri, atreći, za koji je i rečeno da mu je poslednji, gotovo šest meseci.

Drugi meč je odigran 1930. godine, pet godina pre ovogposlednjeg15. Izazivač je bio Vu, igrač petog ranga. Protivnici sustajali u napregnutoj ravnoteţi dok se meč pribliţavao sredini, i,

otprilike kod poteza beli – 150, izgledalo je da se velemajstor nalazi unešto slabijem poloţaju, a onda je belim – 160 povukao jedan sasvim

neočekivani potez i obezbedio pobedu. Govorkalo se da je taj potez, ustvari osmislio Maeda, igrač šestog ranga, jedan od velemajstorovihučenika. Istina je čak i do dana današnjeg ostala pod velom sumnje.Sam Maeda je odbio svaku optuţbu. Meč je trajao četiri meseca i, vansvake sumnje, velemajstorovi učenici su veoma pomno pratili n jegov

tok. Moţda je potez beli – 160, zaista neko od njih smislio, i moţda je

15 Mnogi komentatori ovog Kavabatinog ela ukazuju a se meč koji se pominje oigrao 8. goine ere Šova

(znači, 1933), a ne 5. goine (1930), kako stoji u tekstu. Prim. prev



ideju, pošto je bila toliko fascinantna, neko preneo velemajstoru. A,moţda je opet, potez bio velemajstorov. Jedino velemajstor i njegoviučenici znaju istinu.

Prvi od tri meča, odrţan 1926. godine, odigrao se, u stvari,

između predstavnika Go udruţenja i rivalskog udruţenja Kiseiša, avelemajstor i Karigane, bili su predvodnici ekipa i prihvatili mečizmeđu sebe. Teško bi se moglo poverovati da obe suparničke stranenisu za ta dva meseca, koliko je meč trajao, usredsredile sve svojesnage na proučavanje i praćenje igre. Međutim, i pored toga, nemoţemo biti sigurni da su oni savetovali svoje predstavnike,velemajstora i Kariganea. Ja uopšte ne verujem da jesu. Velemajstornije bio od ljudi koji bi traţili savet, niti je bio od ljudi kojima je lakoprići sa nekim predlogom. Uzvišenost njegove umetnosti bila je takvada bi pred njim svako ostajao nem.

Bilo je govorkanja čak i za vreme ovog njegovog poslednjegmeča. Pitali su se da li je prekid nastao zbog njegove stvarne bolesti

ili je to deo velemajstorove taktike? Meni, koji sam meč video dokraja, takve optuţbe su bile sasvim neosnovane i nezamislive.

I menadţere i mene je začudilo što je Otake razmišljao o svomprvom potezu u Itou, kada je igra bila nastavljena posle prekida od

tri meseca. Razmišljao je punih dvesta jedanaest minuta, puna tri i

po časa. Počeo je da razmišlja u deset i trideset ujutru, i poslepodnevnog odmora od jednog i po časa, konačno povukao potez kada

je jesenje sunce već zalazilo i sijalica bila postavljena iznad table.

Bilo je već dvadeset do tri kada je napokon odigrao crni – 101.

– Kakva sam ja budala! Nije trebalo da razmišljam ni sekundapre nego što sam napravio ovaj skok. Razmišljao sam tri i po sata da

li da skačem ili da vučem16. Smešno! – Otake pogleda naviše i počese smejati.

Velemajstor se kiselo osmehnu i ne odgovori mu ništa. Bilo je kao što je Otake i rekao. Potez crni – 101 bio nam je

svima očigledno jedini ispravan. Meč je ulazio u svoje odlučujuće fazei došlo je vreme da crni napadne belu formaciju u donjem desnomuglu. Tačka na kojoj je on napokon zaigrao sa crnim – 101

predstavljala je, moglo bi se reći, jedini razloţan početak takvognapada. Pored tog celovitog skoka na RO – 13, „vučenje” na RO – 12

predstavljalo je moguću alternativu, ali je, iako je bilo sasvim

16 „Skok” prestavlja potez koji je Otake oigrao na poziciji RO 13. „Vučenje” bi bilo a je oigrao na RO 12.

Prim. prev.



razumljivo što je malo oklevao, toliko razmišljanje bilo u ogromnojnesrazmeri sa razlikom koju bi jedan, odnosno drugi potez mogli

učiniti.

Ali zašto li mu je onda bilo potrebno toliko razmišljanje? Iako

sam se isprva samo dosađivao zbog tolikog čekanja, kasnije sampočeo da gajim određene sumnje. Da li je go sve bilo čista parada? Dali je to bio način da se protivnik iznervira, ili je to, moţda, trebalo daposluţi za prikrivanje nečeg drugog? Imao sam razloga za takveneprijatne sumnje. Igra je nastavljena posle tromesečnog prekida. Dali je Otake sve to vreme proučavao pozicije na tabli? Oko stotogpoteza meč je postao napregnuta, delikatna igra. Moţda kasnije fazemeča neće biti oštre i brze, ali će neizvesnost oko toga ko će pobeditiverovatno ostati prisutna do samog kraja. Pravog raspleta nije bilo,

ma kako i ma koliko ređali pločice. Analize istraţivanja iisprobavanja mogle su da se nastave unedogled. Ipak, činilo seneverovatnim da je Otake digao ruke od svojih proučavanja za jedantako vaţan meč. Imao je tri meseca za razmišljanje o potezu crni – 101, a sada mu je trebalo tri i po sata da bi odigrao taj potez. Da nije

namerno ţeleo da na taj način prikrije svoje analize u protekla tri

meseca? Izgledalo je da i organizatori dele moje sumnje i osećanjeneprijatnosti.

U jednoj pauzi kada je Otake bio van sebe, čak je i velemajstorizrazio svoje negodovanje.

– On se stvarno nimalo ne ţuri! – promrmljao je. Iako je na

treningmečevima bio veoma oštar i strog, niko nikada nije čuovelemajstora da kritikuje svoje protivnike na mečevima za odbranutitule.

Međutim, Jasunaga, igrač četvrtog ranga koji je bio blizak ivelemajstoru i Otakeu, nije se slagao sa mnom. Reče mi:

– Izgleda da nijedan od njih dvojice nije proveo mnogo upripremama za vreme prekida. Otake je veoma pošten. On ne bi ţeleoda bilo šta radi dok velemajstor leţi bolestan i nemoćan.

To je verovatno bilo istina, verovatno da u ta tri i po sata Otake

nije razmišljao samo o svom sledećem potezu; on se vraćao tabli poslepauze od tri meseca, i činio sve što je mogao da bi se prisetio toka igrei završnih pozicija, kao i svih pozicija koje bi mogle da uslede do krajameča, u zavisnosti od ovog njegovog poteza.



XII

Bilo je to velemajstorovo prvo iskustvo u povlačenjukovertiranih poteza. Na početku druge partije, učesnici, sasekretarom udruţenja kao svedokom, doneli su koverat i proverilipečat. Učesnik koji je bio kovertirao, pokazao je svoj potez suparniku,i pločica je postavljena na odgovarajuće mesto na tabli. Ista pravilaprimenjivana su u Hakoneu i u Itou. Kovertiranje je u stvari bio

način da se poslednji potez sakrije od protivnikovog pogleda dopočetka sledeće partije.

U mečevima koji su se protezali na nekoliko partija, od davnina

je vaţio običaj da crni povuče poslednji potez partije u znak paţnjeprema čuvenijem ili starijem igraču, koji je uvek bio beli. Pošto je tajuzus davao ovom drugom određenu prednost ili pogodnost, nepravda

je ispravljena tako što bi bilo odlučeno da igrač, na koga dođe red daigra kada se pribliţi unapred određeno vreme kraja partije, povučeposlednji potez. Zatim je taj sistem poboljšan tako što je odlučeno dataj igrač kovertira. Go je za primer uzeo šah u kome je kovertiranjeprvo uvedeno. Cilj je bio da se izbegne očita nelogičnost da prvi igrač

na početku sledeće partije ima veliku prednost jer je poslednjiprotivnikov potez njemu već dugo poznat – od kraja prošle partije, ato bi moglo značiti da on ima nekoliko dana ili duţe da razmišlja osvom sledećem potezu, a da mu se sve to vreme uopšte ne računa uvreme dozvoljeno za razmišljanje.

Moglo bi se reći da je velemajstor u svom poslednjem meču bioţrtva racionalizma u ovom novom gou, u kome su pravila bila, činilose, vaţnija od svega. Kao da je sva otmenost i prefinjenost goa kao

umetnosti iščezla, utopila se u moru pravila, za koja poštovanje

prema starijima nije predstavljalo nikakvu vrednost, i kod kojeuzajamno poštovanje ljudi nije bilo ni od kakvog značaja. LepotaJapana i Istoka kao da je napustila svet goa. Sve je postalo podređenonauci i pravilima. Način na koji se postizao viši rang, čemu je čitavţivot igrača bio podređen, postao je sastavni deo komplikovanogsistema poena. Igralo se samo da bi se pobedilo i više kao da nije bilo

mesta za dostojanstvenost i čar umetnosti goa. Moderna pravila sunalagala da se borba vodi u skladu sa nekim apstraktnim pravilima

pravde, čak kada se radilo i o meču na koji je sam velemajstor bio



izazvan. Nije to bila Otakeova greška. Moţda je bilo prirodno to što sedesilo s ovom igrom, jer ona predstavlja ispit snage.

Velemajstor više od trideset godina nije igrao crnog. On je bioprvi među svima njima i nije imao premca. Za njegovog ţivota, niko

od mlađih nije bio došao do Osmog ranga. Tokom čitavog tograzdoblja koje je pripadalo samo njemu, protivnike je drţao nabezbednoj udaljenosti od sebe, i nije bilo nikoga čiji je rang bio takavda bi to rastojanje mogao da prevaziđe u sledećem pokolenju.Ĉinjenica da ni danas, deset godina posle velemajstorove smrti,

nemamo načina da utvrdimo da li neko i ko treba da bude proglašenza velemajstora goa, verovatno ima neke veze sa dominantnim

prisustvom Honinbo Šusaija. Verovatno je on bio poslednji međuistinskim majstorima oboţavanim u tradicijama goa, tog puta ţivota iumetnosti.

Postaje očigledno u šampionatima da će titula „velemajstor”postati samo odličje snage i ništa više, i da će taj poloţaj postati nekavrsta pobedničke zastavice i stvar od poslovne vrednosti za učesniketurnira. Moglo bi se, u stvari, reći da je velemajstor prodao svojposlednji meč novinama za cenu bez presedana. U stvari, u borbu suga više namamile novine nego što je on to sam ţeleo. Moţda je i tituladoţivotnog „velemajstora” i „rangova” ostatak feudalnog sveta kao što

su svedočanstva i diplome koje izdaju škole i učitelji raznih drevnih japanskih umetnosti i veština. Da je velemajstor morao da se suočavasa mečevima za odbranu titule velemajstora svake godine, kao što točine šahisti, moţda bi umro mnogo ranije.

Nekada je nosilac titule velemajstora, u strahu da ne nanese

štetu svom ugledu, izbegavao, izgleda, da učestvuje čak i u školskimili pripremnim mečevima. Verovatno da nikada ranije nijedanvelemajstor nije igrao meč za odbranu titule u tako poznim godinamakao što je to činio Šusai, u šezdeset četvrtoj. U budućnosti ćepostojanje velemajstora koji ne igra biti potpuno nezamislivo.

Velemajstor Šusai je, izgleda, mnogostruko stajao na razmeđi starog inovog. Istovremeno je uţivao u uzvišenom zvanju velemajstora utradicionalnom smislu i u materijalnim pogodnostima u novom

smislu. U ovom vremenu, čiji duh karakteriše sprega idealizma iskepticizma, velemajstor je u svoj poslednji meč ušao kao poslednjimeđu idolima iz prošlosti.

Imao je sreće što se rodio na početku uzburkanog Meiđi perioda.

Verovatno više nikada neće bilo kome, recimo, Vu Ćingjuanu iz našihdana, poći za rukom da, ne okusivši gorčinu i suze koje je velemajstor



prolio u svojim studentskim danima, sjedini u svojoj ličnosti čitavuistorijsku panoramu. To neće poći za rukom ni nekome ko bi biomoţda čak i veći majstor ove igre od velemajstora. On je bio simbolsamoga goa; on je sa svojim uspesima zablistao kroz tri istorijska

perioda: Meiđi, Taišo i Šova, i uspeo da dovede igru do stanja njenogsadašnjeg procvata. Meč kojim se kruniše ţivotni vek jednog takvogigrača trebalo je da u sebi sadrţi toplu privrţenost mlađih igrača,finesu i suptilnost samurajskog morala, tajanstvenu uzvišenostumetnosti, i sve ostalo što je trebalo da ovaj meč učini remek– delom

samim po sebi. Ipak, velemajstor nije mogao stajati izvan pravila

koja su propisivala ravnopravnost igrača.

Kada se stvori zakon ili pravilo, svi se bace da svojom

oštroumnošću u njemu pronađu propuste. Ne moţe se poricati dameđu mlađim igračima ima neke podmuklosti koja preobraća u svojukorist pravila što se donose protiv nje. U tom skupu pravila nalaze seraznorazne odredbe o dopustivom vremenu igranja, o poslednjem

potezu pre prekida, o kovertiranju i sličnom, tako da je meč goapotpuno oskrnavljen kao umetnost. Kada je pristupio tabli,

velemajstor je bio onaj starovremski. Nije bio upoznat sa tim novim

trikovima. Tokom čitave njegove duge igračke karijere, bilo je sasvimuobičajeno i prirodno da se stariji po rangu ponaša svojevoljno,

najavljujući, recimo, kraj partije pošto je upravo naterao protivnikana neki nezgodan potez. Nije bilo dozvoljenog vremena. Proizvoljan

način igre, koji je velemajstoru bio dopušten, uobličio je njegovuumetnost, neuporedivo superiornu u poređenju sa onim što je kasnijesmatrano igrom po svim pravilima.

Velemajstor nije bio navikao na ovu novu jednakost već nastarovremsku povlašćenost, pa su ruţni glasovi kruţili u vezi sanjegovim mečom protiv Vua, igrača petog ranga, kada je mečprekinut. Izgledalo je zato da su mlađi igrači, znajući za njegovu

autoritativnost, insistirali na najčvršćim pravilima kako bi obuzdalite njegove teţnje. Propozicije meča nisu utvrdili velemajstor i Otake,već su članovi Go udruţenja visokog ranga, koji su organizovalieliminacioni turnir da bi odlučili ko će biti velemajstorov protivnik,sačinili taj pravilnik pre nego što su borbe otpočele. Otake, koji jepredstavljao Udruţenje, pokušavao je samo da privoli velemajstorada poštuje ta pravila.

Zbog velemajstorove bolesti i drugih razloga došlo je do čitavogniza nesporazuma i sukoba. Ponašanje Otakea, koji je više putapretio da će napustiti igru, nosilo je u sebi prizvuke nerazumevanja i



nepoštovanja prema starijima, nedostatak saosećanja premabolesniku i racionalizam koji kao da je nekako promašivao svojsmisao. To je menadţerima pričinjavalo stalne brige, iako je, tehničkigledano, Otake uvek bio u pravu. Mali ustupci su, takođe, mogli

značiti velike, a moţda bi mogli značiti i slabljenje duha, koje biodmah bilo istovetno sa porazom. Takve stvari ne bi smele biti

dopuštene u meču ovakve vaţnosti. Znajući da mora da pobedi, Otakese prosto nije mogao predavati pred kapricima svoga starijeg

protivnika. Meni se čak činilo da se, kada god bi se pojavilo nešto što je u sebi nosilo i najmanji prizvuk samovolje, Otake drţao veomakruto i pozivao na slovo propozicija, i to toliko doslovno i tako uporno

upravo zato što je u pitanju bio velemajstor.

Propozicije su, naravno, bile potpuno različite od propozicija zaobičan meč. Ipak, bilo bi moguće boriti se bespoštedno na tabli a činitiustupke kod mesta i vremena odrţavanja partija. Ima igrača koji supotpuno sposobni za takvu vrstu elastičnosti. Velemajstor je, moţda,imao pred sobom pogrešnog protivnika.



XIII

U svetu takmičarskih igara, izgleda prirodno da gledaoci drţesvoje junake daleko iznad njihovih stvarnih sposobnosti ili vrednosti.

Igra jednakih protivnika uvek pobuđuje određeno interesovanje, alizar nije publika uvek pristrasna i staje na stranu nenadmašnog ili

jačeg? Velemajstorova veličina dominirala je go tablom. Bilo je

nebrojeno borbi u kojima je velemajstor stavljao svoju sudbinu na

kocku, i nijednom nije izgubio. Moţda su ishodi borbi koje su mudonele titulu bili čista slučajnost. Pošto je postao velemajstor, svi suverovali u njegovu nepobedivost, pa je i on sam morao u nju da

poveruje. U tome je i bila tragedija. U poređenju sa Sekineom,velemajstorom šogija, koji bi bio najsrećniji kada bi izgubio,velemajstorov ţivot je bio teţak. Kaţe se da u gou prvi igrač imašanse sedam prema deset da pobedi, pa je tako trebalo da bude po

prirodi stvari za velemajstora da, kao beli, izgubi u meču protivOtakea. Ali takve vrhunske tananosti su izvan domašaja amaterskihrazmišljanja.

Verovatno da velemajstora nije u ovaj meč namamila isključivo

moć novinske kuće i pozamašnost svote, nego velikim delom i njegovaistinska briga za go kao umetnost. Bez dvoumljenja, sav je bio u

plamu ţelje za borbom. On se, verovatno, ne bi ni latio borbe da jemislio da bi mogao da izgubi, i, kao da je i njegovom ţivotu došao krajonog trena kada ga je napustio oreol nepobedivosti. Pratio je svoju

neobičnu sudbinu do samog kraja. Da li je praćenje te sudbine,značilo oglušivanje o nju?

Pošto je nepobedivi velemajstor nastupao prvi put posle petgodina, smišljen je sistem propozicija, suviše komplikovan čak i za

sadašnje vreme. Kasnije je taj skup propozicija izgledao kaopredskazanje njegove smrti.

Međutim, propozicije su bile prekršene onog dana kada seigrala druga partija u Šibi, odmah po prelasku u Hakone.

Igra je trebalo da se u Hakone premesti 30. juna. To je trebalo

da bude trećeg dana posle druge partije. Prenošenje je zbog poplavaodloţeno za treći, pa za osmi jul. Ĉitava oblast Kanto bila je podvodom, a poplava je bilo i u oblasti Kobea. Ţeleznička linija Tokaido

još uvek nije bila prohodna do Osake čak ni osmog jula. Pošavši izKamakure preseo sam u Ofuni na voz kojim su velemajstor i njegovo



društvo krenuli iz Tokija. Voz za Majibaru u tri i petnaest kasnio je 9minuta.

Voz nije stao u Hiracuki gde je ţiveo Otake. Otake je tačnostigao na stanicu Odavara u letnjoj odeći koja se sastojala od teget

odela i ţirado šešira elegantno povrnutog nadole. Drţao je veliki koferkoji je imao i u Kojokanu.

Prvo nas je pitao da li smo dobro prošli za vreme poplava.Zatim, dodade:

– U ulici u kojoj stanujem još uvek moraju da idu čamcima da bidošli do ludnice koja se tu nalazi. Prvo su išli splavovima.

Iz Mijanošite smo se uspinjačom spustili do Dogašime. RekaHaja, koja je bila tu dole ispod nas, bila je još nabujala i blatnjava.

Hotel Taiseikan ličio je na ostrvo u njenim zahuktalim vodama. Pošto su nas odveli u sobe, Otake je otišao da se zvanično javi

velemajstoru. Velemajstor, koji je te večeri bio dobro raspoloţen pošto je ispio svoju uobičajenu količinu sakea, pričao je o svemu i svačemu,upotpunjujući svoje reči ţivim pokretima ruku. Otake je govorio osvojoj porodici i detinjstvu. Velemajstor me je izazvao na partiju

šogija i kada je video da ja baš nisam oran, obratio se Otakeu. Igra jetrajala gotovo tri i po časa. Pobedio je Otake.

Sledećeg jutra velemajstor je bio na brijanju u predsoblju ispredkupatila. Pripremao se za sutrašnju partiju. Pošto na stolici na kojoj je sedeo nije bilo oslonca za glavu, njegova ţena je stajala pozadi ipridrţavala mu glavu.

Onoda, sudija meča, i Javata, sekretar udruţenja, stigli su tevečeri. Velemajstor je oţiveo veče izazivajući na partije šogija ininukia poznatog i kao korejski gomoku17. Stalno je gubio od Onode

u ninukiju. Bio je pun divljenja.

Onoda je vodio zapisnik go meča koji sam igrao sa Goijem,izveštačem Nićinići novina. To što sam za zapisničara imao igračašestog ranga bila je čast koju čak ni velemajstor nije imao. Igrao samkao crni i pobedio sa pet poena. Šema igre izašla je u časopisu Goudruţenja Kido.

Odlučeno je da se jedan dan odvoji za odmor od puta i da se igra

nastavi desetog. U dane kada se igralo, Otake bi već od jutra biodrugi čovek; čvrsto stegnutih usana, gotovo namršten, zabačenihramena, koračao bi po hodnicima kao da ţeli da nečemu prkosi. Ispod

17 Korejski gomoku je vrsta igre renđu čija pravila opuštaju osvajanje pločica. Prim. prev



punih, malo natečenih kapaka njegove uske oči sijale su ţestokimplamom.

Velemajstor se ţalio. Zbog šuma vode, rekao je, proveo je dvebesane noći. Pozirao je bezvoljno fotografima kraj table u sobi koja jebila najudaljenija od reke. Dao je do znanja da ţeli da se promenihotel.

Teško da je nesanica bila dovoljan razlog za odlaganje partije.Štaviše, pravila goa nalagala su da igrač poštuje svoje obaveze čak iako bi mu otac bio na umoru, ili ako bi i sam bio na ivici sloma. Ovaj

princip se uglavnom još uvek poštuje. To što je zamerka izneta nasam dan partije, bila je zaista začuđujuća svojevoljnost makar bio upitanju i velemajstor. Meč je naravno bio vaţan za velemajstora, ali

još vaţniji za Otakea. Pošto niko od menadţera ni sada kao ni u ranijim prilikama

kada je velemajstor pogazio obećanje, nije bio voljan da nastupi kaosudija i izda naređenje, Otake je svakako osećao priličnu nesigurnostu pogledu daljeg toka meča. On je bez reči ustuknuo predvelemajstorovim ţeljama, a na licu jedva da mu se mogao uočiti inajmanji trag nezadovolj stva.

– Sam sam izabrao hotel i veoma mi je ţao što velemajstor nemoţe da spava. Da pokušamo da nađemo drugi hotel i počnemo sa

igrom sutra, pošto se velemaj stor bude dobro ispavao – reče Otake. Otake je odsedao u tom hotelu i ranije i smatrao ga je pogodnim

za odrţavanje meča. Na ţalost reka je bila toliko nabujala od kiša da je valjala trupove drveća i drugo uz ogroman prasak, te je, kako jehotel bio kao na ostrvu u njoj, zaista bilo teško spavati. Otake jeosećao da mu nešto ne dopušta da se izvini.

Obukavši pamučni letnji kimono, krenuo je u potragu za tihimhotelom u društvu Goija.



XIV

Tog jutra smo se preselili u hotel Naraja. Sledećeg dana, 11. jula, posle prekida od nekih dvanaestak trinaestak dana, igra je

nastavljena u jednoj od sporednih zgrada u hotelskom vrtu.

Velemajstor se sav predao igri i njegova nesređenost kao da ga jenapustila. Bio je zaista tako tih i krotak kao da je menadţerimapredao sebe u zatočeništvo.

Sudije za velemajstorov poslednji meč bili su Onoda i Ivamoto,

obojica igrači šestog ranga. Ivamoto je stigao jedanaestog jula u jedansat po podne. Smestio se u fotelju na tremu i sedeo posmatrajućiplanine. Bio je to dan kojim se kalendarski završava kišna sezona, izaista, sunce se pomolilo prvi put posle više dana. Grane su bacalesenke po vlaţnoj zemlji a zlatne ribice se svetlucale u jezercu. Ali,kada je partija počela, nebo se opet malo naoblačilo. Vetrić je biodovoljno jak da zaleluja cvetove u tokonomi. Izuzimajući vodopad ubašti i reku koja je dalje tekla, tišinu je prekidao samo zvukkamenoreščevog dleta iz daljine. Iz bašte je dopirao miris crvenihljiljana. U tišini koja je bila gotovo potpuna, jedna ptica se velelepno

vinu u nebo, uzletevši preko streha kuće. U toku popodneva povučeno je šesnaest poteza, od kovertiranog poteza beli – 12 do kovertiranog

crni – 27.

Posle pauze od četiri dana, druga partija je odigrana 16. jula uHakoneu. Devojka koja je vodila zapisnik u svim ranijim prilikama

bila je u teget kimonu poprskanom belim. Danas se preobukla u beli

laneni letnji kimono.

Ova sporedna zgrada bila je gotovo sto metara udaljena od

glavnog zdanja, preko bašte. Došlo je podne. Zapala mi je za okovelemajstorova pojava dok je onako sam išao niz stazu. Odmah izakapije ove sporedne zgrade nalazila se kratka padina i velemajstor se

pognut penjao uz nju. Nisam mogao da vidim brazde na sićušnimdlanovima ruku koje je drţao čvrsto stegnute na leđima, ali je mreţavena i kapilara na njima izgledala veoma komplikovano i delikatno.

Nosio je sklopljenu lepezu. Njegovo telo, nagnuto od kukova napred,

bilo je potpuno pravo, što je doprinosilo da mu noge izgledaju jošnestabilnije. Ispod šumarka patuljastog bambusa, kraj glavnogdruma, čuo se ţubor vode koja je proticala uskom jarugom. To je bilo

sve, no, ipak velemajstorova pojava, dok se tako vraćao, nekako mi



ovlaţi oči suzama. Bio sam duboko uzbuđen, u stvari ni sam ne znamzbog čega. U toj pojavi, koja se tiho udaljavala od go table, bilo jenečeg od okamenjene tuge jednog drugog sveta; velemajstor mi se

činio kao relikvija preostala iz Meiđi perioda.

– Samo jedna lasta, jedna... – reče on tihim, promuklim glasom,zagledan u nebo. Iza njega se nalazio natpis u kamenu na kom je

pisalo da je car Meiđi počastvovao ovaj hotel time što je u njemu

odseo. Grane mirte, još ne u cvetu, širile su se nad njim. Naraja jenekada bila postaja u koju su svraćali samuraji visokog ranga injihovi saputnici.

Onoda stade iza velemajstora, kao da ga od nečega štiti. Velemajstorova ţena je došla da ga sretne na kamenom mostu preko

jezerceta. Ujutru i popodne ona bi ga pratila do sobe u kojoj se igralo,i nestajala kada bi velemajstor zauzeo svoje mesto za tablom. U

podne, i pri kraju dana, uvek je bila na jezercetu kraj njihove sobe, i

čekala ga.

Velemajstorova silueta, gledana odostraga, izgledala je čudnoneuravnoteţena. Još nije bio ni izašao iz transa pa su savršeno pravitrup i glava bili kao da je još za tablom. Ĉinilo se da na nogama nijebaš najsigurniji. U stanju zanesenosti, bio je poput nekog razređenog

gasa koji je lebdeo nad prazninom, a obrisi te siluete, koju kao da smo

još gledali za tablom, bili su neisprekidani. Odisali su nekomzastalom opojenošću, nekim posebnim lebdećim sjajem.

– Lasta, lasta... – Moţda je velemajstor, dok su mu reči takozastajale u grlu, po prvi put bio svestan da se njegovo telo još nijevratilo u normalan poloţaj. Tako je to bilo sa starim velemajstorom.Moja privrţenost njemu, nostalgija koju je u meni pobuđivao, dolazilesu iz njegove moći da me u takvim trenucima do srţi dirne.



XV

Prvi znak da je velemajstorova ţena zabrinuta za njegovozdravlje došao je dvadesetprvog jula, kada se igrala treća partija uHakoneu.

– On ima bolove ovde – reče ona, stavljajući ruku na grudi.

Bio je, izgleda, svestan te bolesti još od proleća.

Izgubio je apetit. Prethodnog dana nije doručkovao, a za ručak je pojeo samo tanak komad tosta i popio čašu mleka.

Za vreme treće partije, primetio sam podrhtavanje upalih

velemajstorovih obraza preko izraţene vilice, ali sam mislio da je upitan ju vrućina koja mu ne prija.

Te godine je nastavila da pada kiša čak i po završetku kišnesezone. Leto je došlo kasno. A onda, pre 20. jula koji je označavaopočetak kalendarskog leta, odjednom posta toplo. Dvadesetprvog jula

je izmaglica visila preko planine Mjođo. Crna leptirica u vidu lastinogrepa dolete među crvene ljiljane, kojih je bilo i po petnaestšesnaestna jednoj dršci. Vladala je omorina. Ĉak je i jedno jato vrana

tumaralo po bašti. I njima je bilo toplo. Svi su se, pa čak i devojkakoja je vodila zapisnik, hladili lepezama. Bila je to prva nesnosna

vrućina od početka meča.

– Stravično – reče Otake brišući čelo i kosu malim peškirićem.

– A i go je vruć...

Uz Hakone uspeli smo se, uspeli.

Uz Hakone, uz nebeski svod....18

S obzirom na vreme koje je odvojeno za ručak Otakeu je trebalo3 časa i 35 minuta da bi odigrao potez crni – 59.

Velemajstor se, sa desnom rukom iza sebe, a levom na naslonu

za ruku, sav izgubljen, hladio lepezom koju je drţao u levoj ruci. Svremena na vreme je gledao napolje u baštu. Izgledalo je da mu nijevruće i da se veoma ugodno oseća. Gotovo da sam i sam mogao daosetim kako se mladi Otake napreţe, dok je velemajstorova snaga

18 Otake ove pevuši ečju pesmicu. Prim. prev.



delovala mirno poput gromade čije središte kao da je bilo negdeveoma daleko.

Ipak, na velemajstorovom licu su se presijavale tačkice uljastogznoja. Odjednom, on prinese obe ruke licu i pritisnu ih na obraze.

– Mora da je stravično u Tokiju. – Ostao je neko vreme tako,

otvorenih usta, kao da se sećao neke vrućine u nekom davno prošlomvremenu, u nekom dalekom mestu.

– Da. Postalo je odjednom izuzetno toplo onog dana kad smo

pošli na jezero – reče Onoda koji je upravo došao iz Tokija.Sedamnaestoga, na dan koji je prethodio partiji, velemajstor, Otake i

Onoda su otišli da pecaju na jezeru Aši.

Tri poteza su neminovno usledila kada je, posle dugog

razmišljanja, Otake odigrao crni – 59. Pločice su prosto odjekivale jedna za drugom. Situacija u gornjim delovima table bila je

stabilizovana tim jednim potezom. Sledeći potez crnog bio je veomateţak pošto je mogućnosti bilo više, ali je Otake skrenuo na niţi deotable i povukao potez crni – 63 posle svega jednog trenutka

razmišljanja. On je to bio ranije isplanirao, ili se bar tako činilo, i čakse bio sav predao svom sledećem napadu. Bio je to čelični napad

tipičan za njegovu igru. Pošto je izaslao „špijuna” protiv snaga belogkoje su se nalazile u donjem delu table, Otake se sam vratio u gornji.

Bilo je nešto od agresivne nestrpljivosti u tonu kojim su odzvanjalenjegove pločice.

– Sada mi je hladni je i sveţije. – On odmah ustade. Ostavio je

gornji deo svog kimona u predvorju, a kada se vratio, obukao ga

naopačke.

– Sve je naopačke. Izvode trikove protiv mene, čak i gornjiogrtač mog kimona izvodi trikove protiv mene, eto, vidite i sami! – On

popravi gornji deo kimona koji je bio obukao naopačke i znalački ga

veza u čvor koji je bio oblika ideograma za broj 1019. Ponovo ustade,ovog puta da bi otišao do pisoara.

– Vrućina je gora kada ste za tablom – reče on i vrati se još jednom. Izbrisa naočari trljajući ih snaţno peškirčićem.

Bilo je tri sata po podne. Velemajstor je jeo sladoled. Razmišljao je 20 minuta. Izgleda da ga je potez crni – 63 dočekao malonespremnog i da mu je izgledao nekako nepravilan.

19 U japanskom ideogramskom pismu znak za broj deset je + (kao krst). Prim. prev



Na početku igre Otake je paţljivo upozorio velemajstora da ćečesto morati da ustaje od table i odlazi u toalet; ali su njegovi odlasciza vreme prethodne partije bili toliko česti, da je velemajstor ipakpomislio kako tu mora da ima nečeg čudnog.

– Da li sa Vama moţda nešto nije u redu? – upita gavelemajstor.

– To su bubrezi, znate. U stvari, to su ţivci. Kada razmišljamodmah osetim da moram da pođem...

– Ne bi trebalo da pijete toliko čaja.

– Znam. Ali kada razmišljam, uvek osećam da moram nešto i dapijem. Izvinite! Molim Vas, izvinite me... – I on ponovo ustade.

Ovi mali Otakeovi maniri postali su neiscrpan izvor ogovaranja

koja su punila novinske stupce i karikature u časopisima posvećenimgou. Govorilo se da bi njegovo pešačenje od table do toaleta i natrag utoku meča, bilo dovoljno da putem Tokaido stigne čak do Mišime.



XVI

Pre nego što bi na kraju partije napustili tablu, igrači biproverili broj poteza i količinu vremena koje su utrošili. Velemajstorse, u stvari, u sve to veoma slabo razumeo.

Šesnaestog jula, Otake je kovertirao poslednji potez toga dana,

crni – 43, u pola pet. Obavešten da je u toku dana ukupno bilo 16poteza, velemajstor je zanemeo od čuda.

– Šesnaest? Zar smo toliko odigrali?

Devojka koja je vodila zapisnik objasni mu da je od belog – 28

do kovertiranog bilo ukupno 16 poteza. Otake je to potvrdio. Igra je još uvek bila u početnim fazama sa svega 42 pločice na tabli. Jedan jedini pogled mogao je biti dovoljan da se potvrdi devojčina izjava, ali je i pored toga velemajstor bio opsednut nepoverenjem. On je

prebrojavao pločice jednu po jednu, ređajući ih po dlanu ruke. Jošuvek nije izgledao ubeđen.

– Hajde da ih poređamo jednu do druge na tabli, pa da vidimo!

Uzimajući pločice koje su tog dana postavljene, i Otake i on ih

jednu po jednu ponovo postaviše: jedna, dve, tri... sve do šesnaeste. – Šesnaest? Baš je to bio pun dan! – promrmlja velemaj stor,

sav smušen.

– To je zato što ste Vi, majstore, tako brzi – reče Otake.

– Ali ne, j a nisam brz...

Velemajstor je sav izgubljen sedeo kraj table i nije izgledalo da

mu se ţuri da pođe. A drugi nisu mogli da ustanu i krenu pre njega.

– Kako bi bilo da nastavimo? – reče Onoda posle nekog

vremena. – Tako bi se bolje osećali...

– Da odigramo jednu partiju šogija? – reče velemajstor gledajućigore kao da se tek probudio. Nije bilo ničeg izveštačenog u tomnjegovom neodređenom izgledu.

Samo 16 poteza jedva da je opravdavalo ponovno prebrojavanje,

a, i inače, igrač čitavu tablu stalno drţi u glavi, čak i dok jede, čak i usnu. Moţda je to što je velemajstor ipak insistirao da se svaki od

poteza ponovo izvede i da se svaka od pločica ponovo prebroji i štonije mogao biti zadovoljan dok to sve nije bilo učinjeno, bilo znak



njegovog poštovanja sopstvene pedanterije. Moţda je, takođe, to, naneki način, bilo preispitivanje samog sebe. Videla se u njegovim

čudnim pokretima usamljenost jednog starca koji nije imao odvišesrećan ţivot.

Za vreme pete partije, odigrane posle 5 dana, 21. jula, povučenasu 22 poteza, od belog – 44 do kovertiranog crnog – 65.

– Koliko sam vremena utrošio? – upita velemajstor devojku.

– Jedan sat i 20 minuta.

– Zar toliko? – Izgledalo je da joj ne veruje. To vreme je

upotrebio za ukupno 11 poteza, što je iznosilo 6 minuta manje odvremena koje je Otake upotrebio samo za crni – 59. Ipak, činilo se daon smatra da je igrao brţe.

– Izgleda čudno to što ste upotrebili ipak toliko mnogo vremena,majstore. Igrali ste takvom vrtoglavom brzinom! – reče Otake.

– Koliko sam upotrebio za boši? – Velemajstor upita devojku.

– Šesnaest minuta.

– A za cukiatari?20

– Dvadeset minuta.

– Veza Vam je oduzela više vremena – reče Otake.

– Bio bi to potez beli – 58, zar ne? Devojka pogleda u zapisnik. – 35 minuta.

Velemajstor još uvek nije izgledao ubeđen. Uzeo je šemu oddevojke i počeo da je sa velikom paţnjom proučava.

Ja volim da se lepo okupam, a i bilo je leto. Uvek bih po

završetku partije odmah pošao do javnog kupatila. Danas je u tomeOtake bio gotovo isto toliko brz koliko i ja.

– Vi ste lepo napredovali.

– Velemajstor brzo igra i ne pravi greške, što mu daje dupluprednost. Po svemu ovome, igra bi mogla biti već i sada završena – reče Otake.

Još uvek sam osećao snagu koja je, činilo se, izvirala iz njegadok je bio za tablom. Bilo je na neki način neprijatno i čudno sresti sesa igračem goa neposredno pre ili odmah posle odigrane partije.

20 Boši je pozicija uvučena za va polja u onosu na neprijateljsku teritoriju. Cuki-atarije dorsokak-pozicija.



Otakeova nemirna energija govorila je o njegovoj velikoj

rešenosti. Moţda mu je bio ucrtan u srcu plan kakvog izuzetnosurovog napada.

Onoda, igrač šestog ranga, bio je takođe iznenađenvelemajstorovom brzinom.

– Jedanaest sati bilo bi mu više nego dovoljno, čak i u velikomšampionatu. Međutim, pitanje vremena je delikatno; i situacija natabli sad je takođe veoma zamršena. Taj potez boši nije od onihpoteza koji se igraju na brzinu.

Do kraja četvrte partije, 16. jula, beli je iskoristio četiri časa i 48

minuta, a crni 6 časova i 52 minuta. Na kraju pete partije, 21. jula,razlika je bila još veća: 5 časova i 57 minuta za belog, a 10 časova i 28

minuta za crnog.Na kraju šeste partije, 31. jula, beli je upotrebio 8 časova i 32

minuta, a crni 12 časova i 43 minuta; a, na kraju 7 partije, 5.

avgusta, beli je upotrebio 10 časova i 31 minut, a crni 15 časova i 45minuta.

Međutim, na kraju desete partije odigrane 14. avgusta, razlikau utrošenom vremenu donekle se smanjila: beli je, sve u svemu,upotrebio 14 časova i 58 minuta, a crni 17 časova i 47 minuta. Togdana, posle kovertiranja poteza beli – 100, velemajstor je prebačen ubolnicu Svetog Luke. Uprkos bolesti, borio se hrabro. Upotrebio je 2

časa i 7 minuta samo za jedan jedini potez, beli – 90, koji je povukao

5. avgusta.

Kada je meč na kraju okončan 4. decembra, bola je očineprijatna razlika od nekih četrnaestpetnaest časova izmeđuutrošenog vremena jednog i drugog igrača. Šusai, velemajstor,upotrebio je 19 časova i 57 minuta, a Otake, igrač sedmog ranga, 34

časa i 19 minuta.



XVII

19 časova i 57 minuta bilo bi veoma blizu vremena koje jeodobreno za oba igrača u nekom običnom susretu, ali velemajstor je

još uvek imao više od 20 časova na raspolaganju. Otake, koji jeiskoristio 34 časa i 19 minuta, još uvek je imao gotovo 6 časova.

Velemajstorov potez beli – 130 bio je nerazuman, što se kasnijepokazalo fatalnim. Da nije napravio tu grešku, i da je meč nastavljenna obema stranama u otprilike jednakom poloţaju ili sa malomprednošću jednog ili drugog igrača, izgledalo je verovatno da bi Otakenastavio da igra dok ne bi upotrebio svih svojih 40 dozvoljenih

časova.

Međutim, posle poteza beli – 130, Otake je znao da je pobeda

njegova.

I velemajstor i Otake su bili čuveni po istrajnosti kao i posklonosti ka dugim razmišljanjima. Otake bi čekao dok gotovo svesvoje vreme ne bi iskoristio, a zatim bi povukao stotinak i više potezau poslednjih nekoliko minuta, što je njegovoj igri davalo obeleţjeposebne ţestine. Velemajstor, koji je naučio svoju disciplinu u jednom

vremenu kada nije bilo vremenskih ograničenja, nije bio u stanju davodi takvu vrstu prepada. U stvari, on je verovatno i insistirao na 40

časova, tako da bi njegova poslednja bitka u ţivotu mogla bitipotpuno oslobođena od ma kakvih vremenskih pritisaka.

Vreme koje je bilo odobreno za velemajstorove mečeve zaodbranu titule uvek je bilo dugo. Šesnaest časova je bilo odobrenokada je on 1926. godine igrao protiv Kariganea, igrača sedmog ranga.Karigane je izgubio zato što mu je ponestalo vremena, ali je pobeda

od svega 5 ili 6 poena za velemajstorov beli izgledala veoma stabilna.Ĉak je bilo i takvih koji su govorili da je Karigane trebalo da igra kaočovek, a ne da dozvoli da nedovoljno vreme bude izgovor za njegovporaz. Kada je velemajstor igrao protiv Vua, igrača petog ranga,obojici igrača je bilo dozvoljeno po 24 časa.

Vreme odobreno za velemajstorov oproštajni meč bilo jeotprilike duplo duţe nego čak i vreme za ova dva neuobičajeno dugasusreta, a 4 puta duţe od vremena koje je određivano za običnemečeve. Vremenska ograničenja mogla su čak i da ne budu

postavljena.



Ovo neobično dugo vreme dozvoljeno za trajanje susreta bilo jeodobreno na zahtev velemajstora. Moglo bi se reći da je on timeprimio na sebe teţak teret, jer je, kako se ispostavilo, morao da izdrţii svoju bolest i duge periode razmišljanja u koje se upuštao njegov

protivnik. Ta 34 Otakeova časa sasvim rečito govore o svoj teţinivelemajstorovog čekanja.

S druge strane, odluka da se igra svakog petog dana doneta je iz

poštovanja prema velemajstorovim godinama; međutim, to je, ustvari, doprinelo teretu koji je velemajstor morao da nosi. Da su obe

strane do kraja upotrebile dozvoljeno vreme (ukupno 80 časova igre),i da je svaka partija trajala 5 časova, bilo bi ukupno 16 partija, štoznači da bi, čak i da je tekao bez prekida, meč trajao neka 3 meseca.Svako ko poznaje duh goa zna, takođe, da je potrebna koncentracijatakva da se ona nikako ne moţe odrţavati čitava tri meseca, a takođe

je neizdrţljiv i psihički pritisak ko ji je kod ove igre neminovan. To bi

značilo namerno uništenje čitavog fizičkog bića igrača. Go tabla je uigračevom srcu i dok je budan i dok spava, i prekid od 4 dana, prematome, ne znači odmor nego pravo iznurivanje.

Odmori su postajali sve teţi pošto se velemajstor razboleo, pa su

i on sam, i menadţeri ţeleli da se meč završi što je pre moguće.Njemu bi se moralo dozvoliti da se odmara i postojala je prava

opasnost da bi se tokom meča mogao onesvestiti. Ĉak je i svojoj ţeni rekao, kako mi je ona tuţno saopštila, da

više uopšte ne brine da li će pobediti ili ne, da više uopšte ne mari zapobedu, da samo ţeli da se meč što pre završi.

– U toku čitavog svog igračkog veka on nikada nije tako neštorekao. Neće mu biti bolje sve dok se meč ne završi.

– Ponekad sam mislio da bi moţda najbolje bilo da on digneruke od ove igre. Međutim, on to naravno, nije mogao. Njegova

umetnost mu je isuviše značila – jedan od menadţera reče pognuteglave.

– Nisam zaista ozbiljno shvatao mogućnost da velemajstordigne ruke od igre. Bila je to samo pomisao koja mi je dolazila u

najteţim trenucima.

Ĉinilo mi se to poput nečega što bi profesionalac rekao samo upoverenju, ali u nekim trenucima meča mora da je zaista bilonapregnuto i teško. Sam velemajstor se, međutim, nijednom nijepoţalio. U stvari, tokom čitave svoje takmičarske karijere duge polastoleća on je verovatno pobedio u priličnom broju igara upravo na taj



način što je bio samo nešto malo strpljiviji od svog protivnika.Štaviše, velemajstor nije bio od onih ljudi koji preteruju u iskazivanju

svoje nesreće ili svoje teskobe.



XVIII

Jednom, odmah posle igre koja je nastavljena u Itou, upitaosam velemajstora da li namerava da se vrati u bolnicu Svetog Luke

kada meč bude završen, ili da ode na zimovanje u Atami, kao što je to

obično činio.

– Pitanje je da li ću ja toliko dugo izdrţati – reče kao da mi sepoveravao. – Izgleda čudno da sam i dovde dogurao. Ja nisam nekiveliki mislilac, a i nemam ono što bi se moglo nazvati nekimposebnim verovanjima. Ljudi govore o mojoj odgovornosti prema igri,

ali samo to nije bilo dovoljno da me dovde dovede. Oni, ako ţele, tomogu zvati i fizičkom snagom ali zaista, nije to to. Moţda ja nemamţivaca. Moţda sam čudan – neodređen, moţda je ta neodređenost zamene i bila dobra. Ta reč „neodređenost” ima dva različita značenja uTokiju i u Osaki, znate. U Tokiju ona znači glupost, ali u Osaki se oneodređenosti govori kod slikarstva i u vezi sa igrom go. To je takavpojam – velemajstor je govorio polako, malo pognute glave. Izgledalo

je da u svojim rečima uţiva dok ih izgovara, a ja sam uţivao slušajućinjega.

Nije bilo nalik na velemajstora da otvoreno govori o sebi, a ni jasam nisam ţeleo da tako otvoreno govorimo o njegovim osećanjima.On nije bio od onih kome se osećanja vide na licu ili u rečima. Višenego jednom za vreme mojih dugih časova posmatranja meča, osećaosam kako uţivam u nekoj njegovoj sasvim običnoj reči ili pokretu.

Hirocuki Zeken, koji je bio velemajstorov verni pristalica od

1908. godine kada je velemajstor dobio titulu Honinboa, i koji je sa

velemajstorom sarađivao na pisanju njegovih dela, pomenuo je jednom da u više od 30 godina sluţbe od velemajstora nije doţiveo ni jednu jedinu reč zahvalnosti. Dodao je da je pogrešno smatrao kako jevelemajstor hladan, bezosećajan čovek. A kada su ljudi prigovarali da

velemajstor iskorišćava Zekena, kaţe se da im je velemajstorodgovorio sa gospodarskom nezainteresovanošću, kao da je ţeleo dakaţe da je to pitanje bilo takvo da sa njim nije ţeleo da se zamara.Izveštaji da velemajstor nije bio sasvim čist u finansijskim stvarimabili su takođe pogrešni, pisao je Zeken i naglasio da bi to mogao i dadokaţe.

Ni sam velemajstor nije nikome ponudio ni reči zahvalnostitokom ovog svog oproštajnog meča. Njegova ţena je na sebe preuzela



odgovornost za takve učtivosti. Nije se on pravio vaţan zbog svogranga ili titule, jednostavno je bio takav. Kada bi mu profesionalci u

svetu goa dolazili sa problemima, on bi se, rekavši samo: „Zaista!”,povukao u sebe i ćutke razmišljao, tako da bi bilo veoma teško

pogoditi šta on o tome misli. Pošto bi ga bilo gotovo nemogućenaterati da se izjasni jer je bio osoba tako visokog ranga, mora da je

predstavljao izvor mnogih neizvesnosti. Ponekad sam o tome

razmišljao. Njegova supruga, koja je najčešće igrala ulogu ađutanta iublaţivača, nastojala je da ublaţi njegovu bezuslovnu ćutnju.

Ta pomalo maglovita i bezosećajna strana njegove prirode,sporost poimanja koju je i sam nazivao „neodređenošću”, bila jeveoma prisutna i u njegovim hobijima i razonodama. U igrama šogi irenđu, naravno, a i u bilijaru i igri mađong, takođe. On je u svemutome dovodio svoje protivnike do izbezumljenja i zbog vremena koje je

provodio u razmišljanju pre povlačenja poteza.

Igrao je bilijar više puta sa Otakeom i sa mnom za vreme našeg

boravka u Hakoneu. On bi, moţda, ako je suparnik bio velikodušan,dobio 70 poena. Otake je vodio detaljan zapisnik, kao što jeprofesionalcu i priličilo.

– 42 za mene, 14 za Vua...

Velemajstor bi osmislio svaki potez natenane, i pošto bi zauzeopoziciju uvek bi razmišljao, činilo se u nedogled, o tom svom potezudok je bilijarski tak provlačio kroz ruku. Uglavnom se smatra da se ubilijaru dobar igrač odlikuje brzinom protoka energije iz ramena iruke do bilijarske loptice, ali takvog toka energije kod velemajstora

uopšte nije bilo. Ĉovek bi sasvim izgubio strpljenje posmatrajući gakako tak neprestano izbacuje napred nazad. Ipak, što samvelemajstora duţe gledao, sve više me je obuzimalo osećanje tuţneprivrţenosti prema njemu.

Kada je igrao mađong, velemajstor bi poređao svoje pločice nadugo usko parče belog papira. Razmišljajući o urednosti savijenogpapira i o nizu pločica koje kao da su bile simbol velemajstorovepedanterije, upitah ga jednom o tome:

– Da, one su mi jasnije i lakše ih vidim kada ih stavim na beli

papir. Pokušajte to i sami.

Smatra se da je i u mađongu ključ pobede brza i oštra igra, novelemajstor je o svakom potezu razmišljao natenane. Njegoviprotivnici, koji su na taj način bili izvođeni van granica strpljenja, tui tamo bi jednostavno ispadali iz igre. Zadubljen u svoju igru,



velemajstor bi potpuno zaboravljao na osećanja drugih. Nije biosvestan čak ni činjenice da je ponekada ljude, ţeleli oni to ili ne,

jednostavno vukao u igru.



XIX

– Kada igrate go ili šogi, ne moţete ništa naučiti o karakterusvoga protivnika – reče jednom velemajstor u vezi sa osobinama igreamaterskog goa.

– Pokušavati steći sud o karakteru protivnika izopačuje čitavduh igre. Ja se potpuno predam igri i za mene protivnik prestaje da

postoji. – Verovatno je velemajstor bio iznerviran amaterima

teoretičarima goa.

Na dan 2. januara 1940. godine, petnaestak dana pre smrti,

velemajstor je uzeo učešća u igri timskog goa koja je zvanično otvorilanovu takmičarsku godinu Go udruţenja. Svaki od igrača koji su se

okupili u prostorijama udruţenja, povukao je po 5 poteza, čime jeobavljeno njihovo zvanično pozdravljanje. Pošto je čekanje, koje jetada usledilo, izgledalo dugo, započeta je nova partija. Velemajstor jezauzeo mesto preko puta Sea, igrača drugog ranga, koji nije imao

drugog protivnika, na poziciji beli – 20, u drugoj partiji. Povukli su po

5 poteza obojica, od crnog – 21 do belog – 30. Pošto nije bilo drugihigrača da nastave igru, trebalo je da partija bude završena na belom

– 30. I pored toga, velemajstor je proveo 40 minuta razmišljajući osvom poslednjem potezu. On je bio poslednji od svih koji su se pojavili

u tom, ipak isključivo ceremonijalnom susretu, pa je mogao, bezikakvog razmišljanja, odmah povući potez i na taj način okončati celustvar.

Posetio sam ga u bolnici Svetog Luke za vreme tromesečnogprekida do koga je došlo u toku oproštajnog meča. Nameštaj u bolnici

je bio ogroman, podešen prema krupnim Amerikancima. Bilo je nečegneuhvatljivog u velemajstorovom sićušnom telu koje je leţalo na

ogromnom krevetu. Otoci na licu su uglavnom iščezli i obrazi su musada izgledali nešto puniji, ali je još upečatljivija bila određena lakoćanjegovog tela, kao da je odbacio neko teško duhovno breme. Izgledao

je bezbriţan i gotovo lakomislen, sasvim drugi starac od onog

velemajstora za go tablom.

Izveštač Nićinići novina slučajno je došao da ga poseti.Takmičenja su, rekao je, ispala izuzetno popularna. Ĉitaoci su svakesubote bili pozivani da daju mišljenja o tome kako bi određene

kritične tačke meča trebalo da budu razrešene. – Ove nedelje problem je crni – 91 – primetih.



– Crni – 91? – Izraz velemajstorovog lica najednom se promeni,

kao da je ugledao go tablu.

Zaţalih što sam to pominjao. Nije trebalo govoriti o gou. Ipak,nastavih da bih mu objasnio:

– Beli skače jedno mesto, a crni igra na dijagonali od sebe.

– A, to! Ali tu mu nema druge, mora da odigra do svoje pločice,bilo po horizontali, bilo po dijagonali. Ja pretpostavljam da će mnogidoći do tačnog odgovora. – Dok je govorio, velemajstor se postepeno

postavio u uspravno klečeći poloţaj, skupljenih kolena i izdignuteglave. Bila je to upravo ona poza koju je zauzimao za go tablom. Bilo

je u njoj hladne, oštre dostojanstvenosti. Ĉinilo se neko vreme kao da je, licem u lice sa prazninom, potpuno zaboravio da postoji.

Nije izgledalo, ni sada a ni za vreme meča, da je odanostumetnosti učinila da velemajstor shvata svaki svoj potez takoozbiljno, niti pak, da čini isuviše zbog odgovornosti koje mu je titulavelemajstora nalagala. Ĉinilo se da je to n jemu dolazilo samo po sebi.

Kada bi mlađi igrač upao u zamku igre sa velemajstorom, nakraju susreta bi obično bivao potpuno iscrpljen. Na primer, ona igrašogija za vreme našeg boravka u Hakoneu, u kojoj je on Otakeu daopreimućstvo od jedne koše21. Igra je trajala od 10 ujutru do 6 uveče.Zatim, igra šogija za vreme go turnira od tri meča, između Otakea i

Vua – igra koju je organizovala ista novinska kuća „Tokjo nićinići”. Velemajstor je bio komentator a ja izveštač sa drugog meča. Velemajstor je primorao Fuđisavu Kuranosukea, igrača petog ranga,koji je takođe bio prisutan, da odigra partiju šaha koja je trajala odpodne do večeri, u stvari, do tri ujutro. Onog momenta kada jenarednog dana ugledao Fuđisavu, velemajstor je ponovo izvukaosvoju šahovsku tablu. Eto, takav je bio velemajstor.

Svi smo se sastali veče pre druge partije u Hakoneu.

– Velemajstor me zaprepašćuje – reče Sunada, takođe izveštačgoa iz Nićinići novina, koji je bio velemajstorova desna ruka. – U

poslednja 4 dana redovno je dolazio rano ujutro i izazivao me na

pojedinu igru bilijara, a trebalo je da se odmara. Igrali bismo čitavogdana, čak i do kasno u noć. To se svakodnevno ponavljalo. Nije onsamo genije, on je natčovek!

Kaţu da se velemajstor čak ni svojoj ţeni nije nijednom poţalio

da je umoran od svih tih igara. Štaviše, ona često priča jednu

21 Košase krede isključivo unapre, i to neograničen broj polja, pa prema tome prenost o jene košeznači a

igrač koji ima prenost igru počinje sa ve koše, a njegov protivnik sa jenom. Prim. prev



anegdotu o tome kako velemajstor ume da se udubi u igru. Tu pričusam i sam čuo u Naraji.

– Ţiveli smo u Kogajićou u Azabuu. Nije to bila posebno velikakuća, a on je veţbanja i igre odrţavao u sobi veličine 10 tatamija.

Problem je bio u tome što je soba od 8 tatamija, koja se nalazila donje, bila naš salon. Nekada smo imali veoma bučne goste. On je

jednoga dana igrao sa nekim (više se ne sećam ko je to bio) kada mojasestra dođe da mi pokaţe svoju novorođenu bebu. A beba kao beba,sve vreme nije prestajala da plače. Ja sam bila izbezumljena i jedvačekala da mi sestra ode, ali pošto je nisam videla veoma dugo, a idošla je zbog nečeg vaţnog, nisam joj tek tako mogla reći da ide. Kada

je napokon otišla, pođoh da se izvinim muţu za buku. Međutim,verovali ili ne, on nije ništa čuo! Ĉak nije ni znao da je ona dolazila,niti je uopšte čuo bebu!

Ţena zatim dodade:

– Ogiši, pokojni Ogiši! Govorio je da je ţeleo da što pre postanekao velemajstor. Svake noći je, pre nego što bi pošao na počinak,sedeo na krevetu i razmišljao. U to vreme je, znate, postojala Okadaškola meditacije.

Ĉovek o kome je govorila bio je Ogiši Sođi, igrač šestog ranga,toliko izuzetan učenik, da se govorilo kako on ima monopol nad

velemajstorovim poverenjem i kako velemajstor namerava da gaučini naslednikom titule Honinboa. On je, međutim, umro u januaru1924. godine, kada mu je bilo samo 26 godina. Velemajstor je u

poslednjim godinama svoga ţivota često razmišljao o Ogišiju.

Nozava Ćikućo slično priča o tome kako je, dok je bio igraččetvrtog ranga, odlazio kod velemajstora da bi odigrao koju partiju. Usobi za poslugu neki veoma mladi učenici koji su ţiveli uvelemajstorovom domaćinstvu, digli su jednog dana galamu koja se

mogla čuti i u samoj sobi gde je velemajstor igrao. Nozava je pošao daih upozori da se umire. Bilo je sigurno da će ih velemajstor grditi,reče im. Međutim, izgleda da velemajstor nije ništa čuo.



XX

– Sedeo je zureći vani, tokom čitavog ručka – rečevelemajstorova ţena.

– Mora da mu je bilo teško. Bilo je to 26. jula, dana kada jeodigrana četvrta partija u Hakoneu. Rekla sam mu da tako ne ide.

Ako bude nastavio da tako jede, ne znajući ni šta jede, stomak će mupropasti. Rekla sam mu da će upropastiti stomak ako sebe ne dovede

u odgovarajuće raspoloţenje dok jede. On se samo namrgodio inastavio da zuri negde u daljinu.

Velemajstor, izgleda, nije očekivao oštri napad koji je doneopotez crni – 69. Razmišljao je o svom potezu čitav sat i 46 minuta. Bio je to njegov najsporiji potez od početka meča.

Međutim, Otake je verovatno potez crni – 69 planirao sve vreme

prekida. Na početku partije ponovo je razmišljao o situaciji nekihdvadesetak minuta kao da je ţeleo da na taj način obuzda sebe da nepovuče neki nepromišljen potez. Izgledalo je da zrači snagom, oštro seklatio, i odjednom zabacio koleno prema tabli. On hitro odigra crni – 67, a zatim i crni – 69, a, onda, rekavši:

– Nevreme? Kiša? – prsnu u neobuzdan smeh. Uto se spusti

snaţan pljusak. Travnjak je začas bio pod vodom, a kiša koja je lila,udarala je u okna staklenih vrata što su na brzinu zatvorena.

Bio je to tipičan primer Otakeovog humora, ali bilo je tu, činilose, i nečeg od usklika čoveka koji je upravo odahnuo. Prekovelemajstorovog lica prelete izraz, koji kao da je izraţavaoiznenađenje i kao da nije odobravao to što je video, a istovremeno,kao da je ţeleo da pokaţe neko izveštačeno zaprepašćenje, što je

trebalo da nekog zabavi ili zadovolji. Takav čudan, zagonetan izrazbio je neuobičajen kod velemajstora.

Crni j e odigrao jedan veoma čudan potez za vreme partija u

Itou. Bio je to kovertirani potez koji, izgledalo je, treba da iskoristi

sve mogućnosti koje proizlaze upravo iz toga što je kovertiran. Velemajstor je jedva dočekao pauzu da saopšti svoje negodovanje.Smatrao je da je igra prljava i bio je gotovo spreman da je napusti.

Međutim, dok je bio za tablom, nije dozvolio da mu lice ma šta oda.Niko među gledaocima nije mogao ni da sanja o snazi njegovih

osećanja.



Crni – 69 bio je poput munjevitog bleska bodeţa. Velemajstor jezapao u tiho razmišljanje. Uto dođe i popodnevna pauza. Otake jenepomično stajao kraj table, čak i kada je velemajstor otišao.

– Sada je došlo ono pravo. Ovo je odlučujuće – i rekavši tonastavi da gleda u pod i u tablu kao da jednostavno nije mogao odnjih da se odvoji.

– Zar nije to malo nepristojno od Vas? – rekoh mu.

– On me uvek nagoni na razmišljanje – Otake se vedro nasmeši.

Međutim, velemajstor je odigrao beli – 70 čim se vratio saručka. Bilo je sasvim jasno da se koristio podnevnom pauzom koja

nije ulazila u zbir dodeljenog vremena. Međutim, velemajstor to nijepokušavao da prikrije na taj način, što bi, recimo, razmišljao pre svog

prvog popodnevnog poteza. Zauzvrat, čitavu podnevnu pauzu proveo je buljeći u prazan prostor.



XXI

Agresivni crni – 69 opisivan je kao „đavolski potez”. Samvelemajstor je kasnije rekao da je taj potez odisao nekom vrstom

oštrine po kojoj je Otake i bio poznat. Sve je zavisilo od poteza belog.Ukoliko bi se taj potez pokazao neodgovarajućim, beli bi mogaosasvim lako izgubiti kontrolu na tabli. Velemajstor je razmišljao

jedan sat i 46 minuta pre nego što je povukao beli – 60. Najduţiperiod njegovog razmišljanja usledio je 10 dana nakon toga, 5.avgusta, kada je utrošio dva časa i 7 minuta, za potez beli – 90. Beli – 70 bio je, po sporosti, njegov drugi potez.

Dok je crni – 69 bio đavolski agresivan, beli – 70 je predstavljao

brilijantan odbrambeni potez. I Onoda je, kao i svi ostali, ostao bez

reči od divljenja. Velemajstor je stajao čvrsto, i vešto manevrišućiizbegao krizu. Povukavši se jedan korak, sprečio je katastrofu.Predivna igra, mora da ju je bilo veoma teško smisliti. Crni je jurišaonapadajući pravolinijski a beli ga je okrenuo natrag sa ovim jednimpotezom. Crni je dobijao, ali ipak, izgledalo je da se beli, odbacujućizavoje sa svojih rana, iz te borbe pomalja sa još većom lakoćom i

slobodom akcije.Nebo je bilo tmurno od nevremena, koje je Otake nazivao

olujom. Upalili su svetla. Bele pločice, koje su se ogledale na zrnolikoj

površini table, slivale su se ujedno s konturama velemajstora, te jeizgledalo da bešnjenje vetra i kiše u bašti pojačava tišinu inepomičnost sobe.

Nevreme je brzo prošlo. Izmaglica se vukla preko planine i nebo je bilo osvetljeno iz pravca Odavare, koja je bila nizvodno. Sunce je

izašlo s druge strane doline, cvrčci su cvrčali. Ponovo su otvorilistaklena vrata. Ĉetiri crna kučeta su se igrala na travi dok je Otakepripremao svoj potez crni – 73. Nebo se još jednom malo naoblačilo.

Bilo je pljuskova u rano jutro. Sedeći na tremu za vreme jutarnje partije, Kume Masao reče:

– Kako se ovde čovek divno oseća, čak iako samo sedi. Toosećanje je čisto, gotovo prozirno.

– Glas mu je bio mek ali snaţan.

Kume, koji je nedavno postao knjiţevni urednik u Nićinićinovinama, ostao je da bi prisustvovao partiji. On je bio jedini



knjiţevnik koji je, od kad pamtimo, postao urednik za knjiţevnost. Go je ulazio u krug njegovih interesovanja.

Ipak, on o gou nije znao gotovo ništa. Sedeo bi jednostavno natremu, čas gledajući planine, čas posmatrajući igrače. Neki duhovni

talasi, izgledalo je, ipak da mu dolaze od igrača: kada je velemajstorbio sav zadubljen u briţne misli, izraz brige bi preleteo i prekoKumeovog dobroćudnog lica.

Nisam mogao da se pravim da znam mnogo više o gou odKumea. Međutim, ipak mi se činilo da mi se nepokretne pločice, doksam ih posmatrao sa strane, obraćaju nekako poput ţivih bića. Zvukpločica na tabli kao da je odjekivao glasno i dopirao čak do nekogdrugog sveta.

Mesto gde se igra odrţavala bila je jedna sporedna zgrada uvrtu, koja se sastojala od tri uzastopne sobe: jedne od 10 tatamija i

dve od po devet. U tokonomi sobe od 10 tatamija bilo je cvetova

nemua22.

– Izgleda da će pasti – reče Otake.

Beli – 80 je bio kovertirani potez i petnaesti po redu tog dana.

Izgledalo je da velemajstor nije čuo devojčino upozorenje da se 4 sata,vreme koje je određeno za kraj partije, već pribliţavalo. Ona jeoklevala, malo nagnuta napred.

– Majstore, molim Vas budite tako ljubazni da svoj potez

kovertirate – reče Otake umesto nje, kao da je ţeleo da razdrmabunovno dete.

Velemajstor je napokon, izgleda, čuo. Promrmljao je nešto sebi ubradu. Glas, kao da mu je bio zastao u grlu, pa ne znam šta je rekao.Misleći da je kovertirani potez već osmišljen, sekretar udruţenja jepripremio koverat, ali je velemajstor sedeo i dalje, sav neodređen,onako kao da sa tim nije imao nikakve veze.

– Još nisam odlučio – reče on napokon. Izraz njegovog lica bio jetakav kao da je bio potpuno odvojen od stvarnosti kojoj još nije mogaoda se vrati.

Razmišljao je još 16 minuta. Ukupno mu je trebalo 44 minutaza potez beli – 80.

22 Nemu, svileno drvo, lat. Albizzia julibrissin.Prim. prev.



XXII

Trideset prvog jula igra je ponovo premeštena u drugeprostorije zvane „Nove gornje sobe”. To je takođe bio niz od tri sobe,od kojih su dve bile od po 8 tatamija, a jedna od 6. Na zidovima su

visile uokvirene table na kojima su bile kaligrafski ispisane reči RaiSanjoa, Jamaoke Tešua i Jode Gakaija23. Ove sobe su bile iznad

velemajstorovih.

Obilje cveća na tremu velemajstorove sobe izgledalo je poput

nekog velikog raspuklog balona. Danas je ponovo crna leptirica

lastinog repa letela tamo amo među cvetovima i njena senka se čisto i jasno presijavala na površini jezerceta. Ţbunje koje je raslo ispodstrehe bilo je obraslo lišćem.

Sedeo sam kraj table kada sam čuo šum vode kojom neko kaoda se prskao. Velemajstorova ţena je bila na kamenom mostu, ibacala hleb u jezerce. Prskanje je dolazilo od zlatnih ribica koje su se

izdizale da dođu do mrvica. Ona mi je tog jutra rekla:

– Moram da se vratim u Tokio jer nam dolazi društvo iz Kjota.Bilo je dosta sveţe ali nimalo neudobno; tako da sam se počela bojati

da se, baš naprotiv, ne prehladi. Počela je slaba kiša koja, tek što je poprskala baštu, posta

prilično krupna. Otake je nije ni primetio dok mu neko ne ukaza na

krupne kišne kapi.

– Izgleda da i nebo pati od bubrega – primeti on. Bilo je to

kišovito leto. Od kada smo došli u Hakone nismo imali gotovo nijednupartiju a da nebo nije bilo natmureno. A i kiše su bile ćudljive. Danas,na primer, sunce je bilo na cveću dok je Otake razmišljao o crnom –

83, a i planina je sva blistala od sveţe opranog zelenila, kad,odjednom, nebo posta ponovo tmurno.

Još više vremena trebalo je za potez crni – 83: jedan sat i 48

minuta. To je bilo više nego za beli – 80. Gledajući usredsređeno udesnu stranu table Otake se, ne odvojivši se od jastučića na kome jesedeo, pomerio otprilike za jedan lakat. Tada je uvukao ruke u

kimono i, zabacivši ramena unatrag, izgledalo je da se proteţe. To jebio njegov znak da počinje dugi period razmišljanja.

23 Rai Sanjo, veliki filozof konfučijanske škole (1780-1832); Jamaoka Tešu (1836-1888), političar i ržavnik;

Joda Gakai (1823-1909), poznavalac kineskog jezika i misli. Prim. prev.



Meč se bliţio sredini. Svaki potez je bio teţak. Bilo je uglavnom jasno koja polja pripadaju belom a koja crnom, i pribliţavalo se vremekada će i predviđanja krajnjeg ishoda već postati moguća.Razmišljalo se da li odmah preći na krajnji obračun, da li izvršiti

prepad na protivnikovo polje ili ga izazvati u oštru borbu negde natabli? Došlo je vreme da se sve sumira i da se planiraju naredne faze.

Doktor Feliks Djubal, koji je naučio go u Japanu i vratio se uNemačku, a bio poznat kao „nemački Honinbo”, poslao jevelemajstoru telegram kojim mu čestita njegov oproštajni meč. Slikadvojice igrača koji čitaju telegram objavljena je u jutarnjem izdanjuNićinići novina.

Beli – 88 bio je poslednji kovertirani potez partije.

Javata iz Go udruţenja brzo je shvatio značenje tog telegrama. – Vama se, majstore, čestita zbog Vašeg srećnog broja – reče

mu24.

Velemajstorovo lice i vrat koji, moglo bi se pomisliti, ne bi

nikako mogli biti tanji i mršaviji nego što jesu, izgledali su iz dana u

dan sve ispošćenije. Ipak, činilo se da mu je sada bolje nego što mu jebilo tog toplog dana, 16. jula, a činilo se i da je dobro raspoloţen.Moţda bi se moglo reći da su, sa nestajanjem mesa, velemajstorovekosti postajale nekako jače?

Niko od nas nije predvideo da će mu ubrzo, svega pet danakasnije, pozliti.

Kada je Otake odigrao crni – 83 velemajstor naglo ustade kao

da više nije mogao da čeka. Sva njegova iscrpljenost najednom muudari u lice i izbi na površinu. Bilo je to 27 minuta posle 12 časova, i

naravno, vreme za podnevni odmor. Velemajstor ne napusti tablu, on

je prosto odgurnu od sebe, što se nikada ranije nije dešavalo.

24 88 je broj o posebnog značaja na Dalekom istoku, posebno kaa se onosi na goine života. Prim. prev.



XXIII

– Toliko sam se bogu molila da do ovog ne dođe, ali, verovatnoimam premalo vere – reče mi velemajstorova ţena, 5. avgusta ujutru.

A zatim:

– Bojala sam se da će do ovoga doći. Moţda je do toga i došlozato što sam se isuviše brinula. Sada se ne moţe ništa, moţemo samoda se molimo.

Kao paţljiv i priljeţan izveštač sa ove borbe, posvetio sam svupaţnju velemajstoru kao heroju bitke. Sada su reči njegove ţene, koja

je bila uz njega sve te duge godine, do mene dolazile kao da suudarale o prazninu. Nisam znao šta da joj odgovorim.

Dugi iscrpljujući meč pogoršao je zdravstveno stanjevelemajstora, koji je inače već dugo godina bio srčani bolesnik, iizgleda da je bol koji je u poslednje vreme osećao u grudima biopojačan. On nije dozvolio da bilo ko to primeti, niti je o tome ma štarekao.

Od početka avgusta lice je počelo da mu otiče, a bolovi ugrudima se pojačali.

Jedna partija je bila planirana za 5. avgust. Bilo je odlučeno dase jutarnja igra ograniči na dva sata. Velemajstor je trebalo da pretoga bude pregledan.

– A lekar? – upita velemajstor.

– Lekar je otišao u Sengokuharu zbog jednog hitnog slučaja.

– Pa dobro, onda mi da počnemo.

Pošto se smestio za tablu, velemajstor bez reči uze šolju u obe

ruke i poče srkati jaki čaj. Zatim, preklopi ruke na kolenima i postavise uspravno. Izraz njegovog lica bio je poput izraza deteta koje samo

što nije briznulo u plač. Ĉvrsto stegnute usne bile su mu izbačeneunapred, obrazi su mu bili otečeni, a i očni kapci takođe.

Partija je počela gotovo na vreme, u 10 sati i 7 minuta. Danas jeizmaglica ponovo lagano prelazila u jaku kišu. Zatim, nebo odjednomposta svetlije, kao da se ta svetlost pela rekom i do nas dolazila

nizvodno.

Otvoren je koverat koji je sadrţao kovertirani potez beli – 88.

Otake je odigrao crni – 89 u 10 časova i 48 minuta. Došlo je podne,



prošlo je sat i po vremena, a velemajstor još nije bio odlučio kako daodigra beli – 90. Osećajući velike fizičke bolove, trebalo mu je, dva,kako su se njemu činila, neobično duga sata i 7 minuta razmišljanja.Ĉitavo to vreme, sedeo je potpuno uspravno. Izgledalo je da su mu

otekline na licu splasnule.Napokon je odlučeno da se napravi pauza za ručak.

Uobičajena jednočasovna pauza produţena je na dva sata, ilekar je, u toku te pauze, pregledao velemajstora.

Otake je takođe izjavio da se loše oseća. Imao je muke sastomakom. Uzimao je tri leka za stomak, kao i lek koji je trebalo da

mu pomogne protiv nesvestice. Znao je često da padne u nesvest zavreme meča.

– To mi se obično dešava kada lošije igram, kada mi ponestajevremena i kada se ne osećam dobro. Velemajstor insistira da se igranastavi. Da mene pitate, ja radije ne bih bio za to – reče Otake.

Velemajstor je kovertirao potez beli – 90. To je odlučeno kada sevratio tabli.

– Majstore, Vi ste, sigurno, premoreni – reče Otake, raspitujućise za velemajstorovo zdravlje.

– Oprostite što Vam stalno zadajem brige – reče velemajstor

koji se obično nikome nije izvinjavao. Tako je i današnja partija privedena kraju.

– Otekline me mnogo ne zabrinjavaju. Više me zabrinjava sveovo što se ovde dešava – rekavši to Kumeu, velemajstor opisa krug posvojim grudima.

– Disanje mi je oteţano, a dešava mi se i da se oznojim. Ponekadosećam kao da me pritiska neki ogroman teret. Ţeleo bih da mislimkako sam još uvek mlad. Međutim, od kada sam prešao pedesetu još i

te kako osećam svoje godine. – Dobro bi bilo kada bi se borac mogao boriti i protiv godina –

reče mu na to Kume.

– Ja već osećam teret godina, majstore, a tek mi je trideset – reče Otake.

– E, pa, to je ipak prerano – odgovori velemajstor.

Velemajstor je neko vreme sedeo u predvorju sa Kumeom i jošnekolicinom.



Razgovarali su o starim dobrim vremenima, pa im je

velemajstor pričao i o tome kako je, kao dečak, otišao u Kobe i, namornaričkoj priredbi, prvi put video električna svetla.

– Nije mi bilo dozvoljeno da igram bilijar. Ali mogao sam da

igram malo šogija. Hajde da igramo! – ustade velemajstor smejući se. Od velemajstorovog „malo” teško se izlazilo.

– Moţda bi bolje bilo da igramo mađong. U mađongu ne moratetoliko da razmišljate – reče Kume.

Velemajstor je ručao samo bistru pirinčanu kašu i ukiseljenešljive.



XXIV

Bez svake sumnje, Kume je došao zbog toga što se ovelemajstorovoj bolesti pročulo i u Tokiju. Maeda Nobuaki, igračšestog ranga, jedan od velemajstorovih učenika, takođe je bioprisutan. I sudije Onoda i Ivamoto, obojica igrači šestog ranga, bili suprisutni toga 5. avgusta. Takai, velemajstor igre renđu, zaustavio setu na svom putovanju po Hakoneu. Doi, igrač šogija osmog ranga,koji je bio odseo u Mijanošiti, takođe je navratio u posetu. Po celomhotelu su se igrale razne igre.

Velemajstor je prihvatio Kumeov savet i odlučio se za mađong.Ostali u toj četvorci, u kojoj je bio i sam Kume, bili su Ivamoto iSunada, izveštač novina Nićinići. Svi su, osim velemajstora, igralitako obazrivo kao da čiste ranu. Velemajstor je kao i uvek biopotpuno zanet igrom. Jedino je on, od njih četvorice, proveo dugovremena u razmišljanju.

– Molim vas, ako pretera sa igrom lice će mu opet nateći – rečeim velemajstorova ţena, sva zabrinuta.

Ĉinilo se da je velemajstor nije ni čuo.

Učio sam „pokretni renđu”25 od Takagi Rakuzana, velemajstora

renđua. Spretan u svim vrstama igre, a i sposoban da izmišlja nove,Takagi bi oţiveo svaki skup. Ĉuo sam o njegovim zamislima zazagonetku koju je nazvao „mamina maza”.26

Posle večere, do duboko u noć, velemajstor je igrao ninukirenđusa Javatom iz Go udruţenja i Goijem iz Nićinići novina. Maeda jeotišao tokom poslepodneva, nakon kraćeg razgovora savelemajstorovom ţenom. Pošto je velemajstor bio njegov učitelj, a

Otake njegov zet, bojao se da ne dođe do nesporazuma i doraznoraznih glasina, pa je oba igrača izbegavao. A moţda se i sećaogovorkanja da je on bio taj koji je izmislio izuzetni potez beli – 160 u

velemaj storovoj igri protiv Vua.

Šestog ujutro, zahvaljujući naporima Nićinići novina, doktorKavašima iz Tokija je došao da pregleda velemajstora. Zalizak aorte

nije mu se dobro zatvarao.

25 Vrsta igre renđu ko koje, pošto oređen broj pločica bue oigran na jenom elu table, igra mora a se

premesti na drugi, do tada prazan deo. Prim. prev.26 „Mamina maza” ili „hako-iri muse” što na japanskom bukvalno znači „kderka u kutiji” je veoma složena

zagonetka ko koje se pravougaoni oblici moraju pažljivo prestrojavati na veoma uskom polju. Prim. prev.



Ĉim je pregled bio završen, velemajstor je, sedeći uspravno nakrevetu, ponovo počeo da igra šogi. Partner mu je bio Onoda, a sluţiose ofanzivom „neunapređenog srebra”.27 Posle toga su Onoda i

Takagi odigrali jednu partiju po korejskim pravilima.28 Velemajstor

ih je posmatrao, oslonjen na naslon za ruke. – Hajde sada da odigramo jednu partiju mađonga – nestrpljivo

reče velemajstor.

Pošto ja nisam znao da igram mađong, ostali su bez jednog

igrača pa ih za mađong nije bilo dovoljno.

– Gospodine Kume! – viknu ga velemajstor.

– Gospodin Kume ispraća doktora koji je pošao natrag u Tokio.

– A gospodin Ivamoto?

– On se takođe vratio.

– Vratio se... – velemajstor je ponavljao jedva čujnim glasom.Osetio sam kako je razočaran i to njegovo razočaranje me je dubokodirnulo.

Vraćao sam se i sam u Karuizavu.

27 Srebrne figure mogu biti „unapređene” u zlatne, ali nekaa je taktički bolje zaržati ih kao srebrne. Prim.

prev28 Šogi se po korejskim pravilima igra samo sa pionima. Figura biva zarobljena ako se nađe među

protivničkim figurama. Prim. prev.



XXV

Pošto su izvršene konsultacije sa ljudima iz novina i Goudruţenja, odlučeno je da doktor Kavašima iz Tokija i doktorOkađima iz Mijanošite ispune velemajstorove ţelje i dozvole da semeč nastavi. Njihovi su uslovi, međutim, bili da se olakša pritisakpod kojim je velemajstor bio i da se petočasovne partije, koje suodrţavane svakog petog dana, zamene partijama od svega dva i po

časa, koje bi se odrţavale svakog trećeg ili četvrtog dana. Trebalo je,takođe, da velemajstor bude pregledan pre i posle svake partije.

Ovo je bez svake sumnje bilo jedino moguće rešenje, pa je,stoga, planirano da se meč završi u što kraćem vremenu kako bi

velemajstor ostao da se odmara i oporavlja. Smeštaj u banjskommestu za sve vreme meča koji traje dva ili tri meseca mogao bi senekom učiniti kao veliki luksuz. Za igrače je, međutim, ovaj sistem„konzerviranja” predstavljao upravo potpuno izolovanje od ţivota izatvaranje u svet goa. Da im je bilo dozvoljeno da se vraćaju kućamaza vreme tih četvorodnevnih prekida, bili bi u stanju da go tabluostave iza sebe, da svoju paţnju skrenu sa nje, te da se, na taj način,

odmore. Međutim, kako su bili zatočeni na mestu igre, nije bilo togašto bi ih moglo odvojiti od goa. Ne bi bilo problema da je„konzerviranje” trajalo nekih dandva ili čak i nedelju dana, ali drţatišezdeset trogodišnjeg velemajstora zatočenog dva tri meseca mora se

smatrati mučenjem. „Konzerviranje” je danas uobičajeni proces. Malopaţnje je, međutim, bilo posvećeno lošim stranama tog pravila, kojesu bile samo još uvećane velemajstorovim godinama i duţinom meča.Samom velemajstoru donekle pompezna pravila moţda su ličila naneki oreol ili na krunu od lovorovog lišća.

Velemajstor se razboleo za manje od mesec dana.

Sada je trebalo promeniti pravila. Za Otakea je to bila stvar od

velike vaţnosti. Ako velemajstor nije mogao da se pridrţavaprvobitnog ugovora, Otake je smatrao da bi jedino časno bilo danapusti meč.

Otake nije mogao reći baš to, ali je ipak izneo svoje primedbe.

– Ja se ovih dana ne odmaram dovoljno, i ne mogu nikako da

uđem u tok igre za svega dva i po sata, koliko nam je po ovom novom

dogovoru dozvoljeno.



Ipak je napravio ustupak što se toga tiče, ali mu je meč sastarim bolesnim velemajstorom bio veoma teţak u svakom pogledu.

– Ne bih ţeleo da se kaţe da sam bolesnog čoveka naterao daigra. Ja radije ne bih ni sam igrao, ali izgleda da on na tome insistira;

ipak, ne mogu očekivati da ljudi sve to shvate. Sigurno je da će ljudito sasvim pogrešno shvatiti. Ako nastavimo sa igrom i njemu budegore, svi će mene za to okrivljavati. Baš lepo! Mene će se sećati kaoOtakea koji je bacio mrlju na istoriju ove igre. A zar ne bi trebalo,

makar iz obične humanosti, da mu dozvolimo da se oporavi koliko god je potrebno pa tek tada da nastavimo sa igrom?

Izgledalo je da, sve u svemu, Otake ţeli da kaţe da nije lakoigrati protiv čoveka koji je očigledno teško bolestan. Nije ţeleo da se

pomisli kako on koristi velemajstorovu bolest da bi pobedio. Smatrao je da bi njegov poloţaj bio gori čak i da izgubi. Ishod još uvek nije bio jasan. Velemajstor je mogao da zaboravi svoju bolest kada je bio za

tablom, pa je Otake, koji se i sam trudio da je zaboravi, bio u goroj

poziciji. Velemajstor je za sve postao tragična ličnost. U novinama sunavodili njegove reči da je krajnja i najveća ţelja go igrača da umreza tablom crowarez. On je postao mučenik koji se ţrtvuje za svojuumetnost. Nervozni, osetljivi Otake morao je i dalje da se bori kao da

je bio ravnodušan prema mukama svoga protivnika.

Ĉak su i izveštači Nićinići novina govorili da je igra postala ispitnajobičnije humanosti. Ipak, upravo su Nićinići novine, kaopokrovitelj ovog velemajstorovog oproštajnog susreta, ţelele da semeč po svaku cenu nastavi. Meč je opisivan u nastavcima i postao jeneobično popularan. Moji izveštaji su takođe imali veliki tiraţ; čitalisu ih i ljudi koji ništa nisu znali o gou. Bilo je i onih koji su migovorili da je velemajstor mrzeo i samu pomisao da moţe da izgubitako veliki novac. Smatrao sam da oni suviše mnogo razmišljaju iuobraţavaju.

Te noći, pre sledeće partije koja je bila zakazana za 10. avgust,učinjen je napor da se prevaziđu Otakeove primedbe. Neka detinjasta

izopačenost kod Otakea činila je da on kaţe „ne”, kada drugi kaţu„da”, i neka određena tvrdoglavost ga je sprečavala da se sloţi kada jeopravdanost za to bila sasvim očigledna.

Novinski izveštači i funkcioneri Go udruţenja nisu baš biliubedljivi. Rasplet se nije ni nazirao. Jasunaga Hađime, igrač četvrtogranga, bio je bliski Otakeov prijatelj i znao je tačno način na koji

Otake misli, a imao je i ogromno iskustvo u posredovanju kod



nesuglasica. On je pritekao u pomoć da pokuša da urazumi Otakea,

ali je ispalo da ovaj nesporazum premašuje njegove mogućnosti.

Kasno te noći, gospođa Otake je došla sa bebom iz Hiracuke.Plakala je dok se svađala sa muţem. Reči su joj bile tople i neţne, bez

ikakvog traga nesređenosti čak i kad je plakala. Nije bilo ni prizvukaţelje za zapovedanjem u tom njenom ponašanju koje je odgovaraloţeni punoj vrlina. Njena molba propraćena suzama dolazila je baš izduše. Posmatrao sam je zadivljeno.

Njen otac je imao banjski hotel u Đigokudaniju u Sinšuu. Usvetu goa čuvena je priča o tome kako su se Otake i Vu zatvorili uĐigokudaniju da proučavaju nove otvarajuće poteze, no, ja sam čuo ipriče o tome kako je gospođa Otake bila lepa dok je bila devojka.

Između ostalih i jednom mladom pesniku je, dok se sa visoravni Šigaspuštao ka dolini Đigoku, zapala za oko lepota gospođe Otake i njenihsestara. Pesnik mi je pričao o utisku koji su one na njega ostavile.

Začudio sam se malo toj dobroj, ali pomalo bezličnoj domaćicikoju sam video u Hakoneu; ali u liku majke, koja se sva bila predala

domaćim duţnostima, što joj je ostavljalo malo vremena da se stara osvom izgledu, mogao sam još uvek videti neţnu lepotu njenogplaninskog devojaštva. Njena krotkost i neţnost odmah su čovekupadale u oči. A ja sam mislio da nikada nisam video tako divnu bebu

kao što je bila njena. U tom dečačiću od 8 meseci bilo je toliko snage iţivahnosti da sam mislio da bi u njemu mogao najbolje prepoznatiodređene epske kvalitete samog Otakea. Dečačić je imao čistu,osetljivu koţu.

Ĉak i sada, dvanaest trinaest godina kasnije, ona, svaki put

kada je vidim, govori o dečaku „koga ste tako ljubazno hvalili”. Aznam da je govorila dečaku:

– Da li se sećaš kako ti je gospodin Uragami prilazio i kako je o

tebi pisao u svojim novinskim člancima? Ţenina molba i primedbe ubedile su Otakea. Do porodice je

mnogo drţao.

Sloţio se da igra, ali je leţao budan cele noći. Nastavio je da sesekira. Oko 5-6 sati ujutru čuo sam ga kako šeta gore dole kroz

hodnike. Rano ujutru video sam ga kako leţi na kanabeu kraj ulaza,već potpuno spreman i obučen u svečani kimono.



XXVI

Nije bilo većih promena u stanju velemajstorovog zdravlja 10.avgusta i lekari su dozvolili da se partija nastavi. Ipak, obrazi su mu

bili natekli i svima nam je bilo jasno da se loše oseća. Kada su gapitali da li ţeli da se igra u glavnoj zgradi ili u jednoj od sporednihzgrada u vrtu, odgovorio je da više nije u stanju da hoda. Pošto seOtake ranije ţalio na buku vodopada koji se nalazio kraj glavnezgrade, rekao je da će ipak poštovati njegove ţelje. Pošto je vodopad

bio veštački, odlučeno je da ga isključe, a da se partija igra u glavnojzgradi. Na velemajstorove reči osetio sam kako mi se nešto podiţe u

grlu i kako se moja tuga bliţi besu. Sav izgubljen u igri, velemajstor je izgledao oslobođen svog

fizičkog bića. On je sve prepuštao menadţerima i nije postavljaonikakve zahteve. Ĉak i za vreme velike rasprave o uticaju njegovebolesti na igru, sam velemajstor je sedeo odsutno, kao da se to njega

ništa ne tiče.

U noći 9. avgusta, mesec je bio svetao, a ujutru je sunce jarko

sijalo; senke su bile oštrih obrisa, a beli oblaci laki. Bio je to prvi

pravi letnji dan od kada je počeo meč. Bujalo je lišće nemua. Ĉistabela boja Otakeove pelerine bola je oči.

– Zar nije divno što se vreme stabilizovalo? – primeti

velemajstorova ţena. Međutim, lice joj je izgledalo nekako izmenjeno.

I gospođa Otake je bila bleda od nespavanja. Dve supruge, kojesu posrtale kraj svojih muţeva, bile su očiju i lica iscrpljenih, ţivih odnemira. Ličile su na ţene koje više nisu ni pokušavale da sakrijusvoju sebičnost.

Letnja svetlost je bila jaka. Na toj svetlosti je velemajstorovafigura izgledala nekako tajanstveno i veličanstveno. Svi su jeposmatrali spuštenih glava i kao da nisu gledali velemajstora. Otake,koji se inače toliko šalio, danas je sedeo sasvim miran.

Zar igra mora da se nastavlja čak i pod ovakvim okolnostima,pitao sam se ţaleći velemajstora. Šta je bilo to što su nazivali goom?Kako se smrt pribliţavala, knjiţevnik Naoki Sanđugo napisao jenešto što je za njega bilo zabavno. To je bila autobiografska priča,nazvana „Ja”. Rekao je kako zavidi igračima goa. „Ako čovek izabere

da posmatra go kao nešto što nema vrednosti, tada je ova igra zaista



bezvredna; ali, ako odlučite da go smatrate vrednim, onda on tozaista i postaje.”

– Da li ste ikada usamljeni? – upita on sovu na stolu pred

njima. Sova se okrenu na uništavanje novina u kojima je bio izveštajo velemajstorovoj igri protiv Vua koja je prekinuta usledvelemajstorove bolesti. Naoki je traţio da ispita vrednost svojih

popularnih napisa u svetlu velikog interesovanja koje je gajio za go i

za njegov svet čistog takmičenja.

– Veoma sam umoran, moram da napišem 30 strana do 9naveče, a sada je već pola pet. Zaista, više ni o čemu ne vodimračuna, mislim da bih mogao dobiti dozvolu da proćerdam jedan danna jednoj sovi. Tako sam malo radio za sebe, a tako mnogo za

novinarstvo i za druge koji su se nametali. A kako su se samo premameni odnosili!

On je pisao sve dok nije umro. Preko njega sam i upoznao

velemajstora Vua.

Bilo je nečeg u Naokiju što je podsećalo na sablast, naročito unjegovim poslednjim danima, a bilo je; takođe, nečeg sablasnog uvelemajstorima koji su ovde bili preda mnom.

Ipak, za vreme partije povučeno je 9 poteza. Otakeov red dapovuče potez došao je u 12,30, u vreme koje je bilo određeno za pauzu.

Velemajstor ustade od table. Otake je ostao sam da razmišlja osvom kovertiranom potezu crni – 99.

Prvi put toga dana došlo je do razdraganog razgovora.

– Jednom dok sam bio dečak, nestalo nam je duvana – rečevelemajstor dok je natenane pušio. – Naravno, svi su u to doba pušililule. Mi smo čak naše lule punili otpacima od šarpije. To jezadovoljavalo na neki svoj poseban način.

Osetih kako polako zahlađuje. Sada, kada se velemajstorpovukao od table, Otake je nastavljao da razmišlja spustivši svojogrtač od tankog tila.

Vrativši se u svoju sobu, velemajstor nas ponovo zaprepastiizazivajući Onodu na partiju šogija. Rekli su mi kasnije da se poslešogija igrao i mađong.

Poprište borbe postalo je neizdrţivo napeto i pobegao sam u

hotel Fukuđuro u Tonosavi. Kada sam završio dnevni izveštaj zanovine, krenuo sam u svoju letnju kućicu u Karuizavi.



Svojim apetitom za igru, velemajstor je bio poput izglednelog

deteta. Zatvoren u svojoj sobi i sa tim raznim igrama mnogo je uticao

na pogoršanje stanja svog srca. Bio je povučena osoba koja se nijelako predavala raznim raspoloţenjima. Verovatno je smatrao da

samo igre smiruju njegove ţivce i da mu jedino one mogu odvojitimisli od goa. Nikad nije išao u šetnju.

Najveći broj profesionalnih igrača goa takođe je uţivao u ovim idrugim igrama, ali velemajstorova navika bila je nešto sasvimposebno. On nije bio u stanju da odigra makar i jednu laku,

nezainteresovanu partiju. Nije bilo kraja njegovom strpljenju i

izdrţljivosti. Igrao je danonoćno, a njegova opsednutost igrom bila jedonekle uznemirujuća. Manje je izgledalo da igra da bi se oslobodiobrige i dosade, a više da se sav predaje demonskim čeljustima igre.Predavao se mađongu ili bilijaru isto onako kao što se predavao gou.

Ako se ne bi uzele u obzir neprilike u koje je dovodio svoje protivnike,

moralo bi se reći da je, moţda, velemajstor sam bio beskonačno istiniti čist. Za razliku od običnih ljudi, koji su uvek preokupirani doizvesne mere, velemajstor je izgledao sav predat ogromnim

prostranstvima.

On bi čak i u pauzama za ručak i večeru bio za jednom ilidrugom igrom. Ivamoto još nije mogao završiti svoju bočicu sakea, a

velemajstor bi već nestrpljivo dolazio po njega. Na kraju prve od partija koje su odigrane u Hakoneu, Otake je

zamolio posluţiteljicu da mu donese tablu za go čim se vratio u svojusobu. Ĉuli smo kako pločice zveckaju dok je, izgleda, razmišljao otome kako je tekao dotadašnji tok igre.

Velemajstor, sada u pamučnom kimonu, odmah se pojavio umenadţerovoj kancelariji. On me je na brzinu pobedio u petšestpartija ninuki renđua.

– Ali to je tako laka igra! – reče on šaljivo, dok je izlazio. – Igraćemo mi šogi, jedna tabla se nalazi u sobi gospodina Uragaija.

Njegov meč sa Ivamotom, kome je dao top prednosti, bio je

prekinut večerom.

Osećao se srećan i zadovoljan pošto je popio svoje uobičajenovečernje piće. Ivamoto je sedeo nadmeno, sa prekrštenim nogama iudarao se po obnaţenim butinama. Za kratko vreme se izgubio.

Posle večere se čulo povremeno zveckanje pločica iz Otakeove

sobe; ali on ubrzo siđe da bi igrao neke druge igre sa mnom i saSunadom iz Nićinići novina.



– Kada igram šogi moram da pevam. Izvinite me, molim vas. Jamnogo volim šogi. Pitam se bezbroj puta, ali nikako da shvatim zaštosam postao igrač goa, a ne šogija. Šogi igram duţe nego go, mora dasam ga naučio kada mi je bilo svega četiri godine, moţda još ne

sasvim ni pune, a čovek bi trebalo da bude jači u onoj igri koju je prvunaučio.

On je zadovoljno pevao svoje verzije pesama koje su bile pune

izmena i šaljivih dodataka, uglavnom, na teme dečjih pesama inarodnih melodija.

– Pretpostavljam da ste vi najbolji igrač šogija u udruţenju – reče velemajstor.

– Pa ne znam. I Vi ste veoma dobar igrač, znate, majstore. Ali

niko u udruţenju još nije došao ni do prvog ranga u šogiju.Pretpostavljam da ću uvek dobiti prvu partiju kada igram renđu savama. Ja čak ne znam ni obične poteze. Jednostavno se nekakoprobijam napred. Ĉuo sam da ste vi, maj store, igrač trećeg ranga?

– Jesam, ali ne verujem da bih uspeo da pobedim čak niprofesionalnog igrača prvog ranga. Profesionalizam čoveku dajesnagu.

– Velemajstor šogija, gospodin Kimura – kakav je on igrač goa?

– Moţda je prvog ranga. Kaţu da se nedavno mnogo popravio. Otake je zadovoljno zviţdukao dok se borio protiv velemajstora

u igri „bez hendikepa” pa je i velemajstora naveo da sa njimzviţduka. Takva razdraganost nije bila uobičajena za velemajstora.On je bio u nešto boljoj poziciji od Otakea.

U to vreme su velemajstorove igre šogija bile bezbriţne iţivahne, ali kako ga je bolest savladavala počeo je sve više da seponaša kao neki duh i da liči na njega. Ĉak i posle partije odigrane10. avgusta morao je da igra neku od igara da bi se razonodio. Meni

se to činilo kao izdrţavanje muka u paklu.

Sledeća partija bila je planirana za 14. avgust. Međutim,velemajstor je bio daleko lošije sa zdravljem i osećao je velike bolove.Menadţeri su nastojali da se meč prekine. Novinska kuća je bila diglaruke od svega, smatrajući da je situacija bezizlazna. Velemajstor je

14. avgusta povukao jedan potez i došlo je do prekida. Prekid je bionajavljen.

Smestivši se kraj table, oba igrača su prvo uzeli svoje kutije sa

pločicama, skinuli ih sa table i postavili na kolena. Kutija je izgledalasuviše teška za velemajstora. Igrači su zatim, prateći raniji tok meča,



postavljali pločice na tablu na kraju svake od partija. Izgledalo je daće velemajstorove pločice ispasti kroz njegove prste, ali kako ih jepostavljao u pravilne redove, činilo se da on dobija neku snagu, i

zveket pločica postajao je oštriji.

Potpuno nepomičan, velemajstor je razmišljao 33 minuta o tom jednom potezu. Bilo je dogovoreno da beli – 100 bude kovertiran.

– Mogu da igram još malo, mislim – reče velemajstor.

Izgleda da je on svakako bio raspoloţen za borbu. Menadţeri subrzo odrţali sastanak. Ipak, obećanje je obećanje. Odlučeno je da separtija završi jednim kovertiranim potezom.

– Dobro onda.

Ĉak i pošto je kovertirao svoj potez beli – 100 velemajstor je

buljio netremice u tablu.

– Dugo vremena je prošlo, majstore, i ja sam Vam doneo mnogenevolje. Molim Vas brinite se za sebe – reče Otake.

– Da.

Bilo je to sve što je velemajstor odgovorio. Njegova ţena je,međutim, to podrobnije objasnila.

– Bilo je tačno 100 poteza. Koliko partija? – upita Otake

zapisničara. – Deset? Dve u Tokiju i osam ovde, u Hakoneu? Tačno 10poteza po partiji.

Kasnije, kada sam otišao da se oprostim sa velemajstorom,našao sam ga kako izgubljeno posmatra nebo iznad bašte.

Trebalo je da odmah ode u bolnicu Svetog Luke, ali je izgledalo

nemoguće da se za njega nabave karte još za nekoliko dana.



XXVIII

Moja porodica se krajem jula premestila u Karuizavu te sam nasvaku partiju išao iz Karuizave u Hakone. Pošto je za taj put usvakom pravcu trebalo 7 časova, morao sam da krenem od kuće danpre partije. Posle partije proveo bih noć u Hakoneu ili u Tokiju. Toznači da me je svaka partija stajala tri dana.

Kako su se partije odrţavale svakog petog dana morao sam,znači, da krenem od kuće uvek posle dvodnevnog odmora. Zatim,morao sam da pišem izveštaje, a leto je bilo neprijatno, kišovito. Nakraju sam se osećao potpuno iscrpljen. Moglo bi se reći da bi jedinarazumna stvar bila da sam odseo u Hakoneu u istom hotelu u kome i

igrači, ali ja to nisam učinio, i posle svake partije ţurio bih kući jedvazavršivši večeru.

Teško mi je bilo da pišem o velemajstoru i Otakeu dok smo bilizajedno u hotelu. Ĉak i kada bih prenoćio u Hakoneu, išao bih uMijanošitu ili u Tonosavu. Osećao sam se neprijatno i nisam mogaoda pišem o njima kada sam znao da opet treba da budemo zajedno za

vreme sledeće partije. Pošto sam pisao izveštaje o meču koji se

odrţavao pod pokroviteljstvom novina, morao sam da pobuđujeminteresovanje čitalaca. Bilo je neophodno donekle dodavati i činitipriče zanimljivim. Malo je bilo šanse da će moja amaterska publikarazumeti delikatnije strane igre, i za 60 ili 70 članaka i izveštaja kojesam napisao, morao sam da pišem uglavnom o načinu ophođenja, oponašanju i drţanju igrača kao da je to bilo glavno. Nisam tolikoposmatrao igru koliko sam, znači, posmatrao igrače. Oni su bilikraljevi, a menadţeri i izveštači su bili njihovi podanici. Kao da jeizveštavanje o toku igre goa bilo nešto od najveće vaţnosti i

dostojanstva; nisam mogao da se pravim da ga sasvim shvatam, pasam morao da poštujem igrače, da im se divim. Ja sam sada bio ustanju da osećam ne samo zanimanje za igru, već i da go shvatam kaoumetnost, a to je bilo zato što sam sebe svodio na ništa dok samposmatrao velemajstora.

Bio sam duboko zamišljen toga dana kada je došlo do konačnogprekida meča. Popeo sam se u voz za Karuizavu na Ueno stanici.Pošto sam stavio prtljag na mreţu, jedan visoki stranac mi je prišaosa sedišta koje je bilo pet redova napred.

– Ĉini mi se da je to tabla za go.



– Interesantno, a kako Vi to znate?

– I ja imam jednu. To je veliko otkriće.

Tabla je bila magnetna ploča ukrašena pozlatom i, kao takva,veoma pogodna za igranje u vozu. Po njenoj kutiji nije bilo lako

prepoznati da je tabla za go. Imao sam naviku da je nosim sa sobom

na putovanjima pošto nije bila teška i nije mnogo opterećivala mojprtljag.

– Hajde da odigramo jednu igru. Ja sam oduševljen goom.

Obraćao mi se na japanskom. Brzim pokretima raširi tablu nakolena. Pošto su mu noge bile dugačke, a kolena visoka, bilo je zaistanormalnije da on drţi tablu na svojim kolenima nego ja.

– Ja sam igrač trinaestog ranga – reče on veoma precizno, kaoda je nešto sabirao. Bio je Amerikanac.

Prvo sam pokušao da mu dam prednost od 6 pločica.

On je go učio u Go udruţenju i izazivao je neke čuvene igrače.Izgleda da je dosta dobro poznavao pravila i formacije. Međutim,igrao je bez razmišljanja, bez pravog predavanja igri. Izgledalo je daga porazi nisu ni najmanje zabrinjavali. Zadovoljno je išao iz igre uigru, kao da je ţeleo da kaţe da bi običnu igru bilo glupo uzimati zaozbiljno. Postrojavao je svoje snage u oblike i formacije koje je bio

naučio, i njegovi otvarajući potezi bili su odlični. Međutim, nije imaovolje da se bori. Ako bih ga odbio nazad ili učinio neki izjednačujućipotez, on bi jednostavno i bez reči predao borbu. Izgledalo je to kao dasam bacao ogromnog, ali loše uravnoteţenog protivnika u kakvomrvačkom meču. U stvari, njegova spremnost da izgubi ostavljala me

je veoma neprijatno raspoloţenog. Ĉinilo mi se kao da sam u sebi

imao skriveno nešto što je bilo veoma loše. Sasvim po strani od onogšto je proizlazilo iz veštine, osećao sam da od njega nema nikakvogodgovora, niti kakvog otpora. Nije bilo ţilavosti u njegovoj igri. U

Japancu uvek moţete osetiti ţelju za takmičenjem ma koliko bionevešt u igri. Nikad ranije nisam sreo tako nesigurnog protivnikakao što je bio ovaj. U njegovoj igri potpuno je nedostajao duh goa.Smatrao sam da je to sve veoma čudno i osećao kako sam se zaistanašao pred nečim potpuno stranim.

Igrali smo više od četiri sata, od Uena, pa sve do blizuKaruizave. On je bio veselo neuništiv, ni najmanje ga nije sekiralokoliko god puta izgubio, i izgledalo je da je jači od mene upravo zbog

te svoje ravnodušnosti. Suočen sa takvom poštenom nemoći, osetihkako sam ja veoma izopačen i okrutan.



Oko nas se okupilo četiri pet putnika, jer je njihovu radoznalost

svakako privukao nesvakidašnji prizor stranca za go tablom. Ti ljudisu me činili nervoznim, ali nije izgledalo da i najmanje utiču nastranca koji je gubio bez po muke.

Njemu je, izgleda, to bilo kao da se prepire sa nekim na stranom jeziku koji je naučio iz gramatičkih udţbenika. Naravno, igru i ne bitrebalo shvatiti suviše ozbiljno, međutim, bilo je sasvim jasno da jeigrati go protiv jednog stranca bilo sasvim različito od te iste igreprotiv Japanca. Pitao sam se da li je to moţda zato što stranci,izgleda, nisu stvoreni za go. U Hakoneu je više nego jednom rečenoda u Nemačkoj doktor Djubala ima oko 5.000 oboţavalaca igre go, ida go počinje da privlači paţnju i u Americi. Naravno, ne moţe seuopštavati samo na primeru jednog jedinog Amerikanca početnika,ali moţda se moţe zaključiti da se, i pored svega, u gou, koji igrajuZapadnjaci, oseća nedostatak duha. Istočnjačka igra je izašla izokvira same igre i odmeravanja snage pretvorivši se u jedan vidumetnosti. Ona u sebi sadrţi nešto od istočnjačke tajanstvenosti iuzvišenosti. „Honinbo” u imenu Honinbo Šusai predstavlja ime jednećelije u hramu Đakođi u Kjotu, a velemajstor Šusai je i sam primiosveštenički čin. Na tristogodišnjici smrti prvog Honinboa koga suzvali Sansa, a čije je svešteničko ime bilo Nikai, velemajstor je uzeo

svešteničko ime Nićion. Razmišljao sam, dok sam igrao sa Amerikancem, kako u njegovoj zemlji nema tradicije goa.

Go je u Japan došao iz Kine. Pravi je go, međutim, stvoren bašu Japanu. Umetnost goa u Kini i sada, a i trista godina ranije, ne bi

se mogla uopšte uporediti sa umetnošću goa u Japanu. Go su uzdigli iprodubili Japanci. Za razliku od tolikih drugih umetnosti koje su

donete iz Kine, i u Kini se zadivljujuće razvile, go je procvetao tek uJapanu. Procvat goa, naravno, došao je u poslednjih nekoliko vekova,kada je bio pod zaštitom Tokugava šoguna u Edu.29 Pošto je igra

preneta u Japan pre 1000 godina, ova umetnost je mnogo vekovaostajala neusavršavana. Japanci su otkrili riznicu te mudrosti, „togputa od Z61”,30 koji su Kinezi videli kao put što obuhvata načelaprirode, univerzuma i ljudskog ţivota, te su ga nazvali razonodom

besmrtnih, igrom koja obiluje duhovnim silama. Jasno je da je u gou

29 Šoguni (vojni iktatori) iz klana Tokugava vlaali su u Eu, anašnjem Tokiju, o 1603. o 1867. goine.

Prim. pre Go se naziva još i „Put o 361” jer je 361, u stvari, 19

2, a to je broj tačaka na go tabli. Prim. prev.v 30



duh Japana prevazišao ono što je bilo samo uvezeno ili izvedeno izuvezenog.

Moţda nijedan drugi narod nije razvio igre koje su tolikointelektualne kao što su go i istočnjački šah. Moţda nigde drugde u

svetu ne bi za jedan meč bilo dozvoljeno 80 sati tokom tri meseca. Dali je, moţda, go, poput no drame i ceremonije čaja, tonuo sve dublje idublje u ponore čudne japanske tradicije?

Velemajstor Susai rekao nam je u Hakoneu kako je putovao po

Kini. Pričao nam je, uglavnom, o tome sa kime, gde i kako je igrao.

– Pretpostavljam, znači, da su najbolji igrači u Kini takvi da biu Japanu bili dobri amateri? – upitah ga, pomislivši da go u Kini ipakmora da je prilično dobar.

– Pa tako nešto. Otprilike bi to tako bilo. Moţda bi bili neštoslabiji, ali ipak mislim da bi dobar amater u Kini bio pribliţno ravandobrom amateru ovde. Ali oni, naravno, nemaju profesionalne igrače.

– Ako su njihovi amateri pribliţno jednaki s našima, zar se

onda ne bi moglo reći da bi oni mogli imati kvaliteta i zaprofesionalce?

– Pa mogli bi.

– Imaju oni potencijala.

– Ali do toga neće doći preko noći. Oni imaju nekoliko dobrihigrača, ali sam čuo da vole da igraju samo za pare.

– Svakako imaju potencijala.

– Pa mora da ga imaju kad su mogli da nam daju igrača kao što je Vu.

Nameravao sam da u najskorije vreme posetim Vua, igračašestog ranga. Od kada je počeo velemajstorov oproštajni meč, mnogosam se zainteresovao za komentare koje je Vu pisao. Smatrao sam da

je taj izveštaj neka vrsta pomoći i dopune mom sopstvenom izveštaju. To što je ovaj čovek toliko neobičnih sposobnosti rođen u Kini i

ţiveo u Japanu, činilo mi se simbolom neke natprirodne volje ilipobune. Njegov genije se ispoljio tek kada se on preselio u Japan.

Mogao bih navesti bezbroj primera ljudi koji su tokom istorije bili

izuzetni u nekoj grani umetnosti u toj nama susednoj zemlji, a koje

su u Japanu cenili. Vu je jedan izuzetan primer iz savremenog doba.

U Japanu je odgajen, očuvan, obučen i postao genije koji bi u Kiniostao da drema. U stvari, ovog dečaka je pronašao jedan japanskiigrač goa koji je neko vreme ţiveo u Kini. Tada je Vu već proučavao



japanska dela i radove o gou. Ĉinilo mi se da je kineska tradicija igrego starija nego japanska i da je ona iznenada zablistala u ovom

dečaku. Kao da je iza njega stajao ogromni izvor svetlosti što je leţalazakopana u blatu. Zar nije on bio blagosloven šansom da izoštri svoj

talenat u ranoj mladosti. Da nije bilo toga on bi u njemu leţao zauvekskriven. Nema sumnje da je i u Japanu bilo slučajeva da izuzetniigrači ostanu neotkriveni. Tako je to sa sudbinama ljudi i ljudskihobdarenosti kako u slučaju pojedinaca, tako i u slučaju rase. Tiprimeri mora da su čitave legije pametnih i mudrih koji su blistali u

prošlosti i uvenuli kroz istoriju, zaboravljeni za sva vremena, a kojiće, moţda, zablistati tek u budućnosti.



XXIX

Vu, igrač šestog ranga, bio je u sanatorijumu u Fuđimiju,zapadno od planine Fuđi. Posle svake partije koja je igrana u

Hakoneu, Sunada iz Nićinići novina odlazio bi u Fuđimi da čuje Vuove komentare. Ja bih te komentare zatim ubacio u svoje izveštajena odgovarajući način. Nićinići novine su odabrale baš njega zato štosu Otake i on bili među dobrim mladim igračima, a jednovremeno i

rivali u veštini i popularnosti.

On se suviše napregao igrajući go i razboleo se. Rat protiv Kinetakođe ga je duboko oţalostio. Jednom je u nekom eseju opisao kakoţudi za skorijim mirom i danom kada će Kinezi i Japanci, koji voleumetnost, moći da zajedno plove brodovima po prekrasnom jezeruTai. Za vreme njegove bolesti u Fuđimiju izučavao je dela kao što suKnjiga istorije, Ogledalo besmrtnih i Sabrana dela Lu Cua. On je

primio japansko drţavljanstvo i uzeo japansko ime Kure Izumi.

Iako više nije bilo đaka kada sam se vratio iz Hakonea uKaruizavu, ovo međunarodno letovalište bilo je prepuno studenata.Ĉuo sam puščanu paljbu. Ĉete studentskih rezervista su se

obučavale. Više poznanika iz knjiţevnog sveta otišlo je sa vojskom imornaricom da posmatra napad na Hankou. Mene nisu odabrali da

im se pridruţim. Kako sam ostao ovde, pisao sam u izveštajima zaNićinići kako je igra go uvek bila popularna u vreme rata, kako su sečesto čule priče o partijama koje su se igrale u ratnim logorištima, ikako je „put samuraja” podsećao na put umetnosti, kako su oba usebi sadrţavala nešto produhovljeno i religiozno.

Sunada je došao u Karuizavu 18. avgusta i ukrcali smo se u vozna liniji Komi, u mestu Komoro. Jedan od putnika rekao nam je da

na brdima oko planine Jacugatake veliki broj insekta nalik na

stonoge, noću izlazi da se rashladi i to u takvom broju da su se preneki dan točkovi voza okretali u mestu jer su šine bile zamašćene odnjih. Prenoćili smo u banji Saginoju u Kamisuvi i sledećeg jutranastavili put za Fuđimi.

Vuova soba se nalazila iznad ulaza. U jednom uglu leţale su dvetatami prostirke. On je svoje reči propraćao pločicama na sićušnojdrvenoj tabli koju je postavio na jastučić i na drveno postolje na

rasklapanje.



Bilo je to 1932. godine u Danekoenu u Itou, kada smo se Naoki

Sanđugo i ja našli da posmatramo kako Vu igra protiv velemajstorasa prednošću od dve pločice. Tada, šest godina ranije, u kimonukratkih rukava od teget tkanine poprskane belim, dugih, tankih

prstiju, sveţe koţe na zatiljku, odavao je utisak elegantne i osećajnemlade devojke. Sad je, međutim, bio sasvim nalik na obrazovanogmladog kaluđera. Oblik njegove glave i ušiju bio je aristokratski imalo je ljudi moglo da jasnije stvori utisak genija.

Njegovi komentari dolazili su spontano iako bi on s vremena na

vreme zastajao, oslanjao bradu na ruke i malo razmišljao. Lišćekestenja presijavalo se na kiši. Pitao sam ga kako bi on uopšteokarakterisao igru.

– To je veoma delikatna igra. Biće vrlo teško predvideti ishod. Igra je bila prekinuta oko sredine, i velemajstor je bio jedan od

igrača. Prema tome, nijedan njegov raniji protivnik nije mogaopredvideti ishod. Ipak, ţeleo sam da čujem njegove komentare o tomekako se borba vodi, da li on smatra da su raspoloţenje i stilodgovarajući, i uopšte, njegovu ocenu igre kao umetničkog čina.

– Igra je divna – odgovori on. – Jednom rečju, to je veoma vaţnaigra za obojicu, te zato obojica i igraju tako paţljivo. Oni mnogorazmišljaju o svakom potezu. Ne mogu vam reći da sam uočio ijednu

grešku ili da su ma šta predvideli. Nemamo zadovoljstvo da čestobudemo svedoci jedne takve igre. Mislim da je ta igra zaista

izvanredna.

– A, tako? Ĉak i ja mogu da vidim da crni igra tako da se moţenadati jedino tesnoj pobedi. Da li je i beli u takvoj situaciji? – Rekoh

osećajući određeno nezadovoljstvo.

– Da, velemajstor igra vrlo oprezno. Oni se mogu nadati samo

veoma tesnoj pobedi. Kada jedna strana igra na tesnu pobedu, onda i

druga mora isto to, inače, ne moţe odrţati svoje pozicije. Imaju dostavremena, a igra je od velikog značaja.

Bila je to ocena bez potrebne oštrine i jasnog uvida. A ocenakojoj sam se nadao nije došla. Moţda je od njega bilo dovoljno hrabroi to što je igru opisao kao igru koja moţe voditi jedino tesnoj pobedi.

Međutim, pošto sam bio jako uzbuđen zbog igre, koju sampomno proučavao tokom svih njenih početnih faza, nadao sam se daću od Vua čuti nešto dublje, nešto što zadire u duhovnu stranu te

igre.



Saito Rjutaro iz časopisa Bungei Šunđu oporavljao se u hotelunedaleko odavde. Svratili smo da ga posetimo. Donedavno je bio

smešten u sobi pored Vuove.

– Ja sam ponekad čuo kako zveckaju pločice usred noći dok su

svi drugi spavali. Verujte, to mi je bilo tako stravično da mi se kosadizala na glavi.

On je na taj način prokomentarisao neuobičajenudostojanstvenost sa kojom je Vu ispratio posetioce do vrata.

Ubrzo nakon velemajstorovog oproštajnog meča, pozvali su mezajedno sa Vuom u Šimogamo na juţnom Izu, gde sam čuo dosta osnovima igrača goa. Ponekada igrač pronađe briljantan potez u snu.

Tako su bar govorili. Nekada se seti dela konfiguracije pločica tek

pošto se probudi. – Ĉesto osećam da sam za tablom i da sam tu igru ranije video.

Tada se pitam da nije to moţda bilo u snu?

Vu mi je rekao da je njegov najčešći protivnik u snovima bio

Otake, igrač sedmog ranga.



XXX

– Igra mora biti prekinuta, ali ja ne ţelim da posmatrači gledajuu nezavršenu igru i kaţu kako je beli u dobroj poziciji, a kako ni crninije loše – čuo sam da je velemajstor rekao pre nego što je pošao ubolnicu Svetog Luke.

Takve reči su i priličile velemajstoru. Ipak, verovatno postojepromene u borbi koje neko sa strane uopšte nije u stanju da razume.

Izgleda da je velemajstor bio optimista. Jednom, pošto je mečbio završen, rekao je Goiju iz Nićinići novina i meni:

– Kada sam otišao u bolnicu nisam mislio da se beli uopštenalazi u lošoj poziciji. Osećao sam da se nešto čudno dešava, alinisam bio stvarno zabrinut.

Crni – 99 je „provirio” u jednu otvorenu vezu belog, a sa belim – 100, svojim poslednjim potezom pre odlaska u bolnicu, velemajstor je

uspeo da ponovo sastavi svoje pločice. Kasnije, kada se sećao igre,rekao je, da nije tada na taj način spojio svoje pločice, već da je,umesto toga, nastojao da kontroliše formacije crnog u desnoj polovinitable i onemogući njegov prodor na teritoriju belog, da „izgledi ne bibili takvi da crnom dozvole da postane krvoţedan”. Ĉini se da jevelemajstor bio zadovoljan sa početnim tokom igre. Ĉinjenica što jeon mogao da odigra beli – 48 na „zvezdanoj tački” i da na taj načinkontroliše prolaze u početnim fazama, značila je da bi svako moraopriznati kako je to bila idealna formacija belog. Sledilo je, reče on, dabeli – 47 prepušta stratešku poziciju i predstavlja suvišekonzervativan potez, tako da se juriši određene jačine nisu mogli

izbeći.

Otake je, međutim, u svojim sećanjima na igru rekao da on nijeigrao kao što je igrao, još uvek bi bilo mesta za belog u blizini, a on tonikako nije ţeleo da dozvoli. Vuov komentar se potpuno slagao saOtakeovim. Crni – 47 je odgovarajući potez, rekao je on, i dodao da jetaj potez dao crnom veliku masivnost.

Sećam se kako sam zinuo kada je Otake zatvorio svoje linije nacrnom – 47, a beli zauzeo stratešku zvezdanu tačku sa belim – 48.

Manje sam osećao Otakeov stil igre u crnom – 47, nego što samosećao njegovu nepokolebljivu rešenost sa kojom je ušao u meč.

Poslao je belog natrag sve do treće linije i zaronio da stvori svoj



sopstveni masivni zid; a ja sam osetio njegovu potpunu prednost.

Zauzeo je svoju poziciju. On nije ţeleo da izgubi igru niti je dopuštaoda ga zavara suptilna taktika belog.

Ako je na potezu beli – 100, a u srednjim fazama igre ishod

izgledao nesiguran ili neizvestan, onda je crni bio nadigran od belog;međutim, moţda je Otake igrao snaţno, ali oprezno. Crni je imao

veću masivnost i njegovo polje bilo je bezbedno, a vreme, koje jeOtake imao za svoj karakteristični prelaz u napad, za zarivanje uneprijateljske formacije, u čemu je on bio toliko vešt, bilo je njegovo.

Otakea, igrača sedmog ranga, nazvali su otelotvorenjem

Honinboa Đove. Đova je bio veliki majstor ofanzivne igre. HoninboaŠusaija takođe su poredili sa Đovom. Suština Đovine igre bila je

stvaranje snaţnih zidova, pokretanje u otvorenu bitku i bacanje svihsnaga na frontalni napad. Bio je to veličanstveni i burni stil igre go,

pun kriza i bogat promenama i veoma popularan među amaterskimpoštovaocima ove igre. Amaterska publika za velemajstorovoproštajni meč očekivala je, dakle, snagu protiv snage, burni sudarna burni sudar, dok tabla ne postane jedno svečano zamršenopoprište. Teško da se takvo očekivanje moglo potpunije izneveriti.

Otake je izgleda bio oprezan i nije ţeleo da izaziva velemajstorau tome u čemu je ovaj bio stručnjak. Njegov cilj u početku bio je da

ograniči velemajstorovu slobodu kretanja i da izbegne teške zapletepreko frontalnog dela table. Pokušavao je da crne formacije uobliči nasvoj poseban način, po svojim sopstvenim zamislima. Dopuštajućivelemajstoru da osvoji jednu stratešku poziciju, čitavo vreme jepojačavao svoje sopstvene zidove. Ono što je na prvi pogled moţdaizgledalo pasivno bilo je u stvari jak napadački talas i nepokolebljivauverenost. Ono što je moţda ličilo na mlakost, sadrţalo je u sebinapadački ţar. Veran svojim beskompromisnim ciljevima, s vremenana vreme je napadao snaţno i prodorno.

Ipak, koliko god da je Otake bio oprezan u očuvanju poretka usvojim formacijama, trebalo je da velemajstor u toku igre nađe nekupriliku da mu zada ozbiljan izazov. Velemajstor je u početku zahvatioširoko, u dva ugla. U gornjem levom uglu, gde je Otake odgovorio na

beli – 18 svojim crnim – 19 na „3 – 3”, (RE – 3). To je bilo oponašanje jednog novog stila za šezdesetčetvorogodišnjeg velemajstora koji jeigrao svoj poslednji meč. Iz tog ugla se tada uskomeša oluja. To je biopravi trenutak da se igra oteţa. Međutim, moţda upravo zato što je

meč bio za njega toliko vaţan, izgledalo je da je velemajstor odabraoda igra manje napregnuto i bez zamršenijih zapleta. Velemajstor je,



zbog toga, sve do sredine meča prosto primao Otakeove udarce. I, dok

se Otake tako, kao u kakvoj monodrami, kretao napred, sam se

uplitao u tesno nadmetanje snaga.

Takav meč je verovatno bio neizbeţan s obzirom na poteze

crnog, tako da je hrabrost ustupila mesto brizi za svaki mogući poen.Razvoj situacije bi se, u krajnjoj liniji, mogao smatrati kao pobeda ili

uspeh belog. Velemajstor nije radio po nekom sopstvenom

briljantnom planu, a nije koristio ni prednost koja mu pruţaprotivnikova loša igra. Moţda je to govorilo o njegovim godinama i onjegovom iskustvu. Ĉinjenica je bila da je bela formacija, poput tokavode ili oblaka koji se lagano kreću, poprimala oblik u donjimdelovima table kao odgovor na stalni oprezan pritisak crnog; i tako je

igra postala tesna. Velemajstorova snaga nije oslabila sa godinama, a

ni bolest joj nije nanela štete.



XXXI

Vrativši se iz bolnice Svetog Luke u svoju kuću u Unaneu, uSetagaji, velemajstor Honinbo Šusai reče:

– Krenuo sam odavde 8. jula, pre punih 80 dana. Nisam bio

ovde čitavo leto, a čak ni kada je počela jesen.

Toga dana je malo prošetao, što je bilo njegovo najveće pregnućeu poslednja dva meseca. Noge su mu bile oslabile od dugog leţanja ukrevetu. Dve nedelje pošto je izašao iz bolnice, mogao je, mada uzpriličan napor, da na tatamiju sedi pravilno, na tradicionalan način.

– Već 50 godina upraţnjavam to onako kako treba. U stvari,meni je sada lakše da sedim kako treba, nego, recimo, prekrštenihnogu. Međutim, posle svog ovog vremena provedenog u krevetu višeuopšte nisam mogao da sedim. Za vreme obroka morao sam da

prekrstim noge ispod stolnjaka. U stvari, nisam sedeo prekrštenihnogu; ja bih jednostavno ove moje jadne noge izbacio ispred sebe.

Nikada ranije u ţivotu tako nešto nisam učinio. Moraću da se ponovonaviknem na dugo sedenje na pravilan način, inače nema mi

povratka igri. Već se trudim koliko najviše mogu, ali moram vam

priznati, još uvek mi je jako teško. Došla je sezona konjskih trka koje je velemajstor toliko voleo.

Morao je da bude oprezan i da vodi računa o svom srcu, ali je ipak većpostao isuviše nestrpljiv i više nije mogao da izdrţava disciplinu kojumu je bolest nametnula.

– Smislio sam dobar izgovor. Rekao sam da moram da

protegnem noge i izašao da bi otišao do staze Fuću. Nekako samsrećniji kad sam na trkama; tada se osećam mnogo bolje i mnogo sam

zadovoljniji čak i sopstvenom igrom. No, kad sam se vratio kući, biosam potpuno iscrpljen. Pretpostavljam da više nisam onako do srţičvrst, kao nekada. Pošao sam još jednom i uopšte više ne vidim zaštone bih mogao opet da igram. Danas sam odlučio da bismo sa igrom

mogli početi oko osamnaestog.

Kurosaki, izveštač „Tokjo Nićinići” novina zabeleţio je ovevelemajstorove reči. To je bilo 9. novembra. Znači, igra bi trebalo dase nastavi tri meseca posle poslednje partije odigrane 14. avgusta u

Hakoneu. Pošto se zima pribliţavala, Dankoen u Itou odabran je kao

novo poprište borbe.



Velemajstor i njegova ţena u pratnji učenika Murašime, igračapetog ranga i Javate, sekretara Go udruţenja, stigli su u Dankoen 15.novembra, tri dana pre početka igre. Otake je stigao sledećeg dana.

Plantaţe mandarina u brdima Izua izgledale su prekrasno, a

dole na obali stabla pomorandţi su dobijala sve tamniju zlatnu boju.Bilo je oblačno i prohladno 15, a 16. novembra je pala laka kiša. Ĉulismo preko radija da tu i tamo u zemlji pada sneg. Međutim, 17. je bio

jedan od onih toplih pozno jesenjih dana u Izuu kada je vazduh

sladak i mek. Velemajstor je prošetao do hrama Otonaši i do jezercetaĐonoike. Bila je to neobična šetnja za velemajstora, koji nikada nijevoleo da se šeta.

Uveče pre prve partije u Hakoneu velemajstor je pozvao

berberina u hotel, a i sada je u Dankoenu 17. traţio da ga obriju. Kaoi u Hakoneu, njegova ţena je stajala pozadi i pridrţavala mu glavu.

– Da li farbate kosu? – upita ga berberin. Oči su mu bile tihe,

okrenute bašti koja se kupala u popodnevnom suncu.

Svoju posedelu kosu ofarbao je pre polaska iz Tokija. Moţda jebilo čudno to što je velemajstor, kao deo priprema za borbu, ofarbao ikosu, no, moţda je on sebe na taj način bodrio posle bolesti.

On je uvek nosio kosu kratko podšišanu, tako da je bilo nečegčudno nezgrapnog u toj njegovoj sada dugačkoj kosi, paţljivorazdeljenoj i čak ofarbanoj u crno. Velemajstorova tamna koţa i jake

jagodice pojavile su se ispod pene od sapunice.

Iako nije bio tako bled i natečen kao u Hakoneu, njegovo lice jošuvek nije delovalo zdravo.

Otišao sam u velemajstorovu sobu čim sam stigao.

– Da – reče on odsutno kao i uvek – pregledali su me u bolnici

Svetog Luke dan pre polaska. Doktor Inada je gajio određene sumnje.Rekao je da moje srce još uvek nije onako kakvo bi trebalo da bude.Dodao je da imam i malo vode u plućima. Tada je doktor u Itoupronašao da mi je, u stvari, problem u bronhijama... Pretpostavljamda sam nazebao.

– A, tako – nisam znao šta drugo da kaţem.

– Još nisam ozdravio od prve bolesti, a već zapadam u dve nove,tako da ih sada imam ukupno tri.

– Ljudi iz Go udruţenja i novina bili su se tu okupili.

– Molim vas, majstore, nemojte o svom zdravlju govoriti

gospodinu Otakeu...



– Zašto? – velemajstor je izgledao začuđeno.

– On će ponovo stvarati teškoće ako za to bude znao, pa...

– Pa, jeste da je tako, i... Ali ne bi trebalo da krijemo.

– Ipak bi bilo bolje da mu se ne kaţe... Samo bi ga stavio u nezgodnu situaciju time što bi mu rekao da si bolestan. Bilo

bi sve opet kao što je bilo u Hakoneu - reče ţenavelemajstoru.

Velemajstor nije odgovorio.

Govorio bi ipak istinu o svom zdravstvenom stanju svakome ko

bi ga zapitao.

Prestao je da puši, a i da uveče pije sake, što je on neobično

voleo. U Hakoneu gotovo nikada nije izlazio, ali je sada primoravaosebe da šeta i da uzima obilne obroke. Moţda je to što je ofarbao kosubio još jedan način da prikaţe svoju rešenost.

Pitao sam da li on na kraju meča namerava da ide na zimovanjeu Atami ili u Ito, ili da se vrati u bolnicu Svetog Luke.

Odgovorio mi je kao da mi otvara dušu:

– Pa... pitanje je pre da li ću ja toliko izdrţati...

Rekao mi je da što je do sada izdrţao verovatno duguje svojoj

„neodređenosti”.



XXXII

Tatamiji u sobi u kojoj se igralo promenjeni su dan pre početkaprve partije u Itou. Soba je odisala mirisom novih tatamija kada smo

ušli u nju 18. novembra ujutru. Kosugi, igrač četvrtog ranga, otišao jeu Naraju da donese čuvenu tablu na kojoj se igralo za vreme partija uHakoneu. Kada su se smestili, velemajstor i Otake otvoriše svojekutije sa pločicama. Crne pločice su bile prekrivene letnjom rosom.One su odmah očišćene zahvaljujući sluţbenicima hotela iposluţiteljicama.

Bilo je 10 časova i 30 minuta kada je otvoren koverat sapotezom beli – 100. Crni – 39 je „provirio” u otvorenu vezu belog usredini, a beli – 100 se priključio tako napadnutim belimformacijama. Poslednja partija u Hakoneu sastojala se od tog jednog

velemajstorovog poteza.

– Ĉak se moţe lako reći da sam bio veoma bolestan i da je beli – 100 bio moj poslednji potez pre odlaska u bolnicu; bio je to donekle

loše zamišljen potez.

Trebalo je da ne obraćam nikakvu paţnju na provirivanje crnogi da napredujem na RO – 12 da bi na taj način obezbedio beluteritoriju prema donjem desnom kraju table. Naravno, crni mi je

pretio, ali nije to značilo da će mi on odmah preseći linije, a čak da jeto i učinio, beli ne bi bio baš toliko ugroţen. Da sam upotrebio beli -

100 da branim sopstveno polje, situacija se ne bi razvijala tako da

dozvoli crnom da postane krvoţedan – izjavio je velemajstor kasnije,

komentarišući igru.

Ipak, beli – 100 nije bio loš potez i ne bi se moglo reći da je on

oslabio pozicije belog. Otake je pretpostavio da će velemajstorodgovoriti na njegovo provirivanje, povezujući svoje pločice, a onimakoji su to povezivanje posmatrali izgledalo je to takođe sasvimprirodno. Iako je beli – 100 bio kovertiran mora da je Otake čitava trimeseca znao o kakvom se potezu radi. Sada je izgledalo neizbeţno dacrni – 101 mora udariti na teritoriju belog prema donjem desnom

uglu. Nama amaterima izgledalo je da bi Otake jedino mogao da

zaigra na jedan kvadratić od druge linije (RO linije). 31

31 Druga, ili RO linija, jeste ruga vertikalna linija go table, gleano zesna. Očekivalo se, znači, a on zaigra

na RO 12. Prim. prev



Ipak, on još nije bio odigrao a došlo je podne i pauza za ručak.

Bili smo zaprepašćeni kada smo videli velemajstora u baštikako se šeta za vreme pauze. Grane šljiva i iglice borova presijavalesu se na suncu, a bilo je i belih cvetova jacude32 i ţutog srebrolista

nalik na margarete. Na kameliji ispod Otakeove sobe primećivao se jedan jedini cvet sa neţnim laticama koje su se tek razvijale. Velemajstor je posmatrao taj cvet.

Za vreme popodnevne partije bor je bacao senku na klizna

papirna vrata sobe u kojoj se igralo. Jedna ptičica je napoljucvrkutala. Bilo je mnogo krupnih riba u jezercetu. Ribe u Naraji u

Hakoneu bile su različitih boja. Ove ovde bile su prirodno sive.

Ĉinilo se da je čak i velemajstoru dosadno. Otakeu je trebalo da

veoma dugo razmišlja o svom potezu. Velemajstor je sklopio oči iizgledalo je da spava.

– Ovo je teško mesto – promrml ja Jasunaga, igrač četvrtogranga. Sedeo je prekrštenih nogu sa jednom nogom prebačenompreko kolena druge. I on je ţmurio.

Šta je to bilo toliko teško? Počeo sam da sumnjam da Otakenamerno zadrţava očigledan potez – skok na RO – 13. I menadţeri subili nestrpljivi. Otake je u svojim komentarima posle meča rekao da

je razmišljao da li da „pliva” na RO – 12 ili da „skače” na RO – 13.

Velemajstor je u svojim osvrtima na igru, takođe, rekao da je teškobilo odrediti koje bi bile pojedinačne prednosti ovih dva ju poteza.

Ipak, ja sam mislio da je bilo veoma čudno što Otake razmišlja tri i posata pre svoga prvog poteza, a posle tako dugog prekida igre. Sunce je

bilo nisko i svetla su već bila upaljena kada je konačno došao doodluke. Velemajstoru je trebalo svega 5 minuta da odigra beli – 102 u

prostoru preko koga je crni skočio. Otakeu je trebalo 42 minuta zacrni – 105. Za vreme prve partije u Itou odigrano je svega 5 poteza.

Crni – 105 bio je kovertiran. Velemajstor je iskoristio svega 10 minuta, a Otake 4 časa i 14

minuta. Sve u svemu, Otake je iskoristio 21 čas i 20 minuta,premašivši tako polovinu od onih 40 dozvoljenih časova što je bilovremensko ograničenje bez presedana.

Sudije Onoda i Ivamoto bili su odsutni, jer su učestvovali u jesenjem šampionatu.

Ĉuo sam u Hakoneu kako je Ivamoto rekao:

32 Jacude(lat. Fatsia japonika) je zimzelena žbunasta biljka iz poroice Araliaceae. Prim. prev.



– Ima nečeg mračnog u Otakievoj igri ovih dana.

– Zar i u gou moţe biti mračnog i svetlog?

– Kako da ne! Go ima svoju karakterističnu boju. U stvari, go jesav u nijansama... Osećam da je njegov mračan. Svetlo i tamno

nemaju, naravno, ničeg zajedničkog sa pobedom i porazom. Ja nekaţem da je Otakeova igra lošija zato što je mračna...

Otake je izgubio u svih osam susreta na prolećnom turniruJapanskog go udruţenja. Ali, u specijalnim turnirima, koje su novineorganizovale kako bi se odredio velemajstorov poslednji izazivač,pobedio je u svim mečevima. U suštini Otakeovih osobina bilo jenečeg gotovo zloslutnog.

Nisam ni mogao smatrati da je način na koji crni igra protiv

velemajstora svetao. Bilo je nečeg začuđujućeg u toj igri, nečeg što jeizgledalo da dolazi iz dubine, kao prigušen krik. Stvaralo je to u menimučan utisak. Skupljene snage bile su na putu da se sudare kao daim struje nisu bile slobodne. Otvarajući potezi nisu bili laki, a zanjima su, poput neumitnog nagrizanja, usledili i ostali.

Ĉuo sam takođe da ima dve vrste igrača: onih koji su uveknezadovoljni sobom, i onih koji su uvek sigurni u sebe. Otakea bi

trebalo svrstati u prvu kategoriju, a Vua u ovu drugu.

Otake, koji je pripadao nezadovoljnima, u igri koju je i samnazivao tesnom i osetljivom, nije sebi mogao dozvoliti luksuz lake

kavaljerske igre – uglavnom ne dotle dok je ishod meča bioneizvesan.



XXXIII

Posle prve partije u Itou došlo je do nesuglasica, i to takovelikih da je datum sledeće partije ostao neodređen.

Kao i u Hakoneu, velemajstor je zahtevao promenu pravila zbog

svoje bolesti. Otake je odbio da se sloţi. Bio je tvrdoglaviji nego uHakoneu. Moţda je u Hakoneu već prihvatio sve izmene koje jesmatrao da sme prihvatiti.

Ja nisam bio u situaciji da pišem o onome što se dešavalounutar igre, i ne sećam se svega onako dobro kao što bi trebalo, ali

znam da su ipak uglavnom morali da se pridrţavaju plana koji je bioranije utvrđen.

Dogovorili su se da se drţe prekida od 4 dana, i sporazum je bio

poštovan u Hakoneu. Pauze su, naravno, bile namenjene oporavku odpritisaka igre, ali za velemajstora, koji je bio „konzerviran” u Naraji,kao što je sistem konzerviranja i zahtevao, te pauze su imalesuprotan efekat i upravo dodavale njegovoj napetosti. Kako se

velemajstorovo stanje pogoršavalo, razgovaralo se o skraćivanjupauza. Otake je tvrdoglavo odbacivao sve takve predloge. Njegovo

jedino popuštanje svelo se na to što je dozvolio da se poslednja partijau Hakoneu pomeri za jedan dan i odigra četvrtog dana posle

prethodne. Tog dana, međutim, samo je velemajstor odigrao jedanpotez. Iako je sam plan igre bio uglavnom odrţan, plan da se partijeodrţavaju od 10 ujutru do 4 po podne bio je napušten.

Pošto je velemajstorova srčana bolest hronična i nije bilo načinada se zna kada će mu biti bolje doktor Inada iz bolnice Svetog Lukedozvolio je, mada veoma nerado, da se krene u Ito, rekavši da ţeli da

se, ako je ikako moguće, meč završi za mesec dana. Velemajstorovikapci su bili malo otečeni na prvoj partiji.

Svi su se bojali da će se velemajstor ponovo razboleti i ţeleli suda ga, što je moguće pre, oslobode pritisaka takmičenja. Novine suţelele da nekako privedu kraju ovaj meč, koji je pobudio tolikointeresovanje među čitaocima. Odlaganje bi moglo biti opasno. Jedini

izlaz bi bio da se skrate pauze. Međutim, Otake je ostao nepopustljiv.

– Kao Otakeov stari prijatelj, ja ću pokušati da ga zamolim – reče Murašima, igrač petog ranga.



I Otake i Murašima su, još kao dečaci, iz okoline Osake došli uTokio. Murašima je postao velemajstorov učenik, a Otake je radio kodSuzukija, igrača sedmog ranga. Nije bilo sumnje da je Murašimaoptimistički smatrao da bi, s obzirom na njihovo staro drugarstvo i

njihove odnose u svetu goa, moţda vredelo da ga, i sa svoje strane,zamoli. On je otišao toliko daleko da je Otakeu rekao koliko jevelemajstor stvarno bolestan. Međutim, to je samo pojačalo Otakeovoneslaganje. Otake je otišao kod menadţera i bunio se što su od njegakrili stanje velemajstorovog zdravlja. Rekao im je da se pita da li od

njega traţe da se bori protiv jednog bolesnika.

Otake je, bez svake sumnje, bio besan i mislio da je na igru

bačena senka time što je Murašima, velemajstorov učenik, dobio sobuu istom hotelu i mogao da se viđa sa velemajstorom. Kada je Maeda,

igrač šestog ranga, velemajstorov učenik i Otakeov zet, posetioHakone, on je izbegavao velemajstorovu sobu i odseo u drugom

hotelu. Otake verovatno nije mogao da podnese pomisao da takve

stvari kao što su prijateljstvo i simpatija treba da budu uvedene u

raspravu o tome da li uzvišeni, svečani ugovori treba da se poštuju.

Međutim, ono što ga je verovatno najviše zabrinjavalo bila jepomisao da treba ponovo da izaziva ostarelog velemajstora, a to što jenjegov protivnik bio sam Šusai činila je svu tu situaciju još teţom.

Kako su se stvari pogoršavale, Otake je počeo da govori da ćenapustiti meč. Kao i u Hakoneu, gospođa Otake je došla iz Širacukesa bebom i pokušavala da ublaţi njegovu odluku. Neki Togo,nadrilekar koji je lečio dodirom ruke, bio je takođe pozvan. Njega suigrači goa dobro poznavali, a Otake ga je preporučivao mnogimsvojim kolegama. Otakeovo divljenje nije bilo ograničeno samo naTogoa kao na iscelitelja; on je poštovao i uvaţavao i Togove savete popitanju ličnih problema. Bilo je nečeg religiozno asketskog u Togou.Otake, koji je svakog jutra čitao Lotosovu sutru, uobičavao je da

apsolutno veruje onima koje je poštovao, a bio je, inače, čovekdubokog osećanja obaveze i duţnosti.

– On će poslušati Togoa. Togo, izgleda, smatra da bi Otake

trebalo da nastavi sa igrom – reče jedan od menadţera.

Otake pomenu kako bi ovo bila dobra prilika da pokušam da meTogo leči. Bila je to poštena i prijateljska sugestija. Pođoh doOtakeove sobe. Togo me je prepipavao tu i tamo dlanovima svojih

ruku.

– Vama uopšte ništa ne fali – reče odmah. – Vi ste krhki ali ćeteţiveti dugo.



Neko vreme mi je pritiskao grudi dlanovima.

I sam prinesoh ruku na grudi i ustanovih sa čuđenjem da je mojštepani kimono bio topao na desnoj strani. On je svoje ruke drţao

blizu mene ali me, u stvari, nije dodirivao. Kimono je bio topao samo

sa desne strane, a hladan sa leve. Togo mi je objasnio da ta toplotadolazi od nekih otrovnih sastojaka. Nisam bio svestan da ima ičeganenormalnog u predelu mojih pluća, a ni rendgenski snimci nisu bilo

šta otkrili. Ipak, s vremena na vreme osećao sam neki pritisak premadesnoj strani, te je, u stvari, moţda i bilo tačno da me je tu neštobolelo. Ĉak i ako sam poverovao u efektnost Togovih metoda, začudiosam se kako je bilo moguće da toplota prođe kroz tako debeo štepanikimono.

Togo reče da Otakeova sudbina zavisi od meča i da bi ganapuštanje igre preobratilo u predmet opšteg negodovanja i poruge.

Velemajstor je mogao samo da sedi i čeka rezultat pregovora.Pošto ga niko nije upoznao sa detaljima, verovatno i nije bio svestan

da je Otake razmišljao o napuštanju meča. Postajao je svenestrpljiviji, a dani su se nizali neumitnim, beskorisnim redosledom.

Odvezao se u hotel u Kavani da bi promenio okolinu i tom prilikom

me je pozvao da mu se pridruţim. Ja sam sledećeg dana, zauzvratpozvao Otakea.

Iako je pretio da će napustiti igru, Otake je ostao konzerviran uhotelu i ja sam bio, uglavnom, siguran da će ga u skoroj budućnostinagovoriti na kompromis. Do sporazuma su došli 23. novembra.Igralo bi se svaka tri dana, a partije bi se završavale u 4 sata popodne. Do ovog sporazuma je došlo petog dana posle prve partijeodigrane u Itou.

Kada su u Hakoneu četvorodnevne pauze skraćene natrodnevne, Otake je rekao da se on za tri dana ne moţe dovoljno

odmoriti, kao i da su partije od dva i po časa isuviše kratke. Rekao jeda on nije mogao naći svoj tempo. A sada su tri dana bila skraćena nadva.



XXXIV

Jedan problem je bio prevaziđen, a drugi je tek bio pred nama. Ĉim je čuo za dogovor, velemajstor reče:

– Počinjemo – sutra.

Međutim, Otake je ţeleo da se sledećeg dana odmara, a da igrapočne prekosutra.

Nezadovoljan ovim odlaganjem, velemajstor je ţeleo da se počneodmah. Stvari su mu izgledale dovoljno jednostavne. Međutim,Otakeova osećanja bila su prilično sloţena. Umornom od dugih dana

razmišljanja, bilo mu je potrebno da se odmori i da promeni okolinu iraspoloţenje pre nastavka igre. Njih dvojica su bili ljudi potpunorazličitih priroda. Štaviše, Otake je bolovao od nervoze stomaka. A ibeba koja je boravila u hotelu sa gospođom Otake, bila je prehlađenai imala visoku temperaturu. Odan svojoj familiji, Otake je bio veoma

uznemiren. Nikako ne bi mogao igrati sledećeg dana.

Međutim, to što su velemajstora ostavili da čeka toliko dugo naodgovor moglo se pripisati jedino lošem vođenju meča. Menadţeri

nisu mogli da mu kaţu, svom onako spremnom za borbu, da jeOtakeova situacija zahtevala da se pričeka još jedan dan. Njegovo„sutra” velemajstorima je zvučalo apsolutno. Pošto su, takođe, moraliuzeti u obzir i razliku u rangu, pokušavali su da utiču na Otakea dase sloţi sa velemajstorovim planom. Otake je bio veoma lošeraspoloţen jer je i bez svega toga bio u stanju ogromne napetosti.Rekao je da će napustiti igru.

Javata iz Go udruţenja i Goi iz Nićinići novina sedeli su ćutke umaloj sobi na spratu. Izgledali su potpuno iscrpljeni. Ĉinilo se da su

na ivici predaje. Ni jedan ni drugi nisu bili slatkorečivi ili od onihljudi koji bilo koga mogu u nešto da ubede. Sedeo sam s njima poslevečere.

Posluţiteljica dođe da me traţi.

– Gospodin Otake kaţe da bi ţeleo da govori sa Vama,gospodine Uragami. On Vas čeka u susednoj sobi.

– Da govori sa mnom?

Bio sam preneraţen. Njih dvojica su me promatrali.



Posluţiteljica me uvede u prostranu sobu u kojoj je Otake bio

sam i čekao me. Iako je u sobi bio mangal, bilo je veoma hladno.

– Zaista mi je ţao što Vas uznemiravam. Bili ste mi od velikepomoći tokom sveg ovog vremena. Ipak, odlučio sam da mi je jedini

izlaz napuštanje igre. Ovako više ne mogu. Njegove reči su bileodsečne i uţurbane.

– A tako?

– Ja sam, eto, tek ţeleo da Vam se izvinim.

Ja sam bio samo izveštač sa ove borbe i jedva da sampredstavljao nekoga kome bi se trebalo izvinjavati.

To što sam ja, i pored toga, bio neko kome se on zvaničnoizvinjava činilo mi se znakom paţnje i našeg uzajamnog poštovanja.Moj poloţaj se time izmenio. Nisam mogao dozvoliti da stvari ostanutakve kakve jesu.

Bio sam pasivni posmatrač nesporazuma u Hakoneu, a i posletoga. Ti nesporazumi me se nisu ticali i nisam izraţavao svoje

mišljenje o njima. On čak ni sada nije traţio moj savet. Jednostavnome je obavestio o svojoj odluci. Međutim, dok sam sedeo sa njim islušao o njegovim mukama, prvi put sam osetio da bi trebalo dagovorim i da bi, moţda, čak trebalo da ponudim svoje usluge kao

pregovarač ili posrednik. Govorio sam hrabro i otvoreno. Rekao sam da se on, kao

velemajstorov izazivač u ovom poslednjem meču, bori sam, ali da seon istovremeno bori i u jednoj većoj bitki. On je bio predstavnik novogvremena. Njega su sa sobom ponele struje istorije. Prošao je kroz

jednogodišnji turnir na kome je odlučeno ko će biti velemajstorovposlednji izazivač. Kubomacu i Maeda su bili pobednici jednogranijeg eliminacionog turnira među igračima šestog ranga, a njimasu se pridruţili i Suzuki, Segoe, Kato i Otake u turniru u kome su se

svi igrači borili jedan protiv drugog. Otake je pobedio svih petprotivnika. On je pobedio i dvojicu učitelja, Suzukija i Kubomacua.Govorilo se da će Suzuki čitavog ţivota gorko ţaliti zbog ovog poraza.

U vreme svog zenita pobedio je u više susreta nego što je kao crniizgubio protiv velemajstorovog belog. Velemajstor je izbegavao

sledeću fazu u kojoj bi oni igrali belog i crnog naizmenično.33 Moţdaiz osećanja prema svom nekadašnjem učitelju, Otake je ţeleo daSuzukiju da još jednu šansu da se bori protiv velemajstora. Ipak, on

je svog učitelja pobedio. A kada se sastao sa Kubomacuom, i jedan i

33 To bi značilo a igraju po jenakim uslovima, pošto se smatra a crni ima prenost. Prim. prev.



drugi su imali za sobom po 4 pobede, i on je pred sobom opet imao

svog nekadašnjeg učitelja. Moglo bi se, dakle, reći, da Otake u ovomsusretu sa velemajstorom igra ne samo za sebe nego i za svoja dva

nekadašnja učitelja. Moglo bi se takođe reći da je mladi Otake bio

svakako bolji predstavnik aktivnih snaga nego što bi bila dvojicastarih učitelja kao što su Suzuki i Kubomacu. Njegov neuporedivi

prijatelj i suparnik Vu, igrač šestog ranga, bio bi podjednako pogodanpredstavnik, ali je Vu pre 5 godina pokušao jedno novo otvaranjeprotiv velemajstora i izgubio. I pored toga što je Vu osvojioprofesionalnu titulu, tada je još bio igrač petog ranga i nije bio čoveksa dovoljno velikim ugledom da bi protiv velemajstora mogao igrati

bez davanja prednosti. Tako se taj meč razlikovao od ovogvelemajstorovog poslednjeg meča. Nekih 12-13 godina ranije,

nekoliko godina pre meča sa Vuom, velemajstora je izazvao Karagine,igrač sedmog ranga. Meč je, u stvari, bio između Go udruţenja isuparničkog udruţenja Kiseiša, i, iako je Karigane spadao međuvelemajstorove suparnike, sve ovo vreme bio je u zasenku.

Velemajstor je izvojevao još jednu pobedu i to je bilo sve. A sada se„nepobedivi velemajstor” poslednji put bori za svoju titulu. Ovaj meč

je imao sasvim drugu vaţnost od onih protiv Kariganea i Vua(bojana). Nije bilo verovatno da će problemi oko nasleđivanja tituleodmah iskrsnuti ako Otake pobedi, ali oproštajni meč je značio kraj

jednog vremena i predstavljao most ka novom. Trebalo je da unese

novu snagu u svet goa. Napustiti meč, značilo bi prekinuti tokistorije. Odgovornost je bila teška. Da li je Otake zaista trebalo dadozvoli da njegova lična osećanja i okolnosti prevagnu? Otakeu jepreostalo još 35 godina do velemajstorovih godina. To je bilo 4 godineviše od njegovih do sada proţivljenih! Otake je odgajen u Goudruţenju u vreme blagostanja, a teške muke velemajstorovemladosti pripadale su jednom drugom svetu. Velemajstor je poneo

glavni teret od početka savremenog goa u ranom Meiđi periodu pasve do njegovog uspona i sadašnjeg procvata. Zar nije trebalo danjegovi naslednici obezbede da se ovaj meč, poslednji uvelemajstorovoj dugoj karijeri, završi na zadovoljavajući način? UHakoneu velemajstor se ponašao donekle samovoljno zbog svojebolesti, ali je starac ipak trpeo bolove i nastavio da se bori. Iako jošnije bio potpuno ozdravio, čak je i kosu obojio da bi nastavio borbu

ovde u Itou. Nema sumnje da je i svoj goli ţivot stavio na kocku. Akobi njegov mladi protivnik napustio borbu, simpatije javnosti bile bi na

strani velemajstora, a Otake bi morao da se pomiri sa oštrimkritikama. Ĉak iako bi Otakeovi razlozi bili prihvaćeni kao jaki, on



ne bi mogao očekivati ništa drugo osim beskrajne potvrde ilibeskrajnog nepriznavanja, što bi se, na kraju krajeva, svodilo natakmičenja u dosađivanju. Ne bi mogao očekivati da će javnostshvatiti činjenice. Ovaj poslednji meč trebalo je da uđe u istoriju, ali

bi i njegovo napuštanje bilo istorijsko. Najvaţnije od svega bilo je štoOtake snosi odgovornost za jedno vreme koje je tek na pomolu. Ako bi

se igra sada prekinula, pretpostavke o konačnom ishodu postale bipredmet bučnih i ruţnih govorkanja. Da li bi zaista bilo na mestu da

mladi naslednik upropasti velemajstorovu poslednju igru?

Govorio sam oklevajući i isprekidano. Ipak, skrenuo samnjegovu paţnju na, za mene, izuzetno veliki broj stvari. Otake jeostao nem i neumoljiv. Nije se sloţio da nastavi meč. On je, naravno,imao svoje razloge i ponavljao je ustupke koji su ga doveli do ove

prelomne tačke. Upravo je učinio još jedan ustupak, a kao rezultattoga bilo mu je naređeno da igra sutra. Niko nije pokazao ninajmanje poštovanja prema njegovim osećanjima. On pod ovakvimuslovima nije mogao dobro da igra; smatrao je, ispravno bi bilo da,

onda, uopšte i ne igra.

– Da li bi ste nastavili ako odloţimo igru za jedan dan.

– Da, nastavio bih. Ali, to zaista ne vodi ničemu.

– Ipak, Vi biste prekosutra igrali?

Terao sam ga da mi da jasan odgovor. Nisam mu rekao da ćugovoriti sa velemajstorom. Nastavio je da mi se izvinjava.

Vratio sam se u sobu menadţera. Goi je leţao sa rukom ispodglave.

– Pretpostavljam da Vam je rekao da neće igrati.

– On je to ţeleo da mi kaţe. Ali, izgleda da će nastaviti ako miigru odloţimo za jedan dan. Da li da zamolim velemajstora? Mogu lidobiti vaše odobrenje za to?

Javatina široka leđa bila su ispupčena preko stola. Otišao samu velemajstorovu sobu.

– Radi se o tome, majstore... Ţeleo sam da Vas nešto zamolim.Znam da to nije nešto za šta bi trebalo da Vas ja molim, i, Vi bistemogli pomisliti da je to drsko od mene, ali hteo sam da Vas zamolim...

da li bismo ikako mogli da odloţimo sledeću partiju do prekosutra?

Gospodin Otake kaţe da je taj jedan dan sve što on traţi. Njegovabeba ima visoku temperaturu i veoma je zabrinut. Takođe sam čuo da

pati od stomaka.



Velemajstor me je slušao, a na licu mu je lebdeo neki prazanizraz. Međutim, odmah mi odgovori:

– U redu, učinićemo kao što ţeli.

Iznenađen osetih kako mi suze naviru na oči. Ovaj problem bio je isuviše lako rešen. Osećao sam da ne mogu tek tako odmah poći.Ostao sam neko vreme i razgovarao sa velemajstorovom ţenom. Samvelemajstor više nije imao šta da mi kaţe bilo o odlaganju, bilo osvom protivniku. Odlaganje od jednog dana nekome bi moglo da

izgleda kao sasvim mali ustupak. Ali, velemajstor je čekao već veomadugo, a u toku meča, za igrača koji je spreman za partiju, remećenjeplanova nije ni u kom slučaju bilo nevaţno. Bilo je to, u stvari, takvihrazmera, da se menadţeri nisu usuđivali da mu se sa takvom molbom

pribliţe. Velemajstor je, bez sumnje, osetio da su reči te moje molbeiscrple svu rešenost koje je u meni bilo. Njegovo tiho, gotovo običnoslaganje duboko me je dirnulo.

Otišao sam kod menadţera, a zatim u Otakeovu sobu.

– Velemajstor se sloţio da se igra nastavi prekosutra.

Otake je izgledao iznenađen.

– Ovoga puta je ustupio za jedan korak. Moţda, ako dođe do

nečeg drugog, i Vi moţete malo ustupiti?Gospođa Otake koja je bila kraj bebe, najučtivije mi se

zahvalila. Soba je bila u stravičnom neredu.



XXXV

Igra je nastavljena dogovorenog dana, 25. novembra, čitavunedelju posle prethodne partije. Sudije Onoda i Ivamoto došli suprethodne noći, pošto sada nisu više bili zauzeti jesenjim turnirom.Sa jastučićem od purpurne svile i ljubičastim naslonom za ruku,velemajstorovo mesto izgledalo je nekako nalik na stolicu kakvog

duhovnika. Zaista, loza Honinboa, velemajstora goa, bila je

sveštenička loza još od vremena njenog osnivača Sajisa, čije jesvešteničko ime bilo Nikai.

Javata iz Go udruţenja objasnio je da je i velemajstor, u stvari,prihvatio sveštenički čin i duhovno ime Nićion, a da je imao isvešteničku odeću. Na zidu iznad go table stajao je uramljen

Hampoov kaligrafski svitak: „Moj ţivot, taj delić prostora”. Dok samposmatrao tih šest ideograma, koji su bili naklonjeni udesno, setiosam se da sam u novinama čitao kako isti ovaj doktor Takada Sanaepati od neke teške bolesti. Na drugom zidu je visio natpis koji je bio

delo Mišime Kija koji se sluţio pseudoniumom Ćušu, a to je bilo ime jednog od 12 čuvenih mesta u Itou. U susednoj sobi, koja je bila od 8

tatamija, nalazila se slika sa pesmom na kineskom koju je napisaoneki lutajući kaluđer.

Veliki ovalni mangal od paulonije bio je kraj velemajstorove

ruke. Pošto se bojao da ne nazebe pustio je da voda vri i na jednompravougaonom mangalu iza njega. Na Otakeovo insistiranje, bio se

umotao šalom i utoplio ogrtačem sa štrikanom postavom. Rekao je da

ima malu temperaturu.

Otvorili su kovertirani potez crni – 105. Velemajstor je

razmišljao samo dva minuta pre belog – 106, a tada je počeo još jedanperiod Otakeovog razmišljanja.

– To je zaista čudno. Ponestaje mi vremena. Velikom čovekuponestaje vremena i to čitavih 40 časova! Zaista čudno. Ništa se,slično tome, nije desilo u čitavoj istoriji ove igre. Zar još uvek traćišvreme? Trebalo je da odigraš to u roku od jednog minuta, a ne daprotraćiš sve ovo vreme! Otake je mrmljao kao u transu.

Ptičice su cvrkutale i neprestano se dozivale pod naoblačenimnebom. Izašao sam na trem i video da je kraj jezerceta ispupela jedna

azaleja. Na njoj su u ovako nevreme bila dva pupoljka. Jedna siva



ptičica dođe do trema. Daleko i nerazgovetno čuo se zvuk motorne

pumpe koja je izbacivala vodu za toplo kupatilo.

Otakeu je trebalo jedan sat i 3 minuta za crni – 107. Crni – 101

koji je napao belu formaciju u donjem desnom uglu, bio je ofanzivni

potez koji je zahtevao odgovor i vredeo moţda 14-15 poena, a crni107, iako nije odmah zahtevao odgovor, proširio je teritoriju crnogprema donjem delu table i vredeo je nekih 20 poena. U oba slučajanama posmatračima činilo se da će crni izvući priličnu korist i u obaslučaja crni je imao sreće, zahvaljujući redosledu poteza. Sada je

ofanziva prešla u ruke belog. Sa krutim usredsređenim izrazom nalicu velemajstor je zatvorio oči i duboko disao. Za vreme partijenjegovo lice se oblivalo bakarnim tonom, obrazi su mu podrhtavali.

Izgledalo je da ne čuje ni vetar, a ni buku koju je stvarao hodočasniku prolazu kraj zgrade. Ipak, trebalo mu je 47 minuta za njegov

sledeći potez. To je bio njegov jedini nešto duţi period razmišljanja zavreme partija odigranih u Itou. Otakeu je trebalo 2 časa i 43 minutaza crnog – 109, koji je kovertiran. Meč je napredovao samo 4 poteza,Otake je iskoristio 3 sata i 46 minuta, a velemajstor svega 49 minuta.

– Sada bi moglo biti svašta. Ovo je ubistveno – reče Otake,gotovo ljuljajući se dok je ustajao da pođe na podnevnu pauzu.

Beli – 108 imao je dvostruki cilj. Trebalo je da preti crnom u

gornjem levom uglu table i da preseče linije unutrašnje snage crnog,kao i da odbrani bele formacije u levom delu table. Bio je to

izvanredan potez.

U svom komentaru Vu ga je ovako okarakterisao:

– Beli – 108 bio je izuzetno teţak potez. Ĉekali smo sa ne malouzbuđenja da vidimo kako će biti odigran.



XXXVI

Na dan sledeće partije, posle dvodnevnog prekida, i velemajstori Otake su se ţalili na teškoće sa stomakom. Otake reče da ga je bolprobudio u 5 sati ujutru. Ĉim je kovertirani potez crni – 109 otvoren,

Otake se izvinio, skinuo gornji deo svog kimona i izašao.

– Zar već? – reče on iznenađeno, videvši da je beli – 110 većodigran u međuvremenu.

– Nepristojno je što Vas nisam sačekao... – reče velemajstor.

Otake je prekrštenih ruku slušao šum vetra.

– Da li bi ovaj vetar mogli već da nazovemo zimskim hladnimvetrom, ili je još za to suviše rano? Mislim da bi smo mogli, pošto jeveć 28. novembar.

Zapadni vetar se smirio od jutra, ali s vremena na vreme i dalje

bi se osetio poneki njegov snaţni udar.

Velemajstor je gledao preteći u pravcu gornjeg levog dela tablegde se nalazio beli – 108, ali se Otake odbranio sa crnim – 109 i 111, i

tako spasao svoje pločice. Pod napadom belog, formacije crnog u uglu

bile su suočene sa teškoćama. Da li će pločice crnog umreti, da li ćedoći do situacije ko?34 Bilo je raznih mogućnosti kao u kakvoj zbircizadataka.

– Moram učiniti nešto da spasem taj ugao – reče Otake kada jecrni – 109 otvoren. – Osećam kao da sam ga pozajmio na dugi rok i sa

visokom kamatom.

Otake se sav predao razmišljanju kako da razreši zagonetku togugla i kako da povrati svoj mir.

Danas je meč iznenađujuće napredovao: 5 poteza do 11 sati.Crni – 115 za Otakea, međutim, nije bio lak. Došlo je vreme da se sve

stavi na kocku odlučujućeg napada.

Ĉekajući da crni povuče potez, velemajstor je govorio orestoranima u Atamiju u kojima se pripremaju jegulje. To su bili

„Đubako”, „Savašo”, i dr.

Pričao je kako je došao u Atami u ono vreme kada ţeleznica jošnije išla dalje od Jokohame. Ostatak puta prešli su u nosiljci, aprenoćili su u Odavari.

34 Vidi fusnotu 1. Prim. prev.



– Bilo mi je 12 godina, bar tako mislim. Znači bilo je to pre 50 iviše godina.

– Kako je to bilo davno – nasmeši se Otake. – Moj otac se tada

tek bio rodio. – Ţaleći se na grčeve u stomaku on je 2-3 puta ustajao

od table, dok je razmišljao o sledećem potezu. – On se zaista ne ţuri – reče velemajstor za vreme jednog od

njegovih odlazaka. – Sada je već više od sata?

– Uskoro će biti sat i po – odgovori mu devojka koja je vodila

zapisnik. Uto se začu podnevna sirena. – Tačno je minut. On počinjeda otkucava posle 55 sekundi – reče devojka, zagledana u svojuštopericu na koju je bila veoma ponosna.

Vrativši se za tablu, Otake je utrljao „salometil” na čelo i

povukao zglobove svojih prstiju. Uvek je kraj sebe imao jedan lek zaoči koji se zvao „osmeh”. Izgledalo je da nije spreman da igra prepodnevne pauze, ali se u dvanaest i 8 minuta začu brzi zveket pločicena tabli. Velemajstor zastenja. Oslanjao se na naslon za ruke.

Uspravi se, uvučenih vilica i očiju prevrnutih na gore, kao da je hteoda probuši rupu u tabli. Imao je debele kapke, a duboke linije odtrepavica do očiju ublaţavale su usredsređenost njegovog pogleda.

Sada je trebalo da beli brani svoje unutrašnje oblasti od jasnog

pretećeg poloţaja stvorenog potezom crni – 115. Došao je popodnevniodmor.

Tek što je seo za tablu posle podnevne pauze, Otake odmahponovo ustade i pođe do svoje sobe po neki lek za grlo. Jak miris togleka ispuni celu sobu. Ukapao je kapljice u oči i stavio dva

porculanska termofora da zagreje rukave svog kimona.

Velemajstoru je trebalo 22 minuta za potez beli – 116. Potezi do

belog – 120 došli su brzo jedan za drugim. S obzirom na situacijuuobičajeno bi bilo da je velemajstor prešao u brzo povlačenje sa belim

– 120, ali je on odabrao da stvori čvrst blok svojih snaga, da je,uprkos tome, rezultat bio jedna nestabilna trougaona formacija.

Napetost je lebdela u vazduhu, odlučujući potezi su se pribliţili.Ustuknuti značilo bi predati par poena. Nije mogao da dozvoli da u

ovako tesnom meču učini makar i tako mali ustupak. Trebalo mu jesvega jedan minut da povuče potez koji bi odredio tu tesnu razlikuizmeđu pobede i poraza, a za Otakea je taj potez bio leden poputčelika. Zar velemajstor već odbrojava svoje poene? Brojao je brzim

malim trzajima glave. Brojanje se neumitno nastavilo.



Igre mogu da se dobiju ili izgube zahvaljujući jednom jedinompoenu. Ako se beli tvrdoglavo drţao tih dvaju poena, onda je crnitrebalo da hrabro zakorači napred. Otake je oklevao. Prvi put se

jedna plava vena pojavi na njegovom okruglom detinjastom licu. Šum

njegove lepeze bio je grub, nervozan.Ĉak se i velemajstor, koji je bio toliko osetljiv na hladnoću,

nervozno hladio lepezom. Nisam mogao da ih gledam. Na kraju

velemajstor odahnu i prosto skliznu u jednu udobniju pozu.

– Počinjem da mislim da ovome nema kraja – reče Otake nakome je bio red da igra. – Vrućina mi je, morate mi oprostiti. – I on

skide svoj ogrtač.

Ohrabren Otakeom, velemajstor zabaci unazad okovratnik svog

kimona obema rukama i trţe glavu unapred. Bilo je nečeg gotovokomičnog u tim pokretima.

– Vrućina je, vrućina je! Evo me, tu sam! Izgleda opet zauvek.Kako bih samo ţeleo da ne moram da budem tu! Ĉinilo se da se Otakebori protiv nekog neodoljivog impulsa. – Ĉini mi se da ću napravitigrešku. Ĉini mi se da ću sve upropastiti!

Pošto je razmišljao o situaciji jedan sat i 44 minuta, kovertirao je svoj potez crni – 121 u 3 sata i 43 minuta po podne.

Za 21 potez, tokom 3 partije u Itou, od crnog – 101 do crnog – 121, Otake je upotrebio 11 časova i 48 minuta. Velemajstor jeupotrebio samo jedan sat i 37 minuta. Da se radilo o nekom običnommeču, Otake bi iskoristio sve svoje dozvoljeno vreme na svega 11poteza.

U toj ogromnoj vremenskoj razlici ogledalo se nešto duhovno, amoţda čak i nešto fizičko. Nisam se mogao oteti toj pomisli. Jer, ivelemajstor je, u stvari, bio poznat kao paţljiv igrač koji uvek dobrorazmišlja.



XXXVII

Svake noći duvao je zapadni vetar ali je 1. decembra ujutro, nadan sledeće partije bilo toplo i prijatno. Osećalo se neko prolećnopodrhtavanje u vazduhu.

Prethodnog dana, posle igre šogija, velemajstor je otišao u gradda odigra partiju bilijara. Igrao je mađong gotovo do ponoći saIvamotom, Murašimom i Javatom. Sledećeg jutra bio je u bašti i većse šetao pre 8 sati. Crveni vilini konjici leţali su po zemlji.

Javor ispod Otakeove sobe na spratu bio je još uvek poluzelen.

Otake je ustao u pola osam, bojao se da bi ga stomačni grčevi moglipotpuno obrvati. Na stolu je imao 10 vrsta lekova.

Izgledalo je da se stari velemajstor oslobodio svoje prehlade i

sada je njegov mladi protivnik bio taj koji je patio od raznih teškoća.Ĉudno je bilo to što je sada Otake imao više problema. Kada nije bioza tablom, velemajstor je pokušavao da se razonodi drugim igrama.

Kada bi se vratio u svoju sobu nikada nije uzimao pločicu goa u ruku.Otake je, izgleda, ostajao uvek blizu table, čak i za vreme danaodmora. Sve vreme je provodio proučavajući najnovije formacije. Ova

razlika u njihovom ponašanju dolazila je ne samo od godina, već i odnjihovih različitih priroda.

– Avion „Kondor” doleteo je sinoć u pola jedanaest. Moţete li dazamislite takvu brzinu! – reče velemajstor čim je ušao u menadţerovusobu. Bilo je to 1. decembra ujutro.

Sunce je radosno sijalo s druge strane papirnih vrata što suuokvirivala sobu u kojoj se igralo, okrenutu jugoistoku.

Desilo se nešto čudno pre nego što je partija mogla da počne.

Pošto je predao pečate na proveru, Javata je otvorio koverat.Nagnuo se nad tablu, i sa šemom u ruci traţio crnog – 121. Nije ga

mogao naći.

Igrač na koga dođe red da povuče potez na kraju partije obeleţisvoj kovertirani potez na šemu koju zatim stavlja u koverat, nepokazujući je nikome. Na kraju prethodne partije Otake je izašao uhodnik da ubeleţi svoj potez. Oba igrača su udarila svoje pečate nakoverat koji je Javata, zatim, zapečatio u drugom, većem, a onda ga

predao u hotelski sef na čuvanje za vreme prekida. Na taj način, nivelemajstor ni Javata nisu znali kakav je bio Otakeov potez.



Mogućnosti su bile, međutim, ograničene i potez je izgledao veomalako predvidljiv svima nama koji smo posmatrali. Gledali smo sa

velikim uzbuđenjem. Moţda je crni – 121 zaista predstavljao vrhunac

igre.

Trebalo je da ga Javata odmah pronađe, međutim, oči su mulutale po šemi.

– Evo ga! – reče on napokon.

Ja sam bio nešto dalje od table i, čak i pošto je crni potezpovučen, jedva sam ga video. Kada sam ga napokon pronašao, biosam u čudu i nikako nisam mogao da ga sebi objasnim. Tamo negde,na kraju gornjeg dela table, leţao je on potpuno odvojen od borbe koja

je u centru table dostizala svoj vrhunac.

Ĉak je i jednom amateru poput mene taj potez neminovno ličiona igru iz koa u udaljeni deo table.35 Zahvati me talas odvratnosti.

Da li je Otake iskoristio to što je crni – 121 bio kovertiran? Da li je on

instituciju kovertiranog poteza upotrebio taktički? Ako je tako, onnije bio vredan svog imena.

– Očekivao sam da će taj potez biti blizu centra – reče Javata,smešeći se kiselo dok se povlačio od table.

Crni je krenuo da uništi masivnu poziciju belog od donjeg

desnog dela table prema centru, i izgledalo je sasvim nelogično što jeon sada na samom vrhuncu napada povukao potez na drugom mestu.

Razumljivo, Javata je kovertirani potez traţio u oblasti bitke, od

centra na dole udesno. Velemajstor je zaštitio svoje „oči”36 igrajućibeli – 122, kao odgovor na crni – 121. Osam belih pločica na vrhutable moglo je „umreti” da to nije učinio. Bilo bi to kao da je odbio daodgovori na potez iz koa.

Otake pruţi ruku da dohvati pločicu, ali onda nastavi da nekovreme razmišlja.

Ruku čvrsto prekrštenih na kolenima i glave nagnute u stranu,velemajstor je sedeo odajući utisak velike usredsređenosti. Crni – 123

za koji je trebalo 3 minuta vratio je Otakeu zadatak usecanja u

formaciju belog. On je prvo napao u donjem desnom uglu. Crni – 127

okrenuo se ponovo centru table, a crni – 129 konačno je poleteo da

35 Pošto ata situacija nije bila kosituacija, nije bilo potrebe a se igra u ualjeni eo table. Taj, znači, namerni

potez bio je taktički veoma važan, ali istovrmeno rzak i nezamisliv sa stanovišta nepisanog morala i običaja u svetu traicionalnog goa kome Otake očigleno nije pripaao. Prim. prev 36

„Oči” su razne tačke u grupi koje su neophone a bi se sprečilo osvajanje grupe pločica. Prim. prev



obezglavi trougao koji je velemajstor bio tako tvrdoglavo sastavio

potezom beli – 120.

Vu, igrač šestog ranga, prokomentarisao je to ovako:

– Ĉvrsto blokiran od strane belog – 120, crni je pošao sarešenošću u ofanzivni redosled od crnog – 123 do crnog – 129. To su

potezi koji odišu jakim duhom takmičarstva i koji se sreću u tesnimigrama.

Međutim, velemajstor se izvukao iz ovog tekućeg napada i počeoprotivnapad na desnoj strani. Na taj način je blokirao prodor izpozicije crnog. Bio sam iznenađen, bio je to potpuno neočekivanipotez. Osećao sam kako mu se mišići ukrućuju, kao da sevelemajstorova demonska strana odjednom razotkrila pred našim

očima. Ĉinilo se da je velemajstor prešao u protivnapad, otkrivšigrešku u planu igre što je predstavljao crni – 129, koji je bio toliko

karakterističan za Otakeov stil. Ili se velemajstor, moţda,usredsređivao na protivudar; moţda je sebe ranjavao da bi ugušiosvog neprijatelja? Ĉak sam u tom belom -130 video nešto što je manjegovorilo o ţelji za borbom nego o ljutitoj izgubljenosti.

– Baš fino. Izuzetno dobra stvar – Otake je neprestano mrmljao.

Još uvek je razmišljao o crnom – 131 kada je najavljena popodnevna

pauza.

– Baš me je lepo sredio. To je strašno, eto šta je to. Strahovito!Ja povučem glup potez, i evo me sada uhvaćenog sa rukamazavrnutim na leđima.

– Mora da i rat izgleda tako – reče Ivamoto sa ozbiljnim izrazomna licu.

Svakako je mislio da kaţe da u pravoj bitki nepredvidividogađaji i sudbine zapečaćuju sve u jednom trenu. Beli – 130 kao da

je upravo to ţeleo da nam saopšti. Svi planovi, razmišljanja igrača,

sva predviđanja nas amatera, a takođe i prognoze profesionalaca, svese to raširilo u tom jednom trenu.

Kao amater, ja još odmah mogoh videti da beli – 130 znači poraz„nepobedivog velemajstora”.



XXXVIII

Ipak, osetio sam da se dogodilo nešto čudno. Ne mogu da sesetim da li smo mi prosto ispratili velemajstora na ručak ili nas je onnekako pozvao da mu se pridruţimo, ali u svakom slučaju obreli smose u njegovoj sobi. Ĉim smo seli on nam reče tihim ali snaţnimglasom:

– I ovaj meč je završen. Gospodin Otake ga je upropastio sa timkovertiranim potezom. Bilo je to kao da je prosuo tuš preko slike kojusmo stvarali. Onog trena kad sam ga video osetih ţelju da napustimmeč. Ţeleo sam da mu kaţem da je sada prekipelo. Zaista, mislio samkako bi moţda bolje bilo da odustanem. Ali oklevao sam sa odlukom i,eto, samo sam razmišljao.

Ne sećam se da li je Javata bio s nama, ili je s nama bio Goi. Amoţda su bili i obojica. Svejedno, svi smo ćutali.

– On povuče takav potez, kako bi čitava dva dana razmišljao onjemu! To je nepošteno! – prostenja velemajstor.

Ništa nismo odgovorili. Nismo mogli ni da se sloţimo savelemajstorom, a ni da branimo Otakea. Međutim, naša osećanja bilasu na strani velemajstora.

U momentu kada je potez odigran nisam bio svestan da je

velemajstor bio toliko ljut i tako razočaran da je razmišljao onapuštanju meča. Nije bilo ni traga osećanja na njegovom licu ili unačinu na koji je sedeo za tablom. Niko od nas nije osetio njegovuuzbuđenost.

Posmatrali smo, naravno, Javatu kako se muči sa šemom togkovertiranog poteza i nismo gledali u velemajstora. Ipak, velemajstor

je odigrao belog 122 praktično za tren, za manje od jednog minuta.Bilo je razumljivo što mi ništa nismo primetili. Velemajstor se sabraou tom veoma kratkom vremenu i ostao smiren do kraja partije.

Te ljutite reči velemajstorove, koji je tako hladno odigrao sledećipotez, došle su nam kao ledeni pljusak. Osetio sam u njimausredsređenu suštinu velemajstora koji se borio od juna do decembra.

Velemajstor je ovaj meč sastavljao kao umetničko delo.

Bilo je to kao da je jedan umetnički rad poput slike bio zamazan

crnim u momentu njegovog vrhunskog napora. Ti potezi crnog premabelom, belog prema crnom, poprimali su odlike kreativne umetnosti,



duh i harmoniju poput muzike. Sve je izgubljeno kada se odjednom

odsvira pogrešan ton, ili kada se jedna strana u duetu odjednom

nekud vine. Remek delo goa moţe biti upropašćeno bezosećajnošćuprema protivniku. Taj potez crni – 121 koji je izazvao zaprepašćenje,

iznenađenje i, na kraju krajeva, sumnju svih nas, imao je, bez svakesumnje, za posledicu presecanje toka i uništenje harmonije igre.

Crni – 121 postao je tema mnogih razmatranja profesionalih

igrača goa, a i u široj javnosti, takođe. Jednom amateru poput menetaj potez je svakako izgledao čudan, neprirodan i nimalozadovoljavajući. Kasnije, profesionalci koji su došli, rekoše da jeupravo bilo vreme za takav potez.

– Razmišljao sam o tome kako ću kad tad odigrati crni – 121 –

pisao je Otake u svojim Razmišljanjima posle borbe. Vu je, komentarišući taj potez, rekao:

– Posle dijagonale i veze sa belim snagama u pozicijama JO – 1i KA – 1, čak ni na crni – 121 nije moralo da se odgovori kao što jevelemajstor odgovorio belim – 122. Mogao se braniti na poziciji O – 1.

Crni bi, među mogućim ko, u tom slučaju imao mnogo ograničenijepretnje.

Nema sumnje da bi i Otakeovo objašnjenje bilo slično.

Potez crni – 121 došao je u momentu kada je bitka u centrudosezala vrhunac, a, štaviše, crni – 121 bio je kovertiran. To je

posebno naljutilo velemajstora, a i pobudilo sumnje kod svih nas. U

tako teškoj situaciji igrač bi u stvari mogao da kovertira potez kao što je crni – 121 samo kao trenutno ili privremeno rešenje, pa da dosledeće partije, što je u ovom slučaju bilo 3 dana kasnije, moţe darazmišlja kakav je u stvari trebalo da bude poslednji potez teprethodne partije. Ĉuo sam čak da su pojedini igrači na velikimturnirima takve poteze povlačili prema udaljenim krajevima table

kao da to čine iz pozicije ko, dok se čitaju poslednji dozvoljenisekundi, i na taj način produţavali sebi „ţivot” za još nekolikosekundi. Sve vrste trikova koji su izmišljeni, stavljaju se u sluţbuboljeg korišćenja pauza, predaha i kovertiranih poteza. Nova praviladonose novu taktiku. Moţda i nije bilo sasvim slučajno što je svaka od4 partije od početka ponovnog igranja u Itou, završena kovertiranim

potezom crnog.

Tako je velemajstor bio spreman za finalni okršaj o čemu jekasnije rekao:

– Prošlo je bilo vreme da se povučem sa belim – 120.



A sledeći potez bio je crni – 121.

U svakom slučaju bilo je vaţno to što je crni – 121 naljutio i

razočarao velemajstora toga jutra.

U svom osvrtu na igru, velemajstor nije ni pomenuo crni – 121.

Ipak, u knjizi Odabrani radovi o gou koja je izašla godinu dana kasnije u okviru Sabranih dela velemajstora, velemajstor

je igru sasvim otvoreno opisao:

– Sada je bilo vreme da se na pravilan način iskoristi crni – 121... moramo primetiti da, pošto je on razmišljao veoma dugo (toznači, čekao je sve dok beli nije odigrao dijagonalni, propraćenvezom) crni – 121 moţda i ne bi bio dovoljan.

Pošto je Otakeov protivnik sam priznao, malo toga je ostalo

neizvesno. Tada je velemajstor bio ljut zato što je potez bioneočekivan. U svojoj ljutnji on je neopravdano okrivio Otakea iizrazio sumnju u njegove pobude.

Moţda je, osećajući stid zbog pomenutog pomanjkanja jasnoće, velemajstor posebno dodirnuo crni – 121 u svojim osvrtima.

Međutim, zar nije verovatnije da je, u radu koji je objavljen godinudana posle meča i pola godine pre smrti, velemajstor pamtio i shvataoprave proporcije nesporazuma, pa je mirno shvatio potez onakav

kakav je bio. Velemajstorovo „sada je bilo vreme...” bilo je Otakeovo „kad tad

bih...” Jednom amateru poput mene ipak nije sve bilo jasno.



XXXIX

Još jedna zagonetka bila je zašto je velemajstor odigrao beli – 130 i tako obezbedio sopstveni poraz.

Velemajstor je taj potez povukao u 11 sati i 34 minuta, posle 27

minuta razmišljanja. Bilo je sasvim slučajno, pretpostavljam, što jetako loš potez povukao iako je razmišljao blizu pola časa. Ipak,kasnije mi je bilo ţao što nije sačekao još jedan sat, jer bi to potez

prenelo u drugi deo igre, posle podnevnog odmora. Da je on napustio

tablu i odmorio se sat i po, verovatno bi odigrao nešto bolje. Ne bi, dase tako izrazimo, postao ţrtva prolaznog raspoloţenja. Bilo mu jeostalo 23 sata od dozvoljenog vremena i nije trebalo da se brine za sat

ili dva. Međutim, velemajstor nije bio čovek koji bi pauzamataktizirao. Potez crni – 131 je, u stvari, pauzu upotrebio u svoju

korist.

Beli – 130 bio je poput protivnapada u teškoj situaciji i Otake jerekao da ga je taj potez ostavio „uhvaćenog, sa rukama uvrnutim naleđima”.

Vuov komentar je glasio:

– Bila je to teška situacija. Beli – 130 je moţda ličio na dobarpotez koji je odgovorio na napad crnog.

Ipak, nije trebalo da se beli povuče pred napadom, bilo kako dao tome razmišlja. Povlačiti se iz tako oštrog sukoba sa takonepokolebljivim izazovom, značilo je i potpunu predaju.

Za vreme partija u Itou, Otake je igrao oprezno, solidno, sa

puno kontrole i sa obazrivošću koje je samo podrţavala njegovu, iinače, obazrivu igru. Iznenadni prolom njegove sakupljene snage

došao je sa potezom crni – 129. Ĉinilo se da Otake nije bio nimaloiznenađen ili zbunjen povlačenjem belog kao što smo, recimo, bili mi.Da je beli osvojio 4 crne pločice na desnoj strani, crni bi, jednostavno,

napao formacije belog koje su se nalazile na centru table. Crni nije

odgovorio na beli – 130 već je, jednostavno, produţio crni – 129, crnim

– 131. Beli se vratio na odbranu centra sa belim – 132. Bilo bi daleko

bolje da je odgovorio direktno na crni – 129.

Velemajstor je za ovim potezom ţalio u svojim osvrtima na igru.

– Beli – 130 bio je fatalna greška. Trebalo je da odmahpresečem u pravcu HO – 9, pa da vidim kako bi crni odgovorio. Da je,



na primer, odgovorio na HO – 8 tada bi beli -130 bio ispravan potez.

Ĉak i da se proširio kao što je učinio sa crnim – 131, nije bilo razloga

da beli ţuri sa proširenjem na NI – 12, već je mogao da se tihoprestroji na ĆI – 11. Do kakvih god varijacija da je došlo, linije bi bile

mnogo komplikovanije nego što su ove koje sada imamo na šemi, idošlo bi do veoma oštre borbe – oči u oči. Međutim, došlo je dodokusurujućeg napada posle crnog – 133. Koliko god da je crni bio

izbezumljen u traţenju izlaza, beli je bio bez ikakve snage da mu tajporaţavajući talas uzvrati.

Taj fatalni potez značio je psihičku i fizičku grešku i, naravno,poraz. Ĉak i ja sam tada, kao amater, smatrao da je beli – 130, koji je

izgledao kao jak potez, predstavljao neku vrstu povlačenja zavelemajstora koji je sve vreme bio na defanzivi i koji je taj talas

pokušavao da preokrene, a u isto vreme sam osećao da je njegovostrpljenje na kraju i da više ne moţe da izdrţi. Međutim, reče, mogao

je sebe da spase, da je presekao crnog u jednoj jedinoj tačci. Izgledalobi da je do greške došlo usled nečega što je bilo više od čiste ljutnje,koju je velemajstor osećao čitavog prepodneva. Međutim, ne moţemobiti sigurni. Sam velemajstor nije mogao znati kakvi su talasi

sudbine koji se u njemu komešaju, niti šta će uslediti iz tih prolaznihraspoloţenja.

Dok je velemajstor igrao belog 130 začuo se zvuk prekrasnefrule koji je dolazio do nas i donekle ublaţavao oluju koja se komešalanad tablom.

Velemajstor je slušao. Izgledalo je da se nečeg seća.

– Gore, sa brda, pogledaj dolinu.

Sve u redu jedna do druge cvetaju dinje.

– To je prva melodija koja se na svirali nauči. Postoji još jednavrsta bambusove svirale koja ima jednu rupu manje nego ova. Zovu je

jednolična, znate. Otake je o crnom – 131 ne uključujući popodnevnu pauzu,

razmišljao čitav čas i 15 minuta. U dva sata posle podne uzeo je

pločicu u ruku.

– Da li da...? – zastade, ali onda ipak odigra potez.

Velemajstor koji je sedeo sasvim uspravno, nagnuo je glavu

unapred i klatio je nervozno u pravcu ivice mangala. Buljio je u tablu,

prebrojavao poene.

Trougaona formacija belog koju je presekao crni – 129 bila jesada pod udarom crnog – 133, i to na drugoj strani. Kako su pločice



belog matirane, posle poteza koji je bio dole kraj crnog – 139,

„kardinalni potezi” i promene o kojima je Otake govorio, uobličavalisu se oko i ispod tri bele pločice. Crni je napao samo srce formacijebelog. Gotovo da sam mogao čuti zvuk poraza.

– Ne znam. Sve je to isto. Zaista ne znam... – mrmljao jevelemajstor i ljutio se, hladio lepezom. Razmišljao je da li da napadnedve crne pločice koje su se nalazile kraj njegovih, ili da nastavi sasvojom linijom povlačenja.

– Ne znam, zaista ne znam.

Ipak, sledeći potez je povukao neverovatnom brzinom, poslesvega 28 minuta razmišljanja. Uneli su čaj i nešto za jelo.

– Ne osećam se dobro. Hvala Vam na posluţenju, ali ne mogu...

– Otake je odbio posluţenje koje mu je velemajstor nudio. – Moţete smatrati da je to više lek nego hrana.

– Bio sam siguran da će ovo biti kovertirani potez. Vi tako brzoigrate, majstore. Osećam kako mi se od toga vrti u glavi. Ništa me neuzbuđuje više od toga – reče Otake, razmišljajući o potezu beli – 140.

Crni – 145 bio je kovertiran. Otake uze pločicu u ruku i nastavida razmišlja. Tako je došlo i vreme predviđeno za kraj partije. On sepovukao u hodnik i uobličio svoj kovertirani potez. Velemajstor je

nastavio da bulji u tablu. Njegovi donji kapci izgledali su zapaljeni imalo natečeni. Za sve vreme tokom partija u Itou on je neprestanogledao na sat.



XL

– Mislim da bih ţeleo da danas završimo, ako je to ikakomoguće – reče velemajstor menadţerima 4. decembra ujutro.

Za vreme prepodnevne partije on se obrati Otakeu:

– Kako bi bilo da danas završimo?

Otake klimnu glavom i ne reče ništa.

Kao verni izveštač sa bojnog polja, osećao sam kako mi se pripomisli da posle više od godinu dana ovaj meč danas dolazi krajunešto skuplja u grudima. A velemajstorov poraz bio je svima jasan.

Bilo je to takođe pre podne, u vreme kada Otake nije bio krajtable. Velemajstor nam se obratio i rekao prijatno se smešeći:

– Sada je sve gotovo. Više tu nema šta da se učini.

Ne bih se mogao setiti kada je on pozvao berberina, no ovog

jutra podsećao me je na sveštenika obrijane glave. Došao je u Ito sadugom kosom koja je bila očešljana ravno, na razdeljak i, kao i ubolnici, ofarbana u crno. Sada je, međutim, odjednom bila kratkopodšišana. Šta smo mogli zaključiti posmatrajući ovu promenu?

Velemajstor je ipak izgledao mlad i sveţ kao da je čitav taj sloj, koji jestarenje donelo, u trenutku nestao.

4. decembar bila je nedelja. U bašti je bilo svega par šljivinihcvetova. Pošto je mnogo gostiju u subotu došlo u hotel, partije su sesada igrale u novom delu hotela, u sobi koja je ranije uvek bila moja,

a nalazila se do velemajstorove. Velemajstorova soba bila je na kraju

nove zgrade. Menadţeri su se prethodne večeri preselili u dve sobekoje su se nalazile odmah iznad njih. U stvari, oni su pokušavali davelemajstora zaštite od navale ostalih gostiju. Otake, koji je biosmešten na drugom spratu nove zgrade, preselio se pre par dana u

prizemlje. Osećao se loše i, kako je i sam rekao, penjanje gore dole

zadavalo mu je dosta poteškoća.

Nova zgrada bila je okrenuta prema jugu. Bašta je bilaprostrana i otvorena, tako da je sunčeva svetlost nesmetano padalablizu go table.

Sa glavom naherenom na jednu stranu i obrvama koje su se

grčile, velemajstor je potpuno uspravno sedeo kraj table i netremice



buljio u nju dok se otvarao kovertirani potez crni – 145. Otake je

igrao brţe, moţda zato što je sada znao da je pobedio.

Napetost poslednjeg susreta sasvim se razlikovala od napetosti

koja je vladala na početku ili tokom igre.

Sad se činilo da prosto varnice sevaju iz ogolelih ţivaca. Bilo jenečeg veličanstvenog i vrednog divljenja kod ta dva čovekaprepuštena borbi prsa u prsa. Njihovo disanje je bilo ubrzano kao kod

dva ratnika koji se kasape bodeţima; činilo se da se rasplamsavajuvatre znanja i mudrosti.

Bio je to trenutak kada bi, da se radilo o nekoj običnoj igri,Otake prešao na svoj sprint i odigrao stotinak poteza u tokuposlednjih nekoliko dozvoljenih minuta. Imao je još uvek nekih 6-7

časova pred sobom. Ipak, kao da je plovio na talasu svoga uzbuđenjaizgledalo je da je rešen da u tom zaletu izdrţi do kraja. Pločicu biuzimao kao da sam sebe goni bičem, a zatim bi, s vremena na vreme,padao u periode razmišljanja. Ĉak je i velemajstor ponekadrazmišljao i oklevao dok je drţao pločicu u ruci.

Posmatrajući ove poslednje trenutke igre osećao sam kao daposmatram brze pokrete precizne mašine. Ĉinili su mi se kaoneumoljiva matematička progresi ja, a bilo je tu i nekog estetskog

zadovoljstva u poretku i zvaničnom načinu na koji se igra razvijala.Posmatrali smo bitku koja je poprimila jasne obrise. Konture samihigrača, čije oči tablu nisu ni za tren napuštale, samo su pojačavaleutisak zvaničnosti.

Od poteza crni – 177 do poteza beli – 180, izgledalo je da je

Otake u stanju unutarnjeg razdora, u čeljustima misli koje su zanjega bile i suviše jake i koje nije mogao da kontroliše. Njegovookruglo puno lice odisalo je savršenošću i harmonijom budne glave.

Bilo je to jedno neopisivo divno lice – moţda je on već pripadao nebu

umetničkog oduševljenja. Ĉinilo se da je zaboravio na svoje problemesa stomakom.

Gospođa Otake sa preslatkim Momotarom u rukama, verovatnonije mogla da priđe bliţe od silnog uzbuđenja i zabrinutosti, pa sešetala u bašti iz koje bi, s vremena na vreme, uputila po neki briţnipogled u pravcu sobe u kojoj su bili igrači.

Velemajstor, koji je upravo odigrao beli – 186, podigao je glavu

u trenutku kada se začuo zvuk duge sirene koji je dolazio iz pravca

plaţe.



– Za sve Vas ima mesta – reče on prijatno okrećući se premanama.

Pošto se jesenji turnir završio, priključio nam se i Onoda, igračšestog ranga. I drugi su posmatrali kraj igre: Javata iz udruţenja,

Goi i Sunada iz Nićinići novina, specijalni izveštač Nićinići novina zapartije u Itou, menadţeri i drugi funkcioneri. Svi su oni bili okupljeniu predsoblju, a neki su čak stajali i preko praga. Velemajstor ih jepozvao da priđu bliţe tabli.

Budin izraz lica na Otakeu trajao je svega tren. Njegovo lice

ponovo posta ţivo i obasjano ţeljom za borbom. Mala divna uspravnafigura velemajstora koji je brojao poene, činilo se da poprimaveličanstvenost koja je činila vazduh oko njega nepomičnim. Kada je

Otake odigrao crnog – 191 velemajstorova glava je pala napred, oči sumu bile široke i primakao se bliţe tabli. Obojica su se ţurno hladililepezama. Podnevna pauza usledila je za potezom crni – 195.

Popodnevna partija je premeštena na uobičajeno mesto, sobu 6u glavnom zdanju.

Nebo se naoblačilo odmah posle podneva, a vrane su neprestanograktale. Iznad table nalazila se sijalica od 60 vati. Blesak

sijalice od 100 vati bio bi suviše neprijatan. Boja pločica se bledoodsijavala po tabli. Moţda je u čast ove poslednje partije vlasnikhotela promenio sliku u tokonomi, tako da se sada tu nalazila slikaKavabate Gjokušoa. Tu sliku su sačinjavala dva mala pejzaţa. Ispodnjih se nalazila mala statua Bude na slonu, a kraj nje činija sašargarepama, krastavcima, paradaizom, pečurkama, peršunom...

Ĉuo sam da su poslednji trenuci velikog meča bili tolikostravični, da gotovo niko nije mogao da izdrţi da im prisustvuje.Uprkos svemu tome, velemajstor je izgledao potpuno miran. Niko ne

bi mogao primetiti da je on taj koji gubi. Otprilike oko dvestotog

poteza rumenilo mu obli jagodice i tada se prvi put moglo reći da jemoţda malo uzbuđen. Skinuo je šal ali je njegov poloţaj ostao usvakom pogledu besprekoran. Bio je potpuno miran kada je Otake

povukao poslednji potez, crni – 237.

Dok je velemajstor povlačio potez na neutralnom, Onoda reče:

– Majstore, to će biti 5 poena...

– Da, 5 poena.

Gledajući ispod natečenih kapaka, on se ni ne pomeri da izmeni

poredak na tabli.Igra je završena u 2 sata i 42 minuta po podne.



– Ocenio sam da će to biti 5 poena i pre nego što su preuredilipozicije na tabli – reče to sledećeg dana velemajstor, dok je, smešećise, govorio o svojim utiscima sa meča.

– Procenio sam da će biti 68 prema 73. Međutim, mislim da ne

biste došli do tog rezultata, ako biste, u stvari, izvršili preraspodeluna tabli.

Velemajstor je sam izvršio preuređenje table i došao dorezultata 56 prema 51 za crnog.

Niko nije predviđao razliku od 5 poena dok crni nije uspeo dauništi bele formacije posle tog fatalnog poteza beli – 130. Bilo je

neobazrivo od velemajstora što nije preuzeo ofanzivu i presekao crnogu tački HA – 18 sa, recimo, potezom beli – 160. I sam velemajstor je

rekao da je tako izgubio šansu da smanji Otakeovu pobedu. Jasno jeda bi takav potez smanjio broj poena sa kojima je Otake pobedio na,

recimo, tri čak i uprkos nesrećnom potezu beli – 130. Šta li bi u tomslučaju bio i ishod, da velemajstor nije napravio taj nepromišljenipotez i da nije došlo do „kardinalnih promena”? Da li bi to značiloporaz crnog? Kao amater ne mogu reći ništa, ali ne verujem da bi crni

izgubio. Gotovo sam počeo da verujem da bi Otake uspeo da izbegneporaz, čak i da je tokom igre morao da saţvaće svoje pločice uparamparčad. O tome je govorio njegov stil igre, njegova rešenost i

njegova vera u pobedu.Međutim, isto bi se moglo reći da je šezdeset trogodišnji

velemajstor, koji je uz to bio i teško bolestan, dobro igrao odbrambenuigru kako bi se zaštitio od jakih napada jednog od najboljihpredstavnika novog goa, sve do onog trenutka u meču kada mu jeinicijativa potpuno ispala iz ruku. On nije koristio lošu igru crnog,niti je primenjivao neku svoju posebnu strategiju. Prirodni tok igre

doveo je do tesnog i komplikovanog meča. Ipak, moţda upravo zbogvelemajstorove bolesti, igri je nedostajalo izdrţljivosti i upornosti.

„Nepobedivi velemajstor” izgubio je svoj poslednji meč.

– Ĉinilo se da je velemajstorov princip bio da sve stavi u igruprotiv onoga koji je bio sledeći po redu, koji bi mogao da ga nasledi – bile su reči jednog od učenika.

Velemajstor svakako ne bi tim rečima izrazio svoje principe, ali je svakako ostao veran takvom načinu igre tokom čitave svojekarijere.



Sledećeg dana sam se vratio kući u Kamakuru. Posle toga sampošao na put u Ise i Kjoto, kao da sam beţao sa bojnog polja na komeprosto nisam bio u stanju da završim svojih 66 novinskih izveštaja.

Ĉuo sam da je velemajstor ostao u Itou i ugojio se par kilograma

tako da mu je teţina prešla preko 35 kilograma, kao i da je posetioDom za vojni oporavak sa nekih 20 kompleta pločica za go. Krajem1938. godine hoteli na toplim izvorima i po banjama već su sluţili zaoporavak vojnika.



XLI

Bilo je to na Novu godinu – dve godine posle svega ovoga i tačnogodinu dana posle oproštajnog meča. Velemajstor i njegova dvaučenika, Maeda i Urašima, prisustvovali su novogodišnjimsvečanostima u školi velemajstorovog zeta Takahašija, igračačetvrtog ranga, koji je davao časove u svojoj kući u Kamakuri. Bilo jeto 7. januara. Tog dana sam prvi put od vremena meča videovelemajstora.

Odigrao je dva školska meča, ali izgledalo je da ga i to zamara.

Ĉinilo se da pločice ne stvaraju nikakav zvuk dok ih on laganopostavlja na tablu, onako nemoćan da ih drţi u prstima. Za vremedrugog meča, njegova ramena povremeno su se klatila od disanja.Kapci su mu bili natečeni. Taj otok nije izgledao posebno primetan,

ali me je podsetio na to kako je velemajstor izgledao u Hakoneu. Jošuvek nije bio zdrav.

Pošto su njegovi protivnici bili amateri i mečevi igrani samoradi veţbanja, trebalo je da velemajstor lako pobeđuje. On se,međutim, kao i uvek potpuno predavao igri. Rezervisali smo mesta za

večeru u jednom hotelu na morskoj obali i drugi meč je bio prekinutkod poteza crni – 130. Velemajstorov protivnik bio je talentovan

amater prvog ranga, kome je on dao preimućstvo od 4 pločice. Crni jesnagu ispoljio otprilike oko sredine igre i pritiskao na široke ali dostatanke pozicije belog.

– Izgledalo je da je crni u boljoj poziciji? – upitah Takahašija.

– Da, izgleda da je tabla pripadala crnom. Beli je u neprilici.

Naš velemajstor postaje pomalo senilan. On se predaje mnogo lakše

nego ranije. Izgleda da više, u stvari, i ne moţe da igra. Od togposlednjeg meča on se strahovito srozao – odgovori mi on.

– Da, izgleda da je brzo ostareo.

– On je postao pravi pravcati starac. Pitam se da li bi do toga

došlo da je u tom poslednjem susretu pobedio.

– Videćemo se u Atamiju – rekoh velemajstoru kada sam

polazio iz hotela.

Velemajstor i njegova ţena stigoše u Urokoju 15. januara. Ja

sam već bio odseo u Đurakuu nekoliko dana pre toga. Pođoh uUrokoju sa ţenom 16. januara po podne. Velemajstor odmah pripremi



tablu za šogi i odigrasmo dve partije. Ja veoma loše igram šogi inisam baš bio oduševljen za igru, tako da me je bez po muke pobedio,čak iako mi je dao veliku prednost. Neprestano je pokušavao da nas

nagovori da ostanemo na večeri, da se dobro ispričamo.

– Zaista je jako hladno. Kada bude toplije moramo poći doĐubakoa ili do Ćikujoa.

Toga dana je nemilosrdno padao sneg.

Velemajstor je voleo jegulje. Pošto smo otišli, on je otišao da seokupa. To mi je rekla njegova ţena. Ţena mu je pomogla. Kasnije,kada je već legao, obuzeli su ga bolovi u grudima i teško je disao.Umro je dva dana kasnije pred zoru. Takahaši nas je obavestiotelefonom. Otvorio sam šalone. Sunce još nije bilo izašlo. Razmišljao

sam o tome da nije ta naša poslednja poseta bila za njega isuvišenaporna.

– A toliko je ţeleo da nas zadrţi na večeri – reče moja ţena.

– Da.

– I njegova supruga nas je nagovarala. Ĉinilo mi se da nijetrebalo da odbiješ. Rekla je posluţiteljici da ćemo na večeri biti kodnjih...

Znao sam to. Međutim, bojao sam se da se on ne prehladi.

– Ne znam da li je on to razumeo. Zaista je ţeleo da ostanemo iplašim se da se nije moţda uvredio. Stvarno nije ţeleo da pođemo.Trebalo je da to bez opiranja prihvatimo. Zar ne pretpostavljaš da jebio usamljen?

– Da. Ali on je uvek bio usamljen.

– Bilo je hladno, a ipak nas je ispratio do vrata.

– Molim te prestani više... strašno to mrzim. Mrzim kada ljudiumiru.

Njegovo telo je tog dana prebačeno u Tokio. Iz hotela je bilopreneto u prekrivaču; bilo je tako malo da je jedva izgledalo da gauopšte ima. Stajao sam sa ţenom nedaleko, čekajući da pođu.

– Nema cveća. Hej, gde li ono beše cvećara?! Idi da kupiš cveće.Poţuri, pre nego što krenu... – naredih ţeni.

Moja ţena se vrati trčeći. Predadoh cveće velemajstorovojudovici, koja je bila u istim kolima sa umrlim velemajstorom.



SNEŽNAZEMLJA



Pred vozom, tek što je izronio iz dugog tunela kojim se graničedve oblasti, pojavi se Sneţna zemlja. Bila je noć duboko proţetabelinom. Voz stade na signalu.

Devojka sa sedišta preko puta ustade i priđe Šimamuri.Spuštajući stakleno okno, otvorila je prozor pored njega. Ledeni dahsnega pohrli unutra. Devojka, cela nagnuta kroz prozor, povika kao

da doziva nekoga u daljini:

– Gospodine, gospodine šefe stanice! Ĉovek, lica uronjenog u šal do vrha nosa, sa šubaromnatučenom preko ušiju i fenjerom u ruci, gazio je sneg tupimkorakom.

„Kako li je već toliko steglo”, pomisli Šimamura, posmatrajućikroz prozor. U podnoţju planine, tu i tamo, kao rasterane hladnoćom,šćućurile se kućice nalik na ţelezničke barake. Osim njih ničega nijebilo. Ĉak bi i boju snega, pre nego što bi uspevala da do njih dopre,ispijala tmina noći.

– Gospodine, ja sam... Kako ste?

– Da niste to Vi, Joko?! Vraćate se? Opet je zazimilo, nema šale!

– Ĉujem da ste mog mlađeg brata sada ovde zaposlili. Mnogo Vam hvala!

– Sada mora da je veoma usamljen u ovakvom mestu. A mlad

je. Baš mi ga je ţao.

– Gospodine, zar se već vraćate? Još je pravo dete. Bila bih Vam

zahvalna ako biste ga uvek upućivali kako valja. – Dobro. Zdrav je i oran za posao, znate. Još neki dan, pa ćeovde biti posla preko glave. Prošle godine su ovde bili veliki snegovi.Ĉesto su se obarali sneţni usovi. Vozovi su se zaustavljali i ni da

maknu, a u selu bi se rastrčali da nešto pribave i skuvaju za putnike.

– Izgleda da ste se baš prilično utoplili. A brat mi je pisao neštoo tome kako još ne nosi ni prsluk.

– Obukao sam, sve jedan preko drugoga, četiri kimona. A kadzahladi, mladi samo piju sake. A onda se odmah svi prehlade i padnu

u postelju.



On zamahnu fenjerom u pravcu ţelezničkih baraka.

– Biće da i moj brat pije?

– Ne.

– Gospodine, zar se već vraćate? – Povredio sam se pa moram lekaru.

– Baš mi je ţao.

Šef stanice, koji je preko japanske odeće imao i zimski kaput,kao da je ţeleo da što pre privede kraju ovaj razgovor po hladnoći i snogu, te joj, već leđima okrenut, doviknu:

– E, pa, hajte, i pazite na sebe.

– Gospodine šefe, ne radi li moj brat danas? – rekavši to Joko

prelete pogledom preko snega. – Gospodine šefe, povedite računa omom bratu. Molim Vas!

Glas joj je bio toliko lep da je njegova lepota zadirala sve do

tuge. Ĉinilo se da taj glas dolazi kao odjek iz noćnog snega ne gubećiništa od svoje visine i čiste reskosti.

Ĉak i kada se voz pokrenuo ona je ostala pola nagnuta krozprozor. Kada se njen vagon pribliţio šefu stanice, koji je koračao krajnasipa, ona mu doviknu:

– Gospodine šefe, recite mu, recite mu da dođe kući čim budeimao koji slobodan dan.

– Dobro! – doviknu joj šef stanice snaţnim glasom.

Zatvorivši prozor, Joko priljubi ruke uz porumenele obraze.

Tu u pograničnim planinama mašine za čišćenje snega bile suspremne za slučaj većih vejavica i smetova. Kod severnog i juţnogizlaza iz tunela nalazio se po jedan električni uređaj za najavljivanjesneţnih usova. Pored pet hiljada čistača snega, bilo je još i dve hiljade

ljudi iz vatrogasne omladine.Šimamuri je sada bilo jasno da devojčin mlađi brat od zimus

radi kod ovog signalnog uređaja, koji će svakako jednoga dana biti

zatrpan snegom. Moţda ju je baš i zato posmatrao sa još većimzanimanjem.

Odabrao sam reč „devojka” samo zato što se Šimamuri činilo da je devojka. Svakako, on nije mogao da zna u kakvoj je vezi sa

čovekom koga je pratila. Po svojoj pojavi i ponašanju delovali su kaobračni par. Očigledno, muţ je bio bolestan. Prirodna udaljenostizmeđu muţa i ţene smanjuje se ako je muţ bolestan. A ukoliko je



veće samoodricanje sa kojim takva ţena neguje bolesnog čoveka, todvoje je sve više nalik na bračni par. Materinska neţnost kojom setakva mlada ţena brine za starijeg čoveka, sama po sebi stvarautisak bračne povezanosti.

Ali, kada ju je Šimamura zamišljao, sasvim svesno ne vezujući je za čoveka koga je pratila, bio je čvrsto uveren da je ona jošneudata, da je devojka. Moţda je bio tako čvrsto u tom uverenju samozato što ju je već neko vreme posmatrao na jedan neobičan način, pa

je taj utisak proistekao iz samih njegovih osećanja.

Bilo je to pre tri sata. Da bi prekratio vreme, vrteo je

kaţiprstom leve ruke tamoamo pa sasvim iznenada oseti kako se, u

stvari, jedino taj prst neţno i toplo seća ţene kojoj je sada išao u

posetu. Ma koliko nepouzdano bilo njegovo sećanje koje mu je, što seupornije trudio, sve više izmicalo, taj mu se prst činio još malo vlaţanod dodira njene puti. Osećao se neobično. Ĉinilo mu se kao da ga tajprst vuče u daljinu, njoj. Prinese ga nosu. Da nije, moţda, proţetmirisom njena tela? A kada je zatim tim prstom povukao po

prozorskom staklu, na prozoru sasvim neočekivano iskrsnuše nekeţenske oči. Uplašio se, umalo što nije vrisnuo. Ipak to sve beše samozato što mu je srce bilo suviše odlutalo u daljinu. Pogledavši malopaţljivije, smiri se. Na prozorskom staklu ogledalo se samo lice ţene

koja je sedela naspram njega. Kako je napolju padala večernja tama,a u kupeu električna svetlost bila ugašena, prozorsko staklo sepretvorilo u ogledalo. Pošto je od toplote pare staklo bilo svozamagljeno, ogledala nije bilo dok Šimamura prstom nije zbrisaovlagu sa stakla. Već samo to jedno oko mlade ţene koje se ocrtavalona uskom pojasu tako nastalog ogledala bilo je, na neki sasvim

neobičan način, lepo. Šimamura pribliţi lice prozorskom staklu.Pravio se kao da ţeli da dobro razgleda večernji pejzaţ koji jepromicao sa one strane okna. Rukom obrisa okno. Postarao se da mu

lice odaje čoveka umornog od puta. Devojka se malo nagnula i sa puno srdačnog osećanja zagledala

u čoveka koji je leţao pred njom ispruţen. Šimamuri se učini da joj jesva snaga sakupljena u ramenima. Odmah je osetio da ona ni na

trenutak neće trepnuti svojim odlučnošću uţagrenim očima. Ĉovek jenaslonio glavu na prozorsko staklo, malo zgrčene noge su mu počivalena sedištu preko puta, do devojke. Bio je to vagon trećeg razreda.Budući da njih dvoje nisu sedeli tačno preko puta Šimamure, nego

jedno sedište dalje, čovekovo lice se samo do linije uva odraţavalo uprozorskom staklu.



Međutim, pošto je devojka sedela ukoso naspram njega, mogao ju je posmatrati izbliza. Kada je to dvoje ulazilo u voz, Šimamura je,u srce pogođen njenom dostojanstvenom lepotom, sav ošamućen,primetio kako blede ruke muškarca čvrsto drţe njene. Zbog toga je

sada smatrao da bi bilo nepristojno da ih još jedanput neskrivenopogleda.

Lice čoveka u prozorskom staklu odavalo je izraz opuštenosti:moglo se osetiti koliko je bio smiren što mu oči mogu počivati nagrudima te devojke. Suprotno slabašnosti njihovih tela, oboje jeodavalo sliku prijatne skladnosti. Jedan kraj šala sluţio je muškarcukao jastučić za glavu, a drugi, malo izguţvan, pokrivao mu je usta i

obraze. Maramica se uskoro odreši, šal skliznu preko nosa, a on i netrepnu okom. Devojka mu ga veštim zahvatom ruke opet popravi. Saizrazitom naivnošću, ona je to ponavljala uzastopno nekoliko puta,usled čega je Šimamura već postao nestrpljiv. Osim toga, povremeno

se, viseći krajevima preko sedišta, otvarao kaput kojim su muškarcubile pokrivene noge. I to bi ona odmah zapaţala i opet sve dovodila ured. Sve je činila sasvim prirodno, neusiljeno. Mogli biste pomisliti dato dvoje putuje u beskrajnu daljinu, zaboravljajući sve udaljenosti.Šimamura se zato nije osećao ni najmanje potištenim. Za njega tonije bio tuţan prizor. Ĉinilo mu se da gleda bestelesnu, jedinstvenu

sliku nekog sna. Ili je to moţda dolazilo otuda što je to sve posmatraou tako čudnovatom ogledalu.

Dnom toga ogledala promicao je večernji pejzaţ. Kao u svetunekog filma, ono što se ogledalo, proţimalo se sa samim ogledalom.Lica koja su se pojavljivala nisu bila u nekoj skladnoj vezi sa

pozadinom; osim toga, na licima se hvatalo nešto prozirno, prolazno;

pejzaţ beše neko nejasno promicanje kroz večernju tminu. Utapajućise jedno u drugo, lica i pejzaţ pripadali su nekom vanzemaljskom,simboličnom svetu. Kada bi s neke daleke oranice sinulo svetlo i

obasjalo devojčino lice, poimanje neke neizrecive lepote drhtajem biproţimalo Šimamurine grudi.

Na prostranom planinskom nebu još uvek su bili zaostalitragovi večernjeg rumenila, pejzaţ s one strane prozorskog okna nijese ugasio sve do zore, ali je postepeno gubio svoje boje. Jednoličnohladne puste poljane prostirale su se dok god je dosezao pogled. Bašništa, ama baš ništa na sebe nije skretalo paţnju. Šimamuru obuzeneko neodređeno osećanje kao da je sve oţivljavalo. Sigurno da je todolazilo od devojčinog lica koje se još uvek videlo u prozorskom

staklu. Tamo gde se to lice ogledalo u staklu, pejzaţ gotovo da se nije



ni nazirao, ali kada je promicao van kontura njenog lica, i ono je

delovalo gotovo prozračno. Ponekad je izgledalo da pejzaţ napoljuprotiče baš pored crta devojčinog lica, i gotovo da nije bilo moguće ubilo kom trenutku ugledati nešto određeno.

U vagonu nije bilo dovoljno svetla i zato odsjaj nije bio tako jakkao u običnom ogledalu. Kako u prozorskom staklu ništa ne bizasjalo, Šimamura je, netremice zureći u prozorsko staklo, zaboravio

na to da se u ogledalima stvari odraţavaju, pa je sasvim ţivo osećaokako je pred njim iskrsla neka devojka, ispred večernjeg pejzaţa koji

je tu promicao.

U takvim trenucima ona svetlost iz daljine bi zasjala na

devojčinom licu. Slika u ogledalu nije bila dovoljno jaka da ugasi

svetlost s one strane prozorskog stakla, a ni ta svetlost nijeistiskivala lik u ogledalu. Proticala je posred devojčinog lica, a da gau stvari nije ni osvetljavala; promicala je kao hladan, daleki blesak.

U trenucima kad bi njena sićušna zenica zasijala, jer bi joj se okonašlo baš nad onom svetlošću, osećao je kao da gleda omamljujućelepu fosforescentnu iskru koja pliva na talasima večernje tmine.

Joko, svakako, nije mogla ni da sluti da je neko na taj načinposmatra. Bila je obuzeta brigom za bolesnika. I da se osvrnula na

Šimamuru, ne bi primetila svoj lik u prozorskom staklu, a čovek koji

je buljio kroz prozor jedva da bi mogao privući njenu paţnju.Fiksirajući njenu sliku, sam Šimamura je, malopomalo, kao opčin jen

nestvarnom snagom večernjeg pejzaţa što je promicao na prozorskomstaklu, potpuno izgubio iz vida da je ruţno što je tako, i to tako dugo,posmatra.

Kada je dozivala šefa stanice i ponašala se gotovo preteranorevnosno, njegovo interesovanje za nju nije bilo drugačije nego zaneko lice iz kakve povesti ili legende.

Kada je voz, kasnije, stigao do signalne stanice, prozor beše već jednostavno potpuno taman. Usahnuo je krajičak pejzaţa koji jepoput reke proticao, pa je lik u prozorskom staklu izgubio svo ju čar.Doduše, Jokino draţesno lice bejaše još uvek vidljivo na prozorskomstaklu, ali sred sve topline njenih pokreta, Šimamura je odjednomotkrio nešto gotovo sasvim prozirno hladno. Kada se prozorsko stakloponovo zamutilo, više nije rukom prelazio po njemu.

Posle pola sata, sasvim iznenada, izađoše Joko i onaj čovek naistoj stanici na kojoj i on. Šimamura se okrenu kao da se tu dešava

nešto što se njega samoga tiče. Ali kada je na peronu osetio ledenuhladnoću, obuze ga stid zbog onoga čime se u vagonu bavio, te prođe



pored lokomotive, a da se više nije ni osvrnuo na ono dvoje.Podupirući se o Joko, čovek je taman hteo da se spusti na kolosek,kada se pojavi ţeleznički sluţbenik koji ga uzdignutom rukompridrţa.

Zatim su oboje nestali iza teretnog voza koji je, teško brekćući,izranjao iz pomrčine.

Sluga iz krčme, koji je došao da dočeka goste, bejaše zboghladnoće sav zamotan i zašuškan, skrivenih ušiju i nogu utopljenih uvisoke gumene čizme. Sa prozora čekaonice gledala je na kolosek

jedna ţena u plavoj kabanici, s kapuljačom na glavi.

Šimamura bejaše proţet toplinom vagona, pa mu hladnoća tunapolju još nije bila doprla do svesti. Kako mu je to bilo prvo

zimovanje u Sneţnoj zemlji, uplašio ga je način na koji su se domaćibili utoplili.

– Zar je zbil ja tako hladno da se čovek mora baš tako zašuškati?

– Jeste, već smo se pripremili za zimu. Pošto je pao sneg, noćisu naročito hladne pre razvedravanja. Noćas će još jače stegnutimraz.

– Mraz?

Šimamura baci letimičan pogled na lepe klinove leda na strehi.

Zatim uđe u auto sa slugom. Usled dubokog pokrivača snega, i onakoniske kuće kao da bejahu još manje; selo se pruţalo kao utonulo uduboko ćutanje.

– Stvarno, ovde vlada sasvim drukčija hladnoća. To se oseti čimuzmete nešto u ruku!

– Lani je jednom barometar pao na devedeset stepeni ispod

nule!

– A koliki je sneg?

– Pa obično sedam do osam stopa. Napada li ga naročito mnogo,onda ga ima dvanaest trinaest stopa!

– Ma je li? Sve me to čeka?

– Jeste, zima ovde tek počinje. Nedavno je sneg bio visok jednustopu ali je naglo okopnio.

– Tako? Odmah je okopnio?

– Kada će opet veliki snegovi, to, svakako, niko ne moţe proreći.

Bilo je to početkom decembra.



Začepljen od upornog nazeba, Šimamurin nos, iako je curiopoput vode koja se baca pošto se njome isprala sva prljavština, postaodjednom ponovo propustljiv, kako mu se činilo, sve do središta glave.

– Je li još tu ona devojka, koja je ţivela kod profesorke?

– Jeste, jeste. Bila je maločas na ţelezničkoj stanici! Niste jevideli? Imala je tamnoplavi kaput.

– Dakle, to je bila ona! Ta valjda je mogu kasnije pozvati?

– Večeras?

– Da, večeras.

– Govorila mi je da se profesorkin sin vraća ovim poslednjimbrzim vozom. Izašla je pred njega.

Ĉovek za koga se Joko brinula i koga je Šimamura posmatrao uvečernjem prozorskom staklu, bejaše, dakle, sin nastavnice muzike učijoj kući je stanovala ţena koju je nameravao da poseti.

Kada je Šimamura sve to shvatio, osećao se kao da ga je neštoţignulo u srce. Ipak, taj slučajni susret nije mu se činio takočudnovatim. Pre bi se moglo reći da se čudio što nije bio još višeiznenađen.

Kakve je veze imala ona ţena koje se njegov prst tako dobrosećao, s onom drugom u čijem je oku tako zablistala ona svetlost sprozorskog stakla? Šta li bi se sve moglo desiti? Šimamuri se činilo da

mu se iz nekog nepoznatog razloga, negde u srcu, rađa jednopredosećanje. Ili se, moţda, još nije sasvim oporavio i našao putnatrag u stvarnost – posle onoga doţivljaja pred večernjimogledalom? Nije li ono promicanje pejzaţa, šaputao je sada sam sebi,

bilo simbol vremena koje nekim svojim tokom teče pored njega?

Pošto je pred početak skijaške sezone krčma na toplom izvoruimala samo malo gostiju, sve je bilo u nemoj tišini, kada je Šimamura

izašao posle večernjeg kupanja. U hodniku, umornom od starosti,zveckala su staklena vrata za svakim njegovim korakom. Na samom

kraju nalazila se pisarnica. Tamo je stajala jedna visoka, prava ţena.Krajevi ţeninog kimona hladno su padali po crnkasto blistavimdaskama poda.

Ugledavši njenu odeću, Šimamura se trţe. Je li postala gejša?No, ona niti pođe prema njemu, niti i najmanjim znakom svoga telanagovesti da ga pozdravlja. Njen ukočen, nepomičan lik delovao je izdaljine veoma ozbiljno. Šimamura joj brzo priđe, ali su oboje i dalje

ćutali. Ispod debele naslage pudera na njenom licu, ozari se smešak,



ali je taj osmeh bio nalik na grč bola. I tako pođoše bez reči premanjegovoj sobi.

Uprkos svemu što se među njima dogodilo, on joj nijedanputnije pisao, nijednom nije došao da je vidi, a nije odrţao ni obećanje da

će joj poslati knjigu o plesnim figurama. U stvari, ţenskom logikom,ona nije mogla ništa drugo poverovati nego da ju je, smejući se,potpuno zaboravio. Prema tome, on bi sada morao da je moli za

oproštaj ili da nađe neko opravdanje; ali dok su tako koračali, ne

gledajući jedno drugom u lice, njemu postade jasno da ona i nenamerava da ga obaspe prekorima. Naprotiv, osećao je kako onacelim svojim telom ţudi za njim i, očaran njome, shvatio je da bi gasvaka reč koju bi pred njom izustio mogla samo okriviti. Osećao jekako ga sa svih strana zapljuskuje slast neke neţnošću proţete blagesreće koja sva zrači iz nje.

Pred stepeništem reče joj:

– Ovaj ovde te je najbolje zapamtio!

Ispruţena kaţiprsta, on joj podiţe svoju šaku pred oči.

– Je li?

Ona ga odmah uhvati za taj prst i pođe, više ga ne puštajući uzastepenice kao da ţeli da je on vuče. Pred kotacuom37 ona ispusti

njegovu ruku, pa odjednom pocrvene sve do zatiljka. Da bi prikrilasvoju zbunjenost, opet ga uhvati za ruku:

– Da li je ovo taj što me se seća?

– Ne taj na desnoj ruci! Ovaj!

On izvuče desnu ruku iz njene i zavuče je pod kotacu, a pruţi jojlevu.

– Da, sada znam – reče ona spokojno. Nemo se osmehujući, onaotvori Šimamurinu šaku i utisnu lice u nju.

– Dakle, ovaj me se seća?

– Ala je hladna! Tako ledenu kosu još nisam imao u ruci.

– U Tokiju još ne pada sneg?

– Tada si mi svašta govorila. Ali izgleda da su to sve bile laţi.Da nije tako, ko bi se inače na kraju godine dovezao ovamo u ovuledenu hladnoću?

37 Kotacu- mangal sa rvenim okvirom oozgo. Preko toga se stavlja pokrivač, a greje se tako što se noge i

ruke zavuku po taj pokrivač. Jeina vrsta grejanja u traicionalnoj japanskoj kudi. Prim. prev



„Tada” – tada tek bejaše minulo vreme obrušavanja usova igranulo proleće kada se ide u bregove što se ponovo zameću zelenilomi blistaju mladim lišćem drveća.

I sveţe mlade akebi38 će uskoro iščeznuti s trpeza.

Šimamura, koji je ţiveo bezbriţno u dokolici, osećao je damalopomalo gubi iskrenost prema samome sebi pa je često odlazio uplanine ne bi li u samoći uspeo da povrati nešto iskrenosti. Kada seonda, posle sedam dana, one noći spustio s pograničnih bregova u tulekovitu banju, zatraţio je u krčmi da mu pošalju gejšu. Ali su tada uselu baš slavili otvaranje novog puta, i to tako svesrdno da su čak iskladišta za svilene bube i pozorišnu kućicu morali koristiti zavečernje priredbe. Razume se da onih dvanaestak trinaestak seoskih

gejši nije bilo dovoljno za takvu proslavu, pa je bilo sasvim prirodnošto su pozvali devojku iz profesorkine kuće, koja bi već i ranijeponekad otplesala poneki ples na kakvoj svečanosti, a zatim odmahotišla kući. Sobarica je Šimamuri objasnila da ona u stvari nije bilagejša, ali, imajući u vidu da je bilo i suviše malo gejši što sustasavale, uobičavali su da je pozivaju na posela i zabave. Kakostarije gejše više nisu pokazivale mnogo volje za izvođenje plesova,ona je za selo bila pravi dragulj. Istina, vrlo retko bi odlazila

ponekom gostusamcu, ali je ipak nisu mogli prosto zvati priučenom

gejšom. Upravo čudna priča, pomislio je Šimamura, ali o tome nije dalje

razmišljao. Kada je otprilike jedan sat posle toga devojka ušla upratnji sluškinje, on se napravi začuđen. Devojka je odmah htela daode iz sobe, ali ju je sluškinja zadrţala i prisilila da sedne drţeći je zarukav. Ostavljala je utisak da je stvarno zapanjujuće čista. Sigurno

je, pomisli on odmah, sve do kostiju između noţnih prstiju svamirisna i sveţa od čistoće. Ili ga varaju oči što su maločas u brdima

doţivele razbuktalost sunčevog izlaska? Bejaše odevena baš kao

gejša, samo što se rub njenog kimona, svakako, nije povlačio za njom.Pokreti su joj bili veoma odmereni. Imala je na sebi jednostavan,

mekan, letnji kimono. Samo je obi – u neskladu s njenom ostalom

odećom – izgledao skupocen i zato štrčao.

Kada se poveo razgovor o okolnim brdima, sluškinja je ustala iizašla. Devojka što je ostala kod Šimamure čak nije znala ni imenasvih bregova, koji su se videli iz sela. Šimamura nikako da seraspoloţi da pije sake. Ona mu je za to vreme neočekivano otvoreno

38 Akebi- biljka koja uspeva u planinskim predelima Japana. Cenjena je u kulinarstvu, a veruje se da njen prah

pomaže protiv glavobolje i rugih bolesti. Prim. prev.



govorila da se rodila u Sneţnoj zemlji, da ju je na početku učenja kaogejšu otkupio neki gazda koji ju je radi obrazovanja poverio jednojučiteljici da je upozna sa japanskim plesovima, ali da je taj čovekposle godinu i po dana umro. A šta je sa njom bilo posle njegove smrti

pa do danas, kakav je bio njen pravi ţivot, o tome očigledno nije bilamnogo raspoloţena da priča sa istom iskrenošću. Ima osamnaestgodina, tako je rekla. Šimamuri se činilo da ako ona, inače, ne laţe,sa tih svojih osamnaest godina deluje kao da joj je dvadesetak. To ga

je donekle smirilo. Kada je zatim s njom poveo razgovor o pozorištukabuki, ona je u stil i ţivot glumaca bila bolje upućena od njega.Moţda je već duţe vremena čeznula za sagovornikom kao što je on. Potome kako se u potpunosti predala ćaskanju, sasvim je bilo očiglednoda je, uprkos svojoj ţenskoj površnosti, bila duboko vezana za svet

zabave. Dobro se razumela u ćudi muškaraca. Šimamura je u njoj upoznao pravu gejšu, koja to, istovremeno, i

nije bila. I kako se već čitavu nedelju dana nije druţio s ljudima,proţimala ga je neţna čeţnja za njihovim društvom, osetio je višeprijateljsku, nego neku drugačiju naklonost prema toj devojci. Sadase oduševljenje planinama prenelo i na ushićenost njome.

Sutradan posle podne ostavila je svoj pribor za kupanje u

hodniku i ušla k njemu da nastavi ćaskanje.

Tek što je sela, Šimamura je zamoli da mu nađe neku gejšu. – Da Vam nađem gejšu?

– Pa valjda razumeš?

– Svašta. Nisam ja ni u snu došla ovamo zato da biste takonešto od mene zahtevali.

Ona zatim hitro dođe do prozora i zagleda se u pograničneplanine.

– Ovde takvih ţena nema – odbrusi, pocrvenevši.

– Ne verujem!

– Stvarno!

Trgnuvši se ţustro, okrenu se licem k njemu i sede pored

prozora.

– Nemoguće je gejšu prisiliti na tako nešto. Gejša ima punuslobodu da sama o svemu tome odlučuje. Krčma se u te stvari uopštene meša. To je istina! Verujem! Eto, pozovite sami nekoga ipokušajte, ako baš hoćete.

– Hajde, ti mi je pozovi!



– Zašto bih ja to morala?

– Smatram da si mi prijatelj. Pa, pošto bih hteo da sačuvam toprijateljstvo, nikako ne bih ţeleo da te zavedem.

– I Vi to, dakle, nazivate prijateljstvom?

Podstaknuta njegovim načinom govora, sada se šalila i bilasasvim vesela, ali se odjedanput razgoropadi:

– Baš ste pametni! Da me bez ikakvog okolišenja za tako neštomolite!

– Zašto se tako uzrujavaš? Ja sam ovde u brdima malo odvišenabrekao suvišnom snagom. Neke misli mi ne izlaze iz glave. Teškomi je da i sa tobom sasvim bezazleno ćaskam.

Oborila je oči i ćutala. Šimamura je pokazao toliko muškarcimaurođeno odsustvo stida, ali je ona izgleda bila navikla da shvatatakve stvari. Njene prodorne oči delovale su, moţda zbog gustihtrepavica, tako milo i čulno. Dok ju je tako posmatrao, ona je samo

lagano vrtela glavom. Obrazi su joj bili obliveni lakim rumenilom.

– Pa pozovite neku koja će Vam biti po volji!

– Ali, baš sam to tebe zamolio. Ja sam prvi put ovde i ne znamkoja je gejša lepa!

– Šta Vi smatrate lepim?

– Pre svega mora biti mlada. Ako je gejša mlada, onda je već svelakše. I ne sme da mi dosađuje, da previše čavrlja. Bolje neka malosporije misli, ali zato neka bude izuzetno čista. A čavrljati – to ćuradije s tobom!

– Ja više neću doći!

– Lupetaš.

– Opa! Stvarno neću doći. A zbog čega bih i dolazila?

– Zar ne vidiš da ti se ne udvaram baš zato što sa tobom ţelimčisto drugarstvo.

– E, pa što je mnogo, mnogo je!

– Ako bi se desilo da među nama dođe do nečega takvog, moţdaujutro već ne bih ţeleo ni da te pogledam. Sigurno ne bih ţeleo darazgovaramo. Sa planina sam sišao u selo, onako ţeljan ljudi: zato tise i ne udvaram. A i inače, ja sam ovde samo na proputovanju, zarne?

– Da. To je tačno.



– Pa naravno. Samo pođi od sebe, ako bih bio sa ţenom koja bitebi bila odvratna, tebi ne bi bilo prijatno ni da me vidiš posle toga,dok, ako bi to bila ţena koju si mi sama odabrala, ipak bi moţda jošnekako i mogla.

– Ne znam...

Snaţno se zanese i okrenu od njega.

– Ono, jeste da tako...

– Šta god činili, kraj mora doći. Beznadeţno je. Verovatno nemoţe trajati dugo.

– Da. Stvarno, kod svih je tako. Rodila sam se u luci. A ovo je

samo malo banjsko mesto.

Devojka nastavi iznenađujuće iskreno: – Gosti su obično ljudi na proputovanju. Iako sam, što se kaţe, još uvek dete, već sam se naslušala priča o raznim ljudima. Izgledada nam oni kojima se tako nekako svidimo, iako nam tada čak i nekaţu da im se sviđamo, ostaju zauvek dragi. Ne zaboravljamo ih.Izgleda da je tako posle rastanka. Tako kaţu. A i oni te se sećaju,pišu ti. Tako je uglavnom, kaţu.

Ustade od prozora da bi sela na tatami. Izgledalo je da joj se

daleki dani hrleći najednom vraćaju. Usred toga, na licu joj se pokaza

Šimamurina blizina kao da je sela sasvim pored njega. Kako joj je glas strujao gotovo preteranom iskrenošću,

Šimamura se oseti krivim. Da je nije na neki način obmanuo?

Međutim, on je nije lagao. Ona, u svakom slučaju, nije bilaprava gejša. Njegova ţelja za ţenom nije išla dotle da bi poţeleoupravo nju; jednostavno je ţeleo ţenu sa kojom bi bio bez osećanjaozbiljnosti i skrnavljenja. Ona je bila suviše čista. Od časa kada ju jeprvi put ugledao, posmatrao ju je odvojeno od te svoje ţelje.

Štaviše, razmišljao je i o tome da dođe u ovu banju ponovo, saporodicom, u vreme kada su u Tokiju najveće letnje vrućine. Tada biona, pošto srećom nije bila prava gejša, mogla da pravi društvonjegovoj ţeni, a moţda čak i da je nauči ples ili dva, tek tako da mu seţena dobro zabavi i da joj ne bude dosadno. On je iskreno tako mislio.Iako joj je rekao da prema njoj gaji nešto nalik na prijateljstvo, bio jeveć dotle zagazio.

Naravno, mora da je i ovde imao udela večernji pejzaţ viđen uŠimamurinom ogledalu. Nije bilo u pitanju samo to što se uţasavaopomisli na sve komplikacije koje bi mu mogla doneti veza sa jednom



takvom ţenom, u isto vreme zadrţavala ga je moţda i nestvarnavizija te ţene, toliko nalik na lice one ţene, ocrtano na stakluprozorskog okna voza u suton.

Slično je bilo i sa njegovim interesovanjem za plesnu umetnost

Zapada. Šimamura, koji je odrastao u trgovačkom kraju Tokija,poznavao je plesnu umetnost kabuki pozorišta. Kao studentazanimala ga je plesna umetnost japanskog tradicionalnog stila kao i

šosagoto39 pa je, kako bi probudio saznanje o ovim umetnostima,

prikupljao stare tekstove o njima i upoznavao autoritete iz tih

oblasti, da bi u članke koje je pisao uneo što više novih podataka koje je u svojim istraţivanjima i traganjima otkrio ili prikupio. Sasvim je,dakle, bilo prirodno što je on, tako angaţovan, osetio i nezadovoljstvokako zbog slabljenja dobrih tradicija, tako i zbog reformatora koji su

u suštini teţili jedino sopstvenom napredovanju. Upravo kada jeshvatio da za njega nema drugog osim da se sav posveti pokretu za

unapređenje plesa, na šta su ga neki mlađi iz tih krugova inagovarali, on se najednom okrenuo plesu zapadnjačkog stila.Prestao je da posećuje predstave japanskog plesa. Počeo je da skupljaslike i radove o zapadnjačkom baletu, kao i programe i postere izinostranstva. Bilo je to više od obične opčinjenosti egzotičnim inepoznatim. Zadovoljstvo koje mu je sve to pruţalo proisticalo je

upravo iz toga što on sopstvenim očima nije mogao videti Zapadnjakekako izvode te plesove. Dokaz da ga je baš ta neostvarljivostprivlačila, bilo je to što on nikada nije ţeleo da gleda jednu takvu

predstavu koju izvodi neka japanska grupa, što bi mu, naravno, bilosasvim dostupno i ostvarljivo. Naravno, ništa nije zahtevalo manjenapora od pisanja o evropskom baletu isključivo na osnovuzapadnjačkih knjiga. Balet, koji nikad nije video, pripadao je jednom

sasvim drugom svetu. Bilo je to više od savršenog maštanja zapisaćim stolom, bilo je to poput rajske pesme. Nazivao je svoj rad

istraţivanjem, ali je to više ličilo na slobodno neobuzdavanomaštanje. Više je voleo da ne okusi balet u zbilji, da se naslađujesopstvenim predstavama i vizijama te igre, oformljenim na osnovu

onoga što je čitao. Bilo je to kao zaljubljenost u nekoga koga nikadanije sreo. Ali, bilo je isto tako tačno da je za Šimamuru u njegovojdokolici, bez neke određene profesije, zanimanje za zapadnjački baleti ono što je povremeno objavljivao donelo i zadovoljstvo da gasmatraju u neku ruku literatom, iako se i on povremeno smejao sebi i

svom radu.

39 Plesni komai čija je uloga oređena u okviru prestave kabuki pozorišta. Prim prev.



Ĉinilo se da su sve te njegove priče o japanskom plesu i ostalomsluţile da joj se pribliţi, i, mora se reći da su mu u stvarnosti bile odkoristi. S druge strane, nije li se on, nesvestan svega toga, postavio

prema njoj upravo onako kako se postavlja prema zapadnjačkom

baletu.Zato, kada je osetio kako su njegove trivijalne šale dotakle nešto

duboko i ozbiljno u njenom biću, obuze ga osećanje da ju je nekakoobmanuo i da je za to kriv.

– Ako ostanemo pri ovom, sledeći put ću dovesti porodicu, paćemo se svi moći druţiti čiste savesti.

– Da. To sam već dobro razumela.

Rekla je to tiho, uz blag osmeh, pomalo nalik na način na koji bi

to neka gejša rekla. – I ja najviše volim da tako bude. Jedino čisti odnosi mogu biti

dugovečni.

– E, onda, zovi je!

– Sada?

– Da.

– Ĉudiće se. Šta ćete ovako usred bela dana s njom?

– Neću da čekam veče, pa da još samo one koje su loše buduslobodne.

– Očigledno nemate baš najbolje mišljenje o našoj banji. Shvatilibiste da nije tako samo da ste malo bolje pogledali ovo selo.

Govorila je ozbiljno, s tugom. Ponavljala je kako tu nema takvih

ţena. Kada je Šimamura izrazio svoju sumnju u to, ona se okrenu odnjega. Reče mu da gejša ima slobodu da odluči hoće li ili neće ostatipreko noći kod nekog gosta, no ukoliko to učini bez odobrenja kućekojoj pripada, oni neće snositi eventualne posledice, već ona sama.

Objasnila mu je da je to bila razlika.

– Kakve posledice?

– Pa, recimo trudnoća ili bolest.

Dok se i sam u čudu nasmešio na svoje glupo pitanje, Šimamurapomisli mogu li, čak i u ovakvom planinskom selu, postojati takobezbriţni dogovori između gejše i njene kuće.

Kako je Šimamura u toku svoga ţivota, ispunjenog dokolicom iputovanjima, razvio osećaj poistovećenja sa okolinom, dobrouveţbanim instinktom brzo i nepogrešivo bi osetio duhovnu klimu



mesta u koja je stizao. Kada se sa planine spustio u ovo selo, osetio je

da, uprkos spoljnjem utisku oskudice i škrtosti, ţivot ovde zna bitiveoma udoban i lagan. I u krčmi mu rekoše da je ovo selo zaista jednood boljih u okrutnoj Sneţnoj zemlji. Dok nije ţeleznica tuda nedavno

prošla, u ovo selo su kao u banju radi lečenja svraćali jedino izokolnih sela. Kuća koja je drţala gejše imala bi izbledele zastore,onakve kakvi obično vise u radnjama na kojima bi pisalo da jerestoran ili čajdţinica. Starinski paravani vrata, sa papirnim oknima

posivelim od vremena, svedočili su da su posetioci tu bili retki.Radnja u kojoj su se prodavali slatkiši, imala bi i jednu gejšu, avlasnik bi pored radnje i gejše drţao i nešto obradive zemlje. Nijednaod tih seoskih gejši nije se brinula što ova devojka, koja još nije bilapotpuno obučena, ispomaţe na zabavama i sličnim prigodama,

verovatno zato što je mala stanovala kod profesorke, i tako na nekinačin pripadala njenom domaćinstvu.

– Dakle, koliko ih ima?

– Gejši? Biće da ih ima dvanaest trinaest.

– Kako se zove ta što bi mi odgovarala? – upita Šimamura,ustade i pritisnu zvonce.

– Ja onda idem, zar ne?

– Ne ideš, to mi ne bi odgovaralo.

– Je l’?

Reče to kao da je ţelela da se oslobodi nekog poniţenja. Zatimdodade:

– Idem. Ne brinite, nimalo se ne ljutim. Doći ću opet.

No ugledavši sobaricu na vratima, ona brzo sede mirno iuspravno, kao da ništa nije rekla.

Sobarica je više puta ponovila pitanje koju gejšu da pozove, ali

je devojka ostala nepomična i nema. Šimamura jednim pogledom obuhvati gejšu od šesnaestak

godina, koja se uskoro pojavi, i uto se ugasi plam ţelje koji se u njemubio zapalio dok se sa planina spuštao u selo. Njene ruke, kroz čijukoţu kao da je iz dubine provejavalo nešto crnkasto, bile su jošnezaobljene. Nešto je u njoj odavalo početnicu i odisalo dobrotom.Šimamura se, zato, prema njoj postavio ljubazno, nastojeći da ona neprimeti njegovo razočarenje. Pogled bi mu se tu i tamo oteo i odlutaona neţno, mlado zelenilo bregova iza nje. Razgovor s njom zahtevao je

očigledan napor. Bila je tipična gejša iz zabitnih planina. Šimamura



po prirodi inače nije bio govorljiv, a ona još nije imala uobičajenesposobnosti da rutinirano vodi razgovor. Ne ţeleći da tako nelagodnuatmosferu čini moţda još gorom, devojka ubrzo ćutke ustade i izađe,ostavljajući ga nasamo sa gejšom. Soba je za njom ostala nekako

prazna. Razgovor je, međutim, postao još nategnutiji. Tako jeŠimamura nekako uspeo da provede oko sat vremena sa gejšom.Traţeći neki izgovor da je se otarasi, prisetio se da mu je telegrafskistigao novac iz Tokija, te da mora do pošte pre zatvaranja. Rekao jeto gejši, a ona napusti sobu, i pođe za njim.

No, izašavši iz krčme, zapahnut mirisom planina svom od snagetek ispupelog lišća, on se ţurno zaputi uzbrdo.

Koračao je tako i smejao se sam sa sobom, ne znajući šta je

smešno a nemoćan da zaustavi smeh. Kada je osetio prijatan zamor, naglo se okrenuo i pojurio natrag

nizbrdo, zadignuvši krajeve svog lakog pamučnog kimona. Dva ţutaleptira mu otprhnuše pod nogama.

Obletevši oko njega, leptiri se vinuše u nebo, čak iznad obrisa

graničnih planina. Ţutilo njihovih krila je lagano belelo u daljini.

– Kako je bilo?

Devojka je stajala u senci sugi kedrovog drveća.

– Po tome kako se smejete, reklo bi se, da ste srećni. – Odustao sam.

Šimamuru opet zahvati neobuzdani smeh.

– Odustao.

– Je l’?

Devojka se naglo okrenu i uputi u dubinu kedrovog šumarka.Šimamura ćutke pođe za njom.

Bio je tu šintoistički hram. Ona sede na ravan kamen krajmahovinom obraslih statua pasa – čuvara hrama.

– Kakva je ovde hladovina! Ovde i usred leta ćarlija sveţpovetarac.

– Da l’ će biti da su ovde sve gejše onakve?

– Pa, kako da Vam kaţem, nalik su jedna na drugu. Međustarijim gejšama ima i lepih.

Reče to sebi u bradu, nekako beţivotno. Ĉinilo se kao da se već

gotovo tamno zelenilo kedrovog drveća odslikava na njenom vratu.Šimamura pogleda gore, u krošnje kedrova.



– Već je prošlo. Snaga me je odjednom napustila. Ĉudno je to!

Kedrova stabla nalik na sveće, uspravno su iza stena stremilaput neba. Vrhovi njihovih krošnji postajali bi vidljivi tek kada bi se

čovek savio duboko unatrag. Tamne kedrove iglice ispunjavale su

gotovo čitavo nebo. I sama tišina kao da je treperila. Šimamura jestajao oslonjen na najstarije deblo. Grane na severnoj strani tog

drveta su, ko zna zašto, bile suve, sa polomljenim vrhovima koji su

visili. Te grane sa oštrim, isturenim vrhovima, poput smrtonosnihkolaca, zarivene u stablo, bile su nalik na ubojito oruţje nekoggnevnog boţanstva.

– Kako sam samo bio u zabludi! Silazeći sa planine, ugledaosam tebe i pomislio, sav u zanosu, kako mora da su gejše ovde zaista

lepe.Smejući se, Šimamura je tek sada, rekavši to, shvatio da je ţelju

da se što jednostavnije očisti od snage, koja je u njemu nabujala zavreme sedmodnevnog boravka u planini, dobio tek kada je ugledao

ovu ţenu u svoj njenoj čistoti.

Netremice je posmatrala reku koja se u daljini blistala na

zalazećem suncu. Zavladao je tajac.

– Jao, zaboravila sam! Vaš duvan, zar ne? Zatim nastavi sausiljenom lakoćom:

– Malopre sam bila u vašoj sobi, ali ste već bili izašli. Taman

sam razmišljala kuda ste mogli otići, kada Vas ugledah kako juriteniz brdo. Posmatrala sam Vas s prozora. Izgledali ste čudno. Izgledada ste bili zaboravili duvan, pa sam Vam ga, evo, donela.

Izvuče cigaretu iz rukava svoga kimona i kresnu da mu jepripali.

– Učinio sam naţao onoj maloj.

– Ma šta, gost ima pravo da gejšu pošalje kući kada on zaţeli. Šum reke, koja se protičući laktala o stenje, dopirao je do njih,zaobljen i mek. Tamni nabori planina s druge strane nazirali su se

između kedravih stabala.

– Ako ţena ne bi bila lepa kao ti, osećao bih se obmanut kadabih posle toga ponovo ugledao tebe.

– Ne razumem se u takve stvari. Biće da Vam nije lako što steizgubili.

Njen glas je zvučao prekorno, ali neka sasvim nova prisnost kaoda poteče među njima.



Šimamuri bi jasno da je od samog početka jedino nju i ţeleo, ida se, u stvari, samo posluţio njemu svojstvenim uobičajenimzaobilaznim putem da to sebi prizna. Dok je sam sebi bivao sve

odvratniji, ţena mu se činila sve lepšom. Ţena, koja ga je dozivala

stojeći pod senkom kedrova, bila je sva kao tek proţeta sveţinomhladovine.

Njen uski, pravilan nos kao da je zračio usamljenošću, ali se podnjim, kao par draţesnih pijavica toplo otvarahu i skupljahu njenepoput pupoljka nabujale usne. Ĉak i kada nije govorila, te usne su

odavale kretanje. Da su bile izbrazdane ili smeţurane, ili da njihovaboja nije odisala takvom sveţinom, moţda bi čak i štrčale, no one suuvek bile meke i oblivene vlaţnim sjajem. Linije njenih kapaka išlesu pravo, ne savijajući se ni nagore ni nadole. Kao s nekim posebnim

razlogom, ta tako prava linija se protezala celom širinom njenog lica.Bilo je u tome nečeg gotovo komičnog, ali su kratke, guste vlasinjenih obrva tu liniju uobličavale blago nadole. Nije bilo ničegposebnog u obrisima njenog okruglog, malo zasvođenog lica. Sakoţom poput belog porculana presvučenog preko blagog rumenila,nepopunjenim vratom još uvek više nalik na vrat devojčice, odisala ječistoćom, više nego lepotom, više nego ičim drugim.

Njene grudi, poput grudi golubice, bile su bujne čak i za devojku

koja je već postala gejša. – O, kad su već i ove mušice počele!?

Ona ustade, podiţući rub svoga kimona.

Ostali su tako, nepomični sred duboke tišine. Jedino im se licaobojiše bledilom.

Bilo je to oko deset sati, iste večeri. Neka ţena je iz sveg glasadozivala Šimamuru iz hodnika, a potom upala u njegovu sobu, kao da

ju je neko unutra ubacio kao vreću. Ona se stropoštala nad stočićem,

i, rukama neobuzdanim od pijanstva, sve porušila sa njega. Nagnulase da pije vodu, koja je stajala u bokalu, tako silovito kao da je

strepela da će joj je neko oteti.

Izašla je da sačeka neke goste sa kojima se sprijateljila zavreme sezone skijanja prošle zime. Oni su je pozvali u krčmu, nabučnu zabavu koju su priređivali, a na kojoj je bilo i gejši. Svi sumnogo pili. Uspeli su i nju da napiju.

Glava joj se nepovezano i nekontrolisano klatila dok je

neumorno brbljala. Onda se odjednom trţe i pođe rekavši: – Nisam smela dolaziti ovamo. Traţiće me. Doći ću posle!



Otetura se iz sobe.

Otprilike sat kasnije, začuše se nečiji trapavi koraci u dnuhodnika. Neko se tu i tamo, izgleda, spoticao o pod i udarao o zid.

– Šimamura, Šimamura! Jao, Šimamura, ne vidim! – vikala je

iz sveg glasa.

To je bio glas samog ţenskog srca, koje je, sada već bez ikakvog

prikrivanja, dozivalo svog muškarca. Šimamura se nađe u čudu. Tajreski glas mora da je prodro do svakog kutka krčme. Brzo se diţe.Ţena se, prstiju već zabijenih u papirno okno vrata, grčevito steţućiragastov, tupo sruči na njega.

– O, tu si!

Svališe se na pod, ona grčevito priljubljena uz njega.

– Nisam pijana! Šta, zar misliš da sam pijana? Boli me! Strašnome boli! Jao, pije mi se voda! Nije trebalo da mešam viski sa onimbućkurišem. Od tog mi se zamutilo u glavi. Ala me boli! Oni su kupilineki jeftin alkohol. Nisam znala da je jeftin i loš.

Trljala je čelo pesnicama.

Dobovanje kišnih kapi napolju najednom posta jače.

Ĉim bi Šimamura makar malo popustio zagrljaj kojim ju jepridrţavao, ona bi počinjala da pada. Rukom je tako čvrsto opasaonjen vrat da ga je njena kosa milovala po obrazima. Oprezno joj

zavuče ruku ispod okovratnika kimona.

Šaputao joj je neţnosti, ali ona nije odgovarala. Samo je čvrstostezala ruke, prekrštene preko prsa, kako mu ne bi dozvolila da jojdopre do grudi za kojima je ţudeo.

– Šta je to? Prokleta! Lenja i beskorisna! Šta li ti je?

Ona divlje zari zube u ruku, otupelu od alkohola koja, kao da

jednostavno nije mogla da je sluša.

Šimamura ustuknu, preneraţen. Oţiljci zuba ostaviše duboketragove na devojčinoj ruci.

Više mu se nije opirala. Prepustila se milovanju njegovih ruku.Reče kako će mu sada pokazati koga voli, prstom poče ispisivatiimena ljudi koji joj se dopadaju. Pošto je napisala imena dvadesetak

tridesetak dramskih ili filmskih glumaca, poče neumorno da ispisuje

samo: Šimamura.

Šimamura je osećao kako omamljujuća nabreklina koja mu bešeu ruci postaje sve toplija.



– Sada je sve kako treba. Sve je dobro!

Glas mu je bio blag. Osetio je da u njoj ima nečeg materinskog.

Bolovi u glavi je ponovo obrvaše. Ona se, u muci, diţe i ponovopade, sva zgrčena u drugom uglu.

– Ovako ne ide! Ne ide! Idem natrag, idem!

– Moţeš li ti uopšte na noge?! A i kiša lije.

– Bosa ću do kuće. Otpuzaću!

– Opasno je. Ali ako baš ideš, otpratiću te. Krčma je bila nabrdu; do nje se dolazilo strmom stazom.

– Bolje bi bilo da malo prilegneš, olabaviš svoj obi i malo dođešk sebi.

– Ne dolazi u obzir. Ovako ću, navikla sam. Ona se uspravi i stade duboko udisati, što joj je, izgleda,

zadavalo bol. Reče da joj je muka i, otvorivši prozor, pokuša dapovraća. Izgledalo je da se uzdrţava da se ne sruči na pod i ne previjapo njemu, sva u bolovima. S vremena na vreme dolazila bi sebi i

uzvikivala:

– Idem kući! Idem sada!

Tako je došlo i dva ujutru, a ona je još uvek bila u Šimamurinoj

sobi. – Spavajte! E pa, kako bi bilo da legnete!

– A šta ćeš ti?

– Ovako ću! Kada mi bude bolje poći ću kući. Još malo pa ćezora.

Dopuza do njega, i snaţno ga povuče.

– Ne obraćajte paţnju na mene. Spavajte kad Vam kaţem.

Pošto se Šimamura uvukao u krevet, ona priđe stolu, i oslonivšise, nagnu opet da halapljivo pije vodu.

– Ustajte! Ustajte kad Vam kaţem!

– Pa šta, zapravo, hoćeš?

– Ništa, spavajte.

– Je li, šta ti to pričaš?

Šimamura to reče neţno, diţe se i povuče je k sebi pod pokrivač.

Lica napola okrenutog od njega, ona kao da je ţelela da se

sakrije, da nestane. A onda se, sasvim neočekivano, usnama punimstrasti baci na njega.



Kasnije, kao da je sva izbezumljena pokušavala da iskaţe svojbol, ona stade neprestano ponavljati:

– Ne! Nemojte! I sami ste govorili da ţelite da ostanemo samoprijatelji, zar niste?

Gotovo isuviše ozbiljan ton njenih reči uspe da otupi njegovoushićenje i kada vide kako ona grči čelo u naporu da odrţi kontrolunad sobom, on reši da ostane pri onome što je dogovoreno.

No, ona mu zatim reče:

– Ja se, u stvari, nikada ne bih pokajala. Ja se nikada i ne

kajem. Ali ja nisam od takvih ţena! Ne bi trajalo – zar niste to i sami

rekli?

Bila je još uvek napola paralisana od alkohola.

– Greška nije moja, već Vaša. Izgubili ste! Vi ste slabi, ne ja!

Govorila je kao u transu. Dok su joj reči navirale jedna zadrugom, sva van sebe, ona zari zube u rukav svog kimona, ne bi li se

tako bar malo povratila od silne sreće kojom je bila opčinjena.

Neko vreme je leţala sasvim mirno, kao da je ostala i beztrunke snage. Tada, kao da joj to sinu odnekle iz podsvesti, ona opet

navali na njega:

– Smejete se! Smejete mi se, zar ne?

– Ne smejem se.

– Smejete mi se u dubini srca. A, i ako se sada moţda nesmejete, kasnije ćete mi se svakako smejati.

Uronivši lice u ruke, zaplakala je.

Kada su joj suze usahle, posta neţna i prisna, kao da je ţelelada mu se sva preda. Poče mu pričati sve o sebi.

Ĉinilo se da je na glavobolju potpuno zaboravila. Ničim nije

spominjala ono što se malopre događalo. Sva zbunjena, ona primeti:

– Jao, tako sam se zapričala da sam potpuno zaboravila navreme. Moram se vratiti kući pre zore. Sada je još mrak, ali ovde svirano ustaju.

Ustajala bi s vremena na vreme i oprezno otvarala prozor.

Kada se u daljini počeše razaznavati brda i krovovi, i kada dođevreme da ustane, ona oseti koliko joj to teško pada. No, očešlja se pre

nego što su ustale devojke u krčmi. Pošto se bojala da bi neko mogaovideti kako je Šimamura prati do izlaza, ona naprosto šmugnu, kao



da je jednostavno ţelela da pobegne. Šimamura se toga dana vrati uTokio.

* * * *

– Sećaš se, to si mi tada rekla, ali nije bilo istina. Inače, kakobih se usudio da krajem godine posetim mesto u kome vlada takva

zima? Zaista ti se nisam smejao.

Ona iznenada diţe glavu. Kroz debeli sloj pudera kao da se

moglo nazreti mesto na kome je svoje lice drţala utisnuto uŠimamurine ruke. Lice joj je sada bilo crveno od očnih kapaka do

nozdrva. Šimamura je katkad pomišljao na studene noći koje suvladale ovde u Sneţnoj zemlji. Njena crna kosa zapahnu ga nekom

toplinom.

Osmehnu se blago, kao zaslepljena nekim bleštavim svetlom.Moţda je, osmehujući se razmišljala o tome kako je tada bilo iŠimamurine reči, malopomalo, obojiše celo njeno telo. Kada mu se, samalo krutosti u pokretu, poklonila, osetio je da je čak i pod kimonomsva pocrvenela. Kao kontrast tamnoj boji njene kose, koţa joj je bila

vlaţna i čulna i kao snaga prostrta pred njim. Za njenu kosu se nijezaista moglo reći da je gusta; bila je tvrda poput kose kakvogmuškarca i uređena u visoku frizuru starog japanskog stila, u kojoj ni

jedna jedina vlas nije štrčala. Kosa joj je sijala poput kakvog crnog,teškog kamena.

Šimamura joj je gledao kosu i pitao se nije li ta hladnoća, kojaga je toliko iznenadila bila išta manja od hladnoće Sneţne zemlje i

zime u njoj.

Devojka poče odbrojavati na prste. Odbrojavala je neko vreme.

– Šta to brojiš? – upita je Šimamura.

Savijajući svaki prst posebno ona nastavi da računa u sebi.

– Bilo je to dvadeset trećeg maja.

– Stvarno? Pa ti dane brojiš? Samo ne zaboravi da i juli i avgust

imaju po trideset i jedan dan!

– Ali, slušajte, sto devedeset i devet dana! Danas je stodevedeset i deveti dan!

– Kako si to samo dobro zapamtila. Znači, bilo je to dvadesettrećeg maja?



– Treba samo da proverim u svom dnevniku, pa ću Vam odmahtačno reći.

– Dnevniku? Zar ti vodiš dnevnik?

– Vodim. Volim da čitam ono što sam nekada zabeleţila. Udnevnik beleţim sve što mi se događa, ne krijući ama baš ništa. Kadakasnije, u trenucima kada sam sama sa sobom, čitam dnevnik, budeme ponekad, naravno, i stid.

– Kada si ti, u stvari, počela da vodiš dnevnik?

– Nešto pre nego što sam u Tokiju postala gejša. Tada još nisamimala novca i nisam mogla da kupim odgovarajući notes za vođenjednevnika. Zato sam se snašla, pa sam listove blokčića koji je koštao

jedva jen ili dva tankim potezima lenjira izdelila na nekoliko stubaca.

Da bih pisala u dnevniku, olovku bih uvek paţljivo zaoštrila. Stranicebih paţljivo i briţno ispunjavala od gornjeg desnog pa sve do donjeglevog ugla. Kada sam kasnije imala dovoljno novaca da kupim pravi

dnevnik, sve je već bilo sasvim drugačije. Kod mene su, znate, svipočeci uvek teški. Kada sam učila ideograme, dugo sam švrljala postarim novinama, a sada, eto, pišem po lepom papiru.

– I ti si, ne praveći veće prekide, vodila svoj dnevnik sve to

vreme?

– Jesam. Vodim ga od šesnaeste godine. Ovaj dnevnik ovde iova godina uopšte, najzanimljiviji su. Kada se vratim sa nekesedeljke i na brzinu spremim za počinak, odmah sednem i pišem.Kupila sam dnevnik u kome je čitava strana predviđena za svakidan. Moţda to i nije bilo dobro, zato što ja, kada počnem da pišem,prosto ne umem da prestanem...

Šimamura se, više nego i samom dnevniku, čudio tome što jeona upisivala nazive svih romana koje je čitala od četrnaeste godine.Deset svezaka je ispunila samo podacima o tome šta je čitala.

– Zapisuješ li i svoja razmišljanja podstaknuta onim što čitaš.

– Ne. Ne donosim sud ni o čemu. Upisujem samo naslov, imepisca, imena lica, i, na kraju – međusobne odnose junaka romana.Drugo ništa ne upisujem.

– Ali, zar ne misliš da to, u stvari, i nema mnogo smisla?

– Pa, moţda.

– Gubljenje vremena!

– Da. U stvari i jeste.



Na njegova pitanja odgovarala je sasvim veselo, s lakoćom, kaoda ona uopšte i ne zadiru u suštinu onoga o čemu se vodio razgovor.

Ipak, gledala ga je pravo u oči.

Kada je on, ko zna zašto, ponovo podvukao da je sve to što jeona radila bio samo uzaludan trud i gubljenje vremena, osetio je kakoga obuzima neka tajanstvena tišina, kao proţeta i ponukana bleskomsnega. Oseti kako ga ta pesma vuče k sebi i proţima čitavo njegovobiće. On je, naravno, tačno znao da to što je ona pisala nikako nije biouzaludan trud ili gubljenje vremena, ali je smatrao da će,posmatrajući to što je ona radila, još tačnije moći da shvati njen svet,

svet ţene.

Kada bi devojka govorila o novelama koje je pročitala, za njega

to i nije bila „knjiţevnost”. Ona je u prvo vreme razmenjivala ţenskečasopise i tako dolazila do literature, a kasnije je počela da sama sebinalazi tekstove. Nije mnogo odabirala, oslanjala se na svoj instinkt i

od časopisa čitala uglavnom ono što joj je dolazilo do ruku i što jemogla uzeti na čitanje. Eto, to je bilo sve. Šimamura je znao samoveoma mali broj imena pisaca koje je ona pominjala i čijih imena jemogla da se seti. Govorila je o njima kao o nečem stranom, kao da suto bili pisci iz neke strane knjiţevnosti. Njene priče bi zvučale nekakoizgubljeno i setno, kao prosjak koji je izgubio svaku ţelju. Šimamura

pomisli kako je sve to bilo slično njemu, koji je samo na osnovufotografija i napisa iz stranih ţurnala i knjiga maštom sebi dočaravaoumetnost evropskog baleta.

Razgovarala je s njim vrlo uzbuđeno o filmovima i pozorišnimpredstavama koje nije videla. Ĉinilo se da već mesecima čezne zasagovornikom sa kojim bi proćaskala o tim temama. Kao da jezaboravila da su pre tačno sto devedeset i devet dana upravo ti časovirazgovora doveli do toga da mu se svidi. Ona se ponovo gubila u

takvom razgovoru. Reči koje je izgovarala, kako je i sama priznavala,grejale su je od glave do pete.

No njena čeţnja za gradom bila je nekako obojena pomirljivošćusa sudbinom. U toj njenoj čeţnji više se osećao besmisao nastojanja istremljenja nego bunt izgnanika. Izgleda da i nije bila tuţna zbogsvega toga, no sve se to Šimamuri činilo tako setno i bezizlazno.

Pomisli kako bi njega samoga takva besciljnost teţnji i stremljenjasvakako odvela u izgubljenu osećajnost, koja bi ga toliko snaţnovukla u daljinu, da bi se na kraju krajeva čitav njegov ţivot pretvorio

u neko besciljno stremljenje. Tu je pred svojim očima video lice koje jegorelo ţivotom, sveţe od daha planine i zdrave krvi.



Sada, kada ju je gledao sasvim drukčije, postalo mu je veomateško da s njom vodi srdačan i prirodan razgovor, uprkos tome što jebila gejša.

One noći je, onako pijana, zagrizla svoju gotovo potpuno

paralisanu ruku koja je više, izgleda, nije slušala. – Šta ti je? Do đavola! Bezvredna, beţivotna, šta ti je?

Pošto nije mogla da stoji, valjala se s jedne na drugu stranu popodu. Šimumuri su bile još sasvim sveţe njene reči.

– Ja se, u stvari, nikada ne bih pokajala. Ja se nikada i ne

kajem. Ali ja nisam od takvih ţena! Ne bi trajalo, zar niste to i samirekli?

Ugledavši ga tako zadubljenog u misli, iznenađena, reče mu:

– Ĉujete li? To je ponoćni voz za Tokio.

U tom momentu začu se zviţduk parne lokomotive. Zvuk noćnogvoza se gubio u daljini poput šuma vetra.

Ona ustade. Otvorivši širom prozor, sela je zabačenog telanapolje. Hladni vazduh pohrli unutra.

– Šta ti je? – Šimamura priđe prozoru. Vazduh je bio sasvimsleđen u svojoj nepomičnosti, bez i najmanjeg daška vetra.

Noćni pejzaţ je delovao veoma kruto. Ĉinilo se kao da i šumdolazi sa snegom koji se još tamo negde u daljini smrzava, i da zatimoba zajedno hrle duboko u zemlju. Mesec se nije mogao ni nazreti.

Šimamura obuhvati pogledom gotovo neshvatljivo guste rojeve

zvezda, koje su blistale tako silno kao da su spremne da se svakog

trena obruše put zemlje brzinom svetlosti. Što su se zvezde višeutapale u njegov pogled, nebo mu se činilo sve udaljenijim, atamnoplava noć sve dubljom. Pogranične planine već su se jedvanazirale. One su, onako tamnočađavo crne, što je slutilo njihovu

ogromnost, svom svojom teţinom visile razapete na rubu zvezdanogprostranstva. Bila je to noć hladnog prozirnog savršenstva.

Osetivši kako joj se Šimamura pribliţava, ona se nagnu prekoograde. Sred takve noći nije se činilo da u njenim pokretima ima itrunke slabosti. Više je delovala samouvereno, čak srdito. Šimamurise ote uzdah na pomisao da će sada početi sve iz početka.

Uprkos tmini, planine su odisale sveţinom snega. Delovale suprozračno, usamljenički izgubljeno. Nebo i planine kao da nije spajalanikakva harmonija.

Šimamura je neţnim pokretom obuhvati oko vrata.



– Prehladićeš se. Hladno je!

Pokušao je da je povuče natrag s prozora, ali se ona opirala

čvrsto se drţeći za ogradu.

– Sada idem!

– Pa idi!

– Ostala bih još koji tren...

– Kako hoćeš. Ja ću sada na kupanje.

– Ne! Ostanite ovde još malo.

– Zatvori prozor!

– Pustite me da ostanem još malo.

Selo je bilo poluskriveno pod senkama kedrovih stabala koja su

stajala oko hrama. Neki slabašni plamičak svetla, koji kao da jepodrhtavao od hladnoće, dolazio je iz stanične zgrade, što je bilasvega desetak minuta voţnje od mesta na kome su stajali.

Njena kosa, stakleno prozorsko okno, pa čak i rukavi njegovogkimona bili su proţeti jednom za njega sasvim novom hladnoćom.

Kada je Šimamura osetio kako se i tatami pod njegovim nogamaledi, oseti da mu je trenutno najpotrebnije da uroni u vrelu vodu

banjskog kupatila. Ona mu doviknu:

– Ĉekajte! I ja ću. Krotkim koracima pođe za njim. Samo što je bila sloţila njegovu

odeću u pletenu korpu, na vratima se već pojavi neko od gostiju.

– Ah, izvinite!

Gost joj se učtivo izvini, ugledavši je kako lica pokrivenarukama kleči pred Šimamurom.

– Ništa, ništa! Samo Vi izvolite, ja ću preći na drugu stranukupatila – odgovori mu Šimamura i uputi se, onako nag, sa svojom

odećom u korpi, prema ţenskom delu kupatila. Ona pođe za njim kao da su bili muţ i ţena. Ne okrećući se da je

pogleda, Šimamura se baci u vodu. Oseti kako mu smeh nadire iz

dubine duše i doseţe do usana – smeh od sreće što je ona tu sa njim.Priljubivši usne na slavinu s toplom vodom, on se sav preda mlazukoji mu je hrlio u usta.

Kada se ponovo našla u njegovoj sobi, ona, jedva pridignuvšiglavu s jastuka, malim prstom zagladi kosu što joj je sa strane padala

na lice.



– Tuţna sam.

Bilo je to sve što je rekla.

Šimamura pomisli da su joj oči poluotvorene, ali kada je boljepogleda zapazi da su taj utisak stvarale samo njene neobične gustetrepavice.

Sva uskiptela, ţena nije ni oka sklopila.

Šimamura se, izgleda, probudio od šuma kada se ona opasivalakrutim obijem.40

– Oprostite što sam Vas tako rano probudila. Napolju je jošmrak. Pogledajte me!

Ugasi svetlo.

– Vidite li mi lice? Ne vidite? – Ne vidim ništa. Pa još je noć!

– Ne, ne. Naravno, morate se potruditi! Vidite li? I ona širomotvori prozor.

– Ah, ne! Vidi se! Moram poći.

Kada se Šimamura, najeţen od hladnoće u svitanju, polaganopridigao s jastuka, nebo je bilo još sasvim tamno, ali je u brdima

postepeno belila zora.

– Tako! Sve je u redu. Pošto seljaci sada nemaju šta da rade upolju, sigurno niko neće uraniti ovako zorom. A, i ko bi već u ovo dobakrenuo u brda?

Ona je tako govorila sama sa sobom šetajući po sobi i vukući zasobom kraj svog poluopasanog obija.

– Niko od gostiju nije došao vozom koji iz Tokija stiţe u pet. Oviu krčmi, svakako, još nisu na nogama.

I pošto se već potpuno opasala obijem još uvek je tumarala po

sobi, sedala, ustajala, ukočeno buljila kroz prozor i nastavljala dašeta po sobi. Bila je uznemirena kao kakva noćna zver kojanespokojno kruţi strepeći od jutra. Ĉinilo se da ju je obasulaočaravajuća divljina.

Međutim, i u sobi je postajalo svetlije i Šimamura odjednomprimeti kako su joj obrazi crveni. Sav ushićen odsjajem te boje, onuskliknu:

– Pa obrazi su ti tamnocrveni! Od ove hladnoće!

40 Široki pojas kojim se pričvršduje kimono. Prim. prev.



– Nije od hladnoće, skinula sam puder! Ĉim se zavučem ukrevet zagrejaću se do vrhova prstiju.

Okrenu se ormariću sa ogledalom koji joj je stajao kraj jastuka.

– Sada je, na kraju krajeva, ipak svanulo. Odlazim.

Šimamura je pogleda, ali odmah obori oči. U ogledalu seblistavom belinom svetlucao sneg sa planina i crveneli se njeni

rumeni obrazi. Bila je to lepota neke neopisive čistote.

Da li se to već sunce uzdiţe kad onaj hladno goreći blesak snegau ogledalu postaje sve jači? U zagrljaju tog bleska sve više je tamnelanjena ljubičasto sjajna crna kosa, koja je lebdela u snegu.

Da se sneg ne bi suviše visoko nagomilao, ispustili su vrelubanjsku vodu u jarke koje su na brzinu iskopali duţ zidova krčme. Nakamenje se popeo veliki crni pas akitske pasmine koji je mljackajućilapao vodu. Skije što su ih, verovatno za goste, doneli iz pojate, bilesu poređane jedne uz druge. Njihov jedva osetljivi plesnjivi vonjpoprimio je od vodene pare nešto slatkasto. Grudve snega su s granapadale na krov javnog kupatila i, zagrevajući se, polako gubile oblik.

Kada se godina bude primicala kraju i nova zakuca na vrata,

jedva da će se ta staza još videti.

Da bi stigla na svoje priredbe, devojka bi gazila po snegu, koji u

to vreme dostiţe i do tri metra, u gorštačkim čakširama, dubokimčizmama i pod velom, sva uvučena u kabanicu. A sada je Šimamurasilazio tim putem koji je ona još pre svitanja posmatrala kroz prozorkrčme na breţuljku. Ispod pelena obešenih da se suše, videla su sepogranična brda. Na njima se neţno blistao sneg. Zeleni luk u bašti

još nije bio zatrpan snegom.

U poljima su se skijala seoska deca. Kada je zašao u deo selakoji leţi kraj puta, Šimamura začu nešto poput tihog dobovanja

kišnih kapi.

Sa kućnih streha umiljato su se presijavale ledene svećice.

– Ĉujte! Da li biste mogli da bacite sneg i sa moje kuće kad stese već dali na to! – neka ţena, koja se po svemu sudeći vraćala izkupatila, doviknu čoveku što je čistio sneg sa svoga krova.

Zaslepljena suncem, ona obrisa čelo peškirčićem koji se jošisparavao. Verovatno je bila kelnerica, došla ranije da tu bude zaskijašku sezonu. Susedna kuća bila je caffee upalog krova, sprozorima potamnelim od starosti.



Većina kuća bila je pokrivena šindrom, pričvršćenom redovimakamenja. To okruglo kamenje je, onom stranom kojom je bilo

okrenuto suncu, sred snega isticalo svoju crnu koţu, čija boja nije bilasveţa crnina vlaţnog kamenja, već je podsećala na crni tuš izbledeo

na ledenom vetru i snegu. Štaviše, i kuće su bile nalik na to kamenje.Pod niskim krovovima čučale su onako severnjački priljubljene uzzemlju.

Deca su lomila komade leda koji su visili sa streha i bacala ih

po putu. Očito ih je razveseljavalo kad bi, rasprskavajući se, ţivahnozablistali. Stojeći na snegu, Šimamura gotovo i nije mogao dapoveruje kako su debeli ti komadi leda, pa ih je neko vreme

netremice posmatrao.

Devojčica od jedanaestdvanaest godina plela je oslonjena nazad.Uz gorštačke čakšire nosila je duboke drvene nanule; nije navukla

tabi čarape,41 pa se videlo kako su joj bosi tabani crveni i ispucani.

Dvogodišnja devojčica, utonula u misli stajala je na snopu sitnoggranja i drţala joj klupko vune. Crni konac, koji se iz njenih rukusukao i namotavao na kalem starije devojčice, razvlačio se mekano itoplo.

Iz radionice skija, sedamosam kuća dalje, začu se rende.Nekoliko gejši je razgovaralo ispod trema kuće preko puta. Šimamura

pomisli da se, moţda, i Komako nalazi među njima, jer, kako je to jutro saznao od sobarice u krčmi, to je bilo njeno profesionalno ime.Ona ga je u tom trenutku već uočila i, uozbiljena, gledala put njega.Sigurno će sada pocrveneti i očajnički teţiti da izgleda što manjesmušeno, pomisli on, a nju je već svu oblila rumen. Bilo bi zaista

pametnije da je skrenula pogled, no ona je, ukočena, oborenih očiju,pratila svaki njegov pokret laganim pokretima glave.

I Šimamurini obrazi su goreli. On brzo prođe. Ali Komako, negubeći ni časa, odmah pohita za njim.

– Dovodite me u nepriliku, morate da prolazite baš pored takvihmesta!

– U nepriliku? U stvari, to je neprilično za mene! Samo štonisam propao u zemlju kada sam vas sve ugledao kako se šepurite.Da li se uvek sastajate na tom mestu?

– Da, odmah posle podne.

41 Japanske čarape ko kojih je palac ovojen o ostalih prstiju. Nose se uz traicionanu obudu zori, papuče

poput „japanki”. Prim. prev.



– Ali zar nije za tebe mnogo gore to što sada, sva crvena u licu,brbljajući trčiš za mnom?

– To me se uopšte ne tiče!

Dok mu je odgovarala tako odlučno, ponovo je obli rumen; ondazastade i nasloni se na stablo japanske jabuke kraj puta.

– Pojurila sam za Vama, jer sam ţelela da Vas zamolim da me

posetite.

– Pa, ti ovde stanuješ?

– Da.

– Ako ćeš mi pokazati svoje dnevnike, mogu i da svratim.

– Umreću, tek pošto ih spalim!

– Uostalom, ne leţi li u tvojoj kući i neki bolesnik? – Oh, pa Vi, dakle, sve znate!

– Zar nisi juče u tamnoplavoj kabanici pošla pred njega naţelezničku stanicu? U vozu sam sedeo takoreći naspram njega. S njim

je bila devojka koja se o njemu posebno neţno brinula. Da li mu je toţena? Ili neko ko je pošao po njega? Moţda neko iz Tokija? Ponašalase kao majka i ja sam je sa divljenjem posmatrao.

– Kakvi ste! Zašto mi to još noćas niste ispričali? Zašto ste to

prećutali? – Komako je bila uzbuđena. – Da li mu je to ţena?

Međutim, ne odgovorivši mu, Komako nastavi:

– Zašto mi noćas niste ništa o tome rekli? Baš ste čudni!

Šimamura nije voleo da ga ţene tako pritešnjuju.

Ništa od svega što je učinio, ili što se dogodilo, nije joj davaloprava da postavlja takva pitanja. To je, bez sumnje, pokazivalo njen

karakter. Ali, kako nije prestajala da ga saleće pitanjima, odjednom

mu se učini da ju je dirnuo u posebno osetljivo mesto. Kad ju je jutrosvideo u ogledalu u kome se odslikavao planinski sneg, on se, svakako,

morao prisetiti one devojke kojoj se lice u sutonu večeri pomaljalo naprozorskom staklu vagona. Ali zašto joj nije o tome ništa rekao.

– Ne smeta što u kući leţi bolesnik. U moju sobu niko ne ulazi.

Ona uđe preko oniţeg kamenog zida.

Desno je leţala snegom pokrivena oranica, a levo, uz zid koji jekućicu delio od susedne kuće, stabla japanske jabuke. Pred kućom jebila mala bašta s jezercetom punim lotosa i riba. Led je popucao i



leţao u naslagama na obali; u ribnjaku je plivao crveni šaran. Kuća jebila trula i sklona rušenju, baš kao i stabla japanskih jabuka. Nakrovu, još proparanom naslagama snega, trulile su mnoge daske, a

streha je bila sva naherena.

Hodnik sa zemljanim podom bio je leden. Šimamura se još nijebio privikao na mrak kada ga Komako natera da se popne uz lestvice.

Bile su, u stvari, više nalik na merdevine. A soba gore – pravo

potkrovlje.

– To je ranije bila prostorija za svilene bube. Jeste li jako

iznenađeni?

– U svakom slučaju do sada si imala mnogo sreće što nisi palasa tih stepenica kad noću dolaziš kući pijana!

– A, pa to mi se jednom i dogodilo. Ali, obično, kad previšepopijem, ostajem dole kod kotacua i tamo odmah zaspim.

Ona brzo gurnu ruku pod pokrivač preko kotacua da bi seuverila da li je kotacu još topao, a zatim pođe da donese uţarenićumur. Šimamura je razgledao tu čudnovatu prostoriju. Samo je

jedan onizak prozor bio okrenut jugu, a tanki drveni okviri vrata na

povlačenje, bili su nedavno oblepljeni novim papirom kroz koji jesunčeva svetlost blešteći prodirala. Zidovi su bili obilno presvučenipirinčanim papirom. Šimamura se oseti kao u nekoj velikojstaromodnoj papirnoj kutiji. Nad njegovom glavom su štrčale gredetavanice i spuštale se prema prozoru. Tmurna usamljenost pritiskala

je celu prostoriju. Razmišljajući šta li se to krije s druge strane zida,Šimamuru spopade osećaj da je soba sagrađena u praznom prostoru.To ga uznemiri. Zidovi i tatami, iako dotrajali, bili su savršeno čisti.

Šimamuri se u trenutku učini kako Komako sada, kao svilenebube nekada, tu obitava svojim prozirno finim telom.

Ugrađeni kotacu bio je prekriven futonom42 od iste grube,

kockama išarane pamučne tkanine, od kojih su i gorštačke čakšire.Ormar je bio prilično star, ali je za nju, verovatno, predstavljaouspomenu na vreme koje je provela u Tokiju; bio je od kiri drveta lepe

teksture. Kraj njega je stajala obična komoda sa ogledalom koja tuuopšte nije pristajala, ali je crvena kutija za šivenje od lakiranogdrveta blistala raskošnim sjajem. Daske, skrivene tankimmuslinskim zastorom, očigledno su sluţile kao police za knjige.

Na zidu je visio kimono u kome je noćas bila na priredbi. Spreda

je bio otvoren pa se video jarkocrveni potkimono.42

Štepani, topli prekrivač nalik na jorgan. Prim. prev.



Komako se spretno penjala stepenicama noseći u ruci lopatu sauţarenim ćumurom.

– Ţar je iz bolesnikove sobe, ali vatra je, kaţu, čista!

Njena sveţe očešljana kosa gotovo je dodirivala kotacu dok je unjemu ponovo raspirivala vatru. Pričala mu je kako profesorkin sinboluje od tuberkuloze creva i kako se vratio da umre u rodnom kraju.

Iako je rekla „rodni kraj”, profesorkin sin se nije tu rodio. To jeselo njegove majke. Ona je nekada radila kao gejša u nekom lučkomgradu a kasnije davala časove japanskog plesa, ali joj se tada, dok jošnije napunila pedesetu, oduzela jedna strana tela, pa se vratila u ovu

lekovitu banju da se leči. Sin joj se još odmalena interesovao zatehniku, pa je, u početku, neko vreme ostao u onom lučkom gradu

kao sluţbenik u jednoj časovničarskoj radionici, ali se ubrzo preseliou Tokio, gde je posećivao večernju školu. Očigledno je previšenaprezao svoje snage. Ove godine je punio dvadeset petu.

0 svemu tome pričala je Šimamuri bez ikakvog ustezanja ali

nije rekla ni reči o tome ko je bila ona ţena koja ga je dovela nazad uzavičaj, i, zašto je ona, Komako, tu ţivela.

Šimamura je u toj prostoriji, koja kao da je lebdela u praznomprostoru, i iz koje se Komakin glas, činilo se, širio na sve strane, osećao čudnu uznemirenost.

Ĉim je Šimamura izašao na vrata, ugledao je na podu neštobeličasto. To je bio, kako se, okrenuvši se, uverio, sandučić zasamisen, od kiri drveta. Učinio mu se veći i duţi od uobičajenih.Upravo je razmišljao kako ga ona verovatno jedva nosi na razne

priredbe, kad se otvoriše fusuma vrata,43 potamnela od dima, i začuse čist, lep glas – toliko lep i zvonak da ga obuze neka tuga.

– Komako, smem li da preskočim preko ovoga?

On naćuli uši kao da je očekivao odjek toga glasa.

Bio je to Jokin glas koji je već jednom čuo kada je sa prozoranoćnog voza dozivala šefa stanice što je čvrstim korakom gazio posnegu.

– Samo izvoli.

Joko, lagana i vitka, zakorači preko sandučića za samisen,noseći u ruci staklenu noćnu posudu.

43 Japanska vrata na povlačenje, o rveta sa papirnim oknima. Jeini tip vrata i prozora u traicionalnoj

japanskoj kudi. Prim. prev.



Sudeći po prisnosti njenog razgovora sa ţelezničarem one noći, ipo običnim gorštačkim čakširama u kojima je sada bila, Šimamura jezaključio da je ona iz ovog kraja. Njen prekrasni obi, koji je dopolovine virio iz čakšira, isticao je smeđe crvene pruge čakšira

naročitom sveţinom i sjajem, a i dugim rukavima njenog vunenogkimona davao neku omamljujuću, čulnu draţ. Gorštačke čakšire odteškog pamučnog tkanja kojima se nogavice račvaju tek na samimkolenima, polagano se šire nagore; delovale su, uprkos svojoj čvrstini,meko i neţno.

Joko mu uputi samo jedan upitan pogled i bez reči pođe katremu.

I kada je već izašao iz kuće, osećao je kako mu taj pogled još

neizdrţljivo gori nasred čela. Bio je isto tako hladan kao ono svetlo udaljini zbog čije je neiskazane lepote njegovo srce uzdrhtalo kada je

one noći, dolazeći sa dalekih brda, to svetlo minulo preko devojčinoglica i za trenutak osvetlilo njeno oko. Dok su mu ta sećanja navirala,pred oči mu iskrsnuše i Komakini rumeni obrazi što su lebdeli usnegu ogledala.

Šimamura ubrza korak. Uprkos svojim okruglastim,

debeljuškastim nogama, voleo je da planinari. Dok je tako koračao ilutao pogledom po brdima, predavao se sanjalačkom samozaboravu.

Jedva je i sam primetio kako mu koraci postaju sve brţi. Njemu, uvekspremnom da se sav prepusti maštanju, sada se činilo sasvimneverovatno da je ono ogledalo s večernjim pejzaţom, i ono s

jutarnjim snegom, načinila ljudska ruka. Bila su to ovaploćenja sameprirode, delovi jednog dalekog sveta. Pa čak i Komakina soba iz koje

je maločas izašao, činilo mu se, mora da pripada nekom drugomsvetu.

Iznenađen sam sobom uspeo se na breţuljak. Kao da se ţeleouhvatiti za nešto stvarno, obrati se slepoj maserki, koja je tudaprolazila:

– Slušajte, da li biste me mogli odmah izmasirati?

Ona stisnu štap pod mišku, desnom rukom izvuče iz obija sat spoklopcem i, pipajući levim kaţiprstom, pređe po brojčaniku.

– Petnaest minuta posle dva, je li? U četvrt do četiri moram bitis druge strane ţelezničke stanice, ali mogla bih malo i da zakasnim.

– Oh, pa Vi odlično čitate vreme sa svoga sata?

– Da, jer nema stakla! – A, tako!



Ona još jednom izvuče srebrni sat, suviše veliki za ţenu,pritisnu ga tako da poklopac naglo odskoči i stavi prste da bi mu toobjasnila, na dvanaesticu, šesticu i, na sredinu, između njih, na

trojku.

– Tako mogu razaznati i druge brojeve. Nije baš lako odreditivreme tačno u minut, ali nikada se ne prevarim za više od dvaminuta.

– Je li? A da nije ovaj strmi breţuljak suviše opasan za Vas?

– Kad je kiša, kćerka izađe pred mene. Uveče masiram ljude u

selu i više se ne penjem ovamo gore. Doduše, devojke u krčmizadirkuju me kako me muţ preko noći ne pušta samu iz kuće, ali jane marim za takva peckanja.

– Deca su Vam već odrasla?

– Jesu, najstarijoj je dvanaest!

Ćaskajući tako, pribliţiše se njegovoj sobi. Masirala ga je neko

vreme ćutke, kada se začuše zvuci samisena, i ona iskrenu glavu upravcu iz koga su dolazili.

– Ko li to svira?

– Moţete li po samom zvuku prepoznati koja gejša svira?

– Ponekad mogu, a nekada ne. Gospodine, Vi ste zaista u

odličnoj formi. Telo Vam je tako meko, opušteno.

– Zar nije ništa ukočeno, otvrdlo?

– Samo malo na vratu. I taman ste kako treba: ni suviše debeli,ni suviše mršavi. Alkohol ne pijete, zar ne?

– Baš se dobro razumete u svoj posao!

– Znam još tri gospodina koji imaju isto telo kao Vi.

– Znači da su sasvim obično građeni, zar ne?

– Ali, ako ne pijete sake, onda i nema zaista zanimljivih iuzbudljivih stvari kao ni divnog zaborava.

– Vaš muţ pije, zar ne?

– Pije toliko da već ne znam šta ću.

– Ala ona loše svira samisen!

– Da!

– Vi verovatno svirate?

– Da. Učila sam da sviram od osme do devetnaeste godine, aliod kada sam se pre petnaest godina udala, nemam za to vremena.



Dok je razmišljao da li slepci izgledaju mlađi nego što bismo imdali po njihovim godinama, Šikamura reče:

– Ali to što nam se u mladosti ureţe u pamćenje, ne zaboravljase tako lako.

– Moje ruke su sada sasvim prilagođene za masiranje. Još su misamo uši ostale kao i pre! Ĉim čujem koju gejšu da svira nasamisenu, osetim nešto čudno. Odjednom mi je kao da sam se ponovo

podmladila.

Opet je osluškivala svirku.

– Moţda je to Fumi u krčmi Izucuja. Najbolje i najslabijesviračice najlakše se prepoznaju.

– Jesu li neke od njih zaista dobre?

– Devojka po imenu Komaćan.44 Ona je još mlada, ali jeodnedavno dobar svirač.

– Aha.

– Pa, Vi je poznajete? Naravno dobro svira za ovo mesto usred

planina.

– Znam je samo površno. Stigao sam sinoć istim vozom sa sinomučiteljice samisena.

– Oh, je li opet ozdravio? – Izgleda da mu nije baš najbolje!

– Je li? Kaţu da je Komako letos čak postala gejša da bi muslala novac za bolnicu u Tokiju. Šta li je sa njim?

– Rekoste Komako?

– Doduše njih dvoje su bili samo vereni, ali biće da je kaoverenica ipak osećala da mora izdrţati do kraja...

– Rekoste vereni? Je li to istina?

– Jeste, tako kaţu. Više ne znam. Tako barem pričaju. Nije ništa posebno čudno da u banji od maserke saznate nešto o

gejši; ali je moţda baš zato što to nije bilo neuobičajeno, ta vestŠimamuru ipak neočekivano pogodila. I priča o tome kako je Komakoradi svog verenika postala gejša, bila je toliko obična priča daŠimamura prosto nije mogao da je prihvati. Moţda to nije mogao izato što se kosila sa njegovim moralističkim mišljenjem.

44 Komadan- prisno oslovljavanje bliske, mlađe osobe, u ovom slučaju Komako. Tako se, naročito,

oslovljavaju deca. Prim. prev



Ţeleo je da o njoj sazna još ponešto, ali je maserka ćutala.

Razmišljajući kako je Komako bila verena za sina učiteljicesamisena, a sada, dok je on jednom nogom u grobu, Joko je očiglednonjegova nova ljubav, Šimamuri su u mislima ponovo lebdele reči

„uzaludan napor”. Ako to što Komako, kao verenica, uprkos svemu, do kraja drţi

datu reč i prodaje se da bi se on lečio, nije bilo besmisleno, šta je,onda?

Šimamura oseti da će joj, čim je bude video, sručiti u lice kako je sve to uzaludno, besmisleno ţivotarenje, no, s druge strane, usvetlu ovih novih činjenica, oseti kako mu Komako zablista u srcu

jednom novom čistotom. Maserka beše već odavno otišla, dok je on još

uvek, kao paralizovan, motao misli oko toga, svestan sramneopasnosti pritajene u tom njegovom otupelom osećanju laţnog ipraznog. Hladnoća ga je podilazila sve do dna grudi. Okrenuvši seprimeti da je prozor ostavljen širom otvoren.

Večernje senke su već zarana popadale po udolju brda, i suton je ledeno nadirao. Kao da su se u polumraku daleke planine, po

kojima je zalazeće sunce svojim rumenilom još uvek razbuktavalosneg, primakle bliţe.

Potom, kada su se samo još vrhovi kupali u vatri zalazećegsunca, planine su se, onako bliske i daleke, od vrhova do dna i sa

mnogim sada još dugim senkama, oblile rumenilom sutona, koje je odsneţnih vrhova hrlilo dole ka njima.

Padali su u oči tamno crni kedrovi razbacani tu i tamo na obali

reke, na skijaškom terenu i oko malog svetilišta.

Komako uđe baš kada je Šimamura osetio kako ga potpunoobuzima neko tupo beznađe. Oseti kao da je sinula neka topla

svetlost.

U krčmi, seoski prvaci odrţavaju savetovanje o predstojećojskijaškoj sezoni, reče mu devojka, a nju su pozvali na večernjuzabavu koja će se posle toga odrţati. Uvukavši se pod futon, kojim jekotacu bio prekriven, ona Šimamuru iznenada pogladi po licu.

– Kako ste večeras bledi! Ĉudno!

Štipkala ga je po mekim obrazima kao da ţeli da ih mesi:

– Vi ste budala!



Već se, izgleda, bila malo nacvrcala. A kada se odmah pozavršetku priredbe vratila u njegovu sobu, sruši se pred stočić sogledalom i izusti:

– Više uopšte ne znam ništa! Ništa! Glava me boli. Jezivo mi je.Jezivo!

Pijanstvo joj odjednom, prosto neverovatno udari u lice i ona

povika:

– Pila bih vode! Dajte mi vode!

Pritiskala je lice obema rukama i, ne vodeći više računa ofrizuri, sva se zgrčila u klupko. Zatim ponovo sede, i pošto kremomskide debelu naslagu pudera pojavi se njena tamnocrvena put.

Komako se razdragano smejala sama sebi. Pijanstvo joj je

neverovatno brzo izvetrilo. Ramena su joj se tresla od hladnoće. Onda mu je tihim glasom pričala kako je tokom čitavog avgusta

bila u teškom psihičkom stanju:

– Plašila sam se čak da ću skrenuti s uma! Svom svojomsnagom sam razmišljala o nečemu, a nisam znala na šta se tousredsređujem. Tako sam se plašila! Pribrala sam se samo onda kada

bih išla na kakvu priredbu. Šta li sam sve sanjala, a nisam osećala ninajmanju ţelju za jelom! Po celi bogovetni dan bih presedela na

tatamiju45

i zabadala u njega iglu. A dani su bili vreli. – Kada si postala gejša?

– U junu. Dugo sam razmišljala da li da pođem u Hamamacu!

– Da se udaš?

Komako klimnu glavom. Neki čovek iz Hamamacua, pričala je,prosio ju je, ali ga ona nije volela. Bilo joj je vrlo teško da se odluči.

– Pa kako si mogla toliko da oklevaš kada ga nisi volela?

– E, pa nije to baš tako!

– Zar brak ima toliku moć?

– Izgleda da je odvratan. Nije to! Ne mogu da podnesem kada

sve oko mene nije lepo i čisto!

– A ja.

– Vi ste baš plitak čovek.

– Zar je postojala neka prisnija veza između tebe i toga izHamamacua?

45 Tatami- japanska pletena pona površina o bambusa. Prim. prev.



Tada mu ona spraši:

– Mislite li da bih onda tako dugo oklevala? Ali zabranio mi je

da se dok sam ovde udam za drugog! Rekao mi je da je odlučio da topo svaku cenu spreči.

– Zašto si se na to obazirala. Hamamacu je daleko odavde!

Ćutala je neko vreme, a zatim se ugodno protegnu kao da jeţelela da oseti toplinu svoga tela. Iznenada sasvim neusiljeno reče:

– Mislila sam da sam zatrudnela!

Smejala se.

– Zbilja se moram smejati kada danas na to pomislim.

Ona se promeškolji i sklupča kao dete. Šimamuru je čvrsto

stegla za okovratnik kimona. Zbog njenih gustih trepavica, on opetpomisli da su joj oči napola zatvorene.

Kad se Šimamura sutradan probudio, Komako je, oslonivši selaktovima na rub hibaćija, škrabala nešto po poleđini starog časopisai kazala:

– Ne mogu sada otići. Kad je sluškinja unela ţeravicu i jauplašeno skočila, sunce je već probijalo kroz prozor. Sigurno sam sesinoć malo nacvrcala pa sam zapala u čvrst san.

– Koliko je sati? – Već osam! Šimamura ustade.

– Hajde, idemo u kupatilo!

– Ne, ja ne! Ne bih htela da nekoga sretnem napolju u hodniku.

Opet je bila blaga i poslušna. Kada se Šimamura vratio izkupatila, ona je, uredno zamotavši glavu peškirom, brisala sobu.

Noge stočića i ivice hibaćija već je isuviše sjajno uglancala. Sada je razgarala ţar da bi ga ponovo razbuktala.

Šimamura je sedeo, s nogama u kotacuu, uţivajući u svojojdokolici. Kad mu je sa cigarete pao pepeo, Komako ga maramicom

lagano pokupi i hitro mu prinese pepeljaru. Razneţen jutrom, onudari u zvonak smeh. I Komako se smešila.

– Da si se udala, da li bi svoga muţa po ceo dan samo grdila. Ili,moţda, ne bi?

– Pa ja uopšte ne grdim. Ljudi mi se rugaju što i iznošeno rubljepomno presavijam, ali šta se moţe kada sam takva!

– Zaviri u ormar za rublje, govore, i znaćeš kakva je ţena.



Zatim su zajedno doručkovali, a sunce je polagano zagrevalo

sobu.

– Divnog li dana! – uzviknu ona. – Trebalo je da odem kući jošranije, da veţbam samisen. Kada je vreme ovakvo, zvuk je naročitolep.

Ona se zagleda u nebo koje bejaše plavo i prozirno do samogkraja horizonta.

Brda u daljini bila su obavijena mekom, mlečno belom parom, a

sneg nalik na prozračni dim.

Šimamura se priseti onoga što mu je maserka rekla, pa jenagovori da veţba tu kod njega. Ona odmah ustade i telefonom poručikući da joj pošalju drugu odeću zajedno sa sveskom naga-ute.46 Pri

pomisli da ona sada telefonira kući u kojoj ju je juče posetio,Šimamura pred sobom oseti Jokine oči.

– Hoće li ona devojka doneti tvoje stvari?

– Verovatno.

– A ti si, kaţu, verena za sina učiteljice samisena?

– Oh, kada ste tako nešto čuli?

– Juče.

– Vi ste zbilja čudan čovek! Zašto mi to već sinoć niste rekli? Glas joj nije bio više tako oštar kao prethodnog dana, na

usnama joj je lebdeo svetao, vedar osmeh.

– Mogao bih ti o tome lakše govoriti da mi nisi tako draga!

– To je samo prazno brbljanje. Ne volim ljude iz Tokija. Oni

uvek govore ono što uopšte ozbiljno ne misle.

– A ti ne bi smela da razgovor uvek skrećeš na nešto drugo.

– Ja to i ne činim. Da li ste stvarno poverovali onim glasinama?

– Dabome da jesam.

– I opet laţete! Znam da niste u to poverovali!

– Pa nekako mi se učinilo čudnovatim. Bilo kako bilo, priča seda si zbog svoga verenika postala gejša, kako bi mogla da platištroškove njegovog lečenja.

– Odvratno! To liči na jednu banalnu, modernu pozorišnuigrariju. Ono o veridbi jednostavno nije tačno, makar neki ljudi ne

46 Vrsta japanske tradicionalne muzike. Prim. prev.



znam kako bili uvereni u to. Nisam ja nikome za ljubav postala gejša.Morala sam jednostavno da činim ono što sam mogla.

– Govoriš tako zagonetno.

– Pa, ispričaću Vam tačno kako je bilo. Neko vreme se njegova

majka, učiteljica samisena, nosila mišlju kako bi bilo lepo da se nasdvoje uzmemo. Ali nikada nije ni reči izustila o tome, samo je topotajno mislila. Njen sin i ja smo to samo naslućivali. Među namanije bilo ničega!

– Dakle, prijatelji iz detinjstva?

– Da, ali onda smo obično ţiveli dosta daleko jedno od drugog.Kada su me dali u Tokio, samo me je on ispratio na ţelezničkustanicu. U svom prvom dnevniku ja sam to odmah zabeleţila.

– A da ste stanovali zajedno u lučkom gradu, danas bistesigurno bili u braku?

– Ne verujem.

– Zbilja ne?

– Zašto brinete o drugima! Pa on će ionako brzo umreti.

– Pa ipak, nije lepo što noći provodiš na drugim mestima.

– Pre svega, nije lepo što tako govorite! Radim što mi je volja.

Kako da me neko ko će brzo umreti u tom spreči? Šimamura se zgranu.

Zašto nijednom rečju nije pominjala Joko?

A s druge strane, Joko, koja se u vozu brinula za bolesnika kao

mlada majka, rano ujutro donosi odeću Komako, s kojom je taj čoveko kome se ona u vozu tako nesebično starala, bio u nekakvoj vezi. Štali je sve to?

Šimamura se po svojoj staroj navici prepustio sanjarenju kad

začu vrlo tih, ali ipak jasan i zvonak, Jokin lepi glas: – Komako, Komako!

– Da! O, hvala ti lepo!

Komako uđe u susednu prostoriju od svega tri tatamija.47

– Sama si mi to donela, Joko? Mora da ti je bilo teško.

Joko bez reči izađe iz sobe.

47 Tatamije uvek fiksne veličine, pa se i veličina prostorija na taj način uobičajno iskazuje. Na primer, soba o

6 tatamija, kao što bismo mi rekli o 5 kvaratnih metara. Prim. prev.



Dok je Komako – samo da malo oproba samisen – trzala po

ţicama, puče treća struna. Šimamura je po načinu na koji jepromenila ţicu i podešavala instrument, odmah shvatio da je imalaspretne, sigurne ruke. Kada je zatim na kotacuu razvezivala

pozamašni zaveţljaj, ugledao je jednu veliku i dvadeset manjihsvezaka nota za samisen Kniei Jašicija. Iznenađen, Šimamura ih uzeu ruke:

– Dakle, po ovome veţbaš?

– U selu nema više nikoga ko bi me mogao podučavati. Štamogu.

– Ali, ti baš stanuješ u kući učiteljice samisena!

– Oduzeta joj je cela jedna strana.

– Pa dobro, ali mogla bi ti davati uputstva.

– Više ne moţe ni da govori. Istina, levom rukom još nekakomoţe da ispravlja greške u plesanju, ali je razdraţuje kada sluša daneko drugi svira na samisenu, a sama to više nije u stanju.

– I ti, dakle, moţeš svirati po ovim notama?

– Uspevam prilično dobro.

– Kako bi se tek kompozitor ovih komada radovao kad bi saznao

da po njima ne veţba bilo ko, nego da predano uči prava gejša dalekou brdima!

– Kad sam u Tokiju postala gejša, najveću su paţnju obraćaliplesanju. Sviranje na samisenu učila sam samo onako uzgred. Akosada još i to zaboravim, ovde mi više niko ne moţe pomoći. I tako sute note moj jedini oslonac.

– A pevanje?

– Ne. To mi ne ide. Nekoliko mi pesama još odzvanja u ušima odplesanja, pa se nekako snalazim. Nove pesme slušam na radiju. Aline osećam istu sigurnost kada ih pevam.

To je vama, naravno, smešno, ali je to moj poseban stil. To zvučimalo smešno. A osim toga, nikada mi ne uspeva da budem potpunoraspoloţena s ljudima koji su mi dragi. Pred nepoznatima pevam bezikakve bojazni i na sav glas!

Na trenutak je izgledala gotovo postiđena, ali se onda pribra ipogleda Šimamuru kao da ţeli da mu kaţe kako je spremna da gaprati na samisenu.

Šimamura je bio zbunjen.



Poticao je iz trgovačkog dela Tokija; u mladosti se mnogo baviokabukijem i japanskim plesovima; on je slušao i zapamtio nagaute,ali nikada nije učio da peva. Nagauta ga je podsećala na neki plesnipozorišni prizor, ali ne i na večernju priredbu gejši.

– Oh, pa Vi me dovodite u grdnu nepriliku... Ona ugrize donjuusnu, uze samisen na kolena i, dok joj je lice poprimilo neki sasvim

drugačiji izraz, otvori notni svezak.

– Ovo veţbam od prošle jeseni.

Bejaše to Kanđinćo. 48

Šimamura odjednom oseti kako mu od obraza navire studen odkoje će se, činilo se, najeţiti. Ta studen ga je, noseći sa sobomočišćenje, proţimala do same srţi. Zvuci samisena su ispunjavali

svaki kutak njegove, tako lako, ispraţnjene glave. Bio je zaprepašćen;bilo mu je kao da ga je neko srušio silnim udarcem. Celo mu je bićeispunilo divljenje i ushićenje. Celog ga je obuzelo neko kajanje.Bespomoćan, osetio se srećnim kad ga je Komako svojom silnomvoljom povukla za sobom. Nije mu preostalo ništa drugo osim da sepotpuno prepusti toj bujici.

Da li je sviranje na samisenu te osamnaestogodišnje ilidevetnaestogodišnje gejše iz planinskog kraja zbilja tako izvanredno,mislio je Šimamura. Ali, zar ona ne svira kao da je nasred neke bine,

a ne u planinskoj izbi? Bio je predat sanjarenju koje ga je obuzelo u

tim brdima. Komako je namerno pevala savršeno jednolično, časlagano, čas kao da se brzo prebacuje preko nekog naizgled dosadnogtraga brzih tonova, ali postepeno je dizala glas kao da je očarana.Šimamura se gotovo uplaši dokle će ga ta snaţna, sigurna muzika jošodneti? Nalaktio se i podupro kao da će ga u tom poloţajusamopouzdanje malo prodrmati.

Odahnuo je kada se komad završio. Oh, pomisli, ova ţena je

zaljubljena u mene. Ali i ta sama pomisao mu je bila bezosećajna. – Zvuk je drugačiji u danima kao što je ovaj – reče Komako

zagledana u nebo, vedro i svetlo od snega.

Vazduh je bio drugačiji. Nije bilo ni pozornice, ni publike a niprašine velikog grada. Zvuk je prosto proţimao čisto zimsko jutro iodjekivao pravo do dalekih, snegom pokrivenih planina.

Dok je sada tako sama veţbala na samisenu, moţda je jedva izapaţala šta se oko nje dešava; veličanstvena priroda te brdske uvale

48 Jean o najpoznatijih komaa iz repertoara NO pozorišta. Prim. prev.



bila je njen jedini partner, či ju je svu snagu upijala u sebe. Zaista, ta

njena osamljenost izbrisala je svu setu i stvorila jaku volju. Ako je

negde i naučila prve korake sviranja na samisenu, njeno je sviranjegovorilo o neizmernoj snazi kojom moţe sasvim sama da s nota

usvaja tako teške melodije, čak i da ih svira napamet. Šimamuri se to moţda činilo i kao uzaludan napor, ali je u isti

mah za tim osećao i neku daleku čeţnju. Komakin način ţivota bujao je njenim sopstvenim vrednostima što su joj pod trzalicom izvirale iztonova samisena.

Pošto Šimamura nije bio nimalo upućen u finese samisensketehnike samo se predavao zvucima i bio joj naročito zahvalanslušalac.

Kada je omamljujuće mekim tonovima počela da svira trećikomad, Mijakodori, nesta one hladne jeze koja ga je do tada

podilazila. Toplo i opušteno posmatrao je Komakino lice. Tako je imogao da svim svojim bićem oseti bliskost njihovih tela.

Njen uzani uzdignuti nos kao da je zračio osamljenošću. Ali,ţivih obraza, Komako kao da mu je došaptavala; ja sam ovde! Kada bipokretala vlaţne usne slične prstenu od lepih pijavica, u njima kao da

je igrala svetlost; a čim bi se uz pesmu razvukle, brzo bi se zatimponovo skupile. Da, baš u tome se sastojala draţ njenog tela. Pod

zasvođenim obrvama oči joj nisu odstupale ni gore ni dole od pravelinije. Sada su bile vlaţne i blistave kao u devojčice. Nije bilanapuderisana. Kroz izraz gradske poslovnosti sada je provejavala

zdrava boja planina. Koţa joj je bila poput sveţe oljuštenog luka ililjiljana, a sve do vrata joj se popela boja krvi. Bila je iznad svega

čista.

Kada je ponovo sela izgledala je čednije nego ikada.

Na kraju je, gledajući u nešto ispred sebe, svirala komad

Urašima koji, kako je napomenula, još nije dobro uveţbala. Trzalicu je ćutke zadenula pod ţice samisena, a zatim je ponovo zauzela

udobniji poloţaj.

Njeno telo je za tili čas postalo čulno i zavodljivo.

Šimamura je bio u nedoumici šta da kaţe. Ali, očigledno,Komaki nije bilo mnogo stalo do toga šta on misli o njenom sviranju.Bila je jednostavno vesela i sama se radovala svom sviranju.

– Moţeš li samo po zvuku da poznaš koja gejša svira na

samisenu?



– Mogu, ima ih svega dvadesetak. Najlakše poznajem Dodoicu;kod nje se najjače izraţava individualnost.

Ona ponovo dohvati samisen, prisloni ga na desnu nogu i

naginjući se malo levim bokom prebaci celu teţinu tela na desnustranu.

– Tako sam sedela dok sam kao mala učila. – Ona bespomoćnopogleda u vrat samisena kao da je suviše velik za nju, pa sličnodetetu otpeva Crnu kosu..., udarajući u samisen tako da su ţicedrhtavo ječale.

– Crna kosa ti je, verovatno, bila prva pesma koju si naučila?

– Aha... – i zavrte glavom kao devojčica.

Od tada kad bi Komako prenoćila kod njega, više nijenavaljivala da se vraća pre zore.

– Komakoćan! – povika iz najudaljenijeg ugla hodnika mala

dvogodišnja kćerka vlasnika krčme. Komako je uvuče sa sobom podkotacu. Igrala bi se s njom, a onda, oko podne, obe bi išle u kupatilo.

Dok je češljem udešavala kosu, reče:

– Ĉim ugleda neku gejšu, ovo dete odmah uzvikne„Komakoćan!” A kad na slici vidi na japanski način začešljanu kosu,onda će isto „Komakoćan”! Ja volim decu, pa je dobro shvatam.

Kimićan, ići ćemo da se igramo kod Komakoćan kući, je l’ vaţi?

Ona ustade, ali se odmah baci u stolicu od vrbovog pruća.

– Brzoplete šeprtlje iz Tokija! Već se skijaju! Sa juţne stranesobe otvarao se pogled na skijaški teren do samog podnoţja brda.

Šimamura podiţe pogled sa kotacua. Tu i tamo padina je bilaprošarana velikim naslagama snega, i četvoropetoro ljudi u crnojskijaškoj odeći kretalo se poljem. Ivice terasaste poljane još nisu bilepokrivene snegom, a kako se obronak blago spuštao, sve je izgledalo

malo nestvarno.

– Liče na studente, zar ne? Je l’ danas nedelja? Uostalom, pitamse da li je to zabavno.

– Lepo izgledaju dok se spuštaju – primeti Komako kao da

govori sama sa sobom, a zatim dodade: – Gosti se uvek iznenade kada

ih na skijaškom terenu pozdravi gejša. Kaţu „o zar si to ti”, jerpotpuno pocrnimo od sunca na snegu, a naveče se, naravno,šminkamo.

– Nosiš, dakle, skijašku odeću?



– Gorštačke čakšire! Odvratno! Goste s kojima smo nazabavama, sutradan srećemo na skijanju. Sita sam toga. A sada, doviđenja! Kimićan, hajdemo. Noćas će sigurno padati sneg. Uvek jehladno pre snega.

Šimamura sede u naslonjaču od vrbovog pruća. Video jeKomako kako vodi malu Kimiko za ruku i silazi niz breţuljak koji seprostire naspram skijaške poljane.

Naoblačilo se. Bregovi u senci jasno su se izdvajali od onihobasjanih suncem. Senke i svetlost su se smenjivale. Bio je to leden

prizor. Sada je ceo skijaški teren bio prekriven snegom. Ispod

prozora, među uvelim hrizantemama, Šimamura ugleda maleledenice koje su izgledale kao pihtije.49 Sa krova su dobovale kapi

otopljenog snega.Te noći nije pao sneg, već je posle oluje došla kiša.

Pre odlaska, Šimamura je, u vedroj noći punoj mesečine, još jedanput pozvao Komako k sebi. U jedanaest je bila prava ciča, aliKomako je još jedanput htela malo da se prošeta. Nije ga poslušala.Ona ga naglo izvuče ispod kotacua i protiv njegove volje odvuče.

Put je bio zamrznut. Pod hladnim nebom selo je tiho spavalo.

Komako je zadigla rubove svoga kimona i zadenula ih u obi. Mesec se

presijavao poput oštrice noţa zaleđene u tamnoplavom ledu.

– Hajdemo do ţelezničke stanice.

– Luda si! Tamo i natrag ima čitav ri !50

– Sigurno ćete uskoro za Tokio. Idemo da vidimo stanicu.

Šimamura se tresao od zime, od ramena do butina.

Pošto su se vratili u sobu, Komako se odjednom sva snuţdi.Ugurala je obe ruke pod kotacu, oborila glavu i nije se ni okupala.

Prostirka za spavanje je bila postavljena tako da je deo za noge

bio uvučen pod kotacu. Komako je sedela pod kotacuom sa strane. – Šta ti je?

– Vraćam se.

– Šta lupaš!

– U redu. Vi spavajte. Ja ću ovde još malo ostati.

– Zašto se vraćaš?

– Ne idem! Ostaću do jutra ovde!

49 U stvari, kanten,japanski prozračni biljni želatin. Prim. prev

50 Jedan riiznosi 3,93 km. Prim. prev.



– Bez veze! Samo si me prepala, samo me mučiš!

– Ja Vas uopšte ne mučim! Niti uopšte koga mučim!

– Pa...

– Mmm... imam... – Šta? A, to! Pa to ništa ne smeta. Šimamura se nasmeja.

– Neću ti baš ništa!

– Ja ipak neću!

– Bilo je zbilja glupo što smo po toj hladnoći šetali.

– Sada idem.

– Zbog mene ne moraš da odeš.

– Srce mi se cepa! Vratite se već u Tokio! Teško mi je!

Ona neţno pritisnu lice na kotacu.

Da li je osećala toliku bol zato što se zaljubila u putnika koji tuboravi samo u prolazu? Ili, što u ovakvim trenucima ne moţe da tubol prikrije? Šimamura je neko vreme ćutke razmišljao o tome dokleseţe srce ţene.

– Otputujte što pre!

– U stvari, pomislio sam da već sutra otputujem.

– Oh, zašto se vraćate? Komakino lice je izgledalo kao da se trgla iz sna.

– Pa, ionako ne bih mogao da te na bilo koji način uzmem, čak ida zauvek ostanem ovde. Zar nije tako?

Posmatrala ga je, moglo bi se pomisliti, potpuno prazno,

odsutno. Odjednom, vrisnu stravičnim glasom:

– To ne smete! Ne smete!

Ona se kao pomahnitala podiţe, ščepa ga za vrat i počedrmusati.

– Ne, to ne smete da kaţete! Ustanite! Ustanite, kad Vamkaţem!

Reči su joj same navirale na usta; onda se ponovo stropošta,sasvim zaboravljajući na svoje stanje koje je malopre pomenula.

Zatim otvori svoje tople, vlaţno blistave oči i prikupljajući kosu

reče sasvim mirno:

– Idite natrag sutra, zaista!



Dok se Šimamura sutradan presvlačio, s namerom da otputujepopodnevnim vozom u tri sata, čuo je gde poslovođa krčme u hodnikudoziva Komako tihim glasom. Ĉuo je kako mu Komako odgovara: „Epa, zaračunajte mu, molim Vas, otprilike jedanaest sati.” Poslovođi se

izgleda činilo da ne bi bilo sasvim u redu da naplati šesnaest ilisedamnaest sati njene sluţbe.

Na računu je bilo zaista ubeleţeno „pet sati” kad bi ona od njegaotišla ujutro u pet sati, i „dvanaest sati”, kad bi otišla sutradan upodne. Uobičajene noćne dodatke nisu mu zaračunali.

Komako ga je, u kaputu, zamotana belim šalom, otpratila doţelezničke stanice.

Pošto je Šimamura, da bi prekratio vreme, nakupovao nekoliko

poklona za svoju porodicu, cukemono od voća i konzerviranenameko,51 ostalo mu je još dvadeset minuta do polaska voza. Šetaose s Komako tamoamo po uzdignutom platou ţelezničke stanice.Pomisli kako je mali taj plato, sa svih strana stešnjen brdima; kaozift crna Komakina kosa činila mu se odviše tuţnom u toj pustoj istenovitoj dolini. Sasvim daleko, u donjem toku reke, sunce je slabim

zracima obasjavalo jedan jedini komadić zemljišta u brdima.

– Zar ti se ne čini da je za vreme moga boravka sneg gotovopotpuno okopnio?

– Ako bude padao samo dva dana ponovo će narasti do šeststopa. A ako nastavi da pada, pod njim će nestati sijalice na ovomtelefonskom stubu. Ako tada, sva zanesena misleći na Vas, budemkoračala ovim putem, vratom ću udariti u ţicu!

– Oh, zar sneg napada tako mnogo?

– U školi u susednom gradu, govore, u jutra kada je veliki sneg,

đaci poskaču s prvog sprata svoje zgrade i prosto utonu u sneg takoda se ne vide. I onda šetaju po snegu kao da plivaju. Tamo preko puta

već voze raonike za sneg! – Voleo bih da dođem ovamo da vidim sneg. Ali, za Novu godinu

će, sigurno, krčma biti dupke puna. Zar neće usovi zatrpati vozove?

– Vi ste dobrostojeći čovek. Zar uvek tako ţivite? Ona ga jegledala u lice. Zatim upita:

– Zašto ne pustite brkove?

– Da, mislim da ih pustim.

51 Cukemonoje ukiseljeno povrde ili, ređe, vode. Namekosu veoma sitne japanske pečurke. Prim. prev.



On zamišljeno protrlja sveţe izbrijanu koţu. Bora oko uglova

usta jasno je isticala mekoću njegovih obraza. Da li ga je i Komakozbog toga toliko cenila?

– Pa i ti, kad skineš puder, imaš lice koje kao da je sveţeobrijano.

– Zloslutne vrane grakću! Gde li to grakću? Stvarno je hladno!

Dok je gledala u nebo, Komako se jeţila od hladnoće i pritiskalaruke na grudi.

– Da se ogrejemo pored peći u čekaonici?

Uto je širokim putem koji se odvajao od glavne ulice trčala nekamlada ţena u gorštačkim čakširama. To je bila Joko!

– Hej, Komaćan! Jukio... Komaćan! Sva zadihana, ona uhvati Komako za rame; bila je kao dete koje

se, beţeći, u strahu pribija uz majku.

– Brzo dođi natrag! Loše mu je! Brzo!

Komako zatvori oči kao da će tako lakše savladati bol u ramenu.Bleda kao smrt, ona je mahnito i odlučno vrtela glavom.

– Prvo ću ovoga gosta ispratiti do voza. Ne mogu se vratiti!

Šimamura je bio zaprepašćen.

– Do voza? Zbilja, to nije tako vaţno! Ne moraš! – Hoću! Ne znam da li ćete ponovo doći...

– Doći ću, sigurno ću doći!

Joko kao da sve to nije ni čula. Zatim, kao u groznici, reče:

– Telefonirala sam u krčmu, pa su mi rekli da si pošla naţelezničku stanicu. Zato sam doletela ovamo. Jukio te zove!

Ona je na silu vukla Komako, ali je ova to podnosila kao

ukočena. Odjednom se otrţe od nje i viknu:

– Neću! – i otetura se dva tri koraka unatrag. Dođe joj mučnokao da će povratiti, ali nije imala šta. Uglovi očiju napuniše joj sesuzama, a obrazi joj se najeţiše.

Joko je bila sva kao odsutna duhom i kao oduzeta je zurila u

Komako. Njeno ukočeno, ozbiljno lice koje nije pokazivalo da li je

ljuta, iznenađena ili tuţna, kao da je bilo pokriveno maskom.Izgledalo je izrazito čisto i jednostavno.

Tim istim izrazom na licu Joko iznenada uhvati Šimamuru zaruku:



– Oprostite! Molim Vas, pošaljite je nazad! Vratite je! – preklinjala ga je molećivim, gotovo piskavim glasom.

– Da. Neka se vrati! – viknu Šimamura na sav glas. – Brzo idi

natrag! Budalo!

– Vi! Šta to govorite! – povika Komako Šimamuri dok je rukomsnaţno gurala Joko od njega.

Šimamura je hteo da pozove taksi koji je čekao pred staničnomzgradom ali su mu prsti koje je Joko do malopre tako grčevito drţalabili kao oduzeti.

– Ja ću je svakako taksijem poslati kući, a Vi odmah pođite!Ovde tako... Gleda nas narod!

Joko brzo klimnu glavom i potrča. Okretala se dovikujući:

– Samo brzo, brzo!

Zašto li je uvek tako ozbiljna, razmišljao je Šimamura gledajućiza njom. Toj misli tu nikako nije bilo mesta.

Jokin glas, koji je bio toliko lep da je bio gotovo tuţan,odzvanjao mu je u ušima, kao da će se njegov odjek i sada začutiodnekud sa sneţnih planina.

– Kuda ćete?

Komako ga je čvrsto zadrţavala kad je pokušao da pođe potaksi.

– Neću! Ne idem natrag!

Šimamura oseti kako Komako mrzi fizički, svim telesnimbićem.

– Ne znam kakvi su odnosi između vas troje, ali sin će moţdaumreti. A zar nije ona devojka došla da te zove, jer on ţeli da te vidi?Smesta se vrati! Celog ţivota ćeš se zbog toga kajati. Šta ćeš ako on

izdahne dok mi o tome ovde pričamo! Ne budi tvrdoglava, baci to sve, jednostavno, u vodu!

– Drugačije je. Vi to sve pogrešno shvatate!

– Kad su te u ono vreme prodali u Tokio, on je bio jedini koji te

je ispratio. Kako moţeš da onoga, o kome si u svom prvom dnevnikupisala sa toliko zahvalnosti, sada ne ispratiš poslednji put? On ćetvoje ime upisati na zadnju stranicu svoga ţivota!

– Ne, ne! Ne mogu da gledam kako neko umire!



Zvučalo je hladno i bezosećajno, ali moţda je to ona

govorila upravo iz suviše usplamtele ljubavi.Šimamura je bio izgubljen.

– Nikada više neću pisati dnevnik! Sve ću ih spaliti!

To je iznenada šapnula i iz nekog razloga pobledela.

– Vi! Pa Vi imate dobro i pošteno srce. Vama ću poslati

sve svoje dnevnike. Vi me nećete ismejavati? Ja stvarnomislim da ste pošten čovek.

Šimamuru obuze neko potpuno neobjašnjivo osećanje.Odjednom pomisli kako stvarno i nema tako dobrog čoveka kao što jeon. Više nije navaljivao na nju da se vrati. Komako je samo ćutala.

Sluţbenik hotela se pojavi iz stanične kancelarije saobaveštenjem da će uskoro početi pregled voznih karata.

Samo se četvoropetoro ljudi ušuškanih u sumornu zimsku odećućutke pelo na voz ili s njega silazilo.

– Na peron neću izlaziti. Do viđenja!

Komako je stajala kraj prozora čekaonice. Staklena prozorskaokna bila su zatvorena. Posmatrano iz voza bilo je to kao da je neko u

čađavom staklenom izlogu neke prljave piljarnice u kakvom hladnom

selu zaboravio samo jedan čudesan voćni plod.

Ĉim je voz krenuo, blesnu prozor čekaonice i kao da seKomakino lice namah razbukta i zaleluja u tom blesku, ali dok ga je

Šimamura gledao pitajući se da li to njeno lice plamti i leluja se, ono

ugasnu.

To su bili oni isti potpuno crveni obrazi kao onoga jutra sa

snegom u ogledalu. Šimamuri je to bila boja koja je obeleţavalagranicu stvarnosti.

Voz je prošao kroz planine severne pogranične oblasti,

protutnjao kroz dugi tunel i, kao da je sumrak doline progutao mutnusvetlost zimskog popodneva, kao da je tunel zderao svetlu ljušturu sastarog voza, napokon se spustio u planinsku kotlinu.

S ove strane nije bilo snega.

Prateći tok jedne reke, voz naposletku izbi u prostranu ravnicu.

Tamo, daleko u dolini, protezala se lako zasvođena planina,čudnovato isklesanog vrha. Nad njom je sijao mesec. Snaţni obrisiplanine što su iza doline preovladavali celim večernjim pejzaţom,

izdizali su se tamno ljubičasto na sivo ţutoj pozadini sutona.Izgubivši hladnu jasnoću zimske noći neţnim sjajem je sijao mesec



koji više nije bio beo. Nebom nije kruţila ni jedna jedina vrana. Sdesne i leve strane od podnoţja planine, širila se ravnica. Neko belobelcato zdanje se isticalo na mestu gde se ravnica spuštala do bočneobale, nalik na hidrocentralu. Sve je to sneno ostajalo u prozoru

praznog zimskog voza.Prozor se zamaglio od toplog i vlaţnog vazduha u vagonu, i što

je više napolju u tami ponirala dolina koja je proticala ispred prozora,u staklu su se sve jasnije odslikavali likovi putnika. Bila je to ista

igra ogledala i večernjeg pejzaţa kao onda. Ĉitav voz se, izgleda,sastojao od svega tri četiri dotrajala putnička vagona koji su drukčijeizgledali od onih koji obično saobraćaju na pruzi Tokaido pravca, i

koji su čak, činilo se, ostareli od upotrebe u drugoj zemlji. Iosvetljenje je u njima bilo vrlo oskudno.

Šimamura kao da je uzjahao neki ćilim iz snova koji ga sadaodnosi u prazninu, dok su pojmovi vremena i prostora oko njega

potpuno iščezli.

U monotonom kloparanju točkova činilo mu se da raspoznaje iosluškuje njen glas. Bile su to samo kratke, takoreći otrgnute reči, alisu ipak odavale snagu i čvrstinu kojom ona ţivi. Pošto su Šimamurinjene reči bile toliko bolne, on ih sigurno neće zaboraviti, ali su mu

sada, dok je išao u daljinu, bile već samo daleki zov, ne jači od onoga

što ide rame uz rame sa usamljenošću puta. Da li je Jukio već izdahnuo! Ko zna zašto li se ona nije odmah

vratila. Da li ga, zbog toga, nije uspela ni da vidi na samrti?

U vagonu je bilo neverovatno malo ljudi.

Preko puta su sedeli zgrčeni čovek koji je prešao pedesetu idevojka rumenog lica, potpuno udubljeni u razgovor koji su vodili bez

predaha. Ona je svoja zanosna ramena zagrnula crnim šalom.Devojka je sva bila lepa, punokrvna, kao da će je krv svakog trena

svu zapaliti. Nagnuta tela, ona ga je paţljivo slušala i odgovarala musveţim, veselim glasom. Stvarali su utisak para koji je zajednokrenuo na dugo putovanje.

Ali kada je voz ulazio u stanicu, u čijoj blizini su se uzdizali

dimnjaci predionice, čovek ţurno dohvati svoj pleteni kofer sa mreţeza prtljag i izbaci ga kroz prozor na peron.

– E, pa... Srešćemo se ako nam je tako suđeno! – Ostavi devojku

sa tim rečima i siđe s voza.



Šimamura najednom oseti kako mu se skupljaju suze. Bio je

zapanjen. Tako još bolnije pomisli, ovo je povratak posle rastanka savoljenom ţenom.

Ni u snu ne bi pomislio da su se i ono dvoje za vreme voţnje

slučajno upoznali. Ĉovek je verovatno bio trgovački putnik, ili neštoslično.

* * * * *

Kad je Šimamura otišao od kuće, ţena ga je upozorila da odelone obesi na vešalicu na zidu pošto u to doba godine moljci svuda nose

jaja. I zaista, kada je stigao u krčmu, video je sedam kukuruznoţutihmoljaca pribijenih na ukrasnom fenjeru koji je visio sa strehe. I na

vešalicama za odela u sporednoj sobi, garderobi veličine tri tatamija,pričvrstio se moljac čije je telo izgledalo veliko u odnosu na krila.

Na zidu je još visila ţičana mreţa koja leti štiti od komaraca.Nepomičan kao da su ga prilepili, visio je onde jedan moljac. Svoje

tanke pipke boje čempresa ispruţio je kao sićušne pahuljice; krilcavelika kao ţenski prst bila su mu gotovo prozirno zelene boje. Poštosu se daleke planine, obasjane večernjim suncem, već bile zakitilezlatnozelenim lišćem, to pepeljasto zelenilo delovalo je gotovosamrtnički. Samo na onom mestu gde su se prednje i zadnje krilcepreklapali jedan preko drugih, ta zelena boja poprimala je tamno

sočan preliv. Ta krilca bi zanjihao svaki dah povetarca tamoamo kaosvilene papiriće.

Šimamura se podiţe da vidi da li je moljac još ţiv. Lagano jeudarao prstom po unutrašnjoj strani ţičane mreţe, ali se moljac nijepomicao. Kada je, zatim, šakom udario po mreţi, moljac neţno i tiho

odleluja na pod, kao uveli list.Na suprotnoj strani, iznad luga sugija rojilo se mnoštvo vilinih

konjica. Ĉinilo se kao da rojevi maslačka lebde vazduhom.

Izgledalo je kao da u podnoţju planina reka izvire iz granasugija.

Šimamura je dugo i netremice posmatrao padinu brda koja jebila prekrivena blistavim srebrom kao da je po njoj procvetao beli

hagi.52

52 Japanska žbunasta mahunasta biljka poput eteline. Cvetovi joj mogu biti beli ili ljubičasto -crveni. Prim.

prev



Kada je izašao iz kupatila, pod tremom krčme je sedela nekaruska prodavačica. Bilo mu je čudno što je došla čak ovamo, u selo, pa

joj iz radoznalosti priđe da vidi čime trguje. Međutim, bili su to samo

obični japanski toaletni proizvodi, ukrasi za kosu i slično.

Izgledalo je da je prebacila četrdesetu. Lice joj je bilo izbrazdanobezbrojnim tankim borama i prljavo, ali koţa na potiljku i nad njimbila joj je sneţno bela.

– Odakle dolazite? – upita je Šimamura.

– Odakle dolazim? Da, u stvari, odakle ja dolazim? – odgovori

mu malo zbunjeno. Kao da je, dok je spremala robu, još uvek o tomerazmišljala.

Njena suknja, koja je izgledala kao da se ţena obmotala

prljavim dronjkom, izgubila je gotovo svaki trag zapadnjačkog u sebi.Tumarala je po Japanu. Pošla je natrag sa velikim furošiki zaveţljajem uprćenim na leđa. Ipak, na nogama su joj bilezapadnjačke cipele.

Krčmareva ţena, koja je takođe gledala za njom, pozvaŠimamuru da uđe u poslovnicu. Pored ognjišta, okrenuta leđimaprema njima, sedela je jedna visoka ţena koja, zadigavši krajevekimona, uskoro ustade i izađe. Njen crni svečani kimono bešeukrašen porodičnim grbom.

Bila je to gejša koje se Šimamura odmah setio. Na jednojpropagandnoj fotografiji tog skijaškog mesta, ona je, u gorštačkimčakširama preko večernjeg kimona, stajala pored Komako. Izgledakao da je već malo bila zašla u godine, bila je punačka i delovaladobroćudno.

Vlasnik krčme je na uţarenom pepelu podgrevao debele,duguljaste kolače od pirinča.

– Izvolite! Uzmite jedno parče. To je njen poklon na rastanku!Ona časti, pa uzmite jedan zalogaj, njoj u zdravlje.

– Da li je to ona ostavila?

– Jeste.

– Dobra je to gejša, zar ne?

– Njena godina ovde je na izmaku, pa sada obilazi sve da se

pozdravi. Svima je bila vrlo draga!

Šimamura je dunuo u vruć kolač a zatim ga bez ustezanja

zagrize. Tvrda kora imala je pomalo plesnjiv zadah i nakiseo ukus.



Pred vratima sunce je sijalo na zrele crvene plodove japanske

jabuke čiji sjaj je, izgleda, dosezao sve do bambusove motke na

kukama bakrača.

– Kako je susukitrava ovde visoko narasla!

Šimamura sa čuđenjem pogleda prema usamljenoj stazi nabreţuljku. Trava je bila gotovo dva puta viša od starice koja ju je bilauprtila na leđa. Klasje je bilo teško od krupnih zrna.

– Da, to je kaja.53

– Kaja? Kaja?

– Na izloţbi ministarstva ţeleznica ovde u banji podigli sučajdţinicu, moglo bi se reći i odmaralište, a krov pokrili kajom. Zatim

je neko iz Tokija kupio celu tu kućicu.

– Kaja? – promrmlja Šimamura još jedanput za sebe, pa ponovi:

– Dakle, to što raste na brdima, to je kaja? A uvek sam mislioda su to cvetovi hagija!

Odmah po izlasku iz voza, srebrnobeli cvetovi na brdu privukli

su Šimamurin pogled. Izgledalo je kao da se jesenje sunce blistavoprosulo po obronku, pa je sve bilo rascvetano i srebrilo se do blizu

vrha planine. Bilo je to poput svetlosti jesenjeg sunca koje obasipa

padine planine. Bio je zadivljen. A mislio je da su to cvetovi belog

hagija!

Veličanstveno klasje kaje, koje je sada gledao iz blizine, bilo je

nešto zaista sasvim drugo a ne oni cvetovi koji su mu se učinili tolikolepim kada je uzdigao pogled do dalekih planina. To klasje je gotovo

potpuno prekrilo ţenu koja ga je u velikim sveţnjevima nosila naleđima. Klasje je isprekidanim šumom udaralo o kamenje s obe

strane puta. To klasje je bilo ogromno.

Kada je ušao u slabo osvetljenu garderobu, primetio je da je

onaj veliki moljac na vešalici za odela već sneo svoja jaja. Nekolikomoljaca lepršajući na strehi udaralo je o ukrasni fenjer.

Insekti su zujali od podneva.

Komako je došla malo kasnije.

Stajala je u hodniku i posmatrala ga pravo u lice.

– Vi? Zašto ste došli?

– Došao sam da te vidim!

– Nije to od srca. Ljudi iz Tokija laţu, mrzim ih!

53 Japanska trava poput rogoza. Prim. prev.



Kada je zatim sela, nastavila je mekanim glasom:

– Nikada više neću nikoga pratiti na stanicu. Ne mogu Vamopisati kako sam se osećala.

– Pa lepo, ovoga puta ću da otputujem a da te prethodno neobavestim.

– Ne, molim Vas! Mislila sam samo kako Vas više neću pratitina stanicu.

– Šta je bilo sa onim čovekom?

– Pa umro je, naravno.

– Dok si se ti sa mnom opraštala?

– Ali, to nema veze sa tim! Stvarno nisam ni slutila da moţe biti

tako strašno pratiti nekoga na voz! – Hm...

– A šta je bilo četrnaestog februara? Laţljivče? Ĉekala sam Vas!Nikada se više neću pouzdati u Vašu reč, sada to više i nije bitno.

Ĉetrnaestog februara slavi se svečanost „Proterivanja ptica”. To je dečja svečanost u Sneţnoj zemlji. Deset dana pre toga, deca uslamnim cipelama utabaju sneg, zatim ga oblikuju kao daske od dve

kvadratne stope, pa podiţu hram od snega površine šest kvadratnih

stopa, visok desetak stopa. Ĉetrnaestog uveče prikupljajutradicionalne slamne konopce i njima loţe veselu vatru pred timmalim hramom od snega. Kako se Nova godina u ovom kraju slavi

tek prvog februara, takvih slamnih konopaca još ima dovoljno. Ondase deca penju na krov sneţnog hrama, i gurajući se i udarajući se,pevaju pesmu o proterivanju ptica. Zatim uđu u svoj sneţni hram,pale baklje i ostanu u njemu sve do zore. Petnaestog ujutru na krovu

još jednom otpevaju onu istu pesmu.

Pošto je u to vreme sneg obično već vrlo visok, Šimamura je

obećao da će doći na tu svečanost. – U februaru sam bila kod kuće. Dozvolila sam sebi kratak

odmor. Ali, pošto sam verovala da ćete Vi doći, vratila sam sečetrnaestog. Mogla sam je još i duţe negovati da sam samo očekivalada ćete me Vi zaboraviti!

– Zar je neko bio bolestan?

– Profesorka. U luci je dobila zapaljenje pluća, javila mi jetelegramom baš kada sam bila kod kuće, pa sam je izvesno vreme

negovala.



– Da li joj je onda bilo bolje?

– Nije.

– To je bilo loše, zar ne?

Moglo je to biti i neko opravdanje za neodrţano obećanje, ali jete reči ona mogla da shvati i kao njegovo saosećanje povodomprofesorkine smrti.

– Hm! – promrmlja Komako i blago zavrte glavom. Dok je

brisala stočić krpom, uzdahnu:

– Odvratni insekti!

Sićušni krilati insekti padali su svuda, od stočića za jelo pa dotatamija. Male leptirice kruţile su u rojevima oko električne lampe.

More insekata je stajalo načičkano po spoljašnjoj strani ţičane mreţe i zujalo pri mesečevoj svetlosti.

– Boli me stomak! Boli me stomak!

Obema rukama uhvati se ispod obija, a glava joj klonu na

Šimamurina kolena.

Ĉitav roj insekata još sitnijih od mušica odjednom joj se sjati nadebelo napuderisani vrat. Dok ih je posmatrao neki su umirali i tako

postajali nepomični.

Podnoţje Komakinog vrata bilo je punije nego prošle godine. Nanjemu se zadrţavalo salo. Sada joj je dvadeset godina, pomisliŠimamura.

Oseti kako mu preko kolena prelazi nešto mlako i vlaţno.

– Komaćan pođi do Sobe kamelija!

– Tako mi se smeju u kancelariji. Ne volim ja to! Bila sam da

Kikuju ispratim na voz, pa sam po povratku sa stanice taman htela

da na miru odspavam, kada mi rekoše da me odavde zovu. Bila sam

toliko iscrpljena da sam mislila da se i ne odazovem. Sinoć samsuviše pila. Bilo je to Kikujino oproštajno veče. U kancelariji su sesamo smejali, pošto ste to Vi u pitanju! Posle godinu dana! Vi ste,dakle, od onih koji dolaze jednom u godini!

– I ja sam jeo one pirinčane kolače.

– Zar?

Komako se uspravi. Pocrvenela je na onom mestu kojim se

naslonila na Šimamurino koleno. Lice joj je odjednom delovalo dečje.

Ispratila je onu stariju gejšu, sve do druge stanice, reče.



– Bez veze je to. Ranije smo sve radile zajedno, ali sada je

izgleda nastupila era individualizma; sve se raspršilo. I ovde se svetoliko izmenilo! Sve je više onih sa čijom se naravi čovek ne moţeslagati. Sada kada je Kikuju otišla, osećam se sasvim usamljenom.

Ona je nekako bila središte svega, znate. Ona je i najviše zarađivala,pa kako onom kome ide, tom sve ide, i u kući su je posebno pazili.

Kikuju je izvršila svoj ugovor pa je trebalo, kaţu, da se vrati urodni kraj. Šimamura zapita hoće li se udati ili će nastaviti da radi.Na to Komako nastavi svoju priču:

– U stvari, i nju treba ţaliti. Jednom joj je već izmakao brak, pa je potom došla ovamo. – Komako je zastala očigledno u nedoumici dali da nastavi o tome i koliko toga da mu kaţe. Pogled joj je lutao niz

terasasta polja obasjana mesečinom. – Da li se još sećate teksagrađene kuće na pola puta uz brdo.

– Restorančića Kikumura?

– Jeste. Trebalo je da radi u njemu, ali se iznenada

predomislila! Kakvo je to bilo uzbuđenje. Ona je tu bila našla nekogakoji joj je sagradio kuću, i baš kada je trebalo da se useli, sve jeodbacila! Zaljubila se u drugoga, nameravala da se uda za njega, ali

ju je on prevario i ostavio na cedilu. Da li to znači biti na sedmomnebu? Tada joj je, svakako, bilo vrlo teško da se vrati ranijem zvanju,

a više nije mogla ni u onaj restoran. Stidi se da ostane ovde i zatosada ţeli i pokušava da se zaposli na nekom drugom mestu. Kadasam dobro razmislila o tome, zaista je to za ţaljenje! Niko od nas inije baš mnogo znao o tome, ali, bilo je tu raznih ljudi.

– Muškaraca, svakako? Da li ih je bilo čak petorica?

– Moţda.

Komako se prigušeno nasmeja, a onda se iznenada okrenu.

– I Kikuju je bila slab čovek! Bila je mušica!

– Šta se tu moţe?

– Ah, pa i nije baš tako! Šta to znači biti voljen?

Ona, zamišljena, proviri u hodnik i počeša se ukrasom za kosu.

– Jako mi je bilo teško kada sam je danas ispraćala.

– A šta će biti sa restoranom?

– Preuzela ga je njegova prava ţena.

– Vrlo je zabavno što se sada pojavljuje prava ţena da radi!



– Ali, zaboga, već je sve bilo spremno za otvaranje restorana!Šta je mogla osim da se prihvati posla. Uselila se sa svom svojom

decom.

– A šta će sa kućom?

– Tamo su, kaţu, ostavili babu samu. Iako je taj čovek niko iništa, voli takve stvari. Zanimljiv je on čovek!

– U svakom slučaju, zna on da uţiva. Sigurno da je već unajboljim godinama!

– Još je mlad, izgleda da mu je, otprilike, trideset jedna ili dve.

– Šta? Znači, da mu je naloţnica bila starija od prave ţene!

– I jednoj i drugoj je dvadeset i šest.

– Naziv „Kikumura” sigurno dolazi od Kikuju?54

Prava ţenapreuzima i ime?

– Bilo je već objavljeno pa ga nisu mogli promeniti.

Šimamura pritegnu okovratnik kimona. Komako iznenadaustade i zatvarajući prozor reče:

– Kikuju zna za Vas. Ona mi je danas kazala da ste stigli!

Videla sam je u poslovnici kada se opraštala. Da li Vam je neštorekla?

– Razume se da nije. – Da li Vi shvatate šta ja osećam?

Širokim zamahom ona otvori šođi prozore na pomicanje55 koje

tek što je bila zatvorila i sede na prozorski okvir kao da će da se bacinapolje.

– Zvezde ovde blistaju sasvim drukčije nego u Tokiju – primeti

Šimamura posle izvesnog vremena. – One stvarno nekako lebde u

svemiru, zar ne!

– Noćas je mesečina, pa baš i nije tako. Sneg je bio strašan ovegodine.

– Izgleda da vozovi povremeno nisu saobraćali.

– Jeste. Bilo nas je strah. Automobili su ponovo mogli da prođutek u maju, dakle mesec dana kasnije nego obično. Pa, znate za onuprodavnicu na skijaškom terenu? Tamo je usov probio sve do prvog

54 Kikuznači hrizantema. Taj ieogram je sastavni eo imena Kikuju i Kikumura. Kikumura znači „zaseok

hrizantema”. Prim. prev. 55

Prozori čija su okna o provinog papira, kako ne bi sprečavali proiranje svetlosti u prostoriju. Razlikuju se o uobičajenih prozora ili vrata na pomicanje čija su okna o neprovinog belog japanskog papira. Prim. prev.



sprata! Ljudi koji su u prizemlju spavali mislili su u prvi mah da im

pacovi čeprkaju po kuhinji. Ali kada su ustali da vide šta se to goredogađa, a tamo sve ogromne gomile snega! Sneţna lavina je odnelačak i prozorske šalone. To je bio samo površinski usov, ali su preko

radija to emitovali kao vaţne vesti. Tako zaplašeni, gosti nisu dolaziliza vreme skijaške sezone. Odlučila sam da se više ne skijam, pa sambila stavila skije u spremište. Ali ipak, ponovo sam se skijala, moţdadvatri puta. Zar se nisam izmenila?

– Šta si radila posle smrti učiteljice samisena?

– Odahnete od ljudi i sličnog. Vratila sam se u februaru i čekala Vas!

– Kada si već bila na moru, mogla si mi se javiti sa par reči!

– Nikako! Neću da budem bezobzirna! Ja ne pišem pisma islično, tako da biste ih mogli pokazati ţeni. Ja imam obzira premadrugima. Ne pretvaram se i nikada ne laţem!

Govorila je tako brzo da su joj reči prosto same navirale na usta.Šimamura klimnu.

– Nemoj da sediš usred tolikih insekata! Bolje bi bilo daugasimo svetlo.

Mesec je tako jasno sijao da su se sva udubljenja i ispupčenja

njenog uha ispunila senkama. Njegova svetlost je prodirala duboko usobu, tako da su se tatamiji činili nekako hladno plavim.

Komakine usne bile su još uvek vlaţne kao prsten lepihpijavica.

– Ne. Pustite me da odem!

– Nisi se, eto, ništa izmenila. – Okrenuvši joj se, Šimamura jeposmatrao njeno lako zaobljeno, okruglo lice, koje je zbog nečegadelovalo čudno.

– Jeste, svi tvrde da se uopšte nisam ništa promenila otkakosam sa šesnaest godina došla ovamo. Pa, kad mi je ţivot uvek isti!

Obrazi su joj se ţarili zdravim rumenilom devojke sa severa.

Mesečina je na njenoj neţnoj koţi gejše dočaravala blistavi sjajmorske školjke.

– Ipak, da li znate da sam se preselila?

– Pošto je umrla učiteljica samisena, zar ne? Više, znači, nisi uonoj sobi za svilene bube? Da li si sada u pravoj kući za gejše?



– U pravoj kući? E, pa, u prednjem delu, u radnji, prodajuslatkiše i cigarete. Ja sam tamo jedina gejša i imam ugovor. Kad noćudođem kasno kući, uvek pripalim sveću i čitam knjige!

Šimamura se glasno nasmeja.

– Imaju strujomer, ali ne ţelim da im suviše trošim.

– Ah, tako!

– Ali, ponekada mi se uopšte ne čini da radim za njih, toliko suljubazni prema meni. Kad neko od dece počne da se dere, majka gaodmah uprti na leđa i odnese, samo da mi ne bi smetalo. Ništa mi nefali. Samo me jedno ljuti: futon leţi uvek nakrivljeno. Kad se kasnonoću vratim, već je prostrt, ali donji dušeci ne naleţu tačno jedan nadrugi, a i pokrivač na njima leţi ukoso. Kad to vidim, muka me

hvata! Razume se, bilo bi ruţno da ja to sama popravim. Ţelim da imse zahvalim na n jihovoj srdačnosti.

– Sigurno bi imala pune ruke posla da imaš svoju kuću.

– Svi to kaţu. Ali, takva sam, šta mogu. U kući gde sadastanujem sve je u velikom neredu, imaju četvoro male dece! Strašno!Ja po ceo dan samo idem za njima i spremam. Doduše, znam da ćedeca, tek što okrenem leđa, ponovo sve ispreturati i pobacati, ali nemogu drugačije. Hoću da ţivim čisto, lepo, koliko god mi to

mogućnosti dopuštaju. – Pa, jeste.

– Da li Vi shvatate moja osećanja?

– Shvatam, kako da ne!

– Ako shvatate, onda mi recite. Hajde, pokušajte da mi tokaţete.

Glas joj postade britak kao oštrica:

– Eto vidite! Ne moţete! Ne moţete da mi kaţete! Samo laţete! Vi ţivite okruţeni novcem i neodređeni ste kao čovek. Ne razumete Vi!

Potom, spusti glas:

– Tako sam tuţna! Ja sam budala. Vi već sutra idete natrag!

– Kad si se tako pitanjima okomila na mene, stvarno ti ne mogu

jasno odgovoriti.

– A šta je to što mi ne moţete kazati? Ništa Vam to ne valja!



Glas joj je odzvanjao malaksalo i bespomoćno. Sklopi oči kao da je ţelela da pokaţe da je shvatila da je Šimamura ipak nekako osećakao celovito biće.

– Dovoljno je i jednom godišnje, dođite samo. Eto, dok sam ovde,svakako dođite jedanput godišnje!

Objasni mu da joj ugovor traje četiri godine.

– Kada sam bila kod kuće nisam ni u snu mislila da ću još jednom raditi kao gejša. Ĉak sam i skije već poklonila, ali mi je jedinostvarno uspelo da se odviknem samo od pušenja.

– Zaista? Da, stvarno ranije si mnogo pušila!

– Sada kada mi gosti poklone cigarete, strpam ih u rukav, tako

da ću ih imati čitavu gomilu kada mi ugovor istekne!

– Ali četiri godine, to je mnogo vremena.

– To će začas proći.

– Topla si. – Ĉim mu je Komako prišla, Šimamura je zagrli.

– Rodila sam se topla.

– Rano ujutro i predveče već prilično zahladi, zar ne?

– Prošlo je pet godina od mog dolaska ovde. Isprva sam se

osećala jako usamljena, pa nikako nisam mogla da shvatim kako se

ovde uopšte moţe ţiveti. Dok nisu sagradili ţelezničku prugu ovde jebilo tako pusto. Uskoro će biti tri godine od kada ste se kod nas prviput pojavili.

Za nepune tri godine već je tri puta dolazio, i svaki put jenekako izgledalo da su se Komakine ţivotne prilike promenile.

Cvrčci odjednom počeše da cvrče na sav glas.

– Kakve li neizdrţive buke! – Komako se pridiţe sa njegovihkolena.

Dunu severac, i moljci odleteše sa drota, svi kao jedan. Šimamura je znao da zbog spuštenih trepavica Komakine oči

izgledaju poluzatvorene, ali on ipak paţljivo pogleda da bi se u touverio.

– Ugojila sam se otkako više ne pušim.

Struk joj je odebljao.

Iako se posle rastanka ona ujedinjujuća nit teško ponovo hvata,čim su se ovako pogledali, istog trena osetiše kako se vraća onaprisnost.



Komako neţno obuhvati rukama svoje dojke:

– Jedna je porasla.

– Glupak! To je njegova greška, uvek samo jednu...

– Dakle! Odvratni ste! Laţete, odvratni stvore! Komako se odjednom promenila. To je bila ona, priseti se

Šimamura.

– Obe ravnomerno! Reci mu to sledeći put!

– Ravnomerno? Da mu kaţem: ravnomerno?

Neţno mu pribliţi lice.

Soba je bila na prvom spratu. Oko kuće su kruţile i kreketale

ţabe. Kao da nije bila samo jedna, već dvetri koje su se, izgleda,

šetale. Dugo su kreketale. Vrativši se iz kupatila, Komako, onako opuštena, poče priču o

sebi tihim glasom.

Za vreme lekarskog pregleda je mislila da će je pregledati istotako kao onda kada je postala gejša. Ali kada je samo obnaţila grudi,lekar joj se nasmejao, a ona je tada briznula u plač. Sve je do tančinapričala Šimamuri. Kako ju je on još podrobnije ispitivao, ona muodgovori:

– Kod mene to tačno dolazi na dan. Svaki put dva dana manjeod jednog meseca.

– A, da li imaš zbog toga ponekad neprilika kada treba da pođešna večernju priredbu?

– Oh, zar Vi razumete takve stvari?

Ona se svakodnevno kupala u vrućem izvoru, jer joj je to prijalo. A kako je od stare do nove krčme morala preći jednu milju, a tezabave u brdima, po pravilu, ne bi trajale do u sitne sate, bila je

zdrava i jedra. Istina, kukovi su joj bili nešto uţi kao što se to čestomoţe videti kod gejši. Uska s jedne i s druge strane, punačkija spredai pozadi. Šimamura oseti da je duboko dirnut što mu se uprkos tomečinila tako zanosnom, i što nije ţalio što je morao da prevali tako dugput da bi došao dovde.

– Ţene kao što sam ja, moţda, i ne mogu da imaju dece, zar ne? – upita ga ona ozbiljno. Bilo je to kao što se ono kaţe: zar to nije istošto i brak ako ste svim svojim srcem vezani samo za tu jednu osobu?

Šimamura je tada prvi put shvatio da i u Komakinom ţivotupostoji takva osoba. To traje, reče mu ona, već pet godina, od



šesnaeste. Šimamura je tako shvatio zašto je odranije bilalakomislena i neupućena, što ga je uvek čudilo.

Komako reče da joj je taj čovek od samog početka pa do danasuvek bio odvratan, jer ga je upoznala čim se vratila u onaj lučki grad,

neposredno posle smrti čoveka koji ju je otkupio. Reče i da se njenosrce nikada neće raskraviti prema njemu.

– Ako traje već pet godina, ta veza mora da je sadrţajna!

– Ah, već sam dva puta ozbiljno mislila da bi bilo bolje da serastanem od njega. Jedanput kada sam kao gejša došla ovamo, azatim kada sam se odselila iz kuće učiteljice semisena. Ali, naţalost,nikada nisam imala snage da tu svoju odluku ostvarim. Bila sam

slabe volje!

Taj je čovek, kazivala mu je ona, ţiveo u lučkom gradu, pa ju je,pošto je tamo bilo vrlo teško doći do stana, poverio učiteljici samisena

koja se baš tada vraćala u svoj zavičaj. Iznad svega ju je tištilo to štonije u stanju da tog čoveka, koji je bio prema njoj tako dobar, volisvim svojim srcem. Pored ostalog, on je i mnogo stariji od nje, pa vrlo

retko dolazi ovamo.

– Kada razmišljam o tome kako bih to mogla prekinuti,ponekad mislim da bi mi najlakše bilo kada bih bila nemilosrdnaprema njemu.

– Biti nemilosrdan je loše.

– Nemilosrdna ne mogu da budem! Za to prosto nisam stvorena.

Meni je ovo moje telo s kojim ţivim tako drago. Kada bih htela, mogla

bih one četiri godine koje sam ugovorila lako skratiti na dve, ali nećuda se suviše napreţem. Radije se čuvam. Ja bih mogla zaraditi tolikonovaca ali se zadovoljavam time da moj poslodavac posle isteka

ugovora ne bude na šteti. Znam sasvim tačno koja suma od celokupneglavnice dolazi na svaki mesec, koliko iznose kamate i porezi, a tome

još dodajem svoje lične potrebe, i to je sve. Za sve što je preko toga, neţelim da se mučim. Ukoliko mi neko društvo ide na ţivce,

jednostavno odlazim, a ako nisu posredi dobri poznanici, onda kasno

uveče i ne dolaze po mene. Ako bih htela da ţivim raskošno, ne bipostojala nikakva ograničenja, ali ja radim samo onda kada mi topričinjava zadovoljstvo. Ipak sam do sada isplatila više od polovine

celokupnog iznosa, a još nije prošla ni godina dana. Uprkos tomeimam mesečni dţeparac od trideset jena.

Dovoljno je da zaradi sto jena mesečno. U prošlom mesecu,najmirnijem u godini, zaradila je samo šezdeset. Imala je devedeset



priredbi, više od ijedne druge gejše. Svaki put prima određenu sumuza sebe, a njeni lični prihodi rastu s brojem večeri, dok njensaugovarač u tome gotovo više i ne sudeluje. Na preskok je prelazila s

jedne teme na drugu. Na kraju je izjavila da u tom banjskom mestu

nema nijedne gejše koja je zbog suviše male zarade morala daproduţi svoj ugovor.

Komako je jako rano ustala sledećeg jutra.

– Sanjala sam da sam spremala sobu profesorke aranţiranjacveća, i uto se iznebuha probudih.

U ogledalu toaletnog stočića, koji je stajao blizu prozora,

zablistaše se brda pod tamno riđim jesenjim lišćem. Sunce jeprodiralo blistavim sjajem.

Devojka iz prodavnice slatkiša donese Komaki odeću da sepresvuče.

– Komako!

Ali ovoga puta to nije bio Jokin gotovo do tuge lep glas.

– A šta je sa onom devojkom?

Komako ga prelete pogledom.

– Ona po celi dan provodi na groblju. Tamo u podnoţju skijaškepadine, kraj polja heljde, uz one bele cvetove – levo odande, tamo mu

je grob.

Pošto je Komako otišla kući, Šimamura se uputi u selo da seprošeta.

Pred belim zidom, ispod jedne strehe, stajala je devojčica unovim novcatim gorštačkim čakširama od crvenog flanela i igrala segumenom loptom. Bila je stvarno jesen.

Mnoge kuće behu građene u starinskom stilu, još iz vremena,moglo bi se pomisliti, kada su ovuda prolazili daimjoi.56 Nastrešnicesu bile daleko isturene sve do puta. Dugi i uski prozori na prvom

spratu nisu bili viši od jedne stope. Sa streha su visili zastori od kaje.

Na zemljanom nasipu bujala je tanka, gusto izrasla itosusuki

trava, koja je već procvetala neţnim svetlo ţutim kiticama pod kojimasu se tanki listići širili poput vodoskoka.

A tamo, na kraju puta, na suncu, Joko je, čučeći i na asuri,trebila azuki.57

56 Visoki vojni i aministrativni položaj u okviru feualne hijerarhije. Prim. prev

57 Sitni crveni pasulj koji predstavlja jedan od osnovnih sirovinskih sastojaka japanske kuhinje. Prim. prev



Iz suvih mahuna iskakale su male bobice poput sitnih kapi

svetlosti.

Kako je glavu bila povezala tenutuijem58 moţda i nije videlaŠimamuru. Sedeći raširenih kolena u gorštačkim čakširama ona je,

lupkajući po mahunama, isterivala bobice i pevala glasom koji kao da je pronosio očišćenje, glasom koji je i sam zvučao kao odjek, i biogotovo tuţan u svom tom savršenstvu:

Leptiri, vilini konjici i cvrčci

u planini cvrče,

popci, zrikavci, cvrčci...

„Velika vrana koja na večernjem povetarcu prhnu iz kedrovihgrana...” – kaţe se u jednoj pesmi. Ali, tu, ispred šumarka sutija, kojise sa ovog prozora video, brujeći, i danas su se rojili bezbrojni vilinikonjici. Kako se veče primicalo, sve su nespokojnije zujali i sve većombrzinom kruţili unaokolo.

Šimamura je u kiosku pred ţelezničkom stanicom kupioplaninski vodič toga kraja. Nasumice listajući stranice, pročita kakoblizu vrha jednog od pograničnih brda koji se iz sela mogao videti,

uzana staza spaja niz malih jezeraca i da tamo u močvarnom predelubuja alpsko rastinje. Leti tamo bezazleno bruje crveni konjici i staju

na šešir, ruke ili okvir naočara putniku namerniku. Oni se od tolikoproklinjanih i nesnosnih gradskih vilinih konjica, pisalo je, razlikuju

kao oblak od kaljuge.

Vilini konjici koji su proletali ispred Šimamurinih očiju, kao dasu bili progonjeni. Ĉinilo se da se otimaju da ih ne proguta kedrov

šumarak koji je, kako se smrkavalo, postajao sve crnji.

Dok su daleke planine upijale sunce na zalasku, posta musasvim jasno da se jesenja rumen, u stvari, spušta od vrhova naniţe.

Šimamura se priseti jutrošnjih Komakinih reči: „Ljudi su meki!

Kaţu da su smrvljeni i smrskani od glave do pete. Medvede ne bi nizabolelo kad bi se stropoštali i sa više vrleti!” Pokazivala je tamo goreu brda, gde se nedavno desila nesreća.

Da, pomisli Šimamura, kad bi ljudi imali tako čvrsto i debelokrzno kao medvedi, onda bi i njihova čula drugačije reagovala. A

58 Poveska kojom i muškarci i žene povezuju glavu, kako im kosa i znoj ne bi paali na čelo i ometali ih u

radu. Prim. prev.



ovako, oni se u ljubavi sjedinjuju baš tom svojom tankom, vlaţnomkoţom. Dok je posmatrao te planine na večernjem suncu, Šimamuraoseti kako ga obuzima čeţnja za ljudskom puti.

„Leptiri, vilini konjici i cvrčci...” – Pevala je neka gejša onu

pesmu, prateći se loše na samisenu, dok je Šimamura dosta ranovečerao.

U planinskom vodiču stajali su samo osnovni podaci oplaninskim stazama, oznakama i mogućnostima noćenja; sve ostalobilo je, pak, prepušteno slobodnoj mašti. Kada je Šimamura prvi putsreo Komako, došao je u to banjsko mesto preko brda na kome se krozsneg već pomaljalo prvo zelenilo. Sada, u godinama kada je nasumicelutao, on se prepuštao da ga noge nose po tim brdima koja su još uvek

čuvala njegove tragove, da ga ponovo oduševe i očaraju. A baš je onvoleo dokolicu više nego išta, pa je to naporno pešačenje po brdimasmatrao klasičnim primerom besmislenog trošenja energije, i moţdaga je baš kao takvo, privlačilo čarima nestvarnog.

Kada je bio otrgnut daleko od Komako, neprestano je mislio na

nju, ali sada, kada joj se pribliţio, osećao je čeţnju za ljudskom koţomnestvarno kao u snu, kao što je osećao i zov planina, moţda i zato što

je nekako odahnuo, a moţda i zato što mu je sada njeno telo bilo već isuviše prisno.

Moţda je to sve bilo i samo zato što je ona noćas ostala kodnjega, a tek je otišla! Sada, dok je u toj tišini sam sedeo, sav sepredao osećanju da će ona, ako je njegovo srce čeka, doći i ako je nebude zvao. Dok je osluškivao graju devojčica na školskom izletu,osetio je kako ga malopomalo savladava san, pa je rano legao.

Izgledalo je da se kasnije spustio jedan ţestoki, pozno jesenjipljusak.

Kada je ujutro otvorio oči, Komako je sedela za stolom savršeno

pravilno i čitala neku knjigu. Ogrtač joj je bio od obične svile. – Budni ste? – upita tiho, gledajući ka njemu.

– Šta je bilo?

– Da li ste se probudili?

Šimamura pogleda oko sebe. Da li je ušla a da on to nije niprimetio, i tu provela celu noć? Pogleda na sat koji mu je bio kraj

uzglavlja. Bilo je tek pola sedam.

– Baš je rano!

– Pa nije, devojka je već bila naloţila i vatru.



Iz metalnog čajnika već se vila para koja kao da je najavljivala jutro.

– Ustajte!

Ona ustade i sede mu do uzglavlja. Delovala je kao jezivo

odomaćena, uvek zbog nečeg zabrinuta supruga. Šimamura seprotezao, a zatim dohvati ruku koja joj je leţala u krilu. Igrajući se snjenim malim ogrubelim prstom, reče:

– Pospan sam! Zar nije tek svanulo?

– Da li ste mogli dobro da spavate pošto ste bili sami?

– Aha...

– Brkove, očigledno, niste pustili!

– Da, da... znam. Govorila si mi o tome kada smo se opraštali,govorila si mi da pustim brkove.

– Pošto ste, ipak, zaboravili, nema veze. Vi ste uvek tako sveţe,glatko izbrijani!

– Ali, pa i ti, kad skineš puder s lica, izgledaš baš kao da si seupravo obrijala.

– I obrazi su Vam postali malo puniji. Dok ste spavali, onako

beli i golobradi, izgledali ste čudno. Okruglo.

– Mekan i spokojan. To je, valjda, dobro? – Nepouzdano je!

– E, pa neću! Zagledala si me, je li?

– Jesam.

Komako klimnu glavom, smešeći se. Ali iz toga osmehaodjednom buknu poput plamena, pravi smeh, i snaga joj ispuni čak iruku kojom mu je drţala odsutne prste.

– U zidnom ormaru! Skrivala sam se u zidnom ormaru. Devojka

nije ništa primetila! – A kada si to... kada si se uvukla?

– Sada, zar ne? Kada je devojka unela ţeravicu!

Dok je mislila na to, više, činilo se, nije mogla prigušiti smeh.Odjednom pocrvene sve do ušiju. Da bi to sakrila, počela je da sehladi krajem futona.

– Ustanite! Ustanite, molim Vas!

– Hladno je!On ponovo navuče futon na sebe.



– Da li su dole u krčmi svi već ustali?

– Otkud ja znam? Ušla sam otpozadi.

– Otpozadi?

– Popela sam se uz kedrov šumarak. – Zar tu ima puta?

– Puta nema, ali je bliţe.

Začuđen, Šimamura je pogleda.

– Mene niko nije video! Ĉula sam samo da neko posluje ukuhinji. Ulazna vrata su još bila zatvorena.

– Ti stvarno spadaš u ranoranioce.

– Noćas nisam mogla da spavam.

– Da li znaš da je padala kiša?

– Zaista! Zato li je ono grmlje bilo tako mokro? Sada idem

natrag. Vi još malo odspavajte. Laku noć!

– Ustajem!

On se, drţeći je za ruku, snaţno vinu iz futona. Odmah priđeprozoru da vidi odakle li se to ona uspela. Tu je ispod naraslog

šipraţja, u bujnom neredu rastao patuljasti bambus. To je bilo napola puta od kedrovog šumarka. Ispod samog prozora sijali su se na

jutarnjem suncu daikon,59 sacuma-krompir, luk, običan krompir idrugo obično povrće. Ipak Šimamuri se činilo da nikada nije videotako različite boje pojedinog lišća.

Sluga je, iz hodnika koji je vodio u kupatilo, dobacivao hranu

ribicama u jezercetu.

– Zahladnelo je. Slabo jedu – reče čuvar Šimamuri, koji je nekovreme posmatrao kako hrana – sasušene, usitnjene čaure svilenihbuba – pliva po vodi.

Komako je sedela čista i sveţa. Šimamuri, koji se pomolio izvruće vode, ona reče:

– Kako bi bilo da šijem u ovoj tišini?

Soba je bila baš pospremljena. U tatamije, već malo ostarele,duboko se upijalo jutarnje jesenje sunce.

– Zar ti znaš da šiješ!

– Baš ste bezobrazni! Morala sam da radim teţe od braće isestara. Kada sam već porasla, bilo nam je, kad samo pomislim,

59 Japanska rotkva. Prim. prev.



najteţe u kući... – govorila je kao sama sa sobom, ali iznenada počeglasnije:

– Sobarica me je, čudnog izraza na licu, pitala: „Komaćan, kadasi došla?” Nisam dvatri puta mogla da se zavlačim u plakar. Nisam

znala šta ću. Sada idem natrag! Jako sam zauzeta. Nisam mogla daspavam, pa sam htela da operem kosu. Ukoliko to ne uradim rano

ujutro, ne osuši mi se na vreme, a pre večernje priredbe moram i kodfrizera! Tek su mi sinoć javili da će i ovde u krčmi biti neka priredba,ali ja neću moći doći, već sam prihvatila nešto drugo. Subotom uvečeima uvek mnogo posla. Ni do Vas neću moći!

Ona se još uvek nije spremala da ode.

Na kraju, ipak se odlučila da ne pere kosu, pa sa Šimamuromizađe u baštu iza krčme. Njene drvene klompe, mokre od kiše, i beletabi čarape bile su ispod verande preko koje se bila popela u sobukada je ulazila u krčmu.

Gusti šumarak patuljastih bambusa kroz koji je, kako reče,prošla, izgledao je neprohodan, pa su krenuli po baštenskoj stazi u

pravcu ţuborenja vode i tako stigli do visoke rečne obale. Sakestenovih grana odjekivali su dečji glasovi. Mnogo kestenja je leţalou travi pored njihovih nogu. Komako razbi nogom nekoliko kestenova

i izvadi plod. Bio je vrlo sitan. Na suprotnoj obali, po strmoj padini,cvetalo je klasje kaje. Blistavo srebrno klasje lelujalo se tamoamo.

Bleštalo je, ali je ipak izgledalo neuhvatljivo kao i sama prolaznostkoja je lebdela na jesenjem nebu.

Komako se podiţe, upre pogled u njega i iznenada mu sasu

pregršt kestenja u lice.

– Vi od mene pravite budalu!

Šimamura nije uspeo da se blagovremeno izmakne. Kestenje

mu zadobova po čelu. Bolelo ga je. – Zbog čega Vi nameravate da razgledate taj grob?

– Zašto si se odjedanput tako promenila?

– To je... meni je to mnogo značilo. Drugačije je to kod mene,nije kao kod onih koji, kao Vi, ţive sa osećanjem lakoće i udobnosti.

– Ko to ţivi okruţen osećanjem lakoće i udobnosti? – prošaptaon nemoćno.



– Zbog čega ste ga nazvali mojim verenikom? Zar Vam nisamranije rekla da mi nije bio verenik? Ali, razume se, Vi ste to potpuno

zaboravili.

Šimamura nije to nikako zaboravio. Sasvim se tačno sećao što

mu je rekla: „Izvesno vreme se njegova majka nosila mišlju da bidobro bilo da se uzmemo. Ali o tome nije nikada govorila, bila je to

samo ţelja koju je gajila u srcu. Njen sin i ja smo za to znali, ali nasto nije mnogo privlačilo. I tako smo počeli da ţivimo daleko jedno oddrugoga. Kada su me prodali u Tokio, samo me je on ispratio na voz.”

Uprkos tome što je taj čovek bio teško bolestan, došla je daspava kod Šimamure i, kao da mu se svim svojim bićem predaje,rekla: „Ĉinim šta hoću. Kako bi mogao neko, ko će ubrzo umreti, da

me u tome spreči?” Kada je Šimamuru, zatim, ispratila na voz, tvrdoglavo seodupirala i nije htela da se vrati, mada je Joko bila dotrčala sa vešćuda je bolesnik na umoru, i tako, izgleda, nije uspela da stigne na

vreme do njega.

Sada je Komako, koliko je mogla, izbegavala da govori o Jukiju.

Bez obzira što nije bila verena, ipak je, kako je i sama rekla, njoj

„mnogo značilo” to zbog čega je postala gejša i mogla da plaća njegovolečenje.

Šimamura je shvatio i nije se više bunio što ga je udarilakestenjem. Komako ga je neko vreme netremice neodlučno gledala,ali se njeno jogunstvo ubrzo slomi.

– Ĉujte, Vi ste stvarno pošten čovek. Nešto Vas rastuţuje?

– Sa drveća nas posmatraju deca!

– Sve to ne mogu da shvatim! Ljudi iz Tokija su komplikovani.

Oni ţive u velikoj buci, pa im se i osećanja kidaju i rasplinjuju!

– Sve se kida i raspršuje. – Ĉak se i ţivot raspršuje. Da pođemo do groba?

– Da.

– Pa ipak vidite! Vi, ipak, uopšte ne ţelite da gledate grobove,zar ne?

– Ti si samo tvrdoglava?

– Nisam još nijedanput bila tamo. Zato mi je danas posebnoteško. Stvarno, još nikada nisam potraţila njegov grob! Sada kada je i

profesorka tamo sahranjena, mislim da zbog nje nema smisla, ali bašmi je zbog toga teško, da sada odem. Bilo bi licemerno!



– Ti si baš komplikovana!

– Kako? Pošto nikada nisam prema ţivima potpuno otvorena,bar sam iskrena prema mrtvima!

Izađoše iz kedrovog gaja. U njemu, kao da je tišina sipilahladnim kapima. Uputili su se pod skijaški teren, duţ koloseka, iubrzo stigli do groblja. U uglu koji se izdizao na ivici livade bilo je

otprilike desetak starih nadgrobnih spomenika od kamena i jedan kip

Điza. Svi ti spomenici bili su jadni i sumorni. Cveća nije bilo.

Iznenada se u šiblju iza kipa Điza pojavi Joko, koja se videla dopojasa. Lice joj je, kao i uvek, bilo jako ozbiljno, nalik na masku.

Posmatrala ih je prodornim, uţarenim očima. Šimamuru pozdravi,

jedva klimnuvši glavom, i tako ostade da stoji.

– Opet si tako rano došla ovamo, Joko! – doviknu joj Komako. – Baš sam htela do frizera...

U tom trenutku Komako i Šimamura se iznenada trgoše. Crnidah vetra zamalo ih ne obori. Kraj samih njih uz buku i lomljavu,

protutnja teretni voz.

– Sestro! – začu se glas iz te strahovite huke i tutnjave. Savrata crnog vagona neko momče je mahalo kapom.

– Saićiro, Saićiro! – zvala ga je Joko.

Bio je to onaj isti glas koji je nekada na signalnoj stanici dozivaošefa stanice. Glas čija se lepota graničila sa tugom. Zvučalo je kao dasa broda, koji se već suviše udaljio, dovikuje nekoga, koga više nemoţe čuti.

Samo što je teretni voz prošao, ponovo se video s one straneblistav odsjaj rascvetale heljde. Kao da im je neko skinuo zavoj sa

očiju.

Cvasti na bezbrojnim crvenim drškama, koje su se zbile jedna

do druge, bile su stvarno tihe.Njih dvoje nije ni primetilo teretnjak koji im se pribliţavao –

toliko su bili iznenađeni neočekivanim susretom sa Joko. Ali ,teretnjak kao da je to osećanje i odneo sa sobom.

Šimamuri je u ušima jače odzvanjao odjek Jokinog glasa negokloparanje točkova voza.

Joko je pogledom ispraćala voz.

– Bio je to moj brat, da pođem na stanicu?

– Ali, voz neće čekati u stanici.



Komako se nasmeja.

– Jeste.

– Ne dolazim da vidim Jukiov grob!

Joko klimnu glavom. Oklevala je, izgleda, trenutak, a zatim jeklekla ispred groba i sklopila ruke.

Komako je stajala kao prikovana.

Šimamura. je gledao prema kipu Điza. Kip Điza je imao triduguljasta lica i, pored svojih ruku sklopljenih na prsima, s obe

strane još po jedan par ruku.

– Sada ću poći da operem kosu! – reče Komako Joki, zatim seokrenu i pođe puteljkom između dve pirinčane njive prema selu.

Ovde u Sneţnoj zemlji, uobičajili su da između stabala – sličnomotkama za sušenje veša – povezuju štapove od bambusa, ili nekogdrugog sličnog drveća, i da na njima suše pirinač. To je bilo kao da supodigli visoke paravane od pirinčane slame. Tako su i duţ puta kojimsu Šimamura i Komako išli, seljaci na takvim vezanim motkama

vešali snopove pirinča.

Jedna mlada devojka zamahnu bokovima koji su bili utegnuti u

gorštačke čakšire i baci uvis snop pirinča, koji gore prihvati čovek ispretnim pokretom ga presavi preko postavljene motke. Ti spretni

pokreti, kojih oni sami nisu bili svesni, ponavljali su se ritmički, urazmacima.

Komako je stavila jednu stabljiku pirinča na dlan. Htela je daoseti teţinu te krhke biljke. Mašući njome, reče:

– Klas je bogat! Prijatno ga je i dodirnuti! Prošlog leta ţetva jesasvim drukčije izgledala.

Poluzatvorenih očiju kao da je još više uţivala u tom osećanju.

Jato vrabaca u neredu prolete nad njenom glavom.

Na zidu uz sam put još uvek je bila nalepljena stara objava:„Traţe se poljoprivredni radnici. Na dan 90 sena,60 nadnica uključujehranu. Ţene dobijaju šest desetina od gornjeg.”

I ispred Jokine kuće, koja je bila niz put, u dnu polja, protezalesu se takve motke. One su bile vezane na levoj strani bašte zanekoliko stabala japanskih jabuka, poređanih jedno do drugog uz beli

zid susedne kuće. Neke motke su bile postavljene pod pravim uglomprema stablima, tačno između polja i bašte, a tamo, na jednom kraju,

60 Jean sen je stoti eo jena. Više se ne upotrebljava. Prim. prev.



ostavili su slobodan prolaz između obešenog pirinčanog klasja. Bilo jeto nalik na malo putujuće pozorište, gde se umesto uobičajenih asuraprostiralo pirinčano klasje. Ispod dalija i ruţa koje su već bileprocvetale kozolac je na polju širio svoje golemo lišće. Jezerce

prekriveno lotosom, sa ribicama, bilo je s one strane privezanihmotki, pa se nije moglo videti.

Bio je zaklonjen i prozor sobe za svilene bube u kojoj je prošlegodine Komako stanovala.

Razljućena i oborene glave, Komako je prošla kroz onaj otvorizmeđu pirinčanog klasja.

– Da li ţivi sasvim sama u ovoj kući? – zapita Šimamura,posmatrajući je tako polusagnutu pred sobom.

– Ne verujem – ona se iznenada obrecnu grubo.

– Ah, to je strašno! Danas više neću moći da operem kosu! A Viuvek govorite o nečemu što Vam ne priliči. I tako smo je ometali utrenutku kada je posetila grob!

– Ti si prosto nemoguća! Zašto ne ţeliš da je sretneš na groblju.

– Vi ne shvatate šta ja osećam. Ukoliko budem stigla, kasnije ćuda operem kosu. Moţda će biti kasno, ali ću svakako poći.

Bilo je to u tri sata po ponoći.

Bučno se otvoriše šođivrata na pomicanje i Šimamura se trţe izsna. Komako mu se svom duţinom obori na grudi.

– Rekla sam Vam da ću doći, i došla sam. Ĉujte, rekla sam daću doći, i došla sam, zar ne?

Disala je tako burno da joj se čitavo telo treslo.

– Ti si strašno pijana!

– Ĉujte! Rekla sam Vam da ću doći i došla sam!

– Aha, došla si! – Na putu ovamo... ništa nisam videla! Nisam mogla da vidim!

Uh, uţasno mi je.

– Pa dobro si se ti uopšte popela uz brdo!

– Ne znam. Više ne znam.

Svom snagom je pokušavala da se okrene. Valjala se. Šimamura je leţao kao ukopan pod teškim teretom. Pokušavao je da ustane, alikako se malopre trgnuo iz sna preplašen i zbunjen, to mu nije

uspevalo. Ponovo se svalio natrag. Zbunjen, on se trţe kada mu glavaklonu na nešto jako vruće.



– To liči na vatru, zar ne? Budalo!

– Tako? Jastuk od vatre? Opeći ćete se!

– Stvarno!

Zatvorio je oči i u tom trenutku oseti kako mu vrelina prodire uglavu. Osećao je u sebi nešto jako ţivo. Njeno burno disanje ga jeproţelo snaţnim osećanjem stvarnosti. Bilo je to kao neko kajanjepuno čeţnje. Ĉinilo mu se kao da sasvim mirno čeka da se nekomeosveti.

– Rekla sam da ću doći i, eto, došla sam!

To je ponovila krajnjim naporom celog svog tela.

Reče to još jednom, krajnim naporom celog svog bića.

– Došla sam, a sad opet odlazim. Moram da operem kosu! Uspravila se i počela da halapljivo pije vodu.

– Takva ne moţeš kući.

– Idem, čekaju me. Ne mogu da se setim gde sam ostavila svojtoaletni pribor. Šimamura je ustao i upalio svetlo, a ona pokri licerukama i pritisnu ga na tatami.

– Ne, ne!

Bila je u spavaćici vezanoj uskim pojasom, preko koje je imala

laki kimono kratkih rukava. Nije joj virio okovratnik potkimona. Bila je sva crvena od pijanstva, od glave do pete. Ĉak su joj i bose nogebile crvene. Bilo je i smešno i ţalosno u isti mah kako se sva zgrčila uklupče da bi to prikrila.

Očigledno je svoj peškir i sapun negde usput izgubila, a češalj iostalo leţali su razbacani po podu.

– Secite! Donela sam makaze!

– A šta da sečem!

– Ovo ovde!

Pokaza mu rukom svoju kosu pozadi.

– Sama sam kod kuće pokušala da ove vrpce61 posečem, ali meruka nikako nije slušala. Zato sam došla kod Vas da mi ih Viposečete.

61 Vrpce motojuirže umetak veštačke kose pričvršden za prironu kosu ko traicionalne japanske frizure.

Prim. prev.



Šimamura je uzimao pramen po pramen kose i sekao vrpce.Ona bi uzdahnula posle svake presečene vrpce kao da joj je pao nekiveliki teret sa srca, pa bi tresla kosom.

– Koliko je sati?

– Već je tri.

– Zaista? Molim Vas pazite samo da mi ne odsečete i kosu!

– Kroz kosu ti je provučeno jako mnogo vrpci!

Umetak, zahvaljujući kome je njena punđa izgledala takoraskošno, bio je u dnu, na onom delu koji joj je bio najbliţi temenu,

još uvek topao.

– Da li je stvarno već tri sata? Izgleda da sam istog časa zaspala

kad sam se vratila sa zabave. A obećala sam im da ću kasnije otići sanjima u kupatilo. Zato su me i zvali. Sada će se brinuti gde sam.

– Da li te oni čekaju?

– Ĉekaju me njih troje u zajedničkom kupatilu. Večeras je sve usvemu bilo šest zabava ali sam ja otišla na četiri. Sledeće nedeljekada mnogo gostiju pristigne ovamo da uţiva u jesenjem lišćuimaćemo posla preko glave. E pa, hvala Vam!

Dok je rasčešljavala sada otpuštenu kosu, odjednom podiţepogled. Nasmeši se zagonetno, kao da je oslepela od jake svetlosti.

– Ne znam! Ha, ha, ha! Ala je to smešno!

Bespomoćno pokuša da dohvati umetak laţne kose koji je leţaona tatamiju.

– Moram sada da krenem! Oni će se ljutiti. Na povratku višeneću navraćati.

– Da li ćeš ti uopšte moći da vidiš put.

– Moći ću.

Kada je krenula prema vratima, spotače se o rub kimona izatetura se tako da je skoro pala.

Šimamura je razmišljao. Jutros ga je probudila u sedam sati anoćas u tri. Znači dva puta u neobično vreme, i to u toku jednog

jedinog dana. Osećao je da se sa njom nešto čudno dešava.

* * * * *



Hotel su ukrašavali jesenjim lišćem kao što se za novogodišnjepraznike kućna vrata kite borovim grančicama. Bilo je to u znakdobrodošlice gostima koji treba uskoro da stignu da ovde uţivaju uprekrasnim bojama jesenjeg lišća u planinama.

Jedini hotelski sluga koji je prihvatao goste bio je sezonskiradnik i radio je tu samo za vreme ove sezone i sam sebe je nazvao

pticom selicom. On je neobazrivim tonom izdavao naređenja. Radio jepo raznim banjskim mestima u ovom planinskom kraju od prvog

prolećnog lišća pa do raskoši jesenjih boja. Posle toga bi odlazio ubanje koje su se nalazile na poluostrvu Izu, kao što su Atani iNagaoka, i nikada sebe nije ograničavao time što bi, recimo, svakegodine radio u istim hotelima. Mnogo se hvalisao svojim iskustvima i

dogodovštinama u bogatim banjskim mestima na poluostrvu, pa jeimao mnogo ličnih primedbi na način na koji se ovde postupa sagostima. Te primedbe je, ipak, zadrţavao za sebe. Bio je nametljiv iuvek je, usluţno trljajući ruke, sa licem kao u kakvog prepredenog,lukavog prosjaka, pokušavao da već na samoj stanici primami goste usvoj hotel.

– Gospodine! Da li znate plod akebija?62 A ko biste ţeleli akebina trpezi, mogu Vam je nabaviti.

Tako se on obratio Šimamuri koji se upravo bio vratio iz šetnje.

On je jedan plod akebija, onako sa peteljkama, zavezao za granu sa jesenjim lišćem.

Sveţe odsečene grane bile su dugačke i dopirale gotovo do

strehe. Bile su toliko jarko crvene da se činilo kao da je čitav ulazsvečano osvetljen. Pojedini listovi bili su neverovatno veliki.

Šimamura uze hladne akebi u ruku i, u isto vreme, baci jedanslučajan pogled prema kancelariji. Ugledao je Joko kako sedi kraj

vatre.

Krčmareva ţena je grejala sake u bakarnoj posudi. Joko jesedela preko puta nje i brzo klimala glavom u znak odgovora na

ţenina pitanja. Bila je u kimonu od fine svilene tkanine, koji kao da je bio upravo opran i ispeglan. Nije imala na sebi ni čakšire, a nihaori.63

– Da li ona tu radi kao ispomoć? – Šimamura upita slugu, onakokao slučajno.

62 Rano povrde veoma cenjeno na japanskoj trpezi. Prim. prev.

63 Japanski ogrtač tričetvrti užine koji se nosi preko kimona. Prim. prev.



– Da. Zahvaljujući svima vama, našim ljubaznim gostima, višene znamo šta ćemo pre, toliko imamo posla.

– A i Vi ste ovde zbog toga?

– Da. Za seosku devojku ona je ipak neobična! Joko je očiglednopomagala u kuhinji i još nije počela da posluţuje. Kasnije kada jedošlo mnogo gostiju, devojke su postale glasnije ali se Jokin predivniglas još nije čuo. Kako je Šimamura čuo od devojke koja mu jespremala sobu, Joko je obično pevala u kupatilu dok se, pre spavanja,kupala. Međutim, on je još ni tu nije čuo. Razmišljajući o tome da seJoko nalazi pod istim krovom sa njim, Šimamura je osećao da iznekog neobjašnjivog razloga ne moţe da Komako pozove sebi. Iako

mu je, moţda, Komako poklonila svu svoju ljubav, on je njihovu vezu

smatrao lepim uzaludnim trudom. I štaviše, upravo je u tome osećaosvoju sopstvenu prazninu. Komakina rešenost da ţivi svoj ţivot sveviše je uticala na njega; osećao je kao da rukom dodiruje njenu

obnaţenu put. Dok je saţaljevao Komako, saţaljevao je samog sebe.Osećao je da bi takve oči, koje bi svojom iskrom mogle da dopiru dosame srţi ovakvih stvari, nekako mogla da ima baš Joko, i on osetikako ga i ta ţena vuče k sebi.

Komako bi često dolazila iako je Šimamura nije pozivao.

Kada se Šimamura zaputio ka dolini da uţiva u posmatranju

zlatastih boja jesenjeg lišća, prošao je kraj Komakine kuće. Ţalila muse da je, čuvši brujanje automobila, odmah pomislila da je to on, iistrčala pred kuću, a on se nije ni okrenuo. Bila je to njegova krajnjabezosećajnost. Ona je, naravno, uvek navraćala kod njega kada bidolazila do krčme, a navraćala bi i na putu za kupatilo koje senalazilo na toplom izvoru. Kada bi išla na kakvu zabavu, dolazila bisat ili više ranije i sedela u njegovoj sobi dok po nju ne bi došlasobarica.

Ĉesto bi se na nekoliko minuta izvlačila sa zabava samo da biga videla. Pošto bi popravila šminku, opet bi odlazila govoreći:

– A sada, natrag na posao, pošto imam poslovnog duha! E, pa,

posao, posao!

Zaboravivši kod njega ogrtač ili kutijicu za trzalicu za samisen,ili nešto od svojih stvari, ţarko bi ţelela da se po to vrati u njegovusobu.

– Kada sam se sinoć vratila kući, nije bilo tople vode. U kuhinji

sam našla miso supu i drugo što je bilo ostalo od doručka, i tako samtek eto nešto pojela. I to hladno! Jutros me nisu probudili. Kada sam



se sama probudila bilo je već pola jedanaest. Tako, nije mi pošlo zarukom da ustanem u sedam i dođem do Vas, kao što samnameravala. Nije mi pošlo za rukom! – govorila bi mu o takvim

stvarima, ili o tome u kojoj krčmi je bila prvo, a u kojoj posle, pa u

kojoj je bila i posle te druge, a i o zabavama na kojima je bila u svakojkrčmi ponaosob.

– Doći ću ponovo! – reče na kraju, ispi čašu vode, pa nastavi:

– Moţda i neću doći. Samo pomislite, nas je tri a ima i potrideset gostiju. Biću zauzeta i neću se moći izvući.

Ipak, ubrzo je ponovo došla.

– Strašno je! Samo nas je tri na trideset gostiju. Tu računam inajmlađu i najstariju gejšu. Grozno mi je! A ti gosti su baš neke

škrtice! Mora da su neki izletnici. Obično se smatra da na tridesetgostiju dolazi najmanje šest gejši. Ali, popiću pa ću ih srediti.

Ponavljalo se to iz dana u dan. Dok je razmišljala kuda je to svepolako vodi, verovatno je ţelela da se sva negde sakrije i nestane.Ipak, baš su je ta usamljenost i tuga kojom je čitavo njeno bićezračilo, činili još privlačnijom i čarobnijom.

– Baš mi je neugodno i neprijatno što pod u hodniku tolikoškripi. Svi me čuju. One u kuhinji mi, kada pored njih prolazim,

dobacuju: „Komaćan, da li u Sobu kamelija?” i smeju se. Zaista nisammislila da ću sebe ikada dovesti u ovakvu situaciju.

– Mesto je malo, pa zato i imaš problema.

– Već svi znaju za našu vezu!

– To je stvarno neprijatno!

– Da, u malom mestu kao što je ovo, gejša je propala ako izbijena loš glas.

Ona iznenada podiţe pogled i krotko se osmehnu.

– Za mene nema problema. Ljudi kao što sam ja mogu raditi makuda pošli.

Taj ton neizveštačene, tople iskrenosti Šimamuri, koji je ţiveood nasleđene imovine, zvučao je kao nešto potpuno strano i novo.

– Stvarno je tako. Kuda god pošla, meni će biti isto. Nemarazloga da se oko toga uzbuđujem.

Ispod leţernosti tona kojim je to izgovorila, Šimamura osetikako se i sama odjednom oseti zbunjena svojim rečima.



– Sve je to u redu. Jedino su ţene zaista u stanju da nekogaistinski zavole. Zaista, samo ţene to i mogu...

Obraze joj obli lako rumenilo i ona osta da bulji u pod.

Okovratnik kimona joj je kruto odstojao od vrata, tako da se pod

njim, poput lepeze, širila belina ramena. Bilo je nečeg tuţnog u njenojpunokrvnoj koţi sputanoj belim puderom. Koţa je stvarala utisakvunene tkanine, ili pak, krzna neke ţivotinje.

– Na ovom svetu je tako, zar ne? – prošaputa Šimamura,osećajući ledenu prazninu svojih reči.

– Uvek je bilo i biće tako.

Komako podiţe lice i rasejano dodade:

– Zar Vi to ne znate?Kako onda podiţe glavu, više se nije video crveni potkimono koji joj je sav bio priljubljen uz koţu.

Šimamura je prevodio članke Valerija i Alena, a kasnije ifrancuske napise o „zlatnom dobu” ruskog baleta, koje je kasnijenameravao da objavi u vidu malih luksuznih knjiga u vlastitom

izdanju. Prosto se tešio mišlju da te knjige neće biti ni od kakvepraktične koristi za japansku baletsku koreografiju. U tome što se

tim radovima sam sebi moţe smejati nalazio je, izgleda, neku slatku

radost. Moţda je i zato rođen taj njegov svet setnih snova i maštanja.Pošto je bio na putovanju, nije mislio da bi trebalo da ţuri sa biločime.

Provodio je dosta vremena posmatrajući insekte koji su sada

lagano umirali.

Kako je jesen postajala hladnija, svakim danom je sve višeinsekata leţalo na tatamijama u njegovoj sobi. Kada bi insekt pao naleđa dok je leteo ili mileo, uglavnom se više ne bi mogao ponovo dići.

Jedna pčela prelete kraće rastojanje i pade, pridignu se, opet polete iponovo pade. Insekti umiru sasvim prirodnim tokom, onim istim

kojim se i godišnja doba smenjuju. Ĉinilo se da je takva smrt mirna,ali posmatrajući izbliza, Šimamuri je ubrzo postalo jasno da se svi tisićušni insekti svojim oslabelim noţicama i pipcima brane od smrtido poslednjeg atoma snage.

Ta soba od svega osam tatamija, činilo se, bila je isuvišeprostrana za takve sićušne smrti.



Desilo se jednom da je uzeo u ruku uginulog insekta da bi ga

bacio kroz prozor, i tada se, iznenada, setio svoje dece koju je ostavio

u Tokiju.

Izgledalo je da je moljac koga je Šimamura sa čuđenjem

posmatrao kako već duţe vremena stoji priljubljen uz prozorskumreţu, očigledno već neko vreme bio mrtav. Otkačio se i pao kaouveli list. Drugi je pao sa zida. Uzevši ga u ruku, Šimamura pomisli:zašto li je toliko lep?

Napokon su skinuli i mreţu protiv komaraca, a i zujanje kukaca je postajalo sve slabije.

Zlatna riđa boja planina pograničnog venca postala je dublja,tamnija; blistale su u sutonu oštrim sjajem, poput hladnog metala.

Krčma se punila gostima koji su doputovali da uţivaju u lepotama jesenjeg lišća u ovom kraju.

– Danas verovatno ne mogu doći. U selu večeras priređujupriredbu.

Ipak se pojavila kasno, a iz velike sale dopirali su zvuci bubnja i

piskavi glasovi ţena.

Usred te bučne galame Šimamura odjednom začu, tu kraj sebe,neki neopisivo zvonki glas:

– Izvinite! Mogu li da uđem? Bila je to Joko.

– Komako mi je rekla da Vam ovo predam!

Stajala je na vratima i poput poštara ispruţila ruku, ali seiznenada zbuni i učtivo kleče da se pozdravi. Nestala je dok jeŠimamura otvorio poruku. Nije uspeo da sa njom progovori ni jednu

jedinu reč. Na papiru je pisalo: „Ovde je divno, veselo! Pijem”.

Međutim, nije prošlo ni deset minuta, a Komako se sama pojavi,teturajući se.

– Da li Vam je ona nešto donela?

– Da.

– Je l’?

Komako, dobro raspoloţena, nastavi ţmureći:

– Ah! Kako se divno osećam! Kradom sam pobegla ovamo, podizgovorom da idem da poručim sake. Ipak, gazda me je otkrio i

izgrdio. Sake je divan! Uopšte me se ne tiče što su me grdili. Ne tiče



me se ni ako čuju da navraćam kod Vas. Oh! Odvratno! Ĉim uđemovde, osećam se potpuno pijana. Sada idem na posao...

– Lepe si boje sve do vrhova prstiju!

– Šta ćete, to je posao! Šta Vam je ona rekla? Stravično jeljubomorna? Znate li to?

– Ko?

– Mogla bi i da ubije.

– I ona pomaţe ovde, zar ne?

– Da. Donese nam sake, stoji u hodniku i netremice bulji u nas.

Oči joj blistaju kao zvezda. Vama se takve oči, sigurno, sviđaju.

– Video sam da ona misli da je to sramota.

– Zbog toga sam ono i napisala. Pije mi se voda. Dajte mi vode!Šta je sramota? Ţena ne zna šta je to dok se ne poljubi. Da li sampijana?

Ona kao da će se srušiti, obema rukama krenu prema ormarićusa ogledalom i dograbi ga s obe strane. Zurila je u ogledalo. Zatim

krenu odgurujući nogom ivicu kimona.

Izgledalo je kao da se priredba završila. Potpuna tišina jezavladala krčmom. Šimamura je čuo samo kako porculan zvecka

negde u daljini pa je pomislio da je neki gost verovatno poveoKomako na neku drugu zabavu. Međutim, u tom momentu Jokoponovo dođe noseći savijeno parče papira. Na tom papiru je pisalo:„Odlučila sam da ne idem u Sampukan. Biću u odaji šljiva, svratićukod vas na povratku.”

Šimamura se gorko i posramljeno osmehnu.

– Hvala. Ti im ovde pomaţeš?

– Da – klimnu glavom i pogleda ga svojim lepim očima koje su

prosto sevale.Šimamura se sav zbuni.

Ona je na njega ostavljala dubok utisak svaki put kada bi je

pogledao. Dok je sada tako sasvim prisebno sedela pred njim, osećao je koliko je uznemiren. Njena ozbiljnost kao da je u njemu budila

osećanje da je ona središte nekih veoma vaţnih događaja.

– Verovatno si jako zauzeta?

– Da, ali nisam sigurna da sam ovde od velike koristi!



– Ĉesto sam te gledao. Prvi put je to bilo u vozu kada si

negovala bolesnika i molila šefa stanice da pripazi na tvog brata.Sećaš li se?

– Sećam se.

– A čuo sam i da voliš da pevaš u kupatilu pre nego što legneš.

– Jao, to je uţasno! Odvratno!

Glas joj je bio očaravajuće lep.

– Ĉini mi se kao da nekako o tebi već sve znam.

– Kako znate? Da li ste ispitivali Komako?

– Ona te gotovo i ne spominje. U stvari, čini mi se da i ne ţeli date se seti.

– A, zar tako?Joko se odjednom okrenu na stranu.

– Dobra je Komaćan, ali treba je ţaliti, pa budite uvek dobri

prema njoj.

Reči su joj letele velikom brzinom, posebno pri kraju glas jojgotovo podrhtavao.

– Ali, ja joj ništa ne mogu dati... Ne mogu joj ništa učiniti.

Izgledalo je da će se Joko svakog trenutka sva zatresti.

Šimamura skrenu pogled sa Jokinog lica, na kome kao da se

pripremala opasna bura, i prsnu u smeh:

– Izgleda da bi za mene najbolje bilo da se što pre vratim uTokio.

– I ja nameravam u Tokio.

– A kada to?

– Nije vaţno.

– Ako je tako, da te povedem sa sobom? – Aa, molim Vas, povedite me sa sobom!

Šimamura oseti zbunjenost jer je njen glas zvučao neverovatnobezbriţno, a u isto vreme nekako ozbiljno.

– Da li će tvoja porodica pristati?

– Porodica? Od svojih imam samo brata koji radi na ţeleznici.Mogu sasvim sama da odlučujem.

– Verovatno imaš nekoga u Tokiju kome moţeš da se obratiš ina koga moţeš da računaš.



– Nemam.

– Da li si već govorila sa njom o tome?

– Mislite sa Komaćan? Ne volim je i neću joj ni reći.

Kao da se u ovoj devojci slamao neki otpor. Oči su joj odjednompostale vlaţne. Podigla je oči i pogledala Šimamuru, a on je osetioneku neopisivu draţ. Međutim, to u njemu probudi samo još većudivljinu osećanja prema Komako. Zar to nije bila, u stvari, nekaposebno strastvena molba kojom on traţi oproštenje od Komako, aistovremeno i njegova kazna za to što će se sa gotovo nepoznatomdevojkom vratiti u Tokio kao da beţi sa njom?

– Zar se ti ne plašiš da otputuješ sama s muškarcem?

– A zašto bih se plašila?

– S obzirom na to da još ne znaš gde ćeš stanovati i šta ćešraditi, ne čini li ti se da je to opasno?

– Sama ţena uvek moţe da se snađe! – odgovori mu ona glasom

koji je zanosno odzvanjao. Gledala ga je netremice, pa nastavi:

– Zar me ne biste mogli uzeti za kućnu pomoćnicu?

– Šta kaţeš? Za kućnu pomoćnicu?

– U stvari ne, nikako! Kućna pomoćnica uopšte ne dolazi u

obzir. Neću da budem kućna pomoćnica. – A šta si ranije radila u Tokiju?

– Bila sam medicinska sestra.

– Jesi li radila u bolnici ili si bila u školi za medicinske sestre?

– Ne. U stvari, ja sam samo ţelela da postanem medicinska

sestra.

Šimamuri prolete kroz glavu sećanje na to kako je ona saneobičnom neţnošću negovala profesorkinog sina u vozu, i nasmeši se

pomislivši kako je ona kroz to iskazivala tu svoju neostvarenu ţelju. – Znači, i ovoga puta bi, u stvari, ţelela da učiš za medicinsku

sestru?

– Više neću postati medicinska sestra.

– Ne smeš biti tako neodlučna!

– Opa, neodlučnost! Odvratno! – ona se nasmeja kao da mu

vraća loptu.



I njen smeh je zvučao gotovo tuţno koliko je stremio visokosvojom čistotom, bez ikakve unezverenosti. Međutim, taj smeh jeuzalud doticao Šimamurino srce, a onda jednostavno presahnuo.

– Šta ti je smešno?

– Pa, mogla sam negovati samo jednog čoveka!

– A?

– Sada to više ne mogu...

– Ah, da, shvatio sam...

Osetio je kao da ga je neko napao iz zasede. Reče joj sasvimmirno:

– Ĉuo sam da mu svaki dan posećuješ grob, koji se nalazi dole

na hmeljnom polju. – Da, posećujem.

– Misliš li da nikada više u ţivotu nećeš negovati nekog drugogbolesnika ili posećivati neki tuđi grob?

– Da.

– A kako onda moţeš da se tek tako odvojiš od toga groba i odešu Tokio?

– Jao, izvinite. Molim Vas, povedite me sa sobom!

– A, inače, čuo sam od Komako da si strašno ljubomorna. Zaronaj čovek, u stvari, nije bio veren za Komako?

– Jukijo? Laţi, to su laţi!

– A zašto ti mrziš Komako?

– Komaćan? – ona ponovi kao da je pokušavala da dozove k sebinekoga ko je tu. Posmatrala je Šimamuru usplamtelim pogledom.Odjednom viknu:

– Budite dobri prema Komaćan.

– Ali ja ništa ne mogu da učinim za nju!

Suze joj navreše na oči. Bila je zbunjena i da bi to na neki načinprikrila, pokušavala je da dohvati jednu sićušnu mušicu koja je palana tatami. Plakala je.

– Komaćan mi kaţe da ću poludeti!

Naglo šmugnu iz sobe. Šimamura oseti hladnoću.

Otvorivši prozor da izbaci mušicu koju je Joko prignječila,

ugleda Komako kako sa jednim gostom pijana razgovara o nekoj igri.



Nebo je bilo teško od olovnih oblaka. Šimamura odluči da krene ukupatilo.

Joko je s krčmarevom kćerkom pošla u ţensko kupatilo.

Svukla je devojčicu, oprala je i vrlo srdačno se sa njom igrala.

Ĉinilo mu se da čuje kako mlada majka neţnim rečima zabavlja svojedete. Bilo je to čarobno osećanje. A onda je začu kako istim timglasom zapeva:

Pozadi u vrtu stoje tri kruške,

stoje tri sugija,

zajedno, njih je šest.

Dole je vrana, gore je vrabac,svoja gnezda oni viju,

u šumi cvrčci neki, cvrče li,

cvrče: sugi – kedre,

na grob prijatelju pođimo

do groba njegovog

još samo je jedan ćo

još samo jedan ćo, još samo jedan ćo.64

U toj dečjoj pesmi, koja se rado peva prilikom loptanja, Jokin

mladi zvonki glas brujao je radošću i nekom posebnom privlačnošću.Šimamuri se učinilo kao da je ona Joko, koja ga je malopre posetila,bila nestvarno priviđenje.

Odjek njenog glasa lebdeo je kroz prostranstvo poput zvuka

čarobne frulice, čak i onda kada je njeno čavrljanje sa devojčicomprestalo. Šimamura iznenada oseti kako ga očarava tišina jesenjenoći koja mu je delovala kao nešto nestvarno, otelotvoreno usandučiću za samisen od kiridrveta, koji je leţao zaboravljen nablistavim crnim daskama u hodniku. Baš je pokušavao da pročita imevlasnika toga sandučića, kada mu priđe Komako koja je dolazila izkuhinje, gde su devojke prale sudove i zveckale porculanom.

– Šta gledate?

64 Jean doje oko 100 metara. Ta reč ove prestavlja onomatopejski elemenat zato što jean do (na

japanskom iddo) ponovljeno tri puta očarava govor ptica. Prim. prev.



– Zar ćeš ga noćas ovde ostaviti?

– Šta? A to! Glupo pitanje. Zar mislite da taj sandučić zasamisen mogu stalno nositi sa sobom? Nekada ga danima ostavim na

istom mestu.

Ona prsnu u smeh i istovremeno zaţmuri. Teško je disala.Porub kimona joj pade na pod i ona, saplićući se o njega, krenu premaŠimamuri.

– Otpratite me, molim Vas.

– Ne vraćaš se, stvarno?

– Ništa ne vredi! Ništa! Vraćam se! Svi drugi su krenuli naneku priredbu. Jedino sam ja ostala rekavši im da sam jako zauzeta.

Ako, kada se budu vraćali iz kupatila, slučajno odluče da svrate pomene kući i ne nađu me, počeli bi svašta da pričaju.

Iako je Komako bila podosta popila, pojurila je nizbrdo vedro i

ţivahno.

– Vi ste Joko doveli do suza! Vi to kaţete, ali ona je, svakako,malo šenula! Da li Vam je zabavno da tako gledate na ljude?

– Pa zar joj to nisi i sama rekla! U svakom slučaju, ona jebriznula u plač upravo zato što se setila da si joj ti govorila kako ćeuskoro poludeti.

– A, tako znači!

– Međutim, znaš, ona je već desetak minuta kasnije, zaronivši utoplu vodu, vedrim glasom pevala.

– Ona peva dok se kupa, to je jedna od njenih navika.

– Molila me je iz petnih ţila da prema tebi budem dobar.

– Ala je budala! Ali, zaista, ne morate da mi to toliko

naglašavate.

– Naglašavam? Znaš, čim se o njoj povede reč, ti si van sebe! – Da li je Vi, u stvari, ţelite?

– Ta... Šta to pričaš!

– Ne ţalim se. Dok je posmatram, osećam kako će jednog danaona meni biti teško breme. Ne znam zašto, ali tako osećam. Ako vamse toliko sviđa, pogledajte je malo bolje. Sigurno ćete i Vi to pomisliti

– stavi mu ruku na rame i nasloni se na njega, a onda, odjednom,

plahovito zavrte glavom.

– Neće! Ako upadne u ruke nekome poput Vas, moţda i nećepoludeti! Zašto mi Vi ne biste to breme skinuli s leđa?



– Hajde, dosta je, da stavimo tačku!

– Vi mislite da sam pijana i da sada lupetam. Ali zaista, kad bi

znala da će joj kod Vas biti dobro, ja bih ovde u planinama mogla dase uništavam. Kako bi to bilo divno, spokojno osećanje!

– Slušaj!

– Jao, pustite me...

Komako je beţala potrčkujući, ali nalete na zatvorene šalone nasvojoj kući.

– Mislili su da se ovako kasno nećeš vratiti.

– Da, otvoriću ja to.

Komako podiţe vrata koja su suvo zaškripala i šapnu mu: –

Hajde, svratite. – Ali, u ovo doba?

– U kući već svi spavaju.

Šimamura je, prirodno, oklevao.

– Pa, onda... ja ću Vas otpratiti.

– Ama, pusti me!

– Ne moţe tako! Još niste videli ovu moju sobu!

Ušli su kroz kuhinjska vrata, i videli kako ukućani mirnospavaju, jedno do drugoga na podu. Futoni su im bil kruti i izbledeli,

od iste one pamučne tkanine od koje su i gorštačke čakšire. T i

pokrivači su se gotovo dodirivali. U sobi je leţalo petorošestoro dece,devojka od petnaestak godina i roditelji. Oni su se u snu okretali kud

koji, a cela prostorija je bila obasjana nekom pepeljastom svetlošću.Preplitale su se tu i proţimale tuţna usamljenost i ţilava snaga.

Ugledavši taj prizor, Šimamura zakorači unatrag kao da ga jetopli dah tih uspavanih tela odbacio i odgurnuo napolje. Međutim,

Komako otključa straţnja vrata koja su zacvilela, i, ne obazirući se nabuku koju su njeni koraci stvarali, krenu po drvenom podu.

Šimamura pođe za njom, koračajući gotovo nečujno blizu dečjihglava. Neko neobjašnjivo prijatno osećanje ustreperi mu kroz grudi.

– Pričekajte ovde. – Upali svetlo na spratu.

– Ne treba!

Šimamura se po mraku pope uz stepenice. Okrenu se i baci

pogled kojim obuhvati spokojna usnula lica i dućan u kome su se

prodavali slatkiši.



Na spratu, koji je delovao kao tipičan prizor seoske kuće, sasobama prekrivenim starim tatamijama, nalazile su se četiri maleprostorije.

– Za mene samu ovo je, u stvari, isuviše veliko – reče muKomako.

Fusuma vrata na povlačenje, kojima su prostorije bilemeđusobno podeljene, bila su otvorena, a Komakina posteljina leţala

je uredno presavijena iza jednih fusuma vrata koja su bila sva

čađava. Na zidu je visila Komakina odeća za priredbe. Soba ga jeneodoljivo podsećala na lisičju ili jazavičju jazbinu.

Komako se udobno namesti kraj tokonome i pruţi Šimamuri jedan jastučić.

– Jao, sva sam crvena! – Pogleda se u ogledalu. – Zar sam tolikopijana? – Počela je da pretura po gornjoj polici ormara.

– Evo, to su moji dnevnici!

– Koliko ih je!

Komako izvuče malu kutiju koja je iznutra bila obloţenašarenim papirom. Kutija je bila nasumice napunjena najrazličitijimcigaretama.

– Malo su izguţvane jer ih trpam u rukav kimona ili u obi čim

ih dobijem od gostiju. Kasnije ih nosim kući. Međutim, nikako nisuprljave. Izguţvane jesu, ali ih zato ima najrazličitijih vrsta! PredŠimamurom je čeprkala i nešto traţila u ormariću, koji mu, zatim,pokaza.

– Eto, sada nemam šibice. Otkako sam ostavila pušenje, netrebaju mi.

– Nema veze! Vezla si?

– Da, ali sada, u sezoni jesenjeg lišća, nemam kad od gostiju.

Komako se okrenu ormariću, i skloni ručni rad koji je isprednjega leţao. Ormarić sa finom prirodnom teksturom i prelepa kuti jaod crvenog lakiranog drveta bili su verovatno uspomene na vreme

kada je ţivela u Tokiju. Šimamura ih je i ranije video kada ju jeposetio u onom čudnom potkrovlju profesorkine kuće koje je celo bilopoput papirne kutije. Međutim, ovi predmeti su ovde, u ovim

pohabanim prostorijama, izgledali nekako tuţno.

Jedna tanka vrpca visila je od sijalice tačno do Komakinog

uzglavlja.



– To mi sluţi da ugasim svetlo kada čitam pre spavanja. – Dok

je vrpcu prometala kroz prste delovala mu je mladalački idomaćinski. Bila je nekako zbunjena.

– Ovo liči na lisičju jazbinu, zar ne?

– Istina je.

– I ti u ovoj sobi nameravaš da ţiviš četiri godine?

– Ali, pola godine je već prošlo! Začas će to!

Šimamuri se činilo kao da čuje disanje ljudi koji su dole spavali,a i nije više znao o čemu bi sa njome razgovarao, pa se naglo diţe, kaoda je u ţurbi. Komako pritvori vrata za njim, promoli glavu napolje ireče, zagledana u nebo:

– Izgleda da će uskoro sneg. Kada padne sneg gotovo je sa jesenjim lišćem!

Ona izađe za njim i odrecitova:

Ovde je, u ovom kraju,

planinski dom.

Zato, iako je jesenje lišće još tu,

pada sneg.

– E pa, laku noć!

– Ispratiću Vas. Do ulaza u krčmu!

Ipak, ušla je sa njim u krčmu. Rekavši mu: „Laku noć!” brzo ješmugnula.

Nešto kasnije, međutim, vratila se u njegovu sobu, noseći dvečaše pune hladnog sakea.

– E, pa, pijte! Pićemo! – Odakle si to donela kad u krčmi svi spavaju?

– Aha, znam gde to stoji.

Komako, još mamurna od prethodnog pijančenja, a izgleda da jepila još dok je sipala sake iz bureta, posmatrala je odsutno,

poluotvorenih očiju, kako joj se sake prosipa iz čaše.

– U stvari, u mraku i nema onaj ukus!

Šimamura je nespretno srkao hladni sake iz čaše koju mu jeutrapila.



On se od sakea u običnim prilikama ne bi opio, međutim, pošto je šetao napolju i smrzao se, odmah oseti neku slabost u grudima i

sake mu udari u glavu. Osećao je kako ga obliva bledilo, pa se pruţina tatami i zaţmuri. Komako ga zagrli i on oseti kako ga toplina

njenog tela čudno, dečje umiruje. Komako je, onako nespretno, ličila na devojku koja još nije

rađala decu, a sada nečije dete uzima u naručje. Podiţe mu glavu, ipoče ga posmatrati kao da gleda usnulo dete.

Šimamura odjednom reče:

– Ti si zaista dobra devojka!

– Zašto? Šta je to dobro na meni?

– Dobra si ti devojka!

– Zaista? Baš ste odvratni! Šta pričate! Hajde, uozbiljite se!

Komako se okrenu i sebi u bradu izreče nekoliko reči iskidanih iisprekidanih poput udaraca. Šimamura se još uvek mirno klatiotamoamo. Ona zatim ućuta.

Nasmeja se sama za sebe.

– Ja nisam dobra! Teško mi je, idite natrag! Nemam više šta daobučem. Svaki put kad idem kod Vas trudim se da se pojavim udrugom svečanom kimonu. Ovaj sam pozajmila od jedne prijateljice.Loša sam devojka, zar ne!

Šimamura nije rekao ni reči.

– Tako je, a sada, čega to dobrog ima na meni – reče Komako iovlaţi grlo.

– Pomislila sam, odvratnog li čoveka, čim sam Vas prvi putugledala. Ne mogu da zamislim da bi iko drugi na svetu mogao da

izusti toliko bezobrazluka. Zaista ste mi bili neprijatni!

Šimamura klimnu glavom. – Eto. Shvatate li, ćutala sam o svemu tome do sada! Zar nijekraj svemu kada ţenu doterate dotle da kaţe ovakve stvari?

– Dosta je.

– Je l’?

Kao da je ţelela da izmeni samu sebe, Komako je dugo sedela utišini. Na Šimamuru pređe toplo osećanje ţivotnosti te jadne,

usamljene ţene.

– Ti si zaista dobra ţena.



– Kako, dobra?

– Dobra si ţena!

– Ĉudan ste Vi čovek! – Komako, kao da je bradom ţelela dapočeše rame, sasvim okrenu lice u stranu, a onda se, iz nekognerazumljivog razloga, sagnu i podiţe pogled prema njemu:

– Šta time hoćete da kaţete? Stvarno, na šta mislite?

Šimamura je pogleda začuđeno.

– Hajde recite! Da li ste, moţda, kod mene došli zbog toga? Viste me ismejali! Pa da, ismejali!

Lice joj je gorelo dok je buljila u njega, a ramena su joj se počela

tresti od uzavrelog gneva. Preblede kao smrt. Lile su joj suze.

– Jada! Uh! Jada! Valjala se po podu i stenjala. Nešto kasnije pribra se i sede, ali

je i dalje sedela okrenuta leđima.

Šimamuri prelete pred očima njegov nesporazum sa Komako.Odjednom mu nešto zapara grudi. Ćutao je sklopljenih očiju.

– Tuţna sam! – šaputala je Komako kao da govori sama sasobom. Sklupčala se grčevito i obgrlila kolena.

Bila je potpuno iscrpljena od suza, ali je neko vreme sedela i

srebrnom šnalom za kosu bola tatami. Onda iznenada šmugnu izsobe.

Šimamura nije imao snage da juri za njom. Razmišljao je oonome što je rekla i sada je dobro shvatio zašto se osećala uvređenom.

Ona se ubrzo vrati, prigušujući bat svojih koraka, i stojeći izašođi vrata, doviknu mu piskavim, nervoznim glasom:

– Da li biste išli na kupanje.

– Ala...

– Izvinite. Predomislila sam se!

Ĉinilo se kao da Komako ne ţeli da napusti svoje skrovište uhodniku, pa Šimamura izađe iz sobe, noseći peškir. Izbegavala je daim se pogledi sretnu. Komako je malo povi jena išla pred njim. Ličila

je na osobu čiju su krivicu dokazali i sada je odvode. Međutim, čim sezagrejala u toploj vodi, postala je toliko razdragana, da je delovala

prosto nekako ţalosno. Nije bilo ni govora o spavanju.

Sledećeg jutra Šimamuru su probudili zvuci utaija.65

65 Pevanje teksta norame ogovarajudom tehnikom. U norami učestvuju samo muškarci. Prim. prev.



Neko vreme je tiho slušao utai. Komako, koja je sedela predstočićem sa ogledalom, okrenu se i sa osmehom na licu reče:

– To su gosti iz Sobe šljivinog cveta. Verovatno su me sinoć zvaliposle zabave.

– Biće da su oni neko udruţenje na zajedničkom putovanju.

– Da.

– Sneg?

– Da.

Komako ustade i razvuče šođi prozore.

– Sada je jesenjem lišću odzvonilo!

Sneg je hrlio krupnim pahuljicama, nalik na lebdeće cvetove

belog boţura, iz pepeljasto sivog neba, kao išpartanog prozorskimpregradama. Bilo je to kao neka nepomična, nemušta laţ. Šimamura

je u to buljio prazno, besciljno zbog neispavanosti.

Ljudi koji su pevali utai udarali su i u bubnjeve.

Šimamura, setivši se ogledala u kome se onog jutra, onda, nakraju godine, ogledao sneg, baci pogled na stočić s ogledalom.Ugledao je kako u njemu, u belom luku oko Komako, koja je,

razdrljivši okovratnik svog kimona, brisala vrat, lepršaju hladni

sneţni boţuri, čije su latice, činilo se, bile još krupnije. Komakina koţa bila je čista, kao tek umivena, i Šimamura nijemogao da poveruje da je od onih ţena koje bi neku njegovu slučajnoizrečenu reč shvatile pogrešno, i baš zato mu se činilo kao da odišenekom neprirodno teskobnom tugom. Daleke planine na kojima je

zlatnoriđa boja jesenjeg lišća posta jala sve tamnija, bila su sada

obasute prvim snegom koji im je, činilo se, vraćao ţivotnu sveţinu. Kedrovi su, onako jedva poprašeni snegom, stajali na zavejanom tlu.Svaki od njih je, sam za sebe, neustrašivo hrlio u nebo.

* * * * *

Preli su tu pređu, od nje su u snegu tkali tkaninu, u snegu su je

prali i na snegu belili. Od samog početka predenja pa do kraja sve seradilo na snegu. „Ima li snega, ima i ćiđimija, pa se moţe smatrati da

je sneg roditelj ćiđimija”, zapisali su još naši stari u svojim knjigama.

Šimamura je za tim ćiđimijem, koji se od konoplje tkao uSneţnoj zemlji za vreme dugih zimskih meseci u kućnoj radinosti



ovdašnjih devojaka, tragao po starim suknarama kako bi sebe lišioletnje kimonolukata. Zahvaljujući vezama koje je imao u krugovima

ljubitelja no drame, uspeo je da otkrije radnju koja je trgovala starim

no kostimima, pa je zamolio njenog vlasnika da mu pokaţe svaki

komad ćiđimija dobrog kvaliteta koji mu je dospeo u radnju. Nekada su prvi vašari ćiđimi tkanina odrţavani kada bi sneg

počeo da kopni i kada bi granulo proleće, a pred kućnim ulazima biliveć poskidani zaštitnici od snega. Trgovci ovom tkaninom dolazili biizdaleka, iz tri najveća trgovačka grada, i ovde kupovali svoju robu, ačak su i krčme u kojima su odsedali bile utvrđene i nisu se menjale.Pošto je to bio prvi vašar na kome su devojke nudile tkanine koje susa ogromnom ljubavlju tkale pola godine, tu bi se skupljali i ljudi iz

dalekih sela. Bilo je tu i radnji gde se roba samo izlagala a bilo je i

takvih gde se prodavala. Vladala bi guţva i uţurbanost kao za vremevelikih veselih festivala. Na komadu ćiđimi tkanine nalazila seobavezno ceduljica na kojoj je bilo zapisano ime i adresa tkalje koja

ga je otkala. Vršen je izbor najboljih komada koji su, zatim, klasiraniprema kvalitetu, a mnogim mladićima se tako pruţala prilika da sebinađu dobru i poštenu devojku. Devojke su još od ranog detinjstvaučile tajne tkanja ćiđimija. Najpogodnije ţivotno doba za tkanjećiđimija vrhunskog kvaliteta bilo je između 14. i 15. godine i 23. i 24.

godine. Kasnije, što bi vreme dalje odmicalo, devojke, kaţu, više nisuu stanju da postignu onaj posebni sjaj ćiđimija. Devojke su sestrastvenom marljivošću predavale poslu, a svaka je teţila da budesvrstana među mali broj izuzetnih tkalja koje su se mogle na prste

izbrojati. Od desetog meseca po mesečevom kalendaru, devojke bipočele presti i radile bi sve do drugog meseca kada bi i belenje bilozavršeno. Tokom svih tih sneţnih meseci u kojima nisu ništa drugoradile, one su poţrtvovano i s ljubavlju tkale.

Među ćiđimi tkaninama koje je Šimamura posedovao bilo je čak

i komada iz ranog perioda Meiđi,66 koje su moţda, devojke otkale jošna kraju epohe Edo.67

Šimamura svoje ćiđimi tkanine i sada šalje na redovno „belenjena snegu”. Treba tu staru odeću koju je, ko zna ko sve nekada nosio,svake godine ponovo slati na belenje u kraj u kome je otkana. Dok je

Šimamura mislio o strastvenoj predanosti devojaka koje su nekadaprovodile čitave zime na jednom takvom komadu tkanine, činilo mu

66 Perio Meiđi, perio vlaavine cara Meiđija (1866/1868-1912). Prim. prev.

67

Epoha Eo ili Tokugava, nazvana po upravi šoguna iz klana Tokugava čiji je centar modi bio Eo, anašnji Tokio, 1615-1868. U japanskoj istoriji ima više epoha, a u okviru svake epohe, više perioa, onosno era,

koje se, uglavnom, poklapaju sa periodima vladavine svakog cara ponaosob. Prim. prev



se da će ipak biti najbolje da se taj komad izbeli u kraju gde je i

otkan. On je sebi ţivo predstavljao kako tu belu lanenu tkaninu belena dubokom snegu, i kako je prvi zraci jutarnjeg sunca obasjavaju i

natapaju jarkim rumenilom, tako da se više gotovo i ne razlikuje od

snega. U tim momentima obuzimala ga je ţelja da na taj način speresvu prljavštinu leta sa sebe, kao i osećanje da čak on sam kroz tobelenje postaje ponovo čist. Ipak, istini za volju, kada bi dao nalogodgovarajućoj radnji u Tokiju da njegove jukatakimone od ćiđimijapošalju na belenje, nikada nije bio potpuno siguran da li će belenjebiti zaista izvedeno na taj prastari način.

Od davnina, određene kuće su se bavile isključivo belenjemćiđimija. Tkači, uglavnom, nisu belili ćiđimi koji bi otkali. Beli ćiđimise, posle tkanja, belio raširen na snegu, a bojeni se belio naramovima, pre tkanja, još u koncu. Sezona belenja bila je u januaru ifebruaru po starom lunarnom kalendaru,68 a belenje se vršilo napoljanama i u baštama prekrivenim snegom.

Tkaninu ili konac su preko noći namakali i potapali u ceđ, aujutro ispirali nekoliko puta u vodi, cedili je dok ne bi bila gotovo

suva, a onda belili. To bi nekoliko dana uzastopce ponavljali. Kada bi

na kraju belenja jutarnje sunce sinulo i zapalilo sve svojim

rumenilom, bio bi to pogled neizrecive lepote. Kao što su još stari

pisali, bio je to prizor koji bi rado pokazali nekom iz toplih krajeva.Štaviše, kada se sezona belenja završi, verovatno je to znak da seproleće pribliţilo Sneţnoj zemlji.

Mesta u kojima se ranije proizvodio ćiđimi nalazila su senedaleko od ove banje. Bila su nešto niţe, niz reku, gde se ovaplaninska kotlina širila. Ta mesta su se čak mogla videti saŠimamurinog prozora. Sada, sva mesta gde su se ranije odrţavalivašari ćiđimi tkanine imaju ţelezničke stanice i uređena su kaocentri tkačke industrije.

Kako Šimamura u ovu banju nikada nije dolazio leti, kada sećiđimi nosi, a ni zimi, kada se ćiđimi tka, nije imao prilike da o tomerazgovara sa Komako.

Ipak, dok je slušao kako je Joko pevala u kupatilu, razmišljao jeo tome kako bi ona, da se ranije rodila, sigurno tu pesmu pevala uz

preslicu ili kraj razboja. Kao da mu je njen glas to na neki načinnagoveštavao.

68 Mesec i po kasnije od današnjeg, sunčevog. Prim. prev.



Lanena pređa koja je bila tanja od vlasi kose, teško da bi semogla obrađivati igde osim na mokrom snegu, pa je zbog toga to

tmurno i hladno godišnje doba i bilo posebno pogodno za tkanjećiđimija. Štaviše, to da lan, tkan u takvoj hladnoći, nošen leti, kao da

prijatno hladi koţu, smatrali su stari, dolazi od prirode snaga injo.69 Komako, koja se tako strastveno privijala uz Šimamuru, bila jehladna u srţi svoga bića, pa je baš zbog toga Šimamuru posebnouzbuđivalo kad bi ona, s vremena na vreme, tako vrelo usplamtela.Međutim, njena savitljivost nije imala onu čvrstinu i opipljivost koju

je imao komad ćiđimi tkanine. Ipak, iako je tkanina kratkog veka upoređenju sa mnogim tvorevinama ljudskih ruku, ako se sa njompostupa paţljivo, pedesetak godina star ćiđimi ili još stariji, moţe se

još uvek nositi i boja mu neće biti izmenjena. Šimamura se udubio u

razmišljanjima o tome kako ljudska odanost i ljubav obično ne trajutako dugo kao komad ćiđimija, i usred tih razmišljanja stvori mu sepred očima, iznenada, Komakin lik bosnaunited. Predstavi sebiKomako koja je u međuvremenu, u njegovoj uobrazilji, nekom

drugom čoveku rodila decu. Šimamura se naglo osvrnu i pogleda okosebe. Da nisam umoran, pomisli on.

Šimamura je, kao da je potpuno zaboravio na ţenu i decu, dugoboravio na putu. Međutim, on nije ovde ostao zato što se nije mogao

ili nije hteo rastati od Komako. U stvari, čekanje njenih čestih poseta,prešlo mu je u prijatnu naviku. Što ga je Komako više obletala, sve jeviše patio i pitao se da li je uopšte ţiv. Svestan sopstveneusamljenosti i beznadeţnosti, on kao da je samo buljio u sve to.

Šimamuri je bilo nerazumljivo to što se Komako tako, svim svojimbićem, upija u njega. Iako je Komako celu sebe izlivala u Šimamuru,iz Šimamure, činilo se, ništa nije prelazilo u nju. Osluškujući kako seKomako, tako, poput odjeka, baca u prazan zid, osećao je kao da čujekako mu se u dnu grudi gomila napadani sneg. Ovakva Šimamurina

samoţivost nije se mogla protezati u beskraj. Šimamura je osećao da, pošto se bude vratio kući, neko vremeviše neće navraćati u ovu banju. Bio je oslonjen na hibaći koji suuneli u njegovu sobu pošto je sada hladnije godišnje doba već bilo napomolu. Iznenada začu neki mek šum kao čarlijanje vetra kroz graneborova. Taj šum je dolazio, činilo se, iz starog čajnika iskovanog uKjotu, koji je krčmar stavio Šimamuri na raspolaganje. Taj čajnik jebio prekrasno ukrašen cvećem i pticama od srebra. Šimamura je

69 Na kineskom jinjang,vojne kosmičke sile, pozitivno i negativno, aktivno i pasivno, hlano i toplo, muško

i žensko, svetlo i tamno, sunce i mesec. Prim. prev



paţljivije oslušnuo i tada mu se učini da, u stvari, čuje dva različitazvuka ćarlijanja kroz grane borova. Jedan koji je bio sasvim blizu, adrugi nešto dalje. Malo podalje začu se tihi zvuk malog zvona.Prislonio je uho uz čajnik, i u tom momentu ga trgnu pogled na

Komakine noţice koje se, učini mu se, pribliţavaju sitnim koracima,u taktu udaraca zvona. Šimamura ustuknu i oseti da odatle morakrenuti što je najbrţe moguće. Šimamura je odlučio da poseti jednood onih mesta u kojima se tka ćiđimi. Nadao se da će na taj načinuspeti da se polako rastane od ove banje na toplom izvoru.

Razmišljao je o tome koje od mesta, koja se nalaze niz reku, daodabere za svoju posetu. Gradovi koji su nicali u centru tkačkeindustrije nisu ga nimalo privlačili. Tako je odlučio da siđe na stanicikoja je izgledala sasvim zapuštena. Šetao je neko vreme i tako ga putnanese na glavnu ulicu.

Krovovi kuća bili su široko istureni, a sa obe strane ulice nizali

su se potporni stubovi koji su pridrţavali i ojačavali kuće. Slika koju je sve to stvaralo podsećala ga je na atmosferu glavne ulicenekadašnje prestonice Eda, ali, u ovom kraju, kada bi pao veliki sneg,krovovi su se, onako pod teretom snega, prosto naslanjali jedni na

druge i stapali se jedni sa drugima. Strehe su se produţavale celomulicom. Kuće su tako bile spojene jedna sa drugom, pa se sneg jedino

mogao baciti nasred ulice. U stvari, ljudi su sneg koji bi očistili skrovova bacali na pravi sneţni nasip koji se uzdizao nasred puta. Naviše mesta taj nasip je bio probijen prolazima tako da se mogloprelaziti preko ulice.

I banja u kojoj je ţivela Komako, nalazila se u Sneţnoj zemlji,ali, strehe kuća u njoj nisu bile međusobno vezane, tako da je

Šimamura ovde prvi put video tako nešto. To mu se učinilo novo iuzbudljivo, pa nije mogao odoleti ţelji da se odmah malo prošeta podtim spojenim svodom. Stare strehe bacale su teške turobne senke.

Stubovi nekih, pomalo već naherenih kuća, bili su natruli, uglavnom,pri dnu. Šimamuri se činilo kao da posmatra kako u tim kućama, poddubokim snegom, ţivotare pritisnuta čitava pokolenja ljudi.

Sudeći po utiscima koje je stekao u tom gradiću, ţivot tkaljakoje su, kao zatrpane tim dubokim snegom, bile potpuno predane

svom mukotrpnom radu, očigledno nije bio ni najmanje svetao i vedarpoput ćiđimija koje su njihove ruke tkale. U jednoj staroj knjizi ukojoj je reč o ćiđimiju, na jednom mestu se, uz citat pesnika Ĉin



Taojia,70 aludira kako se, iz same činjenice što su u tim kućamaradile samo devojke iz te porodice, bez unajmljivanja radne snage

van porodičnog kruga, moţe zaključiti kolikim ogromnim radom i uztako malu zaradu se ćiđimi tkao.

Odavno su poumirale te bezimene tkalje koje su svojimstrpljenjem stvarale tu lepu tkaninu, a samo je preţivelo tkanjećiđimija. Ćiđimi je postao raskošna odeća za ljude kao što jeŠimamura, da bi im leti prijatno hladio koţu. Ta sasvim običnačinjenica odjednom zapanji Šimamuru. Kada i gde će ta lepota, u koju

je bila utkana sva ljubav tih devojaka proţimati i uzdizati nečiji duh?Obuzet takvim mislima, Šimamura izađe na ulicu.

I ova ulica je bila verovatno kao i ona stara, što je bila poštanski

put, zaista dugačka. Sigurno je to bila ona ista ulica koja je počinjalau onoj banji. Šindra na krovovima i redovi kamenja koji su jepričvršćivali delovali su isto kao krovovi na kućama u Komakinojbanji.

Strehe su bacale samo još uzane senke. Večernja rumenprikrala se ko zna kada i kako.

Kako više nije imao šta tu da vidi, Šimamura je ponovo seo navoz i sišao na jednoj od narednih stanica, da razgleda još jedangradić. Taj gradić je bio nalik na prethodni. Besposleno je prošetao

unaokolo, pa je, da bi se odupro zimi, svratio na činiju udona.71

Restorančić u kome se sluţio udon nalazio se na obali reke koja je proticala kraj one banje. Video je budističke kaluđerice kakoprolaze preko mosta, po dve i tri u redu. Bile su u slamnim

sandalama a neke su na leđima nosile privezane velike okrugleslamne šešire. Vraćale su se, izgledalo je, sa prosjačenja. Učinile sumu se poput vrana koje hrle natrag u svoja gnezda.

– Gledajte koliko ih je! – Šimamura je pokušao da započne

razgovor sa vlasnicom restorančića. – Da, tamo iza je njihov manastir. Kada jednom napada sneg,

teško da će do proleća moći napolje!

Planina, koja je s druge strane mosta uranjala u suton, već sebelela.

U ovom kraju, kada lišće počne da opada i vetar postane leden,samo se niţu hladni, oblačni dani. Nebo je stalno izgledalo kao da ćeubrzo početi sneg. I blizu i daleko, zabeleše se visoke planine. Oni to

70 Čin Taoji je kineski pesnik iz perioa Tang, njegovo ime na japanskom glasi Šin To Gjoku. Prim. prev.

71 Tanko uzano testo u toploj supi, često sa raznim oacima. Prim. prev.



zovu „zaokruţenje vrhova”. Kao što se tamo gde ima mora čuje rikatalasa, tako se i ovde, duboko u planinama, čuje ropot planina. Tajropot je poput daleke grmljavine. Oni ga nazivaju „okruţenje vrhova”.Kada vide i kada čuju „huku u središtu”, sneg, znaju, nije daleko.

Šimamura se prisetio da to piše u jednoj staroj knjizi. Onog dana kada je, dok je još leţao u krevetu, Šimamura slušao

kako oni gosti, koji su došli da posmatraju lepotu jesenjeg lišća,recituju utai, pao je prvi sneg. Zar je i ove godine već more zatutnjaloi zar je planina već zastenjala? Pošto je uvek govorio i nije samputovao, i pošto sada, dok se viđao sa Komako i gotovo ni sa kimdrugim, Šimamurina čula su se, moţda, posebno razbudila i izoštrila,

jer, tek što je pokušao da sebi predoči kakav li je to zvuk tutnjavemora i huka planina, učini mu se kao da mu daleki ropot planinasvom svojom silinom već para uši.

– I kaluđerice će, verovatno, od sada biti potpuno odsečene, dok je zima? Koliko ih ima? – Šimamura opet tako započe razgovor savlasnicom restorančića.

– Pa... Biće da ih je mnogo.

– A šta li one rade za vreme svih tih dugih zimskih meseci?Kako bi bilo da, recimo, tkaju ćiđimi koji se nekada u ovom krajutako mnogo proizvodio?

Vlasnica udonrestorana blago se nasmeši na te Šimamurineljubopitljive reči.

Šimamura je na stanici dva sata čekao voz, kojim je trebalo dase vrati u banju. Bilo je veoma hladno, pošto je sunce koje je ranijezamagljeno tinjalo, već bilo zašlo. Ĉinilo se kao da se zvezde joškristalnije presijavaju na mrazu. Šimamura oseti kako ga ljuta cičaštipa za noge.

Vratio se u banju a nije bio svestan šta ga je navelo da pođe na

taj kratki izlet. Kada je taksijem prešao preko ţelezničke pruge iprošao kraj kedrova u šumarku malog hrama, odjednom mu se ukaza

osvetljena kuća. Šimamura odahnu. Bio je to, kako je Šimamuraodmah primetio, restoran po imenu Kikumura. Na kapiji je stajalo

nekoliko gejši i razgovaralo. Sigurno je i Komako među njima,pomisli on, a uto ju je već i prepoznao. Taksi naglo uspori. Verovatno

je vozač čuo priče o njihovoj vezi.

Šimamura se okrenu i pogleda kroz zadnji prozor. Tragovi

točkova jasno su se raspoznavali u snegu. Ti tragovi su se podsvetlošću zvezda, činilo se, gubili u nekoj beskrajnoj daljini.



Kola su išla pravo na Komako i ona, kao zatvorenih očiju,naskoči sa strane, na njihovu papuču. Ne zastavši, kola su laganoklizila dalje i penjala se uz breţuljak. Komako se čvrsto uhvatila zakvaku na vratima.

Ona se svom svojom snagom priljubila uz kola kao da je htelada se sa njima sjedini. Šimamura oseti kao da mu se ko zna kako iliod kuda pribliţilo nešto meko, neţno i toplo. To što je ona uradila nijemu se učinilo ni najmanje neobično ili opasno. Komako podiţe jednuruku kao da je htela da zagrli prozor. Rukav kimona joj skliznu i

ukaza se dugi crveni potkimono koji se razli po debelom staklu

automobilskog prozora, a Šimamura oseti kao da mu je prebačenpreko očiju. Počeo je da se koči od hladnoće. Dok je pritiskala čelo uzprozor, Komako viknu reskim glasom:

– Kuda ste išli? Je l' te, kuda ste išli?

– Zar nije opasno! Baš se glupiraš! – odgovori i on njoj na sav

glas, ali je sve to bila samo njihova slatka igra.

Komako je uspela da otvori vrata i svalila se na njega. Kola su

se već zaustavila. Bili su u podnoţju planine.

– Je l’ te, kuda ste išli?

– Hm, paa...

– Kuda? – Nikud naročito!

Šimamura primeti sa čuđenjem da je ona krajeve kimonanameštala pokretima, kao što to obično čine gejše.

Vozač je sedeo nepomično. Šimamuri je bilo neprijatno što u timkolima, kojima se dalje nije moglo, sedi tako tesno pripijen uz

Komako.

– Da iziđemo! – reče Komako i poloţi mu ruku na kolena. – Ala

ste hladni! Baš? Zašto me niste poveli sa sobom?

– Stvarno, trebalo je.

– Šta kaţete? Vi ste čudan čovek!

Komako se razdragano smejala dok se pela strmom stazom od

kamenih stepenica.

– Videla sam vas kad ste pošli! Bilo je to posle dva, ili moţdanešto pre tri. Zar ne?

– Hm.



– Ĉim sam čula motor automobila, odmah sam istrčala predkuću, pojurila sam! Ali, Vi se izgleda niste ni osvrnuli!

– Šta?

– Niste me ni primetili! A zašto se niste okrenuli da pogledate?

Šimamura je bio iznenađen.

– Vi ne znate, zar ne, da sam Vas tako ispratila?

– Nisam znao!

– Eto, vidite. – Komako se veselo nasmeši. Pribi mu se uz rame.

– A sada mi recite istinu: zašto me niste poveli sa sobom? Vratili stese načisto promrzli. To mi je stvarno ţao!

Uto se iz daljine odjednom začu zvuk vatrogasne sirene.

Trgoše se. – Vatra! Vatra!

– Zaista, vatra je!

Videlo se kako se iz sredine sela izvijaju u nebo plamene iskre.

Komako kriknu prigušeno i čvrsto zgrabi Šimamurinu ruku.

Ogromni plameni jezici, s vremena na vreme, provirili bi iz

crnog dima koji je kuljao uvis. Ĉinilo se kao da su ti plameni jezici,prikradajući se sa strane, gutali strehe.

– Gde li je to? Ĉini mi se da je to odmah kraj profesorkine kućeu kojoj si ranije stanovala.

– Ne, nije!

– A gde je?

– Mislim da je više, blizu stanice.

Plamenovi su se propeli visoko iznad krovova kuća.

– To je magacin čaura svilenih buba! Skladište svilenih buba!

Eto, eto! Skladište svilenih buba gori! – govorila je Komako, obrazačvrsto pribijenih na Šimamurino rame.

– Skladište svilenih buba! Skladište svilenih buba!

Videlo se kako poţar sve bešnje hara. Posmatrana s brega,vatra je izgledala mirno i miroljubivo pod tim ogromnim zvezdanim

svodom kao da ju je neko zapalio radi zabave. Međutim, uprkos tome,sa mesta poţara dopirala je neka stravična uznemirenost. Ĉinilo imse kao da čuju strašni prasak poţara.

– Nije to ništa strašno! – Neću, neću, neću!



Komako je nekoliko puta zavrtela glavom a onda briznula u

plač. Šimamura joj prihvati lice rukama. Učinilo mu se da joj je licenekako sitnije nego inače. Podrhtavala joj je čvrsto zategnuta koţa naslepoočnicama. Neutešno je ridala posmatrajući vatru koja je

buktala. Šimamura ju je drţao u naručju. Nije je pitao zašto, u stvari,plače.

Ona odjednom presta da plače i pogledavši ga reče:

– Da! Tako je! Večeras je u skladištu filmska predstava! Tamo je mnogo ljudi! Vi...

– To je strašno!

– Biće povređenih. Umreće u plamenu!

Njih dvoje, onako prestrašeni, potrčaše gore kamenimstepenicama. Odozgo su se čuli glasovi. U većini soba na spratuprostrane krčme bili su otvoreni šođi prozori. U svetlosti tremastajali su ljudi i posmatrali poţar. Uvele hrizanteme u jednom kraju

bašte ocrtavale su se svojim obrisima na zvezdanoj svetlosti i nasvetlosti lampi, a noćas se činilo kao da i svetlost poţara dopire donjih. Nekoliko ljudi je stajalo iza hrizantema. Vlasnik krčme i ostali

jurili su niz stepenice prema njima. Komako viknu:

– Vi, je l’ skladište?

– Jeste! Skladište! – Ima li povređenih? Nema povređenih?

– Pomaţu svima da se spasu iz zapaljene zgrade. Zapalila sefilmska traka i plamen je sve zahvatio za tren oka. Poţar se proširioneverovatnom brzinom. Ĉuo sam to preko telefona. Gledaj ono! – vlasnik krčme podiţe ruku.

– Kaţu, decu bacaju jedno za drugim, sa sprata.

– Pa... Šta ćemo? – Komako strča niz stepenice kao da ţeli da

potrči za vlasnikom krčme. Nekoliko ljudi koji su pošli za njom,prestigli su je i ta ljudska bujica je povuče za sobom. I Komako udariu trk, a Šimamura za njom.

U podnoţju kamenih stepenica kuće su zakrivale poţar tako dasu se videli samo plameni jezici, ali je poţarna uzbuna dopirala svebliţe do njih, i zato je Komako još uznemirenija nastavljala da trči.

– Sneg je smrznut. Pazi! Klizavo je! – rekavši to, Komako seosvrnu, pogleda ga i stade na momenat.

– Ali, pa da! Vi ne morate onamo, ne morate ići! Brinem se zaljude iz sela!



Bila je, naravno, u pravu. Nije bilo potrebno da i Šimamuratamo ţuri. Kada se uzbuđenje sleglo u njemu, on pred sobom ugledaţelezničku prugu. Stigli su do prelaza.

– Kumova slama! Prekrasna je, zar ne? – promrmlja Komako i

nastavi da trči, očiju prikovanih za nebo. Kumova slama! I Šimamura je posmatrao nebo, osetio je kao da

i sam lebdi tamo gore, među zvezdama. Osećao je da su zvezde takoblizu da ga njihov sjaj gotovo uzdiţe u visinu. Da li je i to bilaveličanstvena prostranost te Nebeske reke72 koju je Bašo nekada usvojim putovanjima posmatrao sred uzburkanog mora? Ta Nebeska

reka se, sva obnaţena, spuštala do zemlje koja se pruţala dole, da bi je obgrlila i prekrila svojom ţivom koţom. Bilo je u tome neke

neizrecive, strastvene lepote. Šimamura oseti kao da njegovu sićušnusenku nešto baca sa zemlje uvis, ka toj Nebeskoj reci. Ne samo da je

mogao prepoznati svaku, pa i najmanju zvezdu u toj reci, nego se tu i

tamo raspoznavalo i blistavo srebro zvezdanog peska u oblastima

svetlosti. Bezdana dubina Nebeske reke upijala je Šimamurin pogledu sebe, do samog dna.

– Heej! heej! – dozivao je Šimamura Komako.

– Tu sam! Dođite! – Komako je trčala prema tamnoj planini nakoju se u luku spuštala Nebeska reka.

Bila je, izgleda, zadigla krajeve kimona i sada bi, pri svakom

pokretu njenih ruku, prosto planula crvena boja njenog potkimona, a

zatim opet ugasla. Šimamura je osećao baš tu crvenu boju nadsnegom blistavim od srebra zvezda.

Trčao je za njom koliko god su ga noge nosile.

Komako je malo usporila, pustila zadignuti kimono i uhvatila

Šimamuru za ruku.

– Da li ćete i Vi tamo?

– Aha.

– Radoznali ste, zar ne? – reče ona i podiţe krajeve kimona kojisu pali na sneg.

– Smejaće mi se, vratite se, molim Vas!

– Dobro. Samo donde!

– Nemojte! Ovima iz sela će biti neprijatno ako Vas povedem dopoţara.

72 Kumova slama se na japanskom kaže Nebeska reka (ama no gava). Prim. prev.



Šimamura klimnu glavom i zastade, a Komako polako krenu

drţeći ga za rukav.

– Sačekajte me tu negde. Odmah se vraćam. Gde ćemo se naći?

– Gde god hoćeš!

– Mm... Još malo tamo! – Komako ga, zatim, pogleda u oči ipovika: – Više neću! Dosta mi je!

Baci mu se na grudi svom teţinom. Šimamura se zateturaunatrag. Leja crnog luka se prostirala uz ivicu puta, prekrivena

tankim sneţnim pokrivačem.

– Kako ste okrutni!

Zatim mu sasu pravu bujicu reči:

– Vi! Slušajte me! Pa Vi ste mi rekli da sam dobra ţena. Kako tomoţe reći neko ko tek tako ide? Objasnite mi!

Šimamura se odjednom seti kako je ona tada sedela i svojomsrebrnom šnalom bola po tatamiju.

– Kako sam plakala! I kada sam stigla kući, plakala sam. Bojimse rastanka s Vama. Ipak, idite već, što pre. Jer, neću zaboraviti dasam zbog Vaših reči plakala.

Šimamura je osetio kako je saţaljeva ţarko i bespomoćno, a

misli su mu se motale oko toga zašto ju je ono nekoliko njegovih rečitako duboko i toliko bolno mučilo. Kakav je to bio nesporazum? U tomse trenutku, međutim, začuše krici sa zgarišta. Plamenovi koji su seponovo razbuktali baciše uvis bezbroj blistavih iskri.

– Jao, ponovo... kako je buknulo! Kakav poţar!

Njih dvoje potrčaše kao da im je laknulo. Komako je brzo trčala.Samo je lebdela po vrhu snega. Dok je trčala, onako u getama,73

izgledalo je kao da se snega jedva i doticala.

Ruke su joj izgledale kao prirasle uz telo i gotovo da njimauopšte nije mahala. Ĉinilo se kao da joj se sva snaga skupila ugrudima. Šimamuri se učinila isuviše sićušnom. Pošto je bio sitan izdepast nije mogao brzo da trči, pa je još uvek stajao i netremiceposmatrao Komako. Uskoro se osetio potpuno iscrpljenim. Komako je

odjednom ostala bez daha i zateturala se prema Šimamuri.

– Suze mi naviru koliko su mi se oči smrzle!

Obrazi su joj bili crveni, a oko očiju je promrzla.

73 Drvene japanske papuče. Prim. prev.



Šimamurine oči su bile vlaţne. Kada je ţmireći gledao premanebu, oseti kako mu čitava Kumova slama ispunjava oči. Borio se sasuzama.

– Da li je Kumova slama ovde uvek takva!?

– Kumova slama? Jeste, divna je. Ali nije svake noći ovako jasna. Noćas je izuzetna.

Ĉinilo se kao da Kumova slama teče preko Šimamure i Komakonegde u daljinu, onamo kuda su oni trčali. Komakino lice je izgledalokao ozareno zvezdama. Konture njenog uskog, uzdignutog nosa nisu

se jasno raspoznavale. Izgledalo je kao da je i poslednja kap krvi

otekla iz njenih sićušnih usana. Šimamura gotovo i nije mogao dapoveruje da je svetlost koja je tekla preko nebeskog svoda bila tako

bleda. Bila je to svetlost zvezda, još slabija nego u noćima kada jemesec mlad, a ipak je Kumova slama bila jasnija i od neba za vreme

mesečeve mene. U toj mlakoj svetlosti, koja na zemlji nije ostavljalasenke, Komakino lice je sijalo poput neke drevne maske, oko koje je

tako čudesno lebdeo miris ţene. Šimamura opet pogleda nebo, i opet

mu se učini kao da se Kumova slama lagano spušta da bi neţnoobgrlila zemlju.

Kumova slama je kao polarna svetlost proţimala Šimamurinotelo osećanjem da se nalazi na kraju sveta.

Vladala je tiha, hladna samoća, u kojoj je ipak bilo nečegiznenadnog i proţetog strašću.

– Kada otputujete, počeću da ţivim ozbiljno! – reče mu Komakoi krenu dalje, drţeći jednu ruku u zamršenoj kosi. Posle nekolikokoraka okrenu mu se i povika:

– Šta vam je? Tako ne ide!

Šimamura je stajao kao ukopan na mestu.

– Kako kaţete? Da, pričekajte. Pričekajte me, kasnije ćemo otićizajedno u Vašu sobu.

Ona potrča drţeći levu ruku malo uzdignutu. Šimamuri se, dok je buljio za njom, činilo kao da ona nestaje u tamnim dolinamaplanina. Kumova slama se rubom nadvila tačno iznad planina i širilase nebeskim svodom u svojoj raskošnoj veličini tako da je planinaizgledala još tamnije.

Komakin lik sasvim nesta iza kuće, čim je Šimamura krenuo.

– O-ruk! O-ruk! Hej! Hej! O-ruk! – odjednom se začuše oštriritmički uzvici. Grupa ljudi vukla je putem vatrogasno crevo i



pumpu. Pomoli se još jedan šmrk za vodu. Šimamura ih je propustionapred a zatim potrčao za Komako.

Šmrk je bio star i drven. Ručni. Vukući ga, ljudi su se poređali jedan kraj drugog uz dugački konopac, a oko njih su se skupili oni

koji rukuju šmrkom koji je bio gotovo smešno mali. I Komako skrenu na kraj puta kada su dovlačili pumpu. U tom

momentu ugleda Šimamuru pa zajedno potrčaše napred. Gomila,koja je za momenat sišla s puta, sada ga ponovo preplavi i zatvori seza pumpom, kao trag koji ostaje za brodom. Šimamura i Komako subili samo delić te gomile koja je hitala ka zgarištu.

– Ipak ste trčali dalje? Iz radoznalosti?

– Kako to misliš? U svakom slučaju bojim se da se od tog šmrka

ne moţe mnogo očekivati, čini mi se da mu je više od sto godina. – Pazite da se ne okliznete!

– Da, stvarno je klizavo.

– Da, da... ali da vidite kako je ovde kada celu noć besnivejavica. Međutim, naravno, vi nećete doći! U takvim noćima sefazani i divlji zečići kriju kod ljudi!

Glas joj je bio zvonak i jasan kao da je ritam dobijao od povika

vatrogasaca i od bata ljudskih koraka. I Šimamura je osećao nekuposebnu snagu.

Odjednom se začu praskanje vatre. Plamenovi su se dizali uvispred njihovim očima. Komako je Šimamuru čvrsto drţala za lakat.Tamni, oniţi krovovi s jedne i s druge strane ulice s vremena navreme bi, uz blesak vatre, sinuli a onda opet utonuli u tamu. Ĉinilo sekao da su disali. Voda je sa zgarišta tekla kraj Šimamurinih iKomakinih nogu. Njih dvoje su stajali usred gomile kao da su oduvek

bili njen nerazdvojni deo. Miris zgarišta mešao se sa zadahom koji

kao da je dolazio od kuvanja čaura svilenih buba. Tu i tamo, ljudi su glasno prepričavali kako je došlo do poţara.Govorili su da je do poţara došlo zato što se zapalila filmska traka,

zatim, kako su decu jedno po jedno bacali dole sa sprata, kako, na

sreću, u hangarima nije bilo ni čaura svilene bube a ni pirinča. Ipak,činilo se kao da neki poseban mir sjedinjuje čitavo zgarište. Bilo je tokao da je poţar svima oduzeo moć govora, i da je, na neki način,svima koji su tu dojurili izbliza i izdaleka srce bilo iščupano iz grudi.S napetošću su iščekivali svaki šum vatre i svaki pisak pumpe. S

vremena na vreme pojavio bi se još poneko iz sela ko je zakasnio idozivao nekog od svojih rođaka.



Poneko bi se odazvao pa bi se tu i tamo začuli sretni glasovi. Tiglasovi bili su jedino što je na tom mestu i u tom trenutku ţivelo.

Vatrogasna sirena je prestala da zavija.

Šimamura se udaljio od Komako a da ga ona nije ni primetila.Strahovao je da će ih neko primetiti pa se zbog toga smestio iza nekedece. Deca su plašljivo ustuknula od gorčine koja je svugde zračila.Sneg im se topio pod nogama. Topio se i sneg pred ljudskim zidom i

pretvarao u mutnu lapavicu zbog vrućine, i zbog vode koja je tekla iz

šmrka.

Stajali su na poljani kraj skladišta čaura. Najviše ljudi koji sudošli glavnim drumom, uspelo je da se tu zaustavi.

Poţar je očigledno buknuo kraj samog ulaza gde je

kinoprojektor. Polovina skladišta, sa krovom i zidovima već je bilaizgorela, ali je okosnica od stubova i drvenih balvana još uvek stajalai dimila se. Kako je skladište bilo pokriveno šindrom, a i zidovi bili oddasaka, dim se nigde nije zaustavljao u svom tom prostranstvu. Krov,

koji je bio mokar zahvaljujući vodi iz šmrkova, nije goreo ali se vatra

uprkos tome brzo širila. Probila se sasvim neočekivano na različitamesta. Dok su sve tri pumpe brzo zasipale plamenove vodom, varnice

su prštale uvis a crni dim kuljao.

Varnice su letele po Kumovoj slami, a onda se rasprskavale.

Šimamura je osećao kako ga nešto uzdiţe prema Kumovoj slami. Dimse valjao Kumovom slamom a ona se spuštala prema zemlji.Ponekada bi se vrh vodenog mlaza koji je promašio cilj, drhteći,rasprskavao u svetlobelu vodenu paru, kao da se u njemu ogleda

svetlost Kumove slame.

Šimamura nije osetio kada mu se Komako pribliţila. Ona gaodjednom uhvati za ruku. Okrenu se prema njoj ne rekavši ništa.Zurila je u vatru a na njenom ozbiljnom licu, koje je bilo sve crveno od

uzbuđenja, drhtalo je treperenje vatre. Šimamura oseti kako mu se ugrudima diţe nešto uţasno. Komakina kosa, skupljena u punđu bilase olabavila, a vrat kao da joj se sav napeo. Ruke su mu bile tople a

Komakine vrele. Osećao je nekako da se bliţi njihov rastanak.

Vatra ponovo buknu na balvanima kod ulaza. Uperili su mlaz

vode na nju, a sada se stropoštaše grede i plamenovi vodene parepokuljaše naviše.

Svima odjednom nestade daha. Ugledaše kako se odozgoobrušava neko ţensko telo.



Skladište za čaure imalo je na prvom spratu galeriju za publikukao, recimo, u pozorištima. Ta galerija nije bila visoka. Telo je, zato,palo za tren. Ipak, to je bilo dovoljno da se jasno prepozna. Moţda ga

je bilo tako lako prepoznati i zbog toga što je pad bio tako neobičan.

Ĉinilo se kao da pada lutka. Odmah se moglo videti da je ţena unesvesti. Kada je telo udarilo u zemlju nije se čuo nikakav šum, apošto je zemlja bila raskvašena vodom iz šmrkova, nije se digla niprašina. Telo je palo tačno između vatre koja je još tinjala i ove koja

je ponovo buknula.

Jedan šmrk su usmerili tačno na vatru koja je još tinjala. Luktoga mlaza išao je poprečno. Ĉinilo se kao da na vrhu mlaza,odjednom, lebdi ono ţensko telo što je padalo. Telo je potpunovodoravno leţalo u vazduhu. Šimamura se trgao, ali nije osetio niopasnost a ni strah. Učinilo mu se kao da je to priviđenje iz nekogpotpuno nestvarnog sveta. Ono telo, ukočeno i kao bačeno u vazduh,postalo je savitljivo i meko ali je bilo nekako kao lutka, nekako

odvojeno od ţivota i bez ţivotne ţilavosti. Bilo je poput nečega u čemuse ţivot pomirio sa smrću. Šimamuru je jedino uznemirila pomisao dato ţensko telo ne padne, slučajno, glavom okrenutom nadole, i da jojse, moţda, kolena ili kukovi ne saviju, da to telo ne izađe iz svogvodoravnog mira. U jednom trenutku, učinilo se da bi telo moglo

pasti tako. Međutim, na kraju, ipak dodirnu tlo potpuno vodoravno.Komako kriknu kratko i bolno, i sakri rukama oči. Šimamura jenetremice buljio i nije čak ni trepnuo.

Kada je i Šimamura shvatio da je ta ţena koja je padala bilaJoko? Gomila je zabrujala i Komako je kriknula u istom trenutku.

Izgleda da je to bilo u istom času. Ĉini se da je u tom istom trenu ilist na Jokinoj nozi zahvatio grč.

Komakin krik kao da je presekao Šimamurino telo. Kada seJokin list trgnu u grču, Šimamuru prostreli hladna jeza sve do

noţnih prstiju. Obuzeše ga bol i tuga. Srce mu je jako lupalo. Grčenje lista jedva se moglo primetiti jer je istog časa prestalo.

Trenutak pre toga Šimamura je već video Jokino lice i njenkimono, čija je leđna strana bila ukrašena strelicama. Kada je leđimaudarila o zemlju, ivica njenog kimona doprla je do iznad kolena. Iako

je pala na zemlju, zgrčio joj se samo list na nozi, a ona je ostalapotpuno bez svesti. Dok se sve to dešavalo, Šimamura, u stvari, nijeni pomišljao na smrt; osećao je kako se ţivot polako menja u Joki.

Na galeriji sa koje je Joko pala, savijale su se neke odunutrašnjih greda i počele goreti nad njenim licem. Jokine oči, koje



su tako prodorno i lepo gledale bile su sklopljene. Brada joj je bila

malo isturena napred, a vrat ispruţen. Treperavi odsjaji vatrepreleteše joj nad bledim licem.

U tom momentu Šimamura se seti kako je u vozu kojim jedolazio ovamo u banju pre nekoliko godina, Komaki u posetu, videokako svetlo iz polja i planina prelazi preko Jokinog lica, i oseti kako

mu grudi drhte. Osetio je kao da se u tom trenu osvetljava sve ovo

vreme koje je proveo sa Komako. Bilo je tu nečeg neopisivog,neizrecivo bolnog i tuţnog.

Komako se otrţe od Šimamure. Bilo je to gotovo istog trenakada je kriknula i pokrila oči rukama. Ĉinilo se kao da je gomila jošuvek bila bez daha.

Komako se sada vrati prolazeći pravo između raštrkanihugljenisanih greda, mokrih od vode, vukući za sobom svoj dugi, gejšinkimono i posrćući. Ona podiţe Joko na grudi. Pod njenim potpunoizobličenim očajničkim licem visila je Jokina glava. Joko je izgledalapotpuno odsutna duhom, kao da joj se duša već vinula u nebo. AKomako je izgledala kao da u naručju drţi ţrtvu za prinošenje, ilisvoju kaznu.

Narod provali napred i skupi se oko njih dve uz glasne povike.

– Odlazite! Odlazite, molim vas!

Šimamura začu Komakine uzvike.

– Ova devojka je poludela! Poludela je!

Šimamura je pokušao da se pribliţi Komaki koja je tako vikalakao izbezumljena, ali ga nekoliko ljudi, koji su Joko otrgli iz

Komakinog zagrljaja, odgurnu i on se zatetura. Povrativši oslonac,Šimamura pogleda u nebo, a Kumova slama, kao da se uz moćnuhuku obruši i pohrli mu u grudi...



JASUNARI KAVABATA (1899-1972)

Dobitnik Nobelove nagrade za knjiţevnost 1968. godine,Jasunari K avabata, prošao je teţak ţivotni put. Rođen je 1899.godine kod Osake. Ostao je siroče već u drugoj godini ţivota. Smrtroditelja kao gotovo i svih bliţih rođaka u doba ranog detinjstva,ostavila je neizbrisive tragove na čitav Kavabatin ţivot i knjiţevno

stvaralaštvo. Kavabata je, već kao petnaestogodišnjak, svoju bogatu

knjiţevnu karijeru otpočeo pisanjem dnevnika, koji je nešto kasnijeobjavljen pod naslovom Dnevnik petnaestogodišnjaka.74

U tom biseru u nizu njegovih dela, Kavabata nam prenosi

sećanje na smrt svoga dede. Potresno i sa dubokim, već razvijenimknjiţevnim smislom, Kavabata opisuje pomoć i negu koju je pruţaodedi na samrtničkoj postelji. Gotovo neshvatljiv realizam za to

njegovo ţivotno doba. Ovaj dnevnik pokazao je da je reč o izuzetnoobdarenom piscu koji moţe stvoriti dela jedinstvene lepote ineprolazne vrednosti. Dok je kao gimnazijalac ţiveo kod daljihrođaka u tokijskoj četvrti Asakusa, doţiveo je ono što je zatim opisaou čuvenoj noveli Igračica iz Izua. Ova Kavabatina izvanredna novela

objavljena je u časopisu „Bungei đidai”, čiji je, sa JokomicuomRiičijem, bio osnivač, i gde je 1925. godine radio kao članredakcijskog odbora. Ova novela je prvi izvanredni primer

Kavabatine blistave elokventnosti, ali istovremeno i jedne uzdrţane,

neţne proze. Kavabata nam Igračicom majstorski oţivljava doţivljajesvoje rane mladosti, i tuţne i senzualne.

Kavabata je 1920. godine počeo da studira japansku literaturuna Tokijskom carskom univerzitetu. Već naredne godine počinje daobjavljuje u časopisu „Šinšićo” (šest kraćih nastavaka). U to vreme seupoznaje sa Kikući Kanom, poznatim knjiţevnim kritičarem, koji je1923. godine osnovao časopis „Bungei Šunđu”. Kavabata se tih danaupoznao i sa Jokomicuom Riičijem. Po diplomiranju na Tokijskom

74 Prema traicionalnom računanju goina života u Japanu, smatra se a ete puni prvu goinu života u

momentu kaa se rađa. Potrebno je, akle, uvek umanjiti takav broj za jean.



carskom univerzitetu 1924. godine, Kavabata se pridruţio grupivrsnih mladih knjiţevnika na čelu sa Kataoka Tepeijem,

Jokomicu Riičijem i drugima, radi osnivanja časopisa „BungeiĐidai” („Knjiţevno doba”). „Bungei Đidai” je postao literarno glasilo

ove grupe knjiţevnika, svojevremeno poznatih kao neosenzualisti. Tidaroviti pisci su svojim radovima označili jedan novi knjiţevnipravac, novi vid stvaralaštva, šire poznat pod nazivom „knjiţevnostosećanja”. Kao i ostalim piscima koji su pripadali ovom značajnomknjiţevnom pravcu, i Kavabati je jezik sluţio u prvom redu kaosredstvo za knjiţevnoumetničko prenošenje doţivljaja, koliko jemoguće, izvan organizovane svesti i logičkog sistematizovanja.Kavabata je, unoseći duh i misaonost, svojim izuzetnim talentomuspeo da prebrodi opasnosti čistog evociranja i običnog opisivanjadoţivljenog. Tako doţivljeno Kavabati sluţi samo kao povod da seiskaţe osećanje i stvori duhovni odraz.

Kavabatin osnovni teorijski doprinos platformi ove knjiţevnegrupe bio je rad Nova stremnjenja avangardnih pisaca, objavljen

1925. godine, u kome Kavabata govori u prilog novim shvatanjima,

novoj osećajnosti, novom izraţavanju i novom stilu. Jako naglašavavaţnost osećanja percepcije, naročito za prozaistu. Kavabata seuglavnom usredsređuje na isticanje potrebe rađanja novog jezika koji

će zameniti postojeći, po njemu, beţivotni objektivni, pripovedački jezik. Kavabata se u ovom radu sluţi terminima kao što su:„dadaistički”, frojdovski”, „slobodno asocijativni”, „subjektivni”,„intuitivni” i „senzualni”, ali nijedan od njih ne definiše, tako da miostajemo u nedoumici šta oni njemu, konkretno, znače. Sasvim je

jasno da se zalaţe za jezik novog japanskog romana i proze uopšte,koji bi bio u stanju da direktno prenosi i transponuje kompleksno

stanje čovekovih misli, osećanja i čulnih iskustava. Kavabata smatrada umesto sintaksički savršenih rečenica, pripovedač sam, ili njegovi

junaci, treba da. govore nekada nedovršeno, fragmentarno, što bi, nesamo tačnije transponovalo pripovedačevu zamisao u toj određenojsituaciji, nego bi i čitaocu dalo puniju sliku ličnosti, njihovog sveta,njihovih vrednosti i njihovog poimanja ţivota uopšte. U takvom

jeziku objekat ne bi još bio rastavljen od subjekta, još ne bi biloizvršeno ono nasilno cepanje, po Kavabatinom osećanju, prirodnog

jedinstva sveta, čoveka i umetnosti. Da bi učinio jasnijim ono što ţelida nam kaţe i za šta se ovim svojim radom zalaţe, Kavabata je daonekoliko pojednostavljenih, ali ipak veoma rečitih, primera. Tako

Kavabata smatra da je rečenica „moje oči su bile crvene ruţe”,



izraţajno i poetski u svakom smislu superiornija od rečenice „moje očisu videle crvene ruţe”. Kavabata u ovome nije bio jedini iz svojegrupe, jer su se i drugi, a posebno Kataoka Tepei, zalagali za,

uglavnom, slične pravce menjanja poetskog izraza. Glavna teškoća,

međutim, leţi u tome što se to što su oni predlagali, posebno izvanokvira japanskog jezika, nije moglo smatrati prihvatljivim. A i u

japanskom, i pored svih njegovih osobenosti koje pogoduju poetskom

izrazu, kao što su, da nabrojimo samo osnovne, nepreciznost,vazdušastost, česta izostavljenost subjekta, velika ograničenostgramatičkih vremena i promena reči, teško da je to za šta su se onizalagali moglo biti postignuto tako namerno ili veštački. Ipak, sobzirom da se u to vreme vodila opšta borba za obrazovanje jednognovog sloja, ili sfere upotrebe u okviru japanskog jezika, koji bi

odgovarao novim potrebama prevođenja zapadne literature iizraţavanja svega onoga što su potpuno promenjeni ţivotni uslovi uJapanu doneli, Kavabata i njegovi saborci dali su značajan doprinosstvaranju nove osećajnosti i nove lepote u japanskom jeziku koji jetako izrastao i bogatio se.

Interesantno, iako je Kavabata smatrao da se zajedno sa

ostalim neosenzualistima bori za nešto što je, u suštini, došlo saZapada i za njegovo uvođenje u japansku poetsku reč, to je, u stvari,

bilo daleko dublje usađeno u, da tako kaţemo, iracionalnojosećajnosti Istoka, posebno u poetskoj tradiciji samog Japana. Naprimer, Kavabata se, u suštini, zalagao da poetski jezik oplemeni

sugestivnošću i evokativnošću, naglim obrtima i slobodnimpoređenjima, a sve su to osobine koje sačinjavaju samu srţ japanskehaiku i vaka poezije. U tom smislu one su upravo japanske, i,

evropski nadrealisti su u stvari, i traţili svoje nadahnuće i svojemodele u tim japanskim tradicijama. Ĉini se da su Kavabata i drugineosenzualisti, u to vreme još veoma mladi i, uprkos svom oskudnom

opštem znanju i civilizacijskom poimanju, ili, moţda baš zbog takvogoskudnog poimanja, bili previše okrenuti modernizaciji japanskeumetnosti i kulture, da bi shvatili pravu vrednost njene ogromne

nasleđene riznice. Kada je Kavabata to vremenom shvatio, kao da jecelog ţivota pokušavao da okaje taj svoj greh iz mladosti. Srećom, on

je to ipak relativno brzo uvideo. S obzirom na to, prosto je

neshvatljivo posmatrati kako su on i njegovi saborci iz tog ranog

perioda prevideli čak i tako očigledne uzročnosti kao što je odnosizmeđu evropskog imaţizma i japanske knjiţevnosti, posebno

kineskih ideograma.



Kavabata se sam nalazio pod jakim uticajem neosenzualizma

nekih desetak godina posle pisanja ovog svog teorijskog rada.

Pomenućemo ovde samo neke njegove proze koje su karakterističneza ovaj period hrabrog iskušavanja raznih izraţajnih mogućnosti:

Duh ruţe, objavljeno 1927, Igla i staklo i ţaba (1930), Kristalnafantazija (1931), Junak sahrane (1923) i Grupa Kurenai iz Asakuse

(1929).

Pored navedenih dela predratnog Kavabatinog stvaralaštva,ističu se i Ptice grabljivice i divlje zveri i Sneţna zemlja, koja su

odmah doţivela veoma zapaţena priznanja, kako knjiţevne kritike,tako i širokog kruga čitalaca i istakla se odličnim stilom i izrazomzrelog stvaralaštva talentovanog pisca, sa manirom izraţavanjasopstvenog duhovnog viđenja. Tokom Drugog svetskog rata Kavabata

je pisao vrlo malo. Posvetio se, uglavnom, čitanju dela klasične japanske knjiţevnosti.

Posle rata počeo je da piše mnogo, razvijajući u novim delimaranije započeti način duhovnog i knjiţevnog izraţavanja. Uposleratnom periodu njegovog stvaralaštva nastalo je više značajnijihdela.

Kavabata piše roman Hiljadu ţdralova (1949. godine), Zvukeplanina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Sporednu ulicu,

Ĉoveka iz Tokija i Supruzine misli (1954). Nastavljajući veoma plodnu aktivnost iz 1954. godine,

Kavabata 1955. godine objavljuje Usred rođenja jednog čoveka, pričuRoman satkan od snova, Domašaj tuge i ostalo, Ţenu u kolima. 1954.i 1955. godine su izuzetno plodne Kavabatine godine. To je polet

iskusnog pisca snaţne erudicije i suptilnih osećanja, majstoraprefinjenog stila i snaţnih misli koje čitaoca teraju da i sam počne darazmišlja o ţivotu, ljubavi, prolaznosti, suptilnim ljudskimosećanjima radosti i tuge, o sreći i bolu, o patnji i blagodeti, oprijateljstvu i mrţnji. Sve je to snaţno utkano u dela ovog velikogmajstora pera. Sva Kavabatina dela zajedno predstavljaju divnu

knjiţevnu celinu, celinu koja je nalik na niz japanskih bisera gde sesitniji slaţu sa krupnijima stvarajući zajedno izuzetnu, istančanulepotu.

Januara 1956. godine objavljuje priču Ona zemlja, ova zemlja, umartu publikuje Lav i devojčica, a zatim Biti ţena, Večernja rumen,Jednog dana.

U avgustu 1958. godine objavljuje delo Evropa, a u januaru1958. GradHiura, zatim Drvored i Ono što muškarci ne rade.



Vredno je pomenuti još izvestan broj priča i novela objavljenihposlednjih desetak godina Kavabatinog stvaralaštva. Tako je u toku1959. godine objavljeno delo Veliki pesnik koji stremi daljini, zatim

Uspavana lepotica, roman Lepota i tuga, Stari grad. U oktobru 1692.

godine objavljena mu je novela Vodeni tok opalih latica. Godine 1963.objavljuje novelu Među ljudima, a 1965. godine priču Tamajura inovelu Jedna ruka. Ovakva delatnost se nastavlja i nekoliko sledećihgodina, gotovo do piščeve smrti.

U svojoj zemlji, već u predratnom periodu, smatran je najvećimţivim japanskim prozaistom. Godine 1948. Kavabata je predsednikPEN kluba; 1954. je izabran za člana Japanske akademije umetnosti,a 1958. za potpredsednika Međunarodnog PEN kluba. Godine 1960.dobio je nagradu francuske vlade za knjiţevni rad, i, konačno, 1968,Nobelovu nagradu za knjiţevnost. Mnogi radovi ovoga stvaraoca

japanske i svetske knjiţevnosti prevedeni su na strane jezike i dobrosu poznati i cenjeni širom sveta.

I pored teţnje za originalnošću i forme i sadrţine, uKavabatinom delu se oseća uticaj izvesnih knjiţevnih prethodnika, ai savremenika. Neophodno je istaći da Nacume Soseki (1867-1916)

naslednik romantizma Kuniknde Doppaa (1871-1908) zauzima

posebno mesto među njima. Ovome osećajnom piscu ostaju strane

razne škole naturalizma (Sizamaki Toson, 1862-1943) iantinaturalizma (Mori Ogai, 1862-1922), kao i već socijalnoorijentisani japanski pisci (Arišima Takeo, 1878-1923) i drugi. Mada

je bio, bez sumnje, jedan od najvećih idealističkih romanopisaca,

Nacume Soseki nije za sobom ostavio učenika koji bi nastavio njegovodelo. Sizamaki Toson je preuzeo vođstvo knjiţevne grupe „Rići”. Utom knjiţevnom previranju novi realizam je pretrpeo jak uticajidealizma. Došlo je do sinteze ovih pravaca, pa je japanski roman

ponovo stekao relativno jedinstvo stila. To proţimanje u japanskoj

knjiţevnosti pomenutog perioda dovelo je do toga da karakterniroman dobije autobiografske elemente. Prevladava pripovedanje u

koje se unose lično iskustvo i neposredni doţivljaji. Nastaje određenasklonost i ka socijalnoj temi i ka preplitanju knjiţevnih isocijalnopolitičkih datosti. Ponovo se budi teţnja ka određenomstepenu psihološke analize, u čemu je Nacume Soseki bionenadmašan. Ovakvo proţimanje raznih pravaca i streml jenja u

japanskoj knjiţevnosti prvih decenija ovoga stoleća, a posebno jasnaprimesa idealizma, usmeravaju, u to vreme, izraţeni realizam. Mnogi

japanski pisci iz prve polovine ovoga stoleća odlikuju se ovom



usmerenošću. Nesumnjivo, i delo Kavabate Jasunarija rezultat je

ovih opštih kretanja u japanskoj knjiţevnosti bez obzira na ličnunaglašenost stila, neponovljivi talenat i jedinstveno majstorstvoizraza.

Kad god sam Kavabata pokušava da odredi suštinu svogaumetničkog uverenja, njegov kredo ostaje neuhvatljiv. Tako, na

primer, Kavabata u biografskom delu Moj ţivot pisca, 1934, izbegavada se odredi, da sebe definiše kao pisca. Kavabata daje samonagoveštaj onoga što predstavlja njegov literarni kredo, analizirajućiefekte koje je rano saznanje o smrti proizvelo na njega i njegovu

maštu. To je bilo saznanje o smrti roditelja, babe i, posebno, dede,koji ga je podizao u danima ranog detinjstva, kao i vest o stradanju

drugih njemu dragih bliskih lica u velikom zemljotresu u Tokiju i

okolini 1923. godine (veliki Kanto zemljotres). On piše: „Ne mogunikada da se oslobodim osećanja da sam besciljna lutalica. Stalnosanjam, ali nikako ne mogu da utonem u svoj san, uvek sam budan

dok sanjam.” Kavabata smatra da ga ta smrt što progoni čini bliţimDostojevskom, a udaljava se od Tolstoja. On zatim ističe: „Ljubav jeza mene jedina nit koja sve drţi zajedno”. Sam Kavabata na taj načinispoljava protivurečnosti svoje filozofije u odnosu na pisce koji suimali jasne stavove, svoju ideologiju, kao što su to bili, recimo,

marksistički orijentisani pisci. Međutim, u Kavabatinim mislima čakni ljubav ili lepota ne predstavljaju apsolutne vrednosti koje se mogu

odrediti i misaono jasno uhvatiti. Za Kavabatu ţivot predstavljavetar i vodenu struju niz koje se moţe pustiti i sasvim im se predati.

Ovu upornu pasivnost, koja u najvećoj meri karakteriše i njegovumisao i njegovo delo, a i njegov stil, ne deli veći broj savremenih

japanskih pisaca, ali ona zauzima značajno mesto u japanskojknjiţevnoj tradiciji. Međutim, Kavabata je ipak izvršio snaţan uticajna neke mlade talentovane japanske knjiţevnike, a u prvom redu na

Mišimu Jukija i Savano Hisaoa. Delo japanskog nobelovca dosta se razlikuje ne samo od

evropske već i od same japanske prozne knjiţevnosti njegovog doba.

Od vremena kada se (početkom dvadesetih godina 20. veka) na jedan poseban način pridruţio „neosenzualističkom” pokretu,Kavabata je postao poznat po svom jedinstvenom lirizmu. Njegov

značajan doprinos bogatoj knjiţevnoj tradiciji Japana ogleda se uizrazitom poetskom stilu i delikatnoj osećajnosti, kombinovanoj snekom vrstom hladnog i posebno distanciranog pogleda na humanost

i pitanja čoveka. Osećanje usamljenosti i otuđenosti, stečeno još u



ranom knjiţevnikovom detinjstvu, otvorilo je put seti kojom odišu idela napisana u zrelim godinama njegovog stvaralaštva. No, ova seta,na poseban umetnički način upotrebljena, kao topli i meki plašt,obavija oštro analitičko, duboko Kavabatino misaono– filosofsko

poimanje sveta i čovekove uloge u njemu. Kavabata je u mladosti ţeleo da postane slikar. Ova ţelja kao

da mu se najpotpunije ostvarila pisanom rečju. Kavabatinaelokventnost se stvaralački usklađuje sa senzualnošću na način kojiobjedinjuje odlike haiku pesme i knjiţevne proze, i, koji ih,istovremeno, prevazilazi. Prevazilazi ih, jer Kavabatin jedinstveni

knjiţevni prosede kod čitaoca stvara, pre svega, izuzetno snaţnu,gotovo dvodimenzionalnu optičku viziju svega onoga što njegove reči,birane poput reči kakve klasične haiku pesme, evociraju; a zatimpočinje da pleni ogromna dubina i zrelost Kavabatine misaonosti koja

se, da tako kaţemo, oslobađa u drugom talasu.

Kavabatina ljubav prema kaligrafiji u priličnoj meri određujenjegov estetski izraz i jezik, jer su ova dva elementa u japanskom

nerazdvojna zbog ideogramskog pisma.

Slikarska je i upotreba obilja takoreći irelevantnih pojedinosti iprizora koji, u stvari, ispunjavaju Kavabatine stranice poput

slikarskog platna. Tako se, na primer, niţu slike kao što su uginuli

moljac, kedrov šumarak, vilini konjici, cveće, reka, srebrnasti cvetovikaje, ruska prodavačica i slične, koje se ređaju jedna za drugom,ispunjavajući tako više uzastopnih pasusa u Sneţnoj zemlji, koja sepred nama odvija poput nekog kaligrafskog, slikarskog i pesničkogsvitka, ili sva tri u jednom, što je slučaj u japanskoj umetničkojtradiciji. Veliki pesnici su kaligrafski ispisivali svoje stihove, nekada

ih čak i dopunjavali slikom urađenom u sumie tehnici (kaligrafskimtušem), a slikari su neretko dopunjavali svoje delo nekim prigodnimstihom, svojim ili tuđim. U tom smislu je jedinstvo različitih

umetničkih izraza daleko prisutnije i daleko dublje ukorenjeno u japanskoj tradiciji, nego što to na prvi pogled izgleda. I u načinu nakoji Kavabata predstavlja svoje likove, odraţava se japanskaumetnička i slikarska tradicija u svom najboljem vidu. Na primer,

kroz lik Komako, Kavabata kao da nam dočarava jednu odMoronobuovih ili Utamarovih lepotica sa njihovih ukijoe drvoreza,

koji su u Japanu u 17. i 18. veku dostigli vrhunac. Setimo se samo

poznatih drvoreza Ĉuvene lepotice iz šest najboljih kuća, Desetlepotica, Kurtizana ili Dani i sati devojke. Komako kao da je upravo

sišla sa neke od ovih slika. Kavabata je posebno voleo drvoreze iz



serije Sedam ţena koje se doteruju, i nije nimalo slučajno što jeKomako toliko nalik na njih i po svojoj čistoti (seikecu) kojuKavabata toliko naglašava, i po potkimonima jarkih boja koji joj sevide pri pokretima ruku, i po okovratniku kimona koji ona razdrljuje

da bi brisala sneţno beli zanosni vrat... To su sve motivi koji kao dasu pravo sa Sedam ţena zakoračili u Kavabatinu prozu, kojom onsjedinjuje slikarstvo sa knjiţevnošću.

Zvuci i glasovi su veoma vaţni za Kavabatino stvaralaštvo.Kako i sam Kavabata kaţe, on je najlepša dela klasične japanskeknjiţevnosti kao što su Legenda o Genđiju i Makura no soši čitao

jednostavno zbog lepote zvuka njihovih reči. Nikada nije, kako ističeu svojim sećanjima, mogao da previdi, odnosno da ne čuje, zvuk reči iharmoniju koju je taj zvuk stvarao. To naročito dolazi do izraţaja unjegovom ranom stvaralaštvu. Deda je na umoru bolno zapomagao.Za Kavabatu to je najadekvatnije sublimiralo čitav njegovusamljenički, očajnički vapaj za roditeljima koje gotovo i da nijeuopšte pamtio. Kavabata je duboko osećao tu beskrajnu udaljenostkoja vlada među ljudima, i koja je prisutna u svim njegovim delima, anajbolje se očituje upravo glasovima i usklicima koji kao da nastojeda ovu daljinu premoste. On je tu daljinu najbolje osetio u

sopstvenom detinjstvu i mladosti, i shvatio da jedino ljubav moţe

odgovoriti na očajnički zov koji izbija iz njegovog pera. Tako ljubav iispitivanje njene suštine postaju središna tema svega što je Kavabatastvorio.

Tematskim izborom, Kavabata pokušava da analizira problemuloge ţene, kako u ţivotu uopšte, tako i u Japanu njegova doba, koji

prolazi kroz period brze, ali selektivno sprovođene evropeizacije. PoKavabatinom shvatanju, ţenina uloga je ključna u ţivotu uopšte.Kroz ţenu u ţivot ulazi ljubav, touet ljudskog ţivota. Ţena je ljubav;ţena je lepota, ţena je savršenstvo. U ţeninim se rukama nalaze svi

ključevi ţivota. Stoga je ţena uvek predmet, uvek šite (glavni junak)Kavabatinih dela.

Kavabata posmatra japansku ţenu u društvenom miljeu, ukome, po njegovom uverenju, ona biva još uvek sputavanatradicionalnim normama ponašanja i okamenjenom ulogom u ţivotu,i tako onemogućavana da svoju ţivotnu energiju uključi u preobraţajzemlje u trenucima koji su za Japan bili odsudni. Kavabatine

junakinje su često potpuno bezlične. Mi ne znamo, u stvari, kakve suone kao osobe, kao da prosto nemaju svoje posebno lice. Zapaţamo

jedino jednu vrstu takoreći dečjih ţenskih likova. Dečjih u smislu



njihove neoformljenosti i nesposobnosti da iskaţu svoju ličnost krozaktivno učešće u ţivotu koji ih okruţuje. Takve su na primer, Joko u

Sneţnoj zemlji, Kjoko u Mesecu na vodi, Fuđiko u Ponovnom susretu,Kikuko u Zvuku planine, i mnoge druge. Moţda su njihovi likovi tako

neodređeni, neizdifirencirani zato što Kavabatu, u stvari, višeinteresuje njihov poloţaj i funkcija u tradicionalnom društvu koje imi nije dopuštalo neku individualnost. Ta još neoformljenaindividualnost koja provejava kroz Kavabatina dela kad god se

pojavljuju ţenski likovi, čini se da je upravo njegov nenametljiv,slikarski način da nam predstavi svu teţinu poloţaja ţene u Japanunjegovog vremena.

Kavabata, baveći se malim ljudima, slika društvo u kome ţivi iispisuje njegove tokove. To najrečitije govori o Kavabatinomfilozofskom i političkom opredeljenju koje on sam kao da i nije svesnouspeo da dovoljno iskri stališe, ali koje nam kroz njegova dela postajesasvim jasno. Pre svega, očigledan je kontrast smene atmosfereSneţne zemlje i uzburkanih, militarističkih godina Japana u vremekada je Sneţna zemlja nastajala. U takvim društvenim uslovimapojava priča, koje su kasnije sjedinjene u Sneţnu zemlju, kod

japanske čitalačke publike izaziva veliko uzbuđenje. Ĉitaocima kaoda se kroz te priče ukazivalo osećanje spasa, osećanje da ima izlaza iz

teške atmosfere ţivota oko njih, koji ih je prosto gušio. Situacija uJapanu je bila posebno teška posle početka rata u Kini. I samKavabata je bio svestan utiska koji njegove priče ostavljaju načitalačku publiku, i to u najširem smislu. U svojim sećanjima, onpiše: „U vreme rata, kako je to čudno, često su mi pisali japanski vojnici koji su bili daleko od otadţbine. Pisali su mi kako ih mojeknjige, koje su im slučajno dopale u ruke, jako uzbuđuju i stvarajuogromnu čeţnju za domovinom. Oni su mi zahvaljivali i izraţavalisvoje divljenje. Izgleda da su im moja dela stvarala misli o rodnoj

zemlji, o Japanu”.75

To Kavabatino opredeljenje dolazi od njegovog majstorskog

otkrivanja duhovnog ustrojstva čoveka i društva, i to ne toliko krozono što je vidljivo, koliko kroz onaj prostim okom nevidljiv ţivot. Takoon zapaţa i umetnički transponuje one, naizgled, nevaţne detaljekoji, zajedno i u kombinaciji sa onim što je i na prvi pogled uočljivo,stvaraju jednu do tančina preciznu i vernu, lepu i prefinjenu slikuţivota.

75 K. Reho,Jasunari Kavabata „Progres”, Moskva 1971, strana 11.



* * * * *

Sneţna zemlja je poetski roman sa ljubavnom tematikom, čija jeradnja vremenski i prostorno određena Japanom početkom tridesetihgodina ovoga veka. Ovaj roman je posebno pomenut prilikom dodele

Nobelove nagrade Kavabati, a odlikuje ga i rekordan broj prevoda (do

sada je registrovan 61 prevod u zemljama širom sveta).76

U ovom romanu Kavabata slika ţivot tokijskog bogatašaŠimamure, rastrzanog, s jedne strane, ljubavlju prema dvemaţenama, Joko i Komako, i, sopstvene nemoći da jasno odredi putanjusvog ţivota, s druge. Joko je za Šimamuru oličenje neuhvatljive

čistote i savršenstva, kome on, od momenta kada je prvi put ugleda uvozu, teţi da se nekako pribliţi, osećajući da je čistota upravo ono začim on traga kako bi svoj ţivot ispunio pravim vrednostima.

Pronikavši do same srţi Šimamurinih osećanja prema Joko,

Kavabata traga za suštinom lepote, koju on shvata kao čudesni spojčistote i savršenstva. Otkriti ovu lepotu i poistovetiti svoje biće sanjom, predstavlja za Kavabatu pravi cilj čovekove egzistencije naZemlji. Pri tome, čoveka ovom cilju vodi isključivo ljubav –

akumulirana ukupna ţivotna energija koja funkcioniše kao glavnispiritus movens u ljudskom ţivotu.

Ispitujući prirodu Šimamurinih osećanja prema Komako,Kavabata nam iznosi svoju viziju činilaca koji čoveku oteţavaju ilionemogućuju dostizanje savršenstva, koje Kavabata vidi kao put doharmonije između čoveka i univerzuma – tog osnovnog cilja, te

fatalne solucije na čijoj neophodnosti počiva celokupno konfučijanskopoimanje sveta.

Komako voli Šimamuru svim svojim bićem i spremna je nasvaku ţrtvu kada je on u pitanju. Međutim, on nije u stanju da jeistinski voli. Među njima ne moţe da poteče ona prava ljubav kojavodi ka poistovećenju čoveka sa savršenstvom i njegovimsjedinjenjem sa opštom harmonijom prirode, jer se Komako javlja kaooličenje svih tamnih, inertnih, negativnih sila koje, u terminologiji

filosofskih postulata jina i janga, predstavljaju sile jina, koje stoje iza

svega onog što je negativno i inertno u svetu, i iz čije se neprestanedijalektičke suprotnosti sa silama janga, koje su sve ono što je

76 Modern Japanese Literature in Translation, A Bibliography Comiled by The International House of Japan

Libarz, Kodansha International Ltd, Tokio, 1979, str. 106-107.



aktivno i pozitivno, rađa sve, celokupna fenomenologija, kakoljudskog društva tako i ukupnog univerzuma. Jinjang dijalektikastoji u osnovi kineske filozofije kao takve, a posebno u osnovi svih

vidova konfučijanskog i neokonfučijanskog pogleda na svet, koji su

bili od presudnog uticaja za oformljenje Kavabatinog odgovora navečno egzistencijalno pitanje, koje se uvek iznova postavlja u svakompravom umetničkom delu, a to je, zašto čovek, pre svega, uopšte ţivi,a ako se ţivi sa ciljem, zašto onda ţivi tako bezvredno i mizerno?Drugim rečima, Kavabata u Sneţnoj zemlji traga za odgovorom napitanje kako da se čovek oslobodi, kako da se uzdigne, realizujućiogromne potencijale koji umetnik oseća, u njemu ţive, ali, koji,ometani svim onim nejasnim, neuhvatljivim negativnim silama

ţivota, teško izbijaju na površinu. Kavabata nam uliva veru u

neminovnost konačnog trijumfa čovekovog oslobođenja kada na krajuSneţne zemlje slika Šimamuru koji se, ugledavši Jokino umiruće lice,u Komakinom naručju (Joko je nastradala u poţaru), toga momenta,najednom, i bez i najmanje trunke svesnog napora, oslobađa svojeljubavi prema Komako. Oseća kako se sve te godine mučne opsesijestapaju u beznačajnost trena koji munjevitom brzinom iščezava iznjegove duše. On je oslobođen, obuzima ga sila prave ljubavi iosećanje sjedinjenja sa lepotom i savršenstvom vaseljene. On diţepogled prema nebu ovenčanom zvezdama Mlečnog puta sa kojima jesada zauvek jedno.

Sneţna zemlja objedinjuje elemente Kavabatinogneosenzualizma i njegovog haiku stila koji se odlikuje

suprotstavljanjem trenutnog večnom, nedorečenošću i mnogimdrugim poetskim osobinama.

Kavabata je u januaru 1935. godine napisao dve međusobnopovezane kratke priče i objavio ih u dva različita knjiţevna časopisa.Prva je bila Ogledalo večernjeg pejzaţa, a druga, Ogledalo belog

jutra. Ove dve priče, uglavnom, odgovaraju početnim epizodamaSneţne zemlje, i predstavljaju početak romana. Kavabati je trebalo14 godina da uobliči Sneţnu zemlju i da nam je daruje u sadašn jem

obliku.

Kavabata se u Sneţnoj zemlji veoma vešto sluţi tokom događajada bi dočarao gotovo neprimetno ali neumitno prolaţenje vremena.Tome doprinosi i povremeno vraćanje unatrag, a i pominjanjeŠimamurinih poseta kao „tri u tri godine”, što je, u stvari, hronološkinetačno, ali kod čitaoca stvara još ubedljiviju sliku difuznostivremena i njegovog toka. Ovaj tok vremena, koji predstavlja jedan od



tematski vaţnijih elemenata Sneţne zemlje Kavabata uvodi već nasamom početku sluţeći se čuvenom slikom ogledala. Šimamura setrudi da se priseti izgleda devojke koju će uskoro ponovo videti. Onprevlači rukom preko zamagljenog prozora voza i kaţiprst njegove

leve ruke odjednom „postaje vlaţan od njenog dodira”. U liniji koju jetako na prozoru povukao, pojavljuje se jedno oko, oko devojke koja

sedi na suprotnom sedištu. Prošlost i budućnost su tako nerazlučivosjedinjene.

Kavabata se veoma nenametljivo sluţi simbolikom, kakoogledala tako i imena ličnosti. Tako Joko znači „devojka lišća”, i ona

je zaista simbol svega onog nedodirnutog i neostvarenog, prolaznog

kao što je lišće koje u jesen opada i odlazi u nepovrat. Komako, koja je sva od krvi i mesa, znači „devojka kao mladunče”, što simbolišenjenu ţenstvenost i povezanost sa plodnošću i polnošću. Šimamuruprivlače obe, i to već dok samo prevlači prstom preko tog prozorskogokna. Međutim, on ni do kraja Sneţne zemlje nije u stanju da se upravom smislu, poistoveti ni sa jednom ni sa drugom.

Na kraju Sneţne zemlje pominje se sjedinjavanje Šimamure sazvezdama Mlečnog puta. Na ovom mestu je nejapanski čitalac uposebno teškom poloţaju, i nije u stanju, i pored najbolje volje, daprati Kavabatinu simboliku. Pojam Mlečnog puta, u Japanu je

neraskidivo vezan sa legendom o Tanabati, u kojoj se govori o dvemazvezdama, Kengju i Šokuđo, koje su se toliko volele, da ih je glavnoboţanstvo, da bi ih nekako razdvojilo i obezbedilo da obavljaju svojeduţnosti, stavilo na dva suprotna kraja Mlečnog puta i dozvolilo da sesamo jednom u godini sastaju. Taj njihov sastanak određen je za noć7. jula, što se i danas u Japanu slavi. Japanski čitalac, kome je ovalegenda poznata od detinjstva, odmah će shvatiti njenu sličnost sasudbinom ljubavi koja spaja Šimamuru sa Komako, ali i Kavabatinuironiju i sarkazam. Jer, Šimamura ne radi ništa, i kada bi to hteo,

mogao bi da sa voljenom ţenom bude kada zaţeli. Ipak, on je došao„tri puta u tri godine”. Evociranjem ove legende na kraju romana,Kavabata kao da ţeli da istakne da je čeţnja neraskidivi elemenatljubavi, čak i onda kada to, naizgled, ne bi moralo da tako bude, i da

je samo njena retka ispunjenost, u stvari, neminovna.

Nešto kasnije, Kavabata objavljuje roman Velemajstor. Uromanu Velemajstor, koji ima karakter umetnički transponovanogdnevnika ili hronike jednog veoma specifičnog šampionata drevnedalekoistočne igre go, koji je 1938. godine odrţan podpokroviteljstvom dvaju najeminentnijih japanskih dnevnih listova,



Kavabata prati, iz poteza u potez, igru jednog od nenadmašnihvelemajstora svih vremena i mladog protivnika. „Nepobedivi”velemajstor svih vremena gubi finalni meč na ovom šampionatu.Pošto se meč odrţava jedino zato da bi se udahnuo ţivot jednoj

drevnoj igri koja odumire, u Kavabatinom delu poraz starog majstoradolazi kao simbol neodrţivosti tradicije i neminovnosti njenog

ustupanja pred neumitnim zakonitostima modernog doba, koje je

polovinom prošlog veka u Japan došlo nasilno i iznenadno. Kavabataovim svojim romanomhronikom najsuštinskije iskazuje svu dubinubolnog jaza koji je u duši Japanaca izazvala evropeizaci ja sredinom

19. veka nametnuta kao jedini mogući izlaz, kao manje od dva zla, usituaciji kada je američka flota, pod pretnjom upotrebe sile,isforsirala svoj ulazak u Tokijski zaliv. Japan se otvorio prema uplivu

zapadne civilizacije pod surovom pretnjom topovskih cevi. Kavabatau ovom romanu analizira mnoge psihološke i kulturološke odlikenove, „evropeizirane” japanske „kulture” koja je na taj načininicirana. U Velemajstoru, mlad, agresivan i arogantan izazivač(kakav je bio Zapad) sukobljava se sa velemajstorom, neţnim,krhkim, starim i usamljenim (kakav je bio Japan). Dolazi do duela

između klasičnog majstora mirnog, suzdrţanog, prefinjenog stila iţestokih, brzih i do podlosti surovih napada njegovog mladogizazivača. Iako je meč između njih dvojice trajao mesecima, nazivamo

ga duelom, pošto je od samog početka ovog romana autor jasnosugerisao da će se ovaj finalni meč šampionata za titulu velemajstoraili njenu odbranu, završiti krajnjom fizičkom eliminacijom starogvelemajstora.

Nekada nenadmašni velemajstor igre go, starac Šusai, nikakone moţe da se pomiri sa neumitnom istinom da je njegovo vremeprošlo i da se javlja igrač koji ga po mnogim, iako po njegovomdubokom ubeđenju, nesuštinskim, odlikama vođenja igre prevazilazi.

Šusai čini sve kako bi što kasnije sagledao kraj u ovom presudnommeču. Završetak igre i dan neminovnog poraza, za Šusaia predstavljanjegov kraj, koji je u romanu poistovećen sa smrću. Dakle,završetkom šampionske vladavine mora da se okonča i sam ţivotvelemajstora; do te mere su povezani i poistovećeni poloţaj uobjektivnom svetu sa samim opstankom. Kada izraţava takvu misao,Kavabata, kao čovek dubokih patriotskih osećanja, ovde prvenstvenomisli na sudbinu Japana koji je bačen u arenu zapadnog sveta,prinuđen da se bori za opstanak svojih drevnih vrednosti, upravo kao

što je i Šusai doveden u situaciju da brani titulu velemajstora kojudecenijama niti je bilo ko direktno dovodio u pitanje, niti mu je



osporavao, iako on sam nije sve to vreme uopšte učestvovao naturnirima. Analogija je savršena. Japan se dva i po veka prepomenutog nasilnog „otvaranja” prema svetu, drţao potpuno postrani od svetskih zbivanja i razvoja situacije u svetu, primenjujući,

verovatno, jedinu u istoriji čovečanstva, tako uspešnu strategijukompletne političke, ekonomske i kulturne izolacije i zatvaranja. Aonda, najednom, Zapad neumitno kuca na vrata Japana i njemu

nema izbora – mora da, kako zna i moţe, odgovori na izazov koji mu je upućen. Izazov je bio beskompromisan, drzak, racionalan – kao

Otake, a tradicija Japana, prefinjena, krhka i uzvišena, kaovelemajstor.

Međutim, Kavabata, kao pisac vrhunskih umetničkih odlikakoje, poseţući za dokučivanjem onoga što je univerzalno i po svojojsuštini prvenstveno duboko ljudsko, shvata ovaj meč, ovosuprotstavljanje starog velemajstora napadima mladog izazivača, ikao simbol stalnog konflikta između načina i stilova, izmeđugeneracija, i, u krajnjem ishodu, između ţivota i smrti. Stoga ovo delopodstiče čitaoca na duboka razmišljanja o promenljivosti i prolaznosti

ţivota, koji predstavlja neprestanu borbu – nestajanje postojećegţivota i rađanje novog u dijalektičkoj konfrontaciji suprotnihegzistencijalnih sila, konfrontaciji koja bespoštedno obezbeđuje

progres ljudskog ţivota.

* * * * *

Kavabata je ţivot okončao samoubistvom. Ni do dan danas sene zna sasvim pouzdano zašto. On je u više mahova isticao svoju veruu ţivot, u misiju umetnosti i odbacivao samoubistvo kao izlaz izproblema ţivota. U svom eseju San na samrti pisao je:

„Koliko god čovek bio otuđen od sveta, samoubistvo nije oblik

prosvećenja. Koliko god vredan divljenja čovek bio, ako izvršisamoubistvo, on je daleko od domena svetaca ili mudraca.”77

Ove rečenice Kavabata pominje i u svom govoru prilikomprimanja Nobelove nagrade i dopunjuje ih sledećim: „Ne divim sesamoubistvu niti osećam simpatiju prema onima koji ga izvrše. Imaosam još jednog prijatelja koji je umro mlad, kao avangardni slikar. Ion je razmišljao dugo godina o samoubistvu, a ja sam o njemu u istom

77 Kavabata Jasunari, Macugo no min, časopis „Bungei šunđu”, juli 1933. go. Tokio



eseju78 napisao: ’Ĉini se da je stalno ponavljao da nema umetnosti

koja je iznad smrti, da umreti znači ţiveti’. Shvatam, ipak, da zanjega, rođenog u budističkom manastiru i obrazovanom u budističkojškoli, smrt kao koncept predstavlja nešto sasvim drugo od onoga što

ono znači na Zapadu. Među onima koji misle, ima li i takvih koji nemisle o samoubistvu? Znao sam da je pisac ovih redova, Ikju (1394-

1481) dva puta pokušavao da izvrši samoubistvo.”79

yasunari kawabata - velemajstor, snežna zemlja

Documents