EFIKASNOST I EFEKTIVNOST

SADRŽAJ

1. SHVATANJA EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI....................................................................................21.1.Tradicionalni pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća....................................................................3

1.1.1.Pristup ostvarenja ciljeva.................................................................................................................41.1.2. Pristup sistema resursa...................................................................................................................41.1.3.Pristup internih procesa...................................................................................................................5

1.2.Noviji pristupi efektivnosti i efikasnosti................................................................................................61.2.1 Pristup stejkholdera.........................................................................................................................61.2.2. Pristup konkurentskih vrednosti.....................................................................................................8

2. EKONOMSKA EFIKASNOST I CILJEVI PREDUZEĆA.........................................................................93. KLASIFIKACIJA FAKTORA EKONOMSKE EFIKASNOSTI..............................................................10

3.1. Opšti faktori.........................................................................................................................................103.2. Objektivno uslovljeni faktori...............................................................................................................113.3. Organizacioni faktori...........................................................................................................................12

ZAKLJUČAK.................................................................................................................................................14LITERATURA...............................................................................................................................................14

1

UVOD

Efektivnost preduzeća u širem smislu može se definisati kao sposobnost preduzeća da pribavi neophodne resurse i da ih što efikasnije iskoristi radi ostvarenja svojih ciljeva.1

Uže shvaćena efektivnost preduzeća se može definisati kao stepen ostvarenja njegovih ciljeva.2 Po užem shvatanju viši stepen ostvarenja ciljeva preduzeća pokazatelj je veće efektivnosti preduzeća.

Efektivnost predstavlja širok pojam kojim su obuhvaćeni brojni elementi preduzeća kao celine i njegovih pojedinih organizacionih delova. Slično tome, efektivnost je uslovljena brojnim činiocima, kao što su karakteristika organizacije, karakteristike okruženja, karakteristike zaposlenih, upravljanje preduzećem i sl.

Pojam efikasnosti znatno je određeniji pošto se odnosi na interne ekonomske procese preduzeća. Najopštije efikasnost izražava delotvonost ovih procesa i izražava se veličinom rezultata koja se može ostvariti po jedinici resursa. Drugim rečima, efikasnost se izražava odnosom rezultata funkcionisanja preduzeća (output-a) i ulaganja (input-a) neophodnih da se ti rezultati ostvare. Što je potrebna manja količina resursa da se ostvare određeni rezultati, odnosno što se sa određenom količinom resursa ostvaruju veći rezultati, to je efikasnost preduzeća veća, i obratno.

1. SHVATANJA EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI

Složenost i veličina preduzeća, diversifikovanost delatnosti, težnja da se realizuju višestruki i često konfliktni interesi, različiti uslovi okruženja, razlike koje postoje između menadžera i sl. otežavaju sveobuhvatno izražavanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Stoga u literaturi postoje brojni pristupi merenju efektivnosti i efikasnosti preduzeća. U zavisnosti od svoje obuhvatnosti brojni pristupi efektivnosti i efikasnosti mogu se podeliti u dve osnovne grupe. Prvu grupu čine parcijalni pristupi izražavanju efektivnosti i efikasnosti, a drugu grupu čine kompleksniji pristupi merenju efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Prvu grupu pristupa čine tkz. tradicionalni (klasični) pristupi efektivnosti i efikasnosti, a drugu grupu noviji (savremeni) pristupi.3

1 Gannon, M. J. - Organizational Behavioral: A Managerial and Organizational Perspective, Little, Brown and Company, 1979, str. 310.2 Haimann, T., Scott, W. G. - Management in the Modern Organization, Houghton Mifflin Company, Boston, 1974, str. 429.3 Daft, R. L. - Organizational Theorj and Design, West Publishing Company, Sain Paul, 1992, str. 47. i 53.

2

1.1.Tradicionalni pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća

Tradicionalne pristupe efektivnosti i efikasnosti odlikuje parcijalno merenje uspeha preduzeća. Kako svaki ciklus reprodukcije ima određena ulaganja resursa, interne transformacione procese ulaganja u rezultate i, na kraju, određene rezultate kao izlaze iz preduzeća, to se prema ovim fazama ciklusa reprodukcije mogu diferencirati tri osnovna pristupa efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Na slici 1. prikazane su osnovne faze ciklusa reprodukcije i njima odgovarajući pristupi izražavanju efektivnosti i efikasnosti preduzeće.

OKRUŽENJE

Pristup Pristup Pristup sistemima internih ostvarenja resurasa procesa ciljeva

Slika.1. Tradicionalni pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća4

Prvi pristup polazi od ciljeva koje preduzeće teži da realizacije i svodi se na utvrđivanje stepena uspešnosti preduzeća u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Pristup sa stanovišta sistema resursa izražava efektivnost početne faze procesa reprodukcije, i svodi se na utvrđivanje sposobnosti preduzeća da pribavi neophodne resurse za uspešno poslovanje. Pristup internih procesa utvrđuje efektivnost i efikasnost internih aktivnosti i

4 Daft, R. - op. cit., str. 47.

Ulaganje resursa

PREDUZEĆEInterniprocesi REZULTATI

3

transformacionih procesa preduzeća na osnovu pokazatelja interne atmosfere koja vlada u preduzeću i različitih pokazatelja efikasnosti.

1.1.1.Pristup ostvarenja ciljeva

Pristup ostvarenja ciljeva predstavlja najčešće korišćen metod ocene efektivnosti preduzeća.5Suština ovog pristupa svodi se na utvrđivanje uspešnost preduze-ća na osnovu stepena ostvarenja njegovih ciljeva. Prema ovom shvatanju efektivnost preduzeća direktno zavisi od stepena njegove uspešnosti u realizaciji postavljenih ciljeva. Drugim rečima, što je stepen ostvarenja ciljeva veći to je veći stepen efektivnosti preduzeća, i obratno.

Ovaj pristup oceni uspešnosti preduzeća najčešće se koristi kada su jasno određeni ciljevi koji se odnose na rezultate funkcionisanja preduzeća, kada te ciljeve određuju, definišu i jasno razumeju menadžeri preduzeća i kada postoji saglasnost menadžera preduzeća o ciljevima koji treba da predstavljaju kriterije efek-tivnosti. Pored toga, ovaj pristup se koristi i kada je broj ciljeva mali, kao i kada je moguće meriti stepen ostvarenja ciljeva preduzeća.6

Široku rasprostranjenost ovaj pristup merenju efektivnosti preduzeća duguje svojoj jednostavnosti i činjenici da menadžerima preduzeća pruža povratne informacije o efektima njihovih odluka na stepen ostvarenja ciljeva preduzeća.Pristup ostvarenja ciljeva počiva na opravdanoj pretpostavci da se preduzeća osnivaju radi ostvarenja određenih ekonomskih ciljeva, da su stoga svi postupci i aktivnosti preduzeća ciljno orijentisani i da svako preduzeće istinski teži realizaciji svojih ciljeva.

1.1.2. Pristup sistema resursa

Nasuprot pristupu ostvarenja ciljeva koji je usmeren na izlaze iz sistema preduzeća, pristup sa stanovišta sistema resursa u celini je okrenut ulazima u sistem preduzeća. Prema ovom shvatanju efektivnost i efikasnost preduzeća zavise od njegove sposobnosti da pribavi retke i vredne resurse iz okruženja. Ovaj pristup zasniva se na pretpostavci da preduzeće koje želi da bude efektivno mora biti sposobno da iskoristi mogućnosti koje mu pruža okruženje i pribavi neophodne retke i vredne resurse.

Po ovom pristupu efektivnost preduzeća može se izražavati sledećim pokazateljima:

• pregovaračka pozicija preduzeća - sposobnost preduzeća da iskoristi mogućnosti koje pruža okruženje prilikom pribavljanja retkih i vrednih resursa,• sposobnost donosioca odluka u preduzeću da uoče i pravilno interpretiraju karakteristike okruženja,

5 Pierce, J. L, Dunhan, R. B. - Managing, Scott - Foresman, London, 1990, str. 380.6 Pierce, J. L, Dunhan, R. B. - Managing, Scott - Foresman, London, 1990, str. 380.

4

• sposobnost redovnog odvijanja operativnih aktivnosti preduzeća, i• sposobnost preduzeća da odgovori na promene u okruženju.7

Navedeni pokazatelji efektivnosti od naročitog su značaja za organizacije kod kojih se teško mogu utvrditi drugi pokazatelji efektivnosti. Tako npr., efektivnost naučnih institucija u velikoj meri zavisi od njihove sposobnosti da privuku kvalitetne i afirmisane naučnike. Slično tome, efektivnost univerziteta zavisi od njihove sposobnosti da privuku najuglednije profesore, ali i od sposobnosti da privuku najbolje kandidate za studente.

1.1.3.Pristup internih procesa

Prema ovom pristupu efektivnost i efikasnost se izražavaju stanjem internog ambijenta preduzeća, s jedne strane, i efikasnošću internih transformacionih procesa, s druge strane. Za razliku od prethodna dva pristupa, pristup internih procesa ne uzima u obzir okruženje preduzeća. Prema ovom pristupu za efektivnost preduzeća značajno je kako se koriste resursi kojima preduzeće već raspolaže, kako se to odražava na odnose u preduzeću, kao i na efikasnost internih procesa. Po ovom pristupu preduzeće je efektivno ukoliko su procesi koji se u njemu odvijaju dobro uhodani i prijatni, ukoliko su zaposleni u preduzeću zadovoljni, ukoliko su usklađene aktivnosti organizacionih delova preduzeća i sl.

U izražavanju uspeha preduzeća koriste se dve grupe pokazatelja.

Prva grupa pokazatelja zasniva se na rezultatima proučavanja ljudskih odnosa i korporativne kulture, kao i uopštavanjima iskustava i prakse dobro vođenih preduzeća o značaju internih procesa za efektivnost preduzeća. Prema ovim shvatanjima uspešno preduzeće odlikuju sledeće osobine:8

• ustaljena korporativna kultura i pozitivna radna klima,• blagonaklon odnos preduzeća prema zaposlenim,• timski duh, odanost grupi, timski rad;• poverenje i saradnja radnika i menadžera,• podudarnost mesta na kojima se donose odluke i izvora informacija, nezavisno od izvora informacija u organizacionoj strukturi preduzeća;• direktne horizontalne i vertikalne komunikacione veze, razmena relevantnih informacija, otvoreni kanali komunikacije;• stimulativni sistem nagrađivanja, i• interakcija preduzeća i njegovih delova, a u slučaju konfliktnih interesa razrešenje u interesu preduzeća itd.

7 Pierce, J. L., Dunham, R. B. - op. cit., str. 381.

8 Daft, R. - op. cit., str. 51; Pierce, J. L., Dunham, R. B. - op. cit., str. 383. 102

5

Drugu grupu indikatora uspešnosti čine pokazatelji efikasnosti. U najopštijem obliku efikasnost internih procesa predstavlja odnos između elemenata izlaza i elemenata ulaza preduzeća, a najznačajniji pokazatelji efikasnosti iz ove grupe su pokazatelji produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti.

I pored nesumnjivog značaja koji interna atmosfera i efikasnost internih procesa imaju za uspeh preduzeća, pristup internih procesa ima određene nedostatke koji se pre svega ispoljavaju u činjenici da izvan obuhvata ovog pristupa ostaje ukupni rezultat preduzeća i njegov odnos sa okruženjem. Pored toga, ocene uspeha često su subjektivne, posebno ocene interne atmosfere u preduzeću, zbog nemogućnosti preciznog kvantifikovanja pokazatelja na kojima se zasnivaju ove ocene.

1.2.Noviji pristupi efektivnosti i efikasnosti

Parcijalno sagledavanje efektivnosti i efikasnosti predstavlja zajedničko obeležje razmatranih tradicionalnih metoda izražavanja efektivnosti i efikasnosti preduzeća. U novije doba razvijaju se kompleksniji pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Ovi pristupi uvažavaju činjenicu da preduzeće teži realizaciji višestrukih ciljeva i da istovremeno obavlja brojne aktivnosti, koristeći pri tom brojne resurse. Osnovna karakteristika ovih pristupa jeste nastojanje da se kompleksnije izrazi efektivnost i efikasnost preduzeća kombinovanjem više pokazatelja uspešnosti u jednu celinu.

U pristupe sa navedenim karakteristikama mogu se ubrojiti pristup stejkholdera i pristup konkurentskih vrednosti.

1.2.1 Pristup stejkholdera

Utvrđivanje efektivnosti preduzeća po ovom pristupu svodi se na merenje stepena zadovoljenja potreba stejkholdera (strategijskih konstituenata) preduzeća. Stejkholderi procenjuju efektivnost preduzeća poredeći ono što dobijaju od preduzeća sa onim što ulažu u preduzeće.9 Stejkholderi preduzeća su njegovi vlasnici, zaposleni, kupei, kreditori, dobavljači i ostale grupe bez čije podrške preduzeće ne može da opstane. Utvrđivanje efektivnosti podrazumeva da se naj-pre identifikuju kritični stejkholderi. Nakon toga moraju se utvrditi najvažniji zahtevi svake grupe stejkholdera. Tek tada mogu se zadovoljiti zahtevi kritičnih grupa stejkholdera preduzeća.

Kako različiti stejkholderi imaju različite interese u preduzeću to se pokazatelji efektivnosti i efikasnosti razlikuju za svaku grupu stejkholdera, pa prema tome postoji veliki broj pokazatelja efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Do relevantnih pokazatelja efektivnosti dolazi se ispitivanjem mišljenja pojedinih grupa stejkholdera.

9 Jones, G. R. - Organizational Theory: Text and Cases, Prentice Hall, 2001, str. 18.

6

U tabeli 1. dat je pregled rezultata jednog istraživanja malih preduzeća koji ilustruju najznačajnije grupe stejkholdera i za njih relevantne pokazatelje efek-tivnost i efikasnost preduzeća.10

Stejkholderi Pokazatelji efektivnosti i efikasnosti

Vlasnici Finansijski rezultati

Zaposleni Zadovoljstvo radnika, plate

Potrošači Kvalitet proizvoda i usluga

Kreditori Kreditna sposobnost

Društvo Doprinos rešavanju društvenih problema

Dobavljači Zadovoljavajuće transakcije

Vlada Poštovanje zakona i pravila

Tabela 1. Pregled osnovnih grupa stejkholdera i indikatora efektivnosti i efikasnosti11

Malo je verovatno da jedno preduzeće istovremeno može zadovoljiti ciljeve i interese svih grupa stejkholdera, pa prema tome i sve kritcnje efekivnosti. Različite vrednosti pokazatelja efektivnosti otvaraju probiem njihovog relativnog značaja u utvrđivanju sumarne ocene efektivnosti i efikasnosti. I pored tih problema utvrđivanje stepena zadovoljstva svih relevantnih grupa stejkholdera pruža potpuniji uvid u ukupnu efektivnost preduzeća od pojedinačnih pokazatelja.

Prednosti ocene efektivnosti zasnovane na konceptu stejkholdera je u tome što kompleksnije pristupa efektivnosti uzimajući u obzir kako faktore okruženja, tako i interne faktore. Ovaj pristup istovremeno koristi više kriterija efektivnosti ne zanemarujući ni jednu bitni fazu kao ni element procesa poslovanja preduzeća. Tako su preko različitih stejkholdera obuhvaćena ulaganja u preduzeće (dobavljači i kreditori), transformacioni procesi u preduzeću (zaposleni) i rezultati funkcionisanja (kupci, vlasnici) i sl.Pored iznetih prednosti, opravdanje za ovaj pristup efektivnosti i efikasnosti može se naći i u jednostavnoj činjenici da preduzeće koje svojim funkcionisanjem ne zadovoljava ciljeve kijučnih interesnih grupa teško da može uspešno ostvarivati svoje ciljeve.

Porast popularnosti ovog pristupa izražavanja efektivnosti posledica je širenja saznanja da su efektivnost i efikasnost kompleksni fenomeni za koje je teško utvrditi sintetičku 10 Daft. R. - op. cit.y str. 53-54.

11 Paunović B. ,,Ekonomka preduzeća” Beograd 2006 str 104

7

meru. Osim toga, rastući značaj ovog pristupa posledica je sve veće pažnje koju preduzeća poklanjaju ugledu koji uživaju kod najznačajnijih grupa sa koj ima dolaze u kontakt u poslovanju, kao i sve većeg nastojanja preduzeća da utiču na predstavu koju o njima imaju dominantne društvene grupe.

1.2.2. Pristup konkurentskih vrednosti

Pristup konkurentskih vrednosti nastao je na osnovu rezultata istraživanja procena teoretičara i istraživača organizacije o sličnostima koje postoje izmedu više kriterija efektivnosti. Ispitanicima bila je ponuđena šira lista kriterija efektivnosti sa molbom da redukuju broj kriterija i organizuju ih tako da se izbegne njihovo preklapanje, kao i da se kriteriji efektivnosti na specifičan način povežu sa performansama preduzeća. Tako dobijena lista kriterija podvrgnuta je analizi kako bi se identifikovale implicitne kognitivne dimenzije na kojima se ovi kriteriji zasnivaju. Utvrđeno je da se ocene efektivnosti preduzeća od strane pojedinaca zasnivaju na tri seta vrednosnih dimenzija.12

Prva vrednosna dimenzija odnosi se na tkz. fokus preduzeća (organizacije), i kreće se u intervalu od internog, okrenutog dobrobiti i razvoju ljudi u preduzeću, do eksternog, okrenutog dobrobiti i razvoju samog preduzeća (intemo vs. eksterno). Naglasak na zaposlene ukazuje da su za preduzeće značajnija npr. osećanja i potrebe zaposlenih od sopstvenog razvoja.

Druga vrednosna dimenzija odnosi se na strukturu preduzeća i kreće se u intervalu od naglaska na stabilnost do naglaska na fleksibilnost preduzeća (fleksibilnost vs. kontrola). Odražava stepen u kome preduzeće daje prioritet fleksibilnosti u odnosu na kontrolu ili obratno. Ova vrednosna dimenzija odnosi se na organizacionu strukturu preduzeća. Ukoliko su za preduzeće značajniji inventivnost, adaptivnost i promene, fleksibilnost će imati veću vrednost od kontrole. Obrnuto će biti kada su za preduzeće značajni red, doslednost i status quo.

Treća vrednosna dimenzija odnosi se na sredstva i krajnje ciljeve preduzeća (sredstva vs. ciljevi). Označava relativni značaj pojedinih vrsta ciljeva, odnosno relativni značaj sredstava tj. međuciljeva i krajnjih ciljeva preduzeća. Ova vrednosna dimenzija obuhvata interval od naglaska na značajne procese, odnosno sredstva da se ostvare ciljevi (kao npr. planiranje i postavljanje ciljeva) do naglaska na krajnje ciljeve (npr. produktivnost).

12 Paunović B. ,,Ekonomka preduzeća” Beograd 2006 str 105

8

2. EKONOMSKA EFIKASNOST I CILJEVI PREDUZEĆA

Bez identifikacije objektivnih ekonomskih ciljeva preduzeća, koja je krajnje diferentna u odnosu na subjektivnu (Ad Hominem), voluntarističku formulaciju, nije realno moguće postaviti racionalne principe ekonomske efikasnosti.Potrebno je, zbog toga, utvrditi ekonomske ciljeve: – univerzalne – načelno krucijalne – konkretne.

Tržišna ekonomija, pozicionirajući preduzeća kao robne proizvođače, svojim objektivnim zakonitostima određuje njihove ekonomske ciljeve u univerzalnom smislu, naročito krucijalne, dakle najznačajnije. U ove ciljeve mogu se svrstati:

-ostvarivanje maksimalne dobiti-ostvarivanje maksimalne stope dobiti-maksimalno moguć ekonomski racionalan rast i razvoj preduzeća.

Principi ekonomske efikasnosti predstavljaju pravila čije sprovođenje treba da je orijentisano na ostvarivanje ekonomskih ciljeva preduzeća, u meri u kojoj su ciljevi funkcionisanja ekonomske efikasnosti. U zavisnosti od teorija ili sopstvene ekonomske logike, unutar granica koje određuje filozofski okvir teorije, principi ekonomske efikasnosti se konstituišu i formulišu kao ekonomski principi reprodukcije – parcijalna pravila (teorija multiplikacije), odnosno kao principi ekonomije (produktivistička teorija) koji nemaju obeležja parcijalnih principa ekonomske efikasnosti, ali kao posebni principi predstavljaju načela ostvarivanja ekonomske efikasnosti.

I jedni i drugi su usmereni na ostvarivanje osnovnog ekonomskog principa reprodukcije, odnosno osnovnog principa ekonomije.

Principi ekonomske efikasnosti koji se formulišu i sprovode iznad naznačenog cilja (ostvarivanje ekonomskih ciljeva preduzeća) nisu saglasni filozofemi mezoekonomije, jer u sprovođenju ne otvaraju mogućnost optimalnog ostvarivanja ciljeva u čijoj su funkciji.

Kao što bez identifikacije ekonomskih ciljeva objektivno nije moguće formulisati racionalne principe ekonomske efikasnosti, isto tako bez postavljanja naučno zasnovanih principa nije moguće uspešno ostvarivanje ekonomskih ciljeva preduzeća, u meri u kojoj su oni funkcija ekonomske efikasnosti.

3. KLASIFIKACIJA FAKTORA EKONOMSKE EFIKASNOSTI

Faktori ekonomskog uspeha mogu se izdiferencirati na:13

13 Bandin T., Ekonomika preduzeća, Beograd, 2002. god., str. 33.

9

- opšte- zajedničke- specifične.

Svojim karakteristikama opšti faktori na ekonomski uspeh utiču putem zajedničkih, posebno specifičnih faktora. Oni čine okvir ostvarivanja rezultata i ulaganja.

Zajednički faktori utiču na ostvarivanje ekonomskog uspeha putem ostvarivanja sva tri ekonomska principa reprodukcije. Oni su, drugim rečima, faktori koji ISTOVREMENO deluju na ostvarivanje principa produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti.

Specifični faktori su vezani za ostvarivanje pojedinih ekonomskih principa reprodukcije. Ovi faktori deluju na ostvarivanje pojedinih principa ekonomije karakteristikama opštih faktora.

3.1. Opšti faktori

Opšti faktori ekonomskog uspeha, u zavisnosti od načina uticaja na rezultate i ulaganja diferenciraju se na:

1. Objektivno uslovljene – društvene i tehničke2. Organizaciono (subjektivno) uslovljene.

Uticaj objektivno i organizaciono uslovljenih faktora na ostvarivanje ekonomskog uspeha reljefno pokazuje sledeća slika:

OPŠTI FAKTORI EKONOMSKOG USPEHA

DRUŠTVENI TEHNIČKIORGANIZACIONI

(SUBJEKTIVNI)OBJEKTIVNI

10

OI

Eu =

OI

Eu =

OI

eu =

Slika 2. 14

Eu = objektivno uslovljen ekonomski uspeh,Eu = stvarni ekonomski uspeheu = organizaciono uslovljen ekonomski uspeh

3.2. Objektivno uslovljeni faktori

Na dejstvo objektivno uslovljenih faktora ekonomskog uspeha preduzeća ne može se u tekućoj reprodukciji uticati merama poslovne i razvojne politike. Društveni i tehnički faktori, klasifikovani u objektivno uslovljene faktore razlikuju se po načinu uticaja na ostvarivanje ekonomskog uspeha i prema mogućnostima uticaja preduzeća na otklanjanje njihovog dejstva.

- Društveni faktori

Sa stanovišta tokova tekuće reprodukcije društveni faktori imaju naglašen objektivno uslovljen uticaj na ostvarivanje ekonomskog uspeha. Na nivo i dinamiku ekonomskog uspeha društveni faktori utiču iz društveno ekonomskog okruženja i na njihovo dejstvo preduzeće ne može uticati neposredno merama poslovne i razvojne politike.

I pored naglašene objektivnosti delovanja na ostvarivanje ekonomskog uspeha, preduzeće iako ne može da ih otkloni merama poslovne i razvojne politike, može izbeći negativna, odnosno potencirati pozitivna dejstva društvenih faktora.

- Tehnički faktori

Sa stanovišta odvijanja tokova tekuće reprodukcije tehnički faktori imaju, takođe, objektivno uslovljen uticaj na ostvarivanje ekonomskog uspeha. Ovaj uticaj je međutim manje naglašen u odnosu na društvene faktore. Na dejstvo tehničkih faktora preduzeće može uticati u budućnosti i njihovom rekonstrukcijom.

3.3. Organizacioni faktori

Organizaciono uslovljeni faktori kao rezultat delovanja izvršilaca i organizatora procesa rada imaju naglašen SUBJEKTIVAN karakter. Mere organizacione prirode preduzete u preduzeću, odnosno u reprodukciji, uslovljavaju – direktno ili indirektno – određene uticaje na rezultate i ulaganja.

Zbog toga se organizacionim akcijama i organizacionim rešenjima može na rezultate i ulaganja, dakle, na ekonomski uspeh uticati u tekućoj reprodukciji.

14 Bandin T., Ekonomika preduzeća, Beograd, 2002. god., str. 34.

11

Broj ovih mera ravan je broju mogućih organizacionih akcija, i organizacionih rešenja, dakle, praktično neograničen, za koja po pravilu nisu potrebna dodatna ulaganja.

Subjektivni faktori ekonomske efikasnosti

Ljudski faktor – pokretač i središte ostvarivanja ekonomske efikasnosti

Ekonomska efikasnost formirana pod uticajem društvenih, tehničkih i organizacionih faktora u visokom stepenu je funkcija uspešnosti poslovnog odlučivanja. Teorija, koncepcija i kompozicija filozofeme mezoekonomije imaju za cilj da formulišu takve parcijalne, odnosno posebne i sintetičke modele ekonomske efikasnosti koji mogu obezbediti da „nad poslovnom odlučivanju ne lebdi slučajnost.“

Ekonomska efikasnost je u visokom stepenu rezultat uspešnosti poslovnog odlučivanja ali je i kruna te uspešnosti.

POSLOVNE ODLUKE EKONOMSKA EFIKASNOST

(cousa efficiens) (cousa finalis)

Slika 7. 15

Ljudski činilac – motivacija – ostvarivanje ekonomske efikasnosti

Motivacija je najmoćnije oružje ekonomije kao konjukcija uma i ekonomske egzistencije.

ČOVEK – MOTIVACIJA – OSTVARENA EKONOMSKA EFIKASNOST

Čovek kao subjektivan činilac angažovan u radnim procesima i poslovnim aktivnostima ne može delovati, dakle otklanjati, ili usmeravati dejstva svih izdiferenciranih faktora koji utiču na ostvarivanje ekonomske efikasnosti. Uspešno otklanjanje ili usmeravanje dejstva ovih faktora koji su podložni uticaju subjektivnog činioca angažovanog u reprodukciji u visokom stepenu zavisi od uređenosti motivacije ljudskog činioca.

U spektru motivacija i motivacionih interesa ekonomska, u novcu valorizovana motivacija ključna je odrednica uspešnosti uticaja ljudskog činioca na ostvarivanju ekonomske efikasnosti. Ekonomska motivacija treba, pri tome da je maksimalno objektivizirana u cilju efikasnijeg usmeravanja ljudskog činioca na najveći doprinos rastu ekonomske efikasnosti.

15 Bandin T., Filozofija produktivističke teorije efikasnosti, Beograd, 2004. god., str. 80.

12

Za razliku od socijalne, psihološke i posebno ideološke motivacije, ekonomska motivacija je podložna preciznoj kvantifikaciji i, time, objektivizaciji: motivacioni dohodak = doprinos promeni ostvarene ekonomske efikasnosti.

Novčana primanja, kao par ecxllence izraz ekonomske motivacije, treba da su funkcija egzatno utvrđenog doprinosa ljudskog činioca promeni ostvarene ekonomske efikasnosti uspešnim sprovođenjem formulisanih principa ekonomije – principa efikasnosti proizvodnje (stvarna produktivnost rada) i principa ekonomske efikasnosti reprodukcije (stvarna stopa dobiti).

13

ZAKLJUČAK

Ne postoje univerzalni kriteriji efektivnosti i efikasnosti koji odgovaraju svakom preduzeću. Koji će od razmatranih kriterija za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća imati značaj u određenom preduzeću zavisi od brojnih faktora. Među ovim faktorima posebnu važnost imaju uticaj menadžera, merljivost ciljeva preduzeća i uslovi koji vladaju u okruženju.

Uticaj upravljačkog vrha preduzeća na izbor kriterija za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća proističe iz uloge koju vrh preduzeća ima u odredivanju ciljeva preduzeća. Utičući na ciljeve preduzeća menadžeri određuju i moguće kriterije za merenje uspešnosti preduzeća.

Merljivost ciljeva predstavlja drugi značajan faktor koji opredeljuje izbor kriterija za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća.

LITERATURA

1. Gannon, M. J. - Organizational Behavioral: A Managerial and Organizational Perspective, Little, Brown and Company, 1979.

2.Haimann, T., Scott, W. G. - Management in the Modern Organization, Houghton Mifflin Company, Boston, 1974.

3.Daft, R. L. - Organizational Theorj and Design, West Publishing Company, Sain Paul, 1992.

4.Pierce, J. L, Dunhan, R. B. - Managing, Scott - Foresman, London, 1990.

5. Jones, G. R. - Organizational Theory: Text and Cases, Prentice Hall, 2001.

6. Bandin T., Ekonomika preduzeća, Beograd, 2002. god.

7. Bandin T., Filozofija produktivističke teorije efikasnosti, Beograd, 2004. god.

8. Paunović B. ,,Ekonomka preduzeća” Beograd 2006.

14