efikasnost i efektivnost poslovanja

Visoka strukovna tekstilna škola za dizajn, tehnologiju i menadžmentBeograd

Seminarski rad iz predmeta:Ekonomika biznisa

Tema: Efikasnost i efektivnost poslovanja

Profesor: Student, br. indeksa:Dr. Julija Č. Avakumović Anja Stefanović, B28/14

Datum:Broj poena

Beograd

1 EFIKASNOST I EFEKTIVNOST POSLOVANJA| Anja Stefanović

SADRŽAJ

1. UVOD……………………………………………………………………32. SHVATANJA EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI…...……………….. 32.1. Noviji pristupi efektivnosti i efikasnosti……….……….………………. 32.1.1. Pristup stejkholdera ………...……….………………………..………… 42.1.2. Pristup konkurentskih vrednosti …….…………………..……………… 52.2. Tradicionalni pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća…………...… 62.2.1. Pristup ostvarenja ciljeva………………………….…………………….. 72.2.2. Pristup sistema resursa…………………………………..………….….... 72.2.3. Pristup internih procesa………………………...……………………….. 83. PRODUKTIVNOST……………..…….………………..………………..93.1. Objektivno uslovljeni faktori………………………………….……........ 103.1.1. Tehnički faktori…………………….………………..………………….. 10 3.1.2. Društveni faktori……………………………………….…………………103.1.3. Organizacioni faktori…………………………………..……..………… 103.1.4. Ljudski faktor – pokretač i središte ostvarivanja ekonomske efikasnosti...113.1.5. Ljudski činilac – motivacija – ostvarivanje ekonomske efikasnosti…...... 114. EKONOMIČNOST…………………………..…………………………... 125. PROFITABILNOST – RENTABILNOST………..……….……………...14 6. ZAKLJUČAK…………………………………………………………….. 167. LITERATURA…………………………………………………………….17


1. UVOD Efektivnost preduzeća u širem smislu može se definisati kao sposobnost preduzeća da pribavi neophodne resurse i da ih što efikasnije iskoristi radi ostvarenja svojih ciljeva. Uže shvaćena efektivnost preduzeća se može definisati kao stepen ostvarenja njegovih ciljeva. Po užem shvatanju viši stepen ostvarenja ciljeva preduzeća pokazatelj je veće efektivnosti preduzeća.

Efektivnost predstavlja širok pojam kojim su obuhvaćeni brojni elementi preduzeća kao celine i njegovih pojedinih organizacionih delova. Slično tome, efektivnost je uslovljena brojnim činiocima, kao što su karakteristika organizacije, karakteristike okruženja, karakteristike zaposlenih, upravljanje preduzećem i sl.

Pojam efikasnosti znatno je određeniji pošto se odnosi na interne ekonomske procese preduzeća. Najopštije efikasnost izražava delotvonost ovih procesa i izražava se veličinom rezultata koja se može ostvariti po jedinici resursa. Drugim rečima, efikasnost se izražava odnosom rezultata funkcionisanja preduzeća (output-a) i ulaganja (input-a) neophodnih da se ti rezultati ostvare. Što je potrebna manja količina resursa da se ostvare određeni rezultati, odnosno što se sa određenom količinom resursa ostvaruju veći rezultati, to je efikasnost preduzeća veća, i obratno.

2. SHVATANJA EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI

Složenost i veličina preduzeća, diversifikovanost delatnosti, težnja da se realizuju višestruki i često konfliktni interesi, različiti uslovi okruženja, razlike koje postoje između menadžera i sl. otežavaju sveobuhvatno izražavanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Stoga u literaturi postoje brojni pristupi merenju efektivnosti i efikasnosti preduzeća. U zavisnosti od svoje obuhvatnosti brojni pristupi efektivnosti i efikasnosti mogu se podeliti u dve osnovne grupe. Prvu grupu čine kompleksniji pristupi merenju efektivnosti i efikasnosti preduzeća, a drugu grupu čine parcijalni pristupi izražavanju efektivnosti i efikasnosti. Prvu grupu pristupa čine noviji (savremeni) pristupi, a drugu grupu tkz. tradicionalni (klasični) pristupi efektivnosti i efikasnosti.

2.1. Noviji pristupi efektivnosti i efikasnosti

U novije doba razvijaju se kompleksniji pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Ovi pristupi uvažavaju činjenicu da preduzeće teži realizaciji višestrukih ciljeva i da istovremeno obavlja brojne aktivnosti, koristeći pri tom brojne resurse. Osnovna karakteristika ovih pristupa jeste


nastojanje da se kompleksnije izrazi efektivnost i efikasnost preduzeća kombinovanjem više pokazatelja uspešnosti u jednu celinu.

U pristupe sa navedenim karakteristikama mogu se ubrojiti pristup stejkholdera i pristup konkurentskih vrednosti.

2.1.1. Pristup stejkholdera

Utvrđivanje efektivnosti preduzeća po ovom pristupu svodi se na merenje stepena zadovoljenja potreba stejkholdera (strategijskih konstituenata) preduzeća. Stejkholderi procenjuju efektivnost preduzeća poredeći ono što dobijaju od preduzeća sa onim što ulažu u preduzeće. Stejkholderi preduzeća su njegovi vlasnici, zaposleni, kupci, kreditori, dobavljači i ostale grupe bez čije podrške preduzeće ne može da opstane. Utvrđivanje efektivnosti podrazumeva da se najpre identifikuju kritični stejkholderi. Nakon toga moraju se utvrditi najvažniji zahtevi svake grupe stejkholdera. Tek tada mogu se zadovoljiti zahtevi kritičnih grupa stejkholdera preduzeća.

Kako različiti stejkholderi imaju različite interese u preduzeću to se pokazatelji efektivnosti i efikasnosti razlikuju za svaku grupu stejkholdera, pa prema tome postoji veliki broj pokazatelja efektivnosti i efikasnosti preduzeća. Do relevantnih pokazatelja efektivnosti dolazi se ispitivanjem mišljenja pojedinih grupa stejkholdera.

U tabeli 1. dat je pregled rezultata jednog istraživanja malih preduzeća koji ilustruju najznačajnije grupe stejkholdera i za njih relevantne pokazatelje efektivnost i efikasnost preduzeća.

Stejkholderi Pokazatelji efektivnosti i efikasnosti

Vlasnici Finansijski rezultati

Zaposleni Zadovoljstvo radnika, plate

Potrošači Kvalitet proizvoda i usluga

Kreditori Kreditna sposobnost

Društvo Doprinos rešavanju društvenih problema

Dobavljači Zadovoljavajuće transakcije

Vlada Poštovanje zakona i pravila

Tabela 1. Pregled osnovnih grupa stejkholdera i indikatora efektivnosti i efikasnosti


Prednosti ocene efektivnosti zasnovane na konceptu stejkholdera je u tome što kompleksnije pristupa efektivnosti uzimajući u obzir kako faktore okruženja, tako i interne faktore. Ovaj pristup istovremeno koristi više kriterijuma efektivnosti ne zanemarujući ni jednu bitni fazu kao ni element procesa poslovanja preduzeća. Tako su preko različitih stejkholdera obuhvaćena ulaganja u preduzeće (dobavljači i kreditori), transformacioni procesi u preduzeću (zaposleni) i rezultati funkcionisanja (kupci, vlasnici) i sl.Pored iznetih prednosti, opravdanje za ovaj pristup efektivnosti i efikasnosti može se naći i u jednostavnoj činjenici da preduzeće koje svojim funkcionisanjem ne zadovoljava ciljeve kijučnih interesnih grupa teško da može uspešno ostvarivati svoje ciljeve.

Porast popularnosti ovog pristupa izražavanja efektivnosti posledica je širenja saznanja da su efektivnost i efikasnost kompleksni fenomeni za koje je teško utvrditi sintetičku meru. Osim toga, rastući značaj ovog pristupa posledica je sve veće pažnje koju preduzeća poklanjaju ugledu koji uživaju kod najznačajnijih grupa sa kojima dolaze u kontakt u poslovanju, kao i sve većeg nastojanja preduzeća da utiču na predstavu koju o njima imaju dominantne društvene grupe.

2.1.2. Pristup konkurentskih vrednosti

Pristup konkurentskih vrednosti nastao je na osnovu rezultata istraživanja procena teoretičara i istraživača organizacije o sličnostima koje postoje izmedu više kriterijuma efektivnosti. Ispitanicima bila je ponuđena šira lista kriterijuma efektivnosti sa molbom da redukuju broj kriterijuma i organizuju ih tako da se izbegne njihovo preklapanje, kao i da se kriterijumi efektivnosti na specifičan način povežu sa performansama preduzeća. Tako dobijena lista kriterijuma podvrgnuta je analizi kako bi se identifikovale implicitne kognitivne dimenzije na kojima se ovi kriterijumi zasnivaju. Utvrđeno je da se ocene efektivnosti preduzeća od strane pojedinaca zasnivaju na tri seta vrednosnih dimenzija.

Prva vrednosna dimenzija odnosi se na tkz. fokus preduzeća (organizacije) i kreće se u intervalu od internog, okrenutog dobrobiti i razvoju ljudi u preduzeću, do eksternog, okrenutog dobrobiti i razvoju samog preduzeća (intemo vs. eksterno). Naglasak na zaposlene ukazuje da su za preduzeće značajnija npr. osećanja i potrebe zaposlenih od sopstvenog razvoja.

Druga vrednosna dimenzija odnosi se na strukturu preduzeća i kreće se u intervalu od naglaska na stabilnost do naglaska na fleksibilnost preduzeća (fleksibilnost vs. kontrola). Odražava stepen u kome preduzeće daje prioritet fleksibilnosti u odnosu na kontrolu ili obratno. Ova vrednosna dimenzija odnosi se na organizacionu strukturu preduzeća. Ukoliko su za preduzeće značajniji inventivnost, adaptivnost i promene, fleksibilnost će imati veću vrednost od kontrole. Obrnuto će biti kada su za preduzeće značajni red, doslednost i status quo.

Treća vrednosna dimenzija odnosi se na sredstva i krajnje ciljeve preduzeća (sredstva vs. ciljevi). Označava relativni značaj pojedinih vrsta ciljeva, odnosno relativni značaj sredstava tj.


Ulaganje resursa

PREDUZEĆEInterniprocesi

REZULTATI

međuciljeva i krajnjih ciljeva preduzeća. Ova vrednosna dimenzija obuhvata interval od naglaska na značajne procese, odnosno sredstva da se ostvare ciljevi (kao npr. planiranje i postavljanje ciljeva) do naglaska na krajnje ciljeve (npr. produktivnost).

2.2. Tradicionalni pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća

Tradicionalne pristupe efektivnosti i efikasnosti odlikuje parcijalno merenje uspeha preduzeća. Kako svaki ciklus reprodukcije ima određena ulaganja resursa, interne transformacione procese ulaganja u rezultate i na kraju, određene rezultate kao izlaze iz preduzeća, to se prema ovim fazama ciklusa reprodukcije mogu diferencirati tri osnovna pristupa efektivnosti i efikasnosti preduzeća.

Na slici 1. prikazane su osnovne faze ciklusa reprodukcije i njima odgovarajući pristupi izražavanju efektivnosti i efikasnosti preduzeće.

OKRUŽENJE

Pristup Pristup Pristup sistemima internih ostvarenja resurasa procesa ciljeva

Slika.1. Tradicionalni pristupi efektivnosti i efikasnosti preduzeća

Prvi pristup polazi od ciljeva koje preduzeće teži da realizacije i svodi se na utvrđivanje stepena uspešnosti preduzeća u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Pristup sa stanovišta sistema resursa izražava efektivnost početne faze procesa reprodukcije i svodi se na utvrđivanje sposobnosti preduzeća da pribavi neophodne resurse za uspešno poslovanje. Pristup internih procesa utvrđuje efektivnost i efikasnost internih aktivnosti i transformacionih procesa preduzeća na osnovu pokazatelja interne atmosfere koja vlada u preduzeću i različitih pokazatelja efikasnosti.


2.2.1. Pristup ostvarenja ciljeva

Pristup ostvarenja ciljeva predstavlja najčešće korišćen metod ocene efektivnosti preduzeća. Suština ovog pristupa svodi se na utvrđivanje uspešnost preduzeća na osnovu stepena ostvarenja njegovih ciljeva. Prema ovom shvatanju efektivnost preduzeća direktno zavisi od stepena njegove uspešnosti u realizaciji postavljenih ciljeva. Drugim rečima, što je stepen ostvarenja ciljeva veći to je veći stepen efektivnosti preduzeća i obratno. Ovaj pristup oceni uspešnosti preduzeća najčešće se koristi kada su jasno određeni ciljevi koji se odnose na rezultate funkcionisanja preduzeća, kada te ciljeve određuju, definišu i jasno razumeju menadžeri preduzeća i kada postoji saglasnost menadžera preduzeća o ciljevima koji treba da predstavljaju kriterijume efektivnosti. Pored toga, ovaj pristup se koristi i kada je broj ciljeva mali, kao i kada je moguće meriti stepen ostvarenja ciljeva preduzeća.Široku rasprostranjenost ovaj pristup merenju efektivnosti preduzeća duguje svojoj jednostavnosti i činjenici da menadžerima preduzeća pruža povratne informacije o efektima njihovih odluka na stepen ostvarenja ciljeva preduzeća.Pristup ostvarenja ciljeva počiva na opravdanoj pretpostavci da se preduzeća osnivaju radi ostvarenja određenih ekonomskih ciljeva, da su stoga svi postupci i aktivnosti preduzeća ciljno orijentisani i da svako preduzeće istinski teži realizaciji svojih ciljeva.

2.2.2. Pristup sistema resursa

Nasuprot pristupu ostvarenja ciljeva koji je usmeren na izlaze iz sistema preduzeća, pristup sa stanovišta sistema resursa u celini je okrenut ulazima u sistem preduzeća. Prema ovom shvatanju efektivnost i efikasnost preduzeća zavise od njegove sposobnosti da pribavi retke i vredne resurse iz okruženja. Ovaj pristup zasniva se na pretpostavci da preduzeće koje želi da bude efektivno mora biti sposobno da iskoristi mogućnosti koje mu pruža okruženje i pribavi neophodne retke i vredne resurse.

Po ovom pristupu efektivnost preduzeća može se izražavati sledećim pokazateljima:

• pregovaračka pozicija preduzeća - sposobnost preduzeća da iskoristi mogućnosti koje pruža okruženje prilikom pribavljanja retkih i vrednih resursa,

• sposobnost donosioca odluka u preduzeću da uoče i pravilno interpretiraju karakteristike okruženja,

• sposobnost redovnog odvijanja operativnih aktivnosti preduzeća i• sposobnost preduzeća da odgovori na promene u okruženju.

Navedeni pokazatelji efektivnosti od naročitog su značaja za organizacije kod kojih se teško mogu utvrditi drugi pokazatelji efektivnosti. Tako npr., efektivnost naučnih institucija u velikoj meri zavisi od njihove sposobnosti da privuku kvalitetne i afirmisane naučnike. Slično tome,


efektivnost univerziteta zavisi od njihove sposobnosti da privuku najuglednije profesore, ali i od sposobnosti da privuku najbolje kandidate za studente.

2.2.3. Pristup internih procesa

Prema ovom pristupu efektivnost i efikasnost se izražavaju stanjem internog ambijenta preduzeća, s jedne strane i efikasnošću internih transformacionih procesa, s druge strane. Za razliku od prethodna dva pristupa, pristup internih procesa ne uzima u obzir okruženje preduzeća. Prema ovom pristupu za efektivnost preduzeća značajno je kako se koriste resursi kojima preduzeće već raspolaže, kako se to odražava na odnose u preduzeću, kao i na efikasnost internih procesa. Po ovom pristupu preduzeće je efektivno ukoliko su procesi koji se u njemu odvijaju dobro uhodani i prijatni, ukoliko su zaposleni u preduzeću zadovoljni, ukoliko su usklađene aktivnosti organizacionih delova preduzeća i sl.

U izražavanju uspeha preduzeća koriste se dve grupe pokazatelja.

Prva grupa pokazatelja zasniva se na rezultatima proučavanja ljudskih odnosa i korporativne kulture, kao i uopštavanjima iskustava i prakse dobro vođenih preduzeća o značaju internih procesa za efektivnost preduzeća. Prema ovim shvatanjima uspešno preduzeće odlikuju sledeće osobine:

• ustaljena korporativna kultura i pozitivna radna klima,• blagonaklon odnos preduzeća prema zaposlenima,• timski duh, odanost grupi, timski rad,• poverenje i saradnja radnika i menadžera,• podudarnost mesta na kojima se donose odluke i izvora informacija, nezavisno od izvora

informacija u organizacionoj strukturi preduzeća,• direktne horizontalne i vertikalne komunikacione veze, razmena relevantnih informacija,

otvoreni kanali komunikacije,• stimulativni sistem nagrađivanja i• interakcija preduzeća i njegovih delova, a u slučaju konfliktnih interesa razrešenje u

interesu preduzeća itd.

Drugu grupu indikatora uspešnosti čine pokazatelji efikasnosti. U najopštijem obliku efikasnost internih procesa predstavlja odnos između elemenata izlaza i elemenata ulaza preduzeća, a najznačajniji pokazatelji efikasnosti iz ove grupe su pokazatelji produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti.


3. PRODUKTIVNOST

Pojam produktivnost odnosi se na zahtev da se ostvari što veći fizički obim proizvodnje (Q) sa što manjim utrošcima radne snage (L), što predstavlja princip produktivnosti. Produktivnost se odnosi na uspešnost u ostvarivanju principa produktivnosti, koja se izražava odnosom između ostvarenog fizičkog obima proizvodnje i stvarnih utrošaka radne snage. U poslovnoj praksi preduzeća, princip produktivnosti izražava se kao težnja da se ostvari objektivno mogući fizički obim proizvodnje, uz objektivno nužne utroške radne snage. To se može izraziti obrascem:

Po = Qo/Lo

pri čemu su: Po - objektivno uslovljena, moguća produktivnost u datom periodu Qo - objektivno mogući fizički obim proizvodnje određen proizvodnim kapacitetom preduzeća, Lo - objektivno uslovljeni utrošci radne snage u datom periodu.

Posle završetka jednog perioda poslovanja preduzeća (dana meseca, godine) ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođenju principa produktivnosti. To se može izraziti obrascem:

PI = QI/LI

pri čemu su: PI - ostvarena produktivnost u prvom periodu, QI, - ostvareni fizički obim proizvodnje u prvom periodu. LI -utrošak radne snage u prvom periodu.

Na ostvarenu produktivnost preduzeća, pored objektivnih faktora. deluju i subjektivni ili organizacioni faktori. Zato je stvarna produktivnost, po pravilu, niža od objektivno uslovljene, a u najboljem slučaju jednaka objektivno uslovljenoj produktivnosti:

Pl < Po

Za izračunavanje ostvarene produktivnosti neophodno je utvrditi:

• ostvareni fizički obim proizvodnje (QI),• ostvarene utroške radne snage (LI)• faktore koji su uslovili veličinu ostvarenog obima proizvodnje (QI) i utrošaka radne

snage (LI)

U faktore produktivnosti ubrajaju se dejstva koja na bilo koji način mogu da utiču na odnos između ostvarenih rezultata i utrošaka radne snage. Sva dejstva na veličinu ostvarene proizvodnje i utrošaka radne snage mogu se grupisati kao:

• objektivno uslovljeni faktori i• subjektivno uslovljeni faktori.


3.1. Objektivno uslovljeni faktori

U objektivne faktore ubrajaju se sva ona dejstva koja preduzeće ne može menjati svojom organizacionom sposobnošću u toku procesa poslovanja. To su tehnički i društveni faktori. Društveni i tehnički faktori, klasifikovani u objektivno uslovljene faktore razlikuju se po načinu uticaja na ostvarivanje ekonomskog uspeha i prema mogućnostima uticaja preduzeća na otklanjanje njihovog dejstva.

3.1.1. Tehnički faktori

Sa stanovišta odvijanja tokova tekuće reprodukcije tehnički faktori imaju, takođe, objektivno uslovljen uticaj na ostvarivanje ekonomskog uspeha.Tehnički faktori čine sva materijalna i tehnička sredstva koja služe za konkretnu proizvodnju. Na dejstvo tehničkih faktora preduzeće može uticati u budućnosti i njihovom rekonstrukcijom. Ovi faktori utiču na produktivnost preko karakteristika:

• sredstava za rad,• tehnološkog procesa,• materijala i• proizvoda.

3.1.2. Društveni faktori

Sa stanovišta tokova tekuće reprodukcije, društveni faktori imaju naglašen objektivno uslovljen uticaj na ostvarivanje ekonomskog uspeha. Na nivo i dinamiku ekonomskog uspeha društveni faktori utiču iz društveno ekonomskog okruženja i na njihovo dejstvo preduzeće ne može uticati neposredno merama poslovne i razvojne politike.Društveni faktori produktivnosti su razni uticaji državnih organa, tržišta i opštih uslova u okruženju na poslovanje preduzeća. Oni se ispoljavaju u vidu:

• odnosa ponude i tražnje,• poreske politike,• razvijenosti saobraćajne mreže• kulturnog i obrazovnog nivoa stanovništva

3.1.3. Organizacioni faktori

U subjektivne ili organizacione faktore produktivnosti svrstavaju se sva dejstva koja su vezana za čovekovu ličnost u proizvodnji i za napore u organizovanju korišćenja objektivno uslovljenih mogućnosti preduzeća. Ovi faktori ispoljavaju se preko:


• nepotpunog korišćenja proizvodnog kapaciteta.• nivoa stvarne kvalifikovanosti radnika.• radne discipline i slično.

Usled delovanja subjektivnih faktora, ostvareni fizički obim proizvodnje je manji od objektivno mogućeg, a stvarni utrošci radne snage su veći od objektivno uslovljenih. U nastojanju da sprovede princip produktivnosti, preduzeće preduzima odgovarajuće mere i to:

• da otkloni dejstvo subjektivno uslovljenih faktora i• da poveća postojeću objektivno uslovnjenu produktienost

Otklanjanjem delovanja subjektivno uslovljenih faktora, stvarna produktivnost može se približiti objektivno uslovljenoj produktivnosti, pa čak i izjednačiti s njom. To se postiže potpunijim korišćenjem proizvodnog kapaciteta, boljom radnom disciplinom, stimulativnim nagrađivanjem radnika.Sprovođenje principa produktivnosti ne završava se dostizanjem objektivmo uslovljene produktivnosti u datom vremenu, jer razvoj nauke i njene tehnološke primenljivosti dovode do novih proizvodnih mogućnosti. Preduzećima stoje na raspolaganju nove, efikasnije mašine i savršeniji tehnološki postupci izrade proizvoda.

3.1.4. Ljudski faktor – pokretač i središte ostvarivanja ekonomske efikasnosti

Ekonomska efikasnost formirana pod uticajem društvenih, tehničkih i organizacionih faktora u visokom stepenu je funkcija uspešnosti poslovnog odlučivanja. Teorija, koncepcija i kompozicija filozofeme mezoekonomije imaju za cilj da formulišu takve parcijalne, odnosno posebne i sintetičke modele ekonomske efikasnosti koji mogu obezbediti da „nad poslovnom odlučivanju ne lebdi slučajnost.“Ekonomska efikasnost je u visokom stepenu rezultat uspešnosti poslovnog odlučivanja ali je i kruna te uspešnosti.

POSLOVNE ODLUKE EKONOMSKA EFIKASNOST (cousa efficiens) (cousa finalis)

3.1.5. Ljudski činilac – motivacija – ostvarivanje ekonomske efikasnosti

Motivacija je najmoćnije oružje ekonomije kao konjukcija uma i ekonomske egzistencije.Čovek kao subjektivan činilac angažovan u radnim procesima i poslovnim aktivnostima ne može delovati, dakle otklanjati, ili usmeravati dejstva svih izdiferenciranih faktora koji utiču na ostvarivanje ekonomske efikasnosti. Uspešno otklanjanje ili usmeravanje dejstva ovih faktora koji su podložni uticaju subjektivnog činioca angažovanog u reprodukciji u visokom stepenu zavisi od uređenosti motivacije ljudskog činioca.U spektru motivacija i motivacionih interesa ekonomska, u novcu valorizovana motivacija ključna je odrednica uspešnosti uticaja ljudskog činioca na ostvarivanju ekonomske efikasnosti.


Ekonomska motivacija treba, pri tome da je maksimalno objektivizirana u cilju efikasnijeg usmeravanja ljudskog činioca na najveći doprinos rastu ekonomske efikasnosti.Za razliku od socijalne, psihološke i posebno ideološke motivacije, ekonomska motivacija je podložna preciznoj kvantifikaciji i, time, objektivizaciji: motivacioni dohodak = doprinos promeni ostvarene ekonomske efikasnosti.Novčana primanja, kao par ecxllence izraz ekonomske motivacije, treba da su funkcija egzatno utvrđenog doprinosa ljudskog činioca promeni ostvarene ekonomske efikasnosti uspešnim sprovođenjem formulisanih principa ekonomije – principa efikasnosti proizvodnje (stvarna produktivnost rada) i principa ekonomske efikasnosti reprodukcije (stvarna stopa dobiti).

4. EKONOMIČNOST

Princip ekonomičnosti je zahtev da se ostvari što veća vrednost, odnosno ukupni prihod (UP) sa što manjim troškovima elemenata proizvodnje (T).

Uspešnost u ostvarivanju principa ekonomičnosti izražava se odnosom između ostvarene vrednosti odnosno ukupnog prihoda (UP) i stvarnih troškova elemenata proizvodnje (T).

Nastojanje preduzeća da ostvari što veći ukupni prihod sa što manjim troškovima elemenata proizvodnje ograničeno je dejstvom objektivnih faktora. Zato se u poslovnoj praksi preduzeća, slično kao i u vezi s izrazom produktivnosti, princip ekonomičnosti izražava kao težnja da se ostvari objektivno uslovljeni ukupni prihod (UPo) uz objektivno nužne troškove elemenata proizvodnje (To).

To se može izraziti obrascem:

Eo=UPo/To

pri čemu su: Eo, - objektivno uslovljena ekonomičnost, UPo - objektivno uslovljeni ukupni prihod a To - objektivno uslovljeni troškovi elemenata proizvodnje.

Posle završetka nekog perioda poslovanja ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođenju principa ekonomičnosti, što se može izraziti obrascem:

EI = UPI/TI

pri čemu su EI - ostvarena ekonomičnost u prvom periodu poslovanja,

UPI - ostvareni ukupni prihod, TI - stvarni troškovi elemenata proizvodnje u tom periodu.


Na ostvarenu ekonomičnost poslovanja, pored objektivnih faktora, deluju i subjektivni ili organizacioni faktori. Zato je stvarna ekonomičnost manja od objektivno uslovljene, ili je u najboljem slučaju, jednaka objektivno uslovljenoj:

EI < Eo

Za izračunavanje ostvarene ekonomičnosti neophodno je utvrditi: ostvarenu vrednost proizvodnje (SI), stvarne troškove elemenata proizvodnje (TI) i faktore koji su uslovljavali veličinu ostvarene vrednosti proizvodnje i stvarnih troškova elemenata proizvodnje.

Ostvarena vrednost proizvodnje (UPI) izračunava se novčanim iznosom naplaćenim za prodate proizvode na tržištu po konkretnim prodajnim cenama (SqI). Ovaj novčani iznos naziva se realizacija (ostvarenje) proizvodnje, jer se opravdanost izrade određenih proizvoda potvrđuje tek prodajom na tržištu. Zato se za proizvodnju kaže da je realizovana, odnosno ostvarena tek kada se proizvodi prodaju (realizuju) na tržištu.

Nastojeći da što doslednije sprovodi princip ekonomičnosti, preduzeće preduzima odgovarajuće mere da bi:

• otklonilo negativna dejstva subjektivno uslovljenih faktora i• povećalo objektivno uslovljenu ekonomičnost.

Otklanjanjem subjektivno uslovljenih faktora stvarna ekonomičnost može da se približi objektivno uslovljenoj ekonomičnosti, pa čak i da se izjednači s njom. To se podstiče potpunijim korišćenjem kapaciteta, boljom radnom disciplinom i drugim merama kojima se povećava produktivnost, kao i merama u pravcu povećanja prodajnih cena proizvoda, te smanjivanja utrošaka sredstava za proizvodnju i njihovih nabavnih cena.

Razvoj nauke i tehnologije, kao i druge promene u okruženju, omogućavaju povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i snižavanje troškova poslovanja.

Oštra tržišna konkurencija nameće preduzeću obavezu da:

• zapošljava stručnije kadrove,• nabavlja nova, savremenija sredstva za rad,• primenjuje nove tehnološke postupke i• koristi nove materijale.

Ekonomičnost kao parcijalni pokazatelj uspešnosti poslovanja, predstavlja izraz racionalnosti trošenja elemenata proizvodnje. To je širi i obuhvatniji metod kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja preduzeća, jer odražava odnos proizvodnje prema ukupnim troškovima, za razliku od produktivnosti kojom sa ocenjuje racionalnost trošenja samo jednog elementa proizvodnje - radne snage.


5. PROFITABILNOST - RENTABILNOST

Princip profitabilosti je zahtev da se ostvari što veći profit - dobit (Dt) sa što manje angažovanih sredastava (C). Stepen uspešnosti u sprovođenju principa profitabilnosti izražava se odnosom između ostvarenog dobitka (Dt) i stvarnog iznosa angažovanih sredstava (C). Težnja preduzeća da ostvari što veći dobitak, odnosno profit, sa što manje angažovanih sredstava, odnosno kapitala, ograničena je dejstvom objektivnih faktora. Ova težnja može se izraziti obrascem:

Ro = Dto/Co

pri čemu su: Ro - objektivno uslovljena rentabilnost( profitabilnost), Dto - objektivno uslovljeni dobitak, odnosno profit, Co – objektivno uslovljena angažovana sredstva.

Na kraju nekog poslovnog perioda (obično na kraju godine) ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođenju principa rentabilnosti (profitabilnosti) što se može izraziti obrascem:

RI = DtI/CI

pri čemu su: RI - ostvarena rentabilnost u prvom periodu poslovanja, DtI - ostvareni dobitak u tom periodu i SI - stvarna Suma angažovanih sredstava u istom periodu.

Na ostvarenu rentabilnost poslovanja preduzeća, pored objektivnih faktora, deluju i subjektivni ili organizacioni faktori. Zato je stvarna rentabilnost manja od objektivno uslovljene, ili je u najboljem alučaju, jednaka objektivno uslovljenoj:

RI < Ro

Za izračunavanje ostvarene rentabilnosti (RI) neophodno je utvrditi:

• ostvareni dobitak (DtI), odnosno profit,• stvarnu sumu angažovanih sredstava (CI), odnosno kapitala i• faktore koji su uslovili veličinu ostvarenog dobitka i stvarne sume angažovanih

sredstava.

Ostvareni dobitak (DtI) predstavlja iznos novca koji je jednak razlici između ukupnog prihoda i ukupnih rashoda preduzeća u određenom periodu poslovanja (na primer, u jednoj godini). To je iznos profita na uloženi kapital, što je izraz oplođavanja angažovanih sredstava u procesu poslovanja preduzeća.

Veličina dobitka zavisi od:

• veličine ukupnog prihoda, odnosno od vrednosti proizvodnje (VI) i• visine troškova elemenata proizvodnje(TI), odnosno poslovnih rashoda.


To se može izraziti obrascem:

DtI = UI-TI

Stvarna suma angažovanih sredstava (CI) predstavlja iznos predujmljenog kapitala koji služi za finansiranje poslovanja preduzeća. Iznos angažovanih sredstava, odnosno predujmljenog kapitala zavisi od obima poslovanja, izraženog realizovanom vrednošću proizvodnje (V), i koeficijenta angažovanja (KaI):

CI = VIKaI

Na osnovu ovako prikazanih veličina dobitaka i angažovanih sredstava, raščlanjeni obrazac rentabilnosti je:

CI = (VI – TI) / VIKaI = DtI / CI

Iz prethodnog obrasca može se zaključiti da su u izrazu rentabilnosti sadržani i elementi ekonomičnosti (V i T), a time i elementi produktivnosti (Q i L) koji su već obuhvaćeni izrazom ekonomičnosti. To znači da je rentabilnost najobuhvatniji izraz uspešnosti poslovanja.

Nastojeći da što doslednije sprovodi princip rentabilnosti, preduzeće preduzima, slično kao pri sprovođenju principa produktivnosti i ekonomičnosti, odgovarajuće mere. Ovim merama preduzeće teži da:

• otkloni negativna dvojstva subjektivno uslovljenih faktora i• poveća objektivno uslovljenu rentabilnost.

Otklanjanje subjektivno uslovljenih faktora omogućava da se stvarna rentabilnost približi objektivno uslovljenoj rentabilnosti ili da se, eventualno, izjednači s njom. To se podstiče potpunijim korišćenjem proizvodnog kapaciteta, boljom radnom disciplinom, racionalnijim trošenjem elemenata proizvodnje, istraživanjem tržišta, skraćivanjem ciklusa angažovanja sredstava i slično.


6. ZAKLJUČAK

Ne postoje univerzalni kriterijumi efektivnosti i efikasnosti koji odgovaraju svakom preduzeću. Koji će od razmatranih kriterijuma za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća imati značaj u određenom preduzeću zavisi od brojnih faktora. Među ovim faktorima posebnu važnost imaju uticaj menadžera, merljivost ciljeva preduzeća i uslovi koji vladaju u okruženju.

Uticaj upravljačkog vrha preduzeća na izbor kriterijuma za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća proističe iz uloge koju vrh preduzeća ima u odredivanju ciljeva preduzeća. Utičući na ciljeve preduzeća menadžeri određuju i moguće kriterijume za merenje uspešnosti preduzeća.

Merljivost ciljeva predstavlja drugi značajan faktor koji opredeljuje izbor kriterijuma za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća.


7. LITERATURA

1. Gannon, M. J. - Organizational Behavioral: A Managerial and Organizational Perspective, Little, Brown and Company, 1979.2.Haimann, T., Scott, W. G. - Management in the Modern Organization, Houghton Mifflin Company, Boston, 1974.3.Daft, R. L. - Organizational Theorj and Design, West Publishing Company, Sain Paul, 1992.4.Pierce, J. L, Dunhan, R. B. - Managing, Scott - Foresman, London, 1990.5. Jones, G. R. - Organizational Theory: Text and Cases, Prentice Hall, 2001.6. Bandin T., Ekonomika preduzeća, Beograd, 2002. god.7. Bandin T., Filozofija produktivističke teorije efikasnosti, Beograd, 2004. god.8. Paunović B. ,,Ekonomka preduzeća” Beograd 2006.9. Avakumović J. ,,Ekonomika biznisa” Visoka strukovna škola za dizajn, tehnologiju i menadžment u Beogradu, 2015.


efikasnost i efektivnost poslovanja

Documents