skripta deo 1 - medjunarodne finansijske institucije

2

1. Međunarodni monetarni fond (IMF)

1.1. Istorijska perspektiva MMF-a Međunarodni monetarni fond (MMF) je finansijska institucija koja po svom

uticaju ima ključnu ulogu u sferi finansijskih odnosa u svetu. Osnovan je na svetskoj monetarnoj konferenciji u Breton Vudsu (SAD) 1944. godine, koja je i održana sa idejom da se preduzme međunarodna akcija za uređenje stabilnih ekonomskih i valutih odnosa u svetu. Iz tog cilja definisani su i osnovni zadaci i ciljevi Međunarodnog monetarnog fonda. U tom kontekstu osnovna delatnost fonda je da se bavi pitanjima međunarodnog plaćanja, finansiranja zemalja koje imaju platnobilansne deficite, pitanjima valutnih odnosa, kratkoročnih problema nelikvidnosti u svetu, i dr. Pored toga, aktivnosti Fonda su usmerene u pravcu uspostavljanja multilateralizma u međunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije, što zahteva ukazivanje deviznih ograničenja kod svih zemalja članica Fonda. Ciljevi Međunarodnog monetarnog fonda odnose se na sledeće:

a) Unapređenje monetarne saradnje i uvođenje multilateralizma plaćanja, b) Stabilnost deviznih kurseva, c) Uklanjanje deviznih ograničenja, koje sputavaju rad svetske trgovine, d) Pomaganje zemalja - članica da prevaziđu platno bilansne teškoće i

deficite i e) Ostvarivanje visokog nivoa zaposlenosti, dohotka i privrednog

razvoja, što je označeno u Statutu Međunarodnog monetarnog fonda kao primarni ciljevi ekonomske politike.

Iz izloženih ciljeva proizilazi da je Međunarodni monetarni fond osnovan sa

zadatkom opšteg organizovanja svetske privrede. Osnivanje Međunarodnog monetarnog fonda izvršeno je na postavkama koje su održavale suštinu monetarnih odnosa u sistemu zlatnog standarda, što u uslovima kada je pored zlata i nacionalni novac prihvaćen kao međunarodno sredstvo plaćanja. To znači da su rezervne valute (dolar i funta), pojavljivanjem u ulozi svetskog novca, trebalo da deluju na jedinstven način na celom međunarodnom monetarnom području. Međutim, određivanje vrednosti ovih valuta uglavnom se vrši pomoću nacionalnih kriterijuma. Slabost ovo sistema se upravo i ogleda u tome, jer nije prihvaćen nikakav međunarodni instrument, koji bi mogao da prilagođava nacionalne kriterijume potrebama međunarodnog platnog prometa. Međunarodni monetarni fond nema nikakva ovlašćenja da na međunarodnom nivo u kontrolise formiranje nacionalnih valuta, koje su prihvaćene kao svetski novac, što predstavlja protivurečnost jedinstva i stabilnosti međunarodnog monetarnog sistema.

Zbog nedostatka, 1971. godine međunarodni monetarni sistem je dospeo u

ozbiljnu krizu, koja je dovela do kraha polazne ideje bretonvudskog sistema. Ovaj sistem nije posedovao adekvatnu likvidnost i mehanizam prilagođavanja, te osnovni uzrok krize ovog sistema leži u nepostojanju pravog svetskog novca koji bi bio nezavistan u odnosno na nacionalne, ekonomske i monetarne politike. U sadašnjem postbretonvudskom periodu i dalje su prisutni osnovni elementi krize: velike platnobilansne neravnoteže, nestabilni devizni kursevi, povećanje spoljnih dugova,

3

budžetski deficiti, inflacija i sl. Potrebne su nove akcije i mere koje će dovesti do opravka svetske privrede.1 Nužno je da industrijski razvijene zemlje prestanu da se bave samo sopstvenim problemima inflacije, budžetskog deficita i bilansa plaćanja, koji su rezultat stagnacije svetske trgovine i proizvodnje, već da se više okrenu obnavljanju privrednog rasta i napretka. S tim u vezi, i Međunarodni monetarni fond bi, pod uslovom da se promeni njegova struktura i da njegova politika bude u funkciji potreba razvoja zemalja u razvoju, mogao mnogo više da pomogne ovim zemljama.

IMF ima sledeće zadatke: unapređenje međunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko rešavanje monetarnih problema, proširivanje međunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i, proizvodnje, stabilizacija deviznih kurseva i sprečavanje konkurentskih depresijacija, multilateralizam u međunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije i uklanjanje deviznih ograničenja koja sputavaju rast međunarodne trgovine, obezbeđenje finansijskih sredstava za pomoć zemljama članicama u uravnoteženju platnog bilansa i smanjenje platnobilansnih neravnoteža.

U okviru svojih intervencija Fond (IMF) ima nekoliko bitnih funkcija. Regulatorna funkcija: pre svega, ogleda se u sprovođenju adekvatne

politike deviznih kurseva nacionalnih ekonomija, regulisanju kratkoročnih platnobilansnih poremećaja zemalja i članica, podizanje devizne likvidnosti odnosno obezbeđenju kapacitetu za povraćaj eksternih dugova manje razvijenih zemalja članica. Garanciju sprovođenja regulatorne funkcije obezbeđuje, prevashodno, nesporan autoritet Fonda, zatim praksa da ukoliko se članica ne pridržava unapred prihvaćenih standarda automatski postaje nepodobna za korišćenje sredstava Fonda, kao i činjenica da Fond sve više postaje mentor, odnosno konsultant najkrupnijeg svetskog privatnog kapitala.

Konsultantska funkcija IMF-a: se obavlja na tri načina. Provobitno Fond se

javlja kao tehnički konsultant zemalja članica u oblastima politike deviznih kurseva, rešavanja problema platnobilansnih poremećaja, politici izvoza i uvoza roba, usluga i kapitala kao i politici strukturnog prilagođavanja i posebno u oblastima monetarno-kreditne, fiskalne i politike strukturnog prilagođavanja nacionalne privrede. Zatim fnnkcija obrazovanja i obezbeđenja praktičnog edukovanja za kadar u zemljama članicama, naročito na polju statističko-finansijske formulacije izveštaja i modela Fonda. Na kraju Fond ima razvijenu izdavačku delatnost koja dominantno pokriva oblasti međunarodnih finansija i razvoja.

Funkcija finansiranja zemalja članica: Fond odobrava kredite za

kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa. Najčešće korišćeni vidovi kredita Fonda su: redovno pravo vučenja na bazi kvota, stand-by credits, kompenzatorne olakšice (compensatory financing facility), sredstva za finansiranje zaliha (stock financing facility) i slično.

Funkcije Fonda su međusobno vrlo komplementarne i kombinuju se sa

funkcijama Svetske banke.

1 Pušara Kostadin: Međunarodne finansije, Beograd, 2000. str. 114

4

Saglasno Sporazumu o osnivanju ključni zadatak IMF-a je da nadgleda međunarodni monetarni sistem, a takođe sagledava i interveniše u domenu međunarodne likvidnosti. Svoju intervenciju IMF zasniva na uplatama kvota zemalja članica kao i kreiranjem posebnog finansijskog instrumenta specijalnih prava vučenja (SDR). Special Drawing Rights (SDR) predstavljaju novo međunarodno sredstvo plaćanja - novu rezervnu valutu. Specijalna prava vučenja kreirana su od strane IMF-a sa ciljem uvećanja obima međunarodne likvidnosti u skladu sa porastom obima međunarodnih plaćanja (trgovine). Alokacije kreiranih emisija SDR izvršene su srazmerno postojećim kvotama zemalja članica Fonda. Danas se vrednost jedinice SDR određuje prema ponderisanoj korpi od pet ključnih svetskih valuta (USD, DEM, JPY, GBP, FRF).

Zemlje članice SDR prevashodno upotrebljavaju za obezbeđenje deficitarne valute preko mehanizma Fonda. Takođe SDR se mogu koristiti kao: sredstvo obračuna, sredstvo za izravnanje, kratkoročnih debalansa spoljnih finansija, denominator za iskazivanje vrednosti nacionalne valute i niz različitih finansijskih transakcija (sredstvo plaćanja, kreditiranja i sl.).

Slika 1. Učešće u specijalnim pravima vučenja

Pred SDR su postavljni vrlo ambiciozni ciljevi, ali su ostvareni rezultati

relativno skromni. Doprinos do sada kreiranog iznosa SDR povećanju nivoa međunarodne likvidnosti je dosta skroman: udeo u ukupnim svetskim monetarnim rezervama, isključujući zlato, iznosi oko 3,6%. Danas samo osam zemalja, i to uglavnom manjih nerazvijenih, definiše vrednost svojih valuta u SDR, i ako su Specijalna prava vučenja uglavnom i stvorena da bi igrala ulogu opšteg denominatora

5

vrednosti nacionalnih valuta kako bi se njima povećao obim međunarodne likvidnosti.2

Obeležje IMF je osnivanje indeksa valuta. Specijalna prava vučenja (SDR -

Special drawing rights). Specijalna prava vučenja su bila namenjena kao smišljena rezerva aktive za zemlje članice i predstavljaju sredstva dostupna svakom članu u slučaju rasta IMF sredstava.

Specijalnih prava vučenja predstavljaju valutni kreditni sistem između

centralnih banaka i pomažu menadžmentu u privremenom balansiranju platno-bilansnih problema. Vrednost Specijalnih prava vučenja se izračunava kao prosek 5 vodećih valuta: US dolar - 39%, nemačka marka - 21%, japanski jen - 18%, engleska funta - 11%, francuski franak - 11% (u vreme dok su postojale kao nezavisne valute nemačka marka i francuski franak, a sada je to euro kao jedinstvena evropska valuta).

Međunarodnu rezervnu imovinu uvedenu od strane IMF 1969. godine koja se tiče interesa članova IMF da novčane rezerve, progresivni rast i međunarodne rezerve mogu biti značajna podrška ekspanzivnoj svetskoj trgovinskoj politici predstavljaju specijalna prava vučenja (SDR). Glavne rezerve imovine bile su u zlatu i SAD dolarima što je uticalo da članovi ne žele da globalne rezerve zavise od proizvodnje zlata, sa određenim nestabilnostima koje se odnose na promene u deficitu platnog bilansa SAD privrede. Takvi poremećaji mogu uticati da dođe do rasta SAD dolara da bi se ispravile postojeće neravnoteže u platnom bilansu. Specijalna prava vučenja bila su uvedena kao dopunska rezervna imovina koju IMF može alocirati periodično članovima kada za to imaju potrebu.

Slika 2. Pozicija SAD u mđunarodnom investirnju

2 Bjelica V.: Bankarstvo, teorija i praksa, Novi Sad, 2001. god. str. 229

6

Specijalna prava vučenja - uglavnom poznata kao «zlatni papir», mada nema fizički oblik - se dele među zemljama članicama (zadržavajući učešće) prema procentu njihovih kvota. Prema tome, IMF je izvršio alokaciju 21,4 milijarde dolara između zemalja članica.

Poslednja alokacija ili dodela je izvršena 1981. godine kada je 4,1 milijarda

dolara bila dodeljena između 141 zemlju koje su bile članice IMF. Od 1981. godine zemlje članice nisu imale potrebu za novom dodelom Specijalnih prava vučenja zbog razvoja međunarodnog tržišta kapitala. Septembra 1997. godine u svetlu priključenja novih članova IMF - nove zemlje članice nisu učestvovale u dodeli sredstava - Bord guvernera je izmenio četvrti amandman ugovora.3 Kada je usvojen zahtev novih zemalja članica, IMF je izvršio dodelu Specijalnih prava vučenja u iznosu od 21,4 milijarde dolara čiji iznos će biti distribuiran tako kako se kumulativno uvećava broj članova i u poređenju sa iznosom kvota.

Zemlje članice IMF mogu koristiti Specijalna prava vučenja u međusobnim

transakcijama, zatim sa 16 institucionalnih vlasnika (holedrs) Specijalnih prava vučenja i sa IMF.

Vrednost Specijalnih prava vučenja se određuje na dnevnoj osnovi koristeći

četiri glavne devizne valute: euro, jen, funta sterling, US dolar. Na dan 01.8.2001. godine vrednost SDR 1= US$ 1,26. Sastav ili kompozicija SDR se određuje svake pete godine koristeći reprezentativne valute koje se koriste u međunarodnim transakcijama i uzimajući u obzir i one valute koje imaju značajnu važnost u svetskoj trgovini i finansijskom sistemu. Najveći izvor sredstava kojima raspolaže IMF je kvota supstitucije. Pošto zemlje članice plaćaju 75 posto sopstvenih kvota u domaćoj valuti, i zato što je većina valuta retka, to zahteva njihovu potražnju van tih zemalja, i približno polovina novca IMF prema završnom obračunu ne može biti upotrebljena. Zbog toga se po slobodnim procenama oko 20% sredstava ili sve pozajmice od IMF po kursu tipične godine i većina potencijalnih zajmoprimalaca od IMF želi jedino konvertibilne valute: US dolar, euro, Japanski jen, funte i švajcarske franke.

Uslov za stupanje u IMF je da zemlja članica priloži izvesnu sumu novca-

zvanom kvota supstitucije. Kvote mogu poslužiti u razne svrhe. • Prvo, one stvaraju rezerve novca koje IMF može da iznajmi zemljama

članicama koje se suočavaju sa finansijskim poteškoćama. • Drugo, njihov cilj je da se odredi osnova za određivanje koliki je

doprinos svakog člana da bi mogao da srazmerno uloženim sredstvima da pozajmljuje sredstva od IMF, ili da dobija sredstva od IMF u periodičnim dodelama specijalnih sredstava poznatih kao SPV (specijalna prava vučenja). Što je više učešće zemlje članice, to je i više novca za pozajmljivanje.

• Treće, kvote određuju pravo glasa članova. IMF sam po sebi, uz pomoć analize bogatstva i ekonomskih rezultata svake zemlje, može da odredi iznos kvota svake zemlje članice. Što je bogatija zemlja, to je i veća kvota. Kvote se revidiraju svakih pet godina, tj. mogu da se povećavaju ili smanjuju u zavisnosti od potreba IMF i ekonomskog prosperiteta zemalja članica.


7

Izvori sredstava Fonda i uslovi njihovog plasmana daju se u sledećem pregledu:4 Tabela 1. Kreditna sredstva IMF-a

Korišćenje sredstva Uslovljenost Maksimalni pristup (% od kvote)

Vraćanje duga (broj godina)

Rezervna tranša Nema

Razlika kvote i nacionalne valute koju drži fond

- - - -

Prva kreditna tranša Program obuhvata prihvatljiv napor radi prilagođvanja

25% 3-5

Više kreditne tranše

Stand-by sporazum na kvantitativnoj bazi sa povlačenjem sredstava u ratama vezanim sa ispunjavanjem kriterijuma izvršenja

3 x 25 = 75% 3-5

Produžene olakšice (EFF)

Program srednjeg roka trajanja (3 godine) u slučaju strukturne neravnoteže, neuravnoteženosti bilansa plaćanja i detaljan program strukturnih reformi za period od 12 meseci sa povlačenjem sredstva u ratama vezanim za ispunjavanje kriterijuma izvršenja

165% 4,5-10

Nova Politika Pristupa (NAP) Povećanje kredita koje obezbeđuju gornje kreditne tranše ili pod proširenom olakšicom sa pozajmljenim sredstvima

Na bazi ugovora u okviru viših kreditnih tranši proširenih olakšica

100% godišnje; kumulativni iznos 300%

3.5-7

Kompezatorne finansijske olakšice i (CCFF) u slučaju nepredviđenih spoljašnjih uticaja, privremenog pada izvoznih prihoda i /ili rast cena uvoza žita

Povezana sa programom Fonda ili spremnost da sarađuje sa IMF

95%

Spremnost na saradnju sa IMF 35% 3-5

Olakšice za strukturno prilagođavanje (SAF). Povlašćeni kredit (kamatna stopa 0,5%) zemljama sa niskim dohotkom

Program srednjeg roka trajanja (3 godine) koji se sastavlja u konsultaciji sa Svetskom bankom i IMF, uz strukturne reforme

50% 5.5-10

Proširene strukturalne olakšice (ESAF)

Kao i kod SAF, ali sa ambiciznijim programom: kredit zavisi od 6 mesečnih provera kriterijuma izvršenja

255% 5,5-10

Olakšice za sistematsku transformaciju (SAF) za zemlje koje prelaze u tržišnu ekonomiju

Namera da se usaglasi program prilagođavanja sa IMF

2x25=50% 4,5-10

Izvor: IMF (1997).

Pošto su pristupile zamlje su se još 1944. godine dogovorile da IMF može efikasno da funkcioniše i odlučuje unutar zemalja članica koje imaju pravo glasa koje je direktno povezano sa doprinosom instituciji kroz visinu kvota. Onaj ko najviše doprinosi IMF dobija najjači glas koji je određen procedurom. Tako, SAD sada ima više od 265.000 glasova ili oko 18 procenta od ukupnog broja, Palau ima 272 glasa ili oko 0,002 procenta.


8

1.2. Organizacija i funkcionisanje MMF-a

IMF-om rukovode dva organa: Odbor guvernera i izvršni odbor. Odbor guvernera čine ministri finansija ili šefovi centralnih banaka iz svake

od 184 članice. Osim sastanaka guvernera, koji se sastaju u okviru Međunarodnog monetarnog i finansijskog komiteta, guverneri se sastaju prilikom sazivanja godišnjih sastanaka Svetske banke da bi se formalno bavili pitanjima IMF.

Izvršni odbor čine 24 izvršna direktora koji predstavljaju 184 zemlje članice

IMF. Osam izvršnih direktora predstavljaju individualne države: Kinu, Francusku, Nemačku, Japan, Saudijsku Arabiju, Rusiju, Veliku Britaniju i SAD. Ostalih 16 izvršnih direktora predstavljaju grupe ostalih država. Slika 3 – Grafički prikaz organizacije MMF-a

5

5 Pušara K.: Međunarodne finansije, Beograd, 2001., str. 98

9

Najveći deo sredstva IMF dolaze, uglavnom, iz kvota, odnosno uplata zemalja koje postaju članice IMF, ali se iznos kvota periodično uvećava. Zemlje plaćaju 25% od njihovih kvota u Specijalnim pravima vučenja ili vodećim valutama, kao što je US dolar, japanski jen.6 Međutim, IMF dozvoljava mogućnost plaćanja zemalja članica u nacionalnoj valuti što im daje za mogućnost dobijanja kredita kada izraze potrebu za njim.

Iznos kvota određuje relativnu snagu zemalja članica u svetskoj ekonomiji. Velike zemlje imaju visoko učešće u izvozu, odnosno veliko učešče u trgovini, što znači da moraju imati visoku učešće u kvotama. SAD predstavljaju najveću svetsku ekonomiju i učestvuju ukupno u kvotama sa 18 %. Na drugoj strani, Sejšeli, najmanja zemlja na svetu, učestvuje ukupno u kvotama 0,0004 %. IMF može doći do pozajmica koje predstavljaju zamenu za kvote na sledeće načine.

IMF ima dva načina da dođe do sredstava, i to su: 1. General Arrangements

to Borrow (GAB) je zaključen 1962. godine i ima jedanaest članova (vlade i centralne banke Grupe deset industrijalizovanih zemalja i Švajcarske) i 2. New Arrangements to Borrow (NAB) zaključen 1997. godine sa 25 članova zemalja i institucija. Zajedno sa ova dva ugovora iznos raspoloživih pozajmica Specijalnih prava vučenja IMF je 34 milijarde dolara (povećanje za oko 46 milijardi dolara).

Zemlje članice koje se suoče sa deficitom platnog bilansa mogu, pod određenim uslovima, računati na kredite IMF. U osnovi, mogućnost dobijanja kredita zavisi od veličine kvote date zemlje. Zaduživanje na osnovu kreditne tranše može dostići iznos od 100% kvote date zemlje - četiri tranše po 25%. Pozajmica do iznosa prve kreditne tranše može se lako dobiti kada je posredi potreba da se pokrije deficit platnog bilansa. Ostale tri tzv. više kreditne tranše već su uslovljene.

Hitne asistencije koje Fond pruža su: stand by aranžmani, olakšice za

kompezatorno finansiranje, proširenje investicionih olakšica, smanjenje siromaštva i davanje olakšica i drugo. Pored običnih pozajmica često se koriste tzv. stand by aranžmani, odnosno krediti u pripravnosti. Ovde je reč o kreditima koje data zemlja može koristiti u određenom periodu u zavisnosti od potreba, ali i u zavisnosti od toga da li sprovodi stabilizacioni program koji je prethodno sa Fondom dogovoren.

Godine 1963. uvedena je nova vrsta kredita: olakšice za kompezatorno

finansiranje. Ovi krediti su namenjeni zemljama koje se suočavaju sa platno-bilansnim problemima zbog smanjenja deviznog priliva, ukoliko je to smanjenje rezultat delovanja spoljnjih faktora na koje data zemlja ne može da utiče. Kasnije su uvedene razne vrste kredita u vidu olakšica: olakšice za kompenzatorno finansiranje i nepredvidljive slučajeve, olakšice za finansiranje tampon zaliha, olakšice za strukturno prilagođavanje, povećane olakšice za strukturno prilagođavanje, proširene Fondove olakšice, dodatne finansijske olakšice i sl.

Od 1970. godine IMF sprovodi politiku davanja kredita najsiromašnijim

zemljama članicama kako bi na taj način ostvarile spoljašnju nezavisnost, održivi ekonomski rast i poboljšale životni standard.


10

Slika 4 – Prosečno korišćenje IMF kredita od 1991 - 20007

U skladu sa koncesionim olakšicama, koje se odnose na smanjenje

siromaštva, ponovo je izvršeno strukturalno prilagođavanje (Enhanced Structural Adjustment Facility - ESAF) u novembru 1999. godine u cilju redukcije siromaštva i ekonomskog rasta u političkim programima navedenih zemalja.8 Krajem 90-tih godina IMF uvodi olakšice koje pomažu zemljama koje se suočavaju sa naglim gubitkom tržišnog poverenja – naglo širenje finansijskih kriza.

1.3. Unutrašnja konstitucija MMF-a

IMF je monetarna, a ne razvojna institucija koja ima važnu ulogu u redukciji siromaštva u zemljama članicama sa niskim dohotkom. Fond promoviše politiku održivog ekonomskog razvoja, koja je od esencijalnog značaja za smanjenje siromaštva, zatim utiče na makroekonomsku politiku zemalja i drugo.

Pre nekoliko godina IMF je pomagao zemlje članice sa niskim dohotkom u provođenju ekonomske politike u cilju rasta i poboljšanje životnog standarda, zatim pružao tehničke asistencije i finansijsku potporu. Između 1986. i 1999. godine preko 56 zemalja, ukupno sa brojem stanovnika od 3,2 milijarde, prema programu (Structural Adjustment Facility - SAF), je dobilo niske kamatne stope za strukturalna prilagođavanja. Navedeni program je proizašao iz programa ESAF (Enhanced Structural Adjustment Facility), koji je uspostavljen da pomogne najsiromašnijim zemljama IMF u njihovim naporima da ostvare snažan ekonomski rast i značajno poboljšanje u njihovim platnim bilansima.

7 www.imf.com 8 Bjelica V.: Bankarstvo, teorija i praksa, Novi Sad, 2001. god. str. 221

11

Slika 5 - Povezanost IMF-a sa ostalim institucijama9

Ove olakšice značajno doprinose razvoju zemalja članica sa niskim

dohotkom, u protivnom izostanak pomoći IMF i drugih donatora će dovesti u pitanje ostvarenje spomenutih ciljeva zemalja, odnosno redukciju siromaštva. Stoga je neophodno veoma brzo delovati u pravcu preispitivanja razvoja i rešavanja dužničke krize u poslednjih nekoliko godina od strane vlada, međunarodnih organizacija i drugih. Prema tome, ove opaske moraju biti ozbiljno razmotrene kako bi određeni propusti bili ispravljeni.

Godine 1999. na zajedničkom održanom sastanku IMF, Svetske banke i

ministara zemalja članica odlučeno je da razviju strategiju redukcije siromaštva siromašnih zemalja na osnovu davanja kredita i otpisa duga od strane IMF i Svetske banke. Da bi se ova zamisao zaživila, neophodno je da većina zemalja promeni dosadašnju politiku i da prihvate nove izmjene koje bi išle u pravcu budućnosti.

Novi pristup se fokusira na redukciji siromaštva. Akcenat se fokusira na

izradi strategije redukcije siromaštva u nerazvijenim zemljama koje bi trebale kroz javnu debatu da dobiju podršku o pokretanju i formulisanju strategije. Međutim, strategija redukcije siromaštva nerazvijenih zemalja treba, u prvom planu, da se fokusira na sopstvenom razvoju sa jasno artikuliranom vizijom svoje budućnosti i sistematičnim planom ostvarenja postavljenih ciljeva. Nova strategija predstavlja određeni broj principa koji predstavljaju vodič u razvoju strategije redukcije siromaštva.

9 www.economist.com

12

U principe ubrajamo: kompleksan pristup razvoju i širok pogled na siromaštvo predstavljaju dva esencijalna pitanja, brz ekonomski rast je kritičan za održivu redukciju siromaštva. Veliko učešće siromašnih zemalja može uticati na potencijalno povećanje rasta nerazvijenih zemalja;

Ciljevi zemalja «preduzetnika», odnosno strategije je ostvarenje razvoja i

redukcije siromaštva, razvijene zemlje moraju sarađivati veoma tesno. Ciljevi moraju biti jasno orijentisani na rezultate. Postavljeni ciljevi novog pristupa ne mogu biti preko noći ostvarljivi. Da bi došli do pozitivnih rezultata, neophodno je izvršiti transformaciju u pogledu promene institucija, tj. izgradnju infrastrukture koja će odgovoriti na zahteve građana. Rezultati će doći do izražaja dugoročno posmatrano, samo ako vlade nerazvijenih zemalja i međunarodne institucije budu tesno sarađivale.

Svaka zemlja članica održava politiku dijaloga sa IMF kroz monitoring. Jednom godišnje određuje politiku deviznog kursa u okviru svojih ovlašćenja što je poznato kao član TV konsultacije. Nadgledanje je zasnovano na ubeđenju da jaka i istrajna domaća ekonomska reforma vodi do stabilnih deviznih kurseva, rasta i razvoja svetske ekonomije.

IMF obezbeđuje kredite za zemlje članice za rešenje platno-bilansne

neravnoteže i pomoći politici reformi. Od 28. februara 2002. godine dato je kredita 88 zemalja u iznosu od 61,7 milijardi Specijalnih prava vučenja. IMF stavlja na raspolaganje svojim zemljama članicama svoje izvore finansija kroz različite kreditne programe.10 Kao dodatak svojim regularnim olakšicama (Stan-by Arrangements; the Extended Fund Facihty; the Supplemental Reserve Facility; Kontingent redit Lines; and the Compensatory Financing Facility), takođe, obezbeđuje koncesionu pomoć kroz svoje programe za redukciju siromaštva zaduženim siromašnim zemljama.

Tehnička pomoć se nudi u nekoliko oblasti, uključujući tu i fiskalnu, monetarnu politiku i statistiku. IMF nudi tehničku pomoć i obuku nerazvijenim zemljama radi razvoja svojih ljudskih resursa, dizajniranje i implementaciju efektivne makroekonomske i strukturalne politike.


13

2. Međunarodna banka za obnovu i

razvoj(IBRD)

2.1. Organizacija i aktivnosti IBRD Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD - Internalional Bank for

Reconstruction and Development) formirana je na istoj međunarodnoj monetarnoj konferenciji kada i Međunarodni monetarni fond. Ova institucija je poznata u svom delovanju i pod nazivom Svetska banka (WB-World Bank), a sedište joj je kao i Fonda u Vašingtonu (SAD).

Članstvo zemalja članica Svetske banke je uslovljeno članstvom u

Međunarodnom monetarnom fondu. Za razliku od Fonda koji se bavi poslovima kratkoročnog finansiranja. Svetska banka se bavi poslovima srednjoročnog i dugoročnog finansiranja. Banka daje kredite zemljama članicama za finansiranje projekata koji doprinose rastu i razvoju nacionalne privrede. Banka ocenjuje ekonomsku efikasnost projekata i odobrava određena kreditna sredstva ukoliko takvi projekti doprinose stvaranju uslova za plasman privatnog kapilala, proširenju međunarodne trgovine i strukturne ravnoteže u razvoju zemalja koje realizuju takve projekte.

Pored redovnih kredita kojima Svetska banka podržava finansiranje

projekata, praksa banke je da odobrava i kredite za tzv. strukturna prilagođavanja koji su opšte razvojnog karaktera.11 Na početku funkcionisanja novog međunarodnog monetarnog sistema monetarna i razvojna funkcija su bile odvojene između Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Smatralo se da su monetarni problemi kratkoročni i da ih ne treba mešati sa dugoročnim, razvojnim; strukturnim problemima privrede. Ovakvom stavu su se suprostavile zemlje u razvoju ističući da isti razlozi leže u osnovi i monetarnih i razvojnih teskoća.

Mišljenje zemalja u razvoju, iako ispravno, prihvaćeno je tek početkom

sedamdesetih godina i od tada Međunarodni monetarni fond i Svetska banka pokušavaju da pronađu tačke približavanja u svom poslovanju. Osnovni zadatak Svetske banke pri osnivanjuje bio da potpomogne obnovu ratom razrušene privrede zemalja članica. Banka je olakšavala investiranje kapitala i tako podsticala razvoj proizvodnih mogućnosti u manje razvijenim zemljama. Posle nekoliko poratnih godina, kada su se mnoge privrede oporavile od posledica rata, osnovni zadatak IBRD bilo je dalje finansiranje razvoja zemalja-članica. Međutim, pojavilo se dilema da li je njen zadatak da finansira privredni razvoj kao takav, bezobzira je li ta zemlja razvijena ili ne, ili da finansira razvoj zemalja u razvoju. Statut Banke ne daje precizan odgovor na ovo pitanje, mada je prihvaćen stav da iako banka nije zatvorena za industrijske zemlje ipak treba prvenstveno da pomogne rešavanje problema nerazvijenih zemalja.


14

Slika 6. Zemlje i institucije koje drže najveće zlatne rezerve

Sledeći zadatak IBRD je da daje garancije, pri čemu se stara da se

prvenstveno ostvare prioriteti razvoja, da doprinese bržem prelasku zemlje iz stanja nerazvijenosti u razvijenu ekonomiju, da zajmovi budu u skladu sa zajmovima iz drugih izvora itd. Osnovna ideja pri formiranju banke bila je da ona bude posrednik između viška privatnog kapitala i zemalja kojima je on potreban, te je alternativno ostavljena mogućnost da Banka i sama daje zajmove. Međutim, privatni kapital, za kojeg se smatralo da će biti osnovni nosilac finansiranja posleratnog razvoja, pokazao se kao nedovoljan i neorganizovan. U takvim uslovima Banka je odigrala izuzetno značajnu ulogu jer je preuzela na sebe davanje zajmova nerazvijenim zemljama iz sopstvenih izvora. Dok je privatnom kapitalu od velike važnosti bio faktor sigurnosti, odnosno rizika pri plasmanu sredstava, a svetu su bila potrebna ogromna finansijska sredstva, jedino je Svetska banka reagovala na pravi način, ublažavajući tražnju za tim sredstvima.

Početni odobreni kapital pri osnivanju Banke iznosio je deset milijardi dolara,

ali treba ukazuli na razliku između odobrenog i uplaćenog kapitala. Odobreni kapital je veći od uplaćenog jer se samo deo odobrenog kapitala uplaćuje (20%), a ostatak služi kao garancija za obaveze Banke (80%). Zemlje članice mogu biti pozvane da uplate određeni deo ovog garantnog iznosa, u svojim nacionalnim valutama, ukoliko je to Banci potrebno da bi odgovorila svojim obavezma. Svetska banka je organizovana po vlasničkoj strukturi kao akcionarsko društvo.12 Početni kapital Banke je obezbeđen iz kvota zemalja članica, da bi se naknado povećavao potencijal pribavljanjem sredstava na finansijskom tržištu, zatim kroz formu kofinansiranja ili emisijom obveznica (za koje papire garantuju vlade zemalja na čije valute glase


15

obveznice) koje su tražene na međunarodnom tržištu kapitala (jer Banka ima visok kreditni rejting –AAA credit rating). U svojoj politici plasmana banka primenjuje kriterijum uravnoteženosti kako u pogledu širine namena tako i u pogledu teritorijalnog rasporeda zajmova, na šta ukazuju sledeći podaci: Tabela 2.

Struktura zajmova IBRD po nameni /do 30.06.1993. godine/

Napomena Iznos u mil $ Udeo u % Poljoprivreda i razvoj sela 42.470 18.1 Razvojne fin. institucije 22.005 9.4 Obrazovanje 10.438 4,4 Energija 50.246 21,4 Industrija 16.652 7,1 Neprojektni zajmovi 22.024 9,4 Stanovništvo, zdravstvo i ishrana

3.363 1.4

Javni sektor 2.717 1.2 Mala privreda 4.587 2.0 Tehnička pomoć 865 0,4 Telekomunikacije 4.098 1.7 Transport 33.605 14,3 Urbani razvoj 11.609 4,9 Vodosnabdevanje i melioralizacija

10.476 4.5

Ukupno 235.154 100,0 Izvor: Jovanović Gavrilović, str. 160-161 Grafikon 1.Teritorijalni raspored odobrenih kredita (current US$ millions)

16

Izvor: IBID Raspored kredita po regionima: Afrika – 2,159 Istočna Azija i Pacifik – 2,979 Istočna Evropa i Centralna Azija – 3,042 Latino Amerika i Karibi – 4,063 Srednji Istok i Severna Afrika - ,920 Južna Azija – 2,112

Grafikon 2. Kreditiranje po sektorima u 2000. g.

17

• Rukovodstvo javnog sektora 14,8% • Finansijski sektor 12% • Saobraćaj 11,1% • Ekonomska politika 8,4% • Poljoporivreda 7,4% • Socijalna zaštita 7,2% • Zdravstvo, ishrana i populacija 6,5% • Energetika 6,5% • Vodosnabdevanje i sanitarije 5,9%

• Rudarstvo 0,4% • Telekomunikacije 0,7% • Ulje i prirodni gas 1,1% • Razvoj privatnog sektora 1,4% • Okolina 3,4% • Razvoj urbanizma 4,1% • Obrazovanje 4,5% • Multisektor 4,8%

Zemlja koja želi da postne član IBRD mora prethodno da bude članica

Međunarodnog monetarnog fonda. Sa prvobitnih 29 zemalja-članica broj zemalja povećao se na preko 150 zemalja.

Svetska banka pruža i tehničku asistenciju zemljama u razvoju, primarno u

izradi investicionih projekata. Pod okriljem Svetske banke formirane su posebne specijalizovane finansljske institucije:

(1) Međunarodna finansijska korporacija (IFC-Inlernational Financial

Corporation) (2) Međunarodno udruženje za razvoj (IDA-Internalional Development

Association) (3) Međunarodna agencija za garancije (MIGA)

Ciljevi poslovanja i način rada ovih institucija može se predstaviti šematski na

sledeći način.

(1) Međunarodna finansijska korporacija je specijalizovana agencija koja postiče privredni razvoj zemalja ulaganjem pivratnog kapitala prvenstveno u zemlje u razvoju. Korporacija uglavnom odobrava kredite privatnim preduzećima učešćem u njihovom kapitalu bez prava upravljanja. Isto tako, korporacija povezuje domaća i inostrana preduzeća, a pruža i tehničku pomoć zemljama članicama na međunarodnom tržištu kapitala.13 Međunarodna finansijska korporacija je osnovana 1956. godine kao afirmacija Svetske banke.

(2) Međunarodno udruženje zu razvoj osnovano je 1960. godine, takođe kao

afirmacija Svetske banke. Osnovna aktivnostu Udruženja je da odobrava kredite najmanje razvijenim zemljama pod znatno povoljnijim uslovima od uslova na međunarodnom tržištu kapitala. Rokovi takvih kredita su izuzetno povoljni (i do 50 godina), sa dugim početkom otplate kredita (grace period i do 10 godina).

(3) Međunarodna agencija za garancije pruža garancije privatnom kapitalu i

sredstvima drugih kofinansijera za projekte kojima je dala podršku Svetska banka, radi prevazilaženja problema rizika za plasman sredstava u nerazvijene zemlje. Međunarodna agencija za garantovanje investicija (MIGA) osnovana je 1988. godine. Cilj ove finansijske organizacije je da stimuliše priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju putem dovoljno garancija za nekomercijalne rizike (vladina ograničenja u pogledu reparzijacije kapitala, položaj ino vlasništva, ratni sukobi i sl.).


18

Tabela 3. Grupa svetske banke

THE WORLD BANK International bank toi

Reconsimclion dcvelopinent Association (IDA)

International Development and (IBRD)

International Finance Coiporation (IFC)

Ciljevi institucije Godina osnivanja Tipovi zemalja u koje institucije usmerava sredstva

Unapređenje ekonomske razvijenosti zemalja u razvoju, pružanjem finansijske i tehničko-stručne pomoći u razvoju i izgradnji specifičnih projekata u javnom i privatnom sektoru. 1945. Zemlje u razvoju koje ne spadaju u grupu najsiromašnijih. Pojedine članice uzajamljuju kombinovana sredstva IBRD i IDA (“blend” of IBRD loansand IDA credits)

1960. Njsiromašnije zemlje članice: 80% od kredita IDA odlazi u zemlje koje imaju prosečan GDP ispod 410%. Mnoe od ovih zemalja su tako siromašne da nisu u mogućnosti da uzajmljuju sredstva ni od IBRD

Unapređenje ekonomskog razvoja zemalja u razvoju pružajući pomoć u mobilizaciji domaćeg i inostranog kapitala za razvoj isključivo privatnog sektora. 1956. Svi tipovi zemalja u razvoju, od najsiromašnijih do najrazvijenijih.

Privredni sektori u koje institucije usmeravaju sredstva. Period na koji institucije pozajmljuju (plasiraju) sredstva. Prosečan period plasmana. Grejs period Kamatni period (srddstva devedesetih) Ostale provizije Primaoci (korisnici) finansijaske podrške Garancija vlade Glavni metod porasta finansijskih fondova institucije

Spoljoprivreda i razvoj ruralnih područja, energetika, obrazovanje, transport, telekomunikacije, industrija, rudarstvo, razvoj finansijske mreže, urbani razvoj, vodoprivreda, zdravstvo i ishrana stanovništva. Pojedini tipovi ne-projektnih popzajmica uključujući strukturna prilagođavanja. Generalno od 15 do 20 godina 50godina (40 i 35 g.) Generalno od 3 do 50 godina 10godina =10.97% 0.0% Provizija na neiskorišćeni deo zajma (Commitment fee) 0.75% (0.25) nova provizija (front-end fee) 0.25 Godišnja provizija na odobreni i neiskorišćeni deo kredita 0.5% i servisna provizija 0.75% Vlade, vladine agencije, privatna preduzeća i banke koje mogu pribaviti garancije vlade po zajmu IBRD Osnovni vid Osnovni vid Združivanja na finansijskom tržištu Donacije vlada zemalja članica

Agrobiznis, razvoj, finansijske kompanije, energetika, mala preduzeća rudarstvo, institucije tržišta novcem i turizam i usluge. 7 do 12 godina Prosečno 3 godine U nivou tržišnih kamatnih stopa Provizija na odobreni i neiskorišćeni deo kredita Privatna preduzeća i vladine organizacije koje daju podršku privatnom sektoru. Pozajmice od IBRD.

Izvor: Onkvisit / Shaw. str. 740-741

19

2.2. Intencije u budućem radu IBRD Svetska Banka će morati izvršiti nužne promene, jer je IBRD osnovana kao

humana institucija sa zadatkom da pomaže onima koji se na drugi način ne bi mogli razvijati, a ne da sledi politiku najrazvijenijih zemalja na svetskom planu.

Programi koje finansira IBRD prolaze kroz nekoliko faza:

• Faza identifikacije – obuhvata utvrđivanje objekata čijem finansiranju

treba pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede i njihovih ekonomskih i tehničkih karakteristika.

• Faza pripreme – u ovoj fazi zajmotražilac i Banka zajednički sagledavaju i

pronalaze najpovoljnije i najprihvatljivije varijante projekta u tehničkom i ekonomskom pogledu.

• Faza ocene, pregovora i prihvatanja – po završetku studije o projektu,

pristupa se njegovoj oceni. Ocenu projekta izvode stručnjaci Banke, a po potrebi se mogu angažovati stručnjaci sa strane. U toku ocene, valorizuju se tehnički, institucionalni, ekonomski i finansijski aspekti projekta. U tehničkom pogledu ocena podrazumeva: pouzdanost projekta, uvažavanje odgovarajućih standarda, veličinu i lokaciju objekta, tehnologiju, opremu, projektovani obim proizvodnje, transportnu povezanost, uticaj na prirodnu sredinu itd. Pri ocenjivanju institucionalnih uslova za realizaciju projekta, uzimaju se u obzir: organizacija, upravljanje, kadrovi i politika poslovanja u užem i širem okruženju u kojem će se projekat realizovati.

• Faza izvršenja i nadzor – u toku realizacije projekta obaveza je investitora

da kreditoru povremeno dostavlja izveštaj o dinamici radova na projektu, troškovima, finansijskim efektima i sl. Kreditor (IBRD) često upućuje misije stručnjaka u zemlju kojoj je zajam odobren da bi na licu mesta stekao uvid u to kako se troše odobrena sredstva i da li se projekat ostvaruje u skladu sa sporazumom. Po završetku projekta, Banka, uz učešće investitora, priprema konačan izveštaj o izvršenju projekta i dostavlja ga vladi zemlje korisnik kredita, Odboru izvršnih direktora i izvršnom direktoru koji predstavlja tu zemlju u IBRD.

• Faza naknadne ocene projekta – početkom 70-tih godina Banka je počela

da primenjuje i praktikuje naknadnu ocenu projekta. Svrha ovog posla je da se analizom pozitivnih i nagativnih efekata izvuku pouke za poslovanje Banke u budućnosti.

20

3. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) Krajem 1950. postalo je jasno da najsiromašnije zemlje ne mogu da priušte

da pozajme kapital za razvoj pod uslovima koje je postavila Svetska banka. Njima su bili potrebni manje zahtevniji uslovi. Po inicijativi Amerike, grupa zemalja članica se složila da se osnuje agencija koja će davati zajmove veoma siromašnim zemljama po veoma povoljnim uslovima. Tako je nastalo Međunarodno udruženje za razvoj (IDA). Međutim, pošto se želelo da ova agencija podleže disciplini banke, ona je osnovana kao deo Svetske banke. Ugovor o osnivanju IDA stupio je na snagu 1960. godine. Prvi krediti su odobreni 1961. godine Hondurasu, Indiji, Sudanu, Čileu. 14

IDA pozajmljuje novac samo onim zemljama koje ima prihod per capita niži

od $895 (1998) i finansijsku nemogućnost da pozamljuju od IBRD. Trenutno, 78 zemalja ima mogućnost da pozajmljuje od IDA. Kada GNP zemlje premaši postavljene kriterijume IDA, zemlja više nije u mogućnosti da pozajmljuje od IDA već se upućuje na IBRD. Zemlje koje su ranije pozajmljivale od IDA, ali zbog prosperiranja nemaju više prava su Kina, Kostarika, Čile i Egipat.15

Više od 30 bogatijih zemalja članica periodično prilaže novac potreban za

finansiranje ove vrste. IDA krediti su oslobođeni kamate,nose godišnju administrativnu taksu od 0.75% i daju se na dugi rok od 35 do 40 godina, sa dozvolom zakašnjenja od 10 godina. IDA godišje pozajmljuje u proseku $6 biliona najsiromašnijim zemljama sveta za različite vrste razvojnih projekata, pogotovo za one koji se tiču osnovnih ljudskih potreba, kao što je osnovno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita, čista voda i sanitarije.16 IDA takođe finansira projekte koji štite čovekovu okolinu, poboljšavaju uslove za privatni biznis, grade potrebnu infrastrukturu i podržavaju reforme usmerene ka liberalizaciji nacionalnih ekonomija. Razlozi za osnivanje IDA nalaze se u neadekvatnosti mehanizma finansiranja IBRD za najsiromašnije zemlje članice. Iako zajmovi IBRD podrazumevaju povoljnije uslove finansiranja u odnosu na tržišne, oni su ipak skupi za najnerazvijenije zemlje od kojih se pod tim kriterijumima ne može očekivati određen nivo rentabilnosti projekta i sigurnost vraćanja pozajmljenih sredstava.

Na ovaj način, prema koncepciji osnivača IDA o fleksibilnijem mehanizmu

dugoročnog finansiranja javnog sektora, grupi najmanje razvijenih zemalja obezbeđen je pristup sredstvima koja služe za finansiranje projekata važnih sa stanovišta olakšavanja i skraćivanja puta izlaska iz nerazvijenosti.

Početni kapital IDA je iznosio 1 milijardu dolara, da bi vremenom i povremenim

odlukama o obavezi povećanja upisanog kapitala dostigao iznos 1989. godine od 54 milijarde dolara. Razvijene zemlje, kao jedna grupa zemalja članica, uplaćuju svoje kvote u celosti u konvertibilnoj valuti, dok nerazvijene zemlje, kao druga grupa zemalja članica, uplaćuju svoje kvote 10% u konvertibilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj valuti. Razvijene zemlje se pojavljuju kao davaoci sredstava, a nerazvijene zemlje kao korisnici sredstava.

14 Đurić Jelena: Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 2002. str. 56. 15 Lopandić Duško: Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 2002., str. 138. 16 Lopandić Duško: Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 2002. god., str. 150

21

Uslovi finansiranja IDA su veoma povoljni. Zajmovi IDA daju se na rok 50 godina (od 1987. godine rok je skraćen na 40 godina), bez kamate i sa počekom od 10 godina. Plaćaju se samo administrativni troškovi 0.75% na neiskorišćeni, a još nevraćeni iznos zajma.

Pored finansiranja razvoja u obliku zajmova, pravila IDA ne isključuju davanje

besplatne ekonomske pomoći.17 Korisnici zajmova mogu biti vlade zemalja članica, ali i druga javnopravna i privatnopravna lica, kao i druge međunarodne i regionalne organizacije. IDA finansira ne samo strogo proizvodne projekte, na čemu pretežno insistira IBRD, već u skladu sa svojim pravilima njena sredstva mogu se koristiti i za projekte obrazovanja, komunalne projekte, projekte stambene izgradnje i sl. Zajmovi mogu pokrivati ne samo devizne već i lokalne troškove projekta i nije potrebna izričita državna garancija.

Pravo na korišćenje zajmova IDA imaju zemlje do određene visine nacionalnog

dohotka po glavi stanovnika, što se menja u skladu sa kriterijumima stepena privredne razvijenosti i kretanja u vrednosti dolara. Shodno tome, zemlje u razvoju koje imaju nacionalni dohodak po glavi stanovnika ispod 970 dolara (prema vrednosti dolara iz 1987. godine) imaju pravo na korišćenje zajmova IDA. Praksa, međutim, pokazuje da su najveći deo zajmova koristile zemlje sa nacionalnim dohotkom ispod 400 dolara po stanovniku. Članstvo u IDA uslovljeno je prethodnim članstvom u IBRD. Krajem 1989. godine IDA je imala 137 zemalja članica.

IDA je posebno pravno lice i ima sopstveni kapital, ali kao ogranak IBRD

predsednik i službeno osoblje IBRD su istovremeno predsednik i službeno osoblje IDA. Polazeći od bliskosti zadataka ovih međunarodnih finansijskih organizacija došlo se do zaključka da se tako lakše i efikasnije vodi poslovna politika i uz manje troškove poslovanja.

Najveći korisnici sredstava IDA su do sada bile najsiromašnije zemlje

Afrike Južno od Sahare i zemlje Južne Azije. Specijalni program je lansiran 1987. godine koji je obezbedio uslove za ko-finansiranje najsiromašnjih zemalja u razvoju koje su suočene i sa enormnim spoljnim dugom. Od strane stručnjaka ovaj program je ocenjen kao značajan napredak u pravcu koordinacije medjunarodne razvojne politike. Kao i IBRD, IDA ima sedište u Vašingtonu.

3.1. Organizacija i funkcionisanje IDA

IDA je osnovana sa ciljem da se povoljnijim kreditima omogući razvoj proizvodnih kapaciteta zemalja u razvoju, uključujući i finansiranje investicionih objekata (saobraćajnice, irigacije...) koje ne stvaraju neposrednu dobit, ali čija realizacija doprinosi rastu životnog standarda nerazvijenih zemalja. Članstvo IDA uslovljeno je članstvom u IBRD. Na kraju fiskalne 1995. godine Udruženje ima 158 članica, podeljenih u dve grupe: Prvu grupu sačinjavaju razvijene zemlje, a u novije vreme i zemlje u razvoju koje ostvaruju suficit u platnom bilansu,; Drugu grupu, koja je znatno brojnija, sačinjavaju zemlje u razvoju.

17 Kovačević R.: Međunarodne finansijske institucije, Beograd, 1999. god., str. 178.

22

Zemlje prve kvote uplaćuju upisane kvote na sledeći način: Odmah 10% u zlatu ili konvertibilnim valutama, 18% u roku od 30 dana u zlatu ili konvertibilnim valutama a ostalih 72% u četiri godišnje jednake rate, takođe u zlatu ili konvertibilnim valutama.

Doprinos zemalja druge grupe, formira se na sledeći način: 10 % u zlatu ili konvertibilnim valutama, odmah, 90% uplaćuju u svojoj nacionalnoj valuti u pet jednakih godišnjih rata.

IDA formira svoj kapital i kreditni potencijal iz sledećih izvora: • Uplaćenih kvota zemalja članica, • Doprinosa na osnovu povremenih ¨popunjavanja¨, • Transfera dela profita IBRD, • Otplata po ranije datim kreditima, • Poklona.18

Početni kapital udruženja bio je 1 mlrd. dolara, da bi na kraju fiskalne 1995.

godine ukupno upisani kapital dostigao iznos od 93 mlrd. dolara. Udruženje pruža finansijsku pomoć zemljama članicama u vidu zajmova ali nije isključena ni mogućnost i drugih vidova finansijske pomoći. Pri raspodeli kreditnih sredstava, IDA uvažava sledeće kriterijume:

• Članstvo u udruženju, • Nivo siromaštva u zemlji članici, • Bonitet potencijalnih korisnika kredita, • Ekonomski učinak potencijalnih korisnika kredita, • Raspolaganje projektima pogodnim za finansiranje od strane

Udruženja.

Uslovi pod kojima IDA pruža finansijsku pomoć nerazvijenim zemljama smatraju se vrlo povoljnim. Rok otplate kredita je 50 godina, s tim da amortizacija počinje po isteku perioda od 10 godina, posle čega se otplaćuje po 1% u trajanju od 10 godina, a u sledećih 30 godina po 3% godišnje.19 Kredit se odobrava beskamatno, uz naplatu provizije od 0,75% godišnje na iskorišćeni iznos kredita.

Od 1982. godine naplaćuje se i provizija od 0,5% na odobreni a još

neiskorišćeni iznos. Udruženje participira u finansiranju projekata sa oko 40% predračunske vrednosti. Do kraja fiskalne 1995. godine IDA je odobrila preko 2000 kredita u ukupnom iznosu od 72 mlrd. dolara (uključujući i sredstva odobrena preko Specijalnog fonda i Fonda za razvoj Afrike.) Jugoslavija je članica IDA od njenog osnivanja sa upisanim kapitalom od 19,11 miliona dolara. Zbog nivoa razvoja Jugoslavija nije, niti može koristiti sredstva Udruženja, ali vredno izvršava svoje finansijske obaveze prema ovoj svetskoj finansijskoj instituciji.

IDA svoje ciljeve najvećim delom ostvaruje odobravanjem kredita (radi se o poslovima srednjeročnog i dugoročnog karaktera) i davanjem garancija. Pri odobravanju kredita i davanju garancija, IDA se pridržava brojnih principa, od kojih se posebno ističu:

18 www.srj.gov 19 Bjelica V.: Bankarstvo, teorija i praksa, Novi Sad, 2001. god. str. 224

23

• IDA odobrava kredit i daje garancije za one investicione projekte koji imaju svoje ekonomsko opravdanje i koji će, nakon stavljanja u pogon, svojom rentabilnošću omogućiti uredno servisiranje kredita.

• IDA finansira devizni deo investicionog projekta, a ostali troškovi

projekta pokrivaju se, po pravilu iz domaćih izvora. U izvesnim prilikama, kao na primer, hitnost projekata, nemogućnost investitora da participira u zatvaranju finansijske konstrukcije ili ako je jasno da bi finansiranje lokalnih izdataka u vezi sa projektom delovalo na rast cena, Banka je spremna da finansira i izdatke u lokalnoj valuti.

• Kredite koje IDA daje (odobrava) preduzećima na području zemlje

članice obavezno garantuje zemlja članica ili državna ustanova čija je garancija prihvatljiva za IBRD (Centralna banka).

• IDA odobrava zahteve prvenstveno za finansiranje konkretnih

projekata, a daleko ređe za opšte razvojne projekte. • Kod odobravanje kredita IDA mora steći utisak da potencijalni

korisnik kredita nije mogao osigurati neophodna sredstva uz povoljnije uslove iz drugih izvora.

• Banka ne može uslovljavati korišćenje odobrenog kredita na teritorije

neke zemlje članice. • Kontinuitet u saradnji.20

Organi upravljanja IDA su: Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora,

predsednik. Sedište IDA nalazi se u Vašingtonu.21 IDA ima sledeće organe upravljanja: Odbor guvernera – najviši organ upravljanja koji se sastoji od predstavnika svake zemlje čalanice. To su redovno ministri finansija ili guverneri centralnih banaka. Odluke iz svoje nadležnosti odbor guvernera donosi na skupštini koja se održava jednom godišnje. Između dve skupštine, ukoliko se ukaže potreba, odbor guvernera donosi odluke glasanje pismenim putem. Odbor izvršnih direktora je izvršni organ IDA i sastoji se od 24 izvršna direktora od kojih 5 imenuju zemlje članice s najvišim brojem glasova (SAD, Japan, Nemačka, Francuska i Velika Britanija), a ostalih 19 biraju ostale zemlje članice, s obzirom da ostale članice nemaju dovoljan broj glasova da bi same mogle da izaberu izvršnog direktora, to više zemalja putem dogovora, formira ¨izborno telo¨ ili grupaciju i bira jednog zajedničkog izvršnog direktora. Predsednik IDA – rukovodi poslovanjem IDA, saglasno opštim smernicama poslovne politike koju su definisali izvršni direktori.

20 Bjelica Vojin: Bankarstvo, teorija i praksa, Novi Sad, 2001. god., str. 356 21 Đurić D. M., Prekajac Z., Vidas Bubanja M.: Međunarodna Ekonomija, Beograd, 2000. god.

24

4. Međunarodna finansijska korporacija

Međunarodna Finansijska Korporacija (IFC), kao afilijacija IBRD, osnovana je 1956. godine. Članice IFC mogu biti samo one zemlje koje su prethodno primljene u članstvo IBRD. Do sada su u IFC učlanilo 172 zemlje članice IBRD. Sedište IFC je u Vašingtonu.

Prema odredbama Statuta, osnovni zadatak IFC je da pomaže privredni

razvoj podstičući investicioni ciklus u produktivna privatna preduzeća u zemljama u razvoju, a naročito u najnerazvijenijim zemljama članicama.

Ovako definisan cilj, IFC ostvaruje: Investiranjem u proizvodna privatna

preduzeća u zajednici sa drugim zainteresovanim privatnim investitorima, bez državne garancije u pogledu otplate. Stvaranjem povoljne klime za investicije privatnog kapitala i osiguranjem kvalifikovanog finansijskog tehničkog i organizacionog rukovodstva.

Ova finansijska institucija plasira slobodna finansijska sredstva u raznim oblicima, od zajmova i direktnih investicija, do ulaganja u akcije privatnih preduzeća.

Korporacija se, pored pomoći koju pruža članicama u razvoju u raznim

formama investicija, bavi i poslovima kao što su: Izrada projekata i poboljšanje njihovog kvaliteta, oružanje pomoći pri osnivanju, finansiranju i unapređivanju rada privatnih finansijskih kompanija za razvoj i drugih institucija koje su na unapređenju i finansiranju privatnih firmi, podsticanje razvoja tržišta kapitala u zemljama u razvoju, podsticanje interesa zemalja izvoznica kapitala za ulaganje u hartije od vrednosti preduzeća zemalja uvoznica kapitala, pružanje saveta i davanje predloga zemljama u razvoju u pogledu koncipiranja mera koje doprinose stvaranju povoljnije klime za povećanje interesa privatnih investicija. Program u koji IFC plasira sredstva mora ispunjavati sledeće uslove:

• Mora biti produktivan i rentabilan, • Mora zadovoljiti interese države u koju se investira, u smislu

mogućnosti devizne uštede, proizvodnje idferenciranih proizvoda i pružanje usluga, povećanja zaposlenosti, razvoja tehnologije i slično,

• Lokalni investitori moraju participirati u realizaciji programa, • Da investitor nije mogao osigurati potrebna sredstva iz privatnih

izvora uz povoljnije uslove. Sredstva kojima raspolaže Međunarodna Finansijska Korporacija formiraju se po osnovu:

• Uplata zemalja članica, • Zaduživanjem kod Svetske banke (IBRD) • Pribavljanjem sredstava na tržištu kapitala.

Upisani kapital korporacije iznosio je pri osnivanju 100 miliona dolara, da bi

kasnije bio uvećan i fiskalne 1995. godine narastao na 2,9 milijardi dolara. Od osnivanja 1956. godine pa do danas, korporacija je investirala više od 30 mlrd. dolara

25

u preko 1700 programa.22 Tako je tokom poslednjih pet godina na svaki dolar koji je plasirala IFC dolazilo još 5 dolara drugih izvora.

Iako je vrlo usko povezana sa IBRD, IFC posluje kao samostalna finansijska

institucija sa svojstvom pravnog lica. Organi upravljanja IFC su: Odbor guverenera, Odbor direktora, predsednik odbora direktora i predsednik Korporacije.


26

5. Međunarodna agencija za rešavanje

investicionih sporova (ICSID)

Formiranjem Međunarodnog centra za poravnanje investicionlh sporova ICSID) 1966. godine postojala je želja od strane predsednika i osoblja Svetske banke da se uključe u rešavanje takvih nastalih sporova, Najvažnija stvar za Banku je bila formiranje ICSID-a i verovanje da će takva institucija biti u stanju da pruži odgovarajuće usluge za poravnanje investicionih sporova između vlada i stranih investitora koji mogu uticati na povećanje međunarodnih investicionih tokova.

ICSID je osnovan u okviru Konvencije o poravnanju investicionih sporova

između zemalja primalaca i davalaca investicija. Konvencija je donesena 14.9.1966. godine. ICSID je tada imao veće i sekretarijat. Administrativnim većem je predsedavao predsednik Svetske banke i njegov sastav čini po jedan predstavnik svake države koja je ratifikovala Konvenciju. Godišnji sastanak ovog vijeća je povezan zajedno sa sastankom Svetske banke/Fonda.

ICSID je nezavisna međunarodna organizacija. Međutim, ona ima snažne

veze sa Svetskom bankom. Svi članovi ICSlD-a su članovi Svetske banke. Troškovi ICSID-ovog sekretarijata su finansirani izvan budžeta Banke, mada troškovi koji nastaju individualno su procesuirani i uključuju obe strane.

U skladu sa procedurom ICSID pruža usluge koje se odnose na izmirenje i

arbitražu sporova između zemalja članica i investitora iz drugih zemalja. Izvori ICSID-a se formiraju od arbitraže i na dobrovoljnoj osnovi. Međutim, ako jedna strana izrazi želju da se arbitraža izvrši pod okriljem ICSID-a, to automatski može značiti unilateralan postupak bez pristanka druge strane. Prema tome, neke zemije članice ICSID-a, priznali mi to ili ne suprotstavljaju se, ali zahtevaju da Konvencija odredi i ustanovi da arbitražu sprovodi ICSID.

Agencija je od 1978. godine uvela dodatna fakultativna pravila autorizirana

od ICSID ovog sekretarijata, koji rukovodi određenim procesima između država i stranih investitora, koji se nalaze izvan okvira Konvencije. To uključuje proces poravnanja i arbitraže gde između ostalog učestvuju pojedine države, odnosno države domaćini stranih investitora koje nisu članice ICSID-a. Usluge, kao što su poravnanje i arbitraža, su, takođe, na raspolaganju za slučajeve gde prepreke nisu investicione prirode, koje se odnose na transakcije koje imaju «karakteristike koje se ističu ili razlikuju od klasičnih tržišnih transakcija». Ako tome dodamo pravila pružanja usluga, koja dozvoljavaju ICSID-u da upravlja određenim procesima koja nisu u skladu sa Konvencijom. Prema tome, stoji činjenica da poravnanje između bilo koje države i stranog investitora se može izvesti samo uz pomoć one institucije koja raspolaže sa relevantnim izvorima podataka.

Treća aktivnost ICSID-a odnosi se na polju poravnavanja sporova što se

podudara generalnim ICSID-ovim prihvatanjem akta oko određivanja autoriteta i arbitara na ad hoc (npr. neinstitucionalno) osnovi. Ovo je jedan od zajedničkih razloga koji se odnose na kontekst sporazuma za arbitražu u okvim pravila arbitriranja UN Komisije za međunarodnu trgovinu i pravo (UNCITRAL), koja je specijalno osnovana na ad hoc snovi.

27

Proviziju koju ostvari ICSID od arbitraže odlazi u zajednički fond, kako je to predviđeno investicionim ugovorom između vlada zemalja članica i investitora. Prednost takvog načina funkcionisanja je da nacionalne vlade pristanu i da prestanu osporavati ICSID arbitražu, bilo je neophodno usvojiti preko dvadeset zakona o investicijama i potpisati preko 900 bilateralnih investicionih ugovora.

Arbitraža koja se sprovodi pod pokroviteljstvom ICSID-a identična je u

jednom od glavnih mehanizama za donošenje investicionih odluka o poravnanju u okviru četiri multilateralna trgovinska saveza i investiciona ugovora (The North American Free Trade Agreement, The Enegry Charter Treaty, The Cartagena Free Trade Agreement, The Colonia Investment Protokol of Mercosur). Prema proceduri konvencije ICSID-a, osnivanje određenih predstavništava u drugim zemljama zahteva potpisivanje određenog sporazuma o pružanju predviđenih usluga. U okviru ICSID konvencije nije predviđeno striktno da centrala bude zadržana u Vašingtonu. Delovi ICSID-a mogu biti razmešteni bilo gde u svetu.

ICSID ima uspostavljene sporazume saradnje sa stalnim sudom za arbitražu u Hagu, Reglonalnim arbitražnim centrom za Aziju i Afnku sa sedištem u Kairu i Kuala Lumpuru, Australijskim centrom za međunarodnu komercijalnu arbitražu u Melburnu, Australijski komercijalnim centrom za poravnanja u Sidneju, Singapurskim međunarodnim centrom za arbitražu i GCC komercijalnim arbitražnim centrom u Bahreinu.23

Navedeni sporazumi su veoma korisni, u većini slučajeva ICSID-a, i pomažu

da se uspostavi saradnja između ICSID-a i ovih institucija po pitanju nekoliko aspekata. Broj sporazuma između Agencije i drugih institucija u poslednjih nekoliko godina značajno raste.

Sporazumi uključuju slučajeve koji se kreću u okviru ICSID konvencije i

slučajeve u okviru ICSID fakultativnih pravila. Pored aktivnosti koje se odnose na rešavanje dužničkih sporova, ICSID pruža konsultantske usluge i istraživačke aktivnosti i vrši objavljivanje većeg broja publikacija. Agencija sarađuje sa Grupom Svetska banka i sastaje se na zahtev vlada za pružanje saveta u vezi sa investicijama i zakona o arbitraži.


28

6. Multilateralna agencija za garantovanje

investicija (MIGA)

Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) je osnovana

1988. godine, kao član Grupe Svetska banka, da unapredi strane direktne investicije u zemljama u kojima je neophodno unaprediti životni standard i redukovati siromaštvo. MIGA ima puni mandat da osigura razvijenim zemljama zaštitu od investicionih ulaganja protiv nekomercijalnih rizika, da sprovodi istraživanje i obezbeđuje finansijsku pomoć. MIGA se u svojoj misiji pridržava četiri glavna pricipa: fokusiranje na klijente - servis investitora, zajmodavaca, vlada zemalja porekla koje podržavaju privatna preduzeća i promovišu strane investicije; uključivanje u partnerstvo - rad sa drugim osiguravajućim agencijama, vladinim agencijama, međunarodnim organizacijama koje pružaju kompletan servis; promovisanje razvojnih očekivanja - odnosi se na poboljšanje životnog standarda ljudi u zemljama u razvoju, što je konzistentno sa ciljevima zemalja koje ulažu, poslovnim zahtevima i socijalnim principima; osiguranje finansijske stabilnosti - balansiranje razvojnih ciljeva i finansijskih raspoloživih sredstava kroz promišljeno osiguravanje i stabilnost menadžment rizika.

MIGA trenutno ima 161 člana, mada je otvorena za sve druge članove Svetske banke. Agencija ima kapital u vrednosti Specijalnih prava vučenja od jedne milijarde dolara. U martu 1999. godina Bord guvernera doneo je odluku da se kapital uveća prosečno za 850 miliona dolara, dok će onih 150 miliona dolara Agencija dobiti od Svetske banke na osnovu operacija na tržištu kapitala.

Projekte koje podržava MIGA imaju širok dijapazon efekata: otvaraju se

nova radna mesta, prihod od poreza se uvećava, veštine i tehnološki know-now se transferišu. Lokalna zajednica u većini slučajeva ostvaruje sekundarne koristi kroz dobijanje nove infrastrukture, uključujući puteve, elektrifikaciju, bolnice, škole i pitku vodu. Strane direktne investicije koje su podržane od MlGA-e osiguravaju opstanak lokalnih investitora i rast lokalnog biznisa koji nudi dobre usluge i servis. Kao rezultat toga razvijene zemlje imaju veliku šansu da prekinu ciklus siromaštva.

MIGA daje garancije na zahteve investitora da će odgovarati za društvene i

standarde okruženja koji bi trebali da budu na svetskom nivou. U većini slučajeva se pokazalo da bez prisustva Svetske banke projekti su bili neadekvatno osigurani. MIGA dobija pomoć, logistiku i neophodna sredstva od Grupe Svetska banka, koristeći paralelno znanje i garancije pri investiranju u nove projekte u zemlje u razvoju. MIGA pokušava da izvrši ujednačavanje uslova poslovanja koji u većini slučajeva negativno utiču na potencijalne investitore.

MIGA je preokupirana problemima koji se odnose na političko okruženje i

percepciju političkog rizika koji su često destruktivni za investiranje. Strane direktne investicije u većini slučajeva zaobilaze nerazvijene zemlje kao rezultat neuvažavanja navedenih ograničenja. MIGA predstavlja važan katalizator koji utiče na povećanje stranih direktnih investicija - ključni faktor razvoja - garantujući sigurnost, tehničku pomoć zemljama u razvoju.

29

MIGA je učestvovala u garantovanju više od 500 projekata u 78 zemalja u razvoju. Od juna 2001. godine MIGA je ukupno garantovala oko devet milijardi dolara, nadajući se da će se taj broj uvećati znatno više na 41 milijardu dolara. Agencija je mobilizirala uključujući još 153 miliona dolara za investicije u fiskalnoj 2001. godini kroz Korporativno sigurnosni program (CUP), štiteći privatni sektor u poslovima koji su visokog rizika i pomažući agenciji da servisira veliki broj klijenata.

Tehničke asistencije MIGA-e imaju integralnu ulogu u kataliziranju stranih

direktnih investicija, pomažući zemljama u razvoju da definišu i implementiraju strategiju promovisanja investiranja. MIGA razvija i razmešta sredstva i tehnologije koje omogućavaju brze informacije o mogućnostima investiranja. Hiljade korisnika koristi prednosti koje MIGA sajt daje u vezi sa informacijama koje predstavljaju važan izvor informacija o stanju u jednoj zemlji. MIGA pokriva sledeće vrste političkih rizika:

1. Transferna ograničenja se odnose na pokrivanje rizika, koji se odnosi na

konverziju lokalnog novca (kapital, kamata, glavnica, profit i dr.), korištenjem deviznih kurseva za transfer u zemlje investitore. Pokrivanje rizika od uvođenja ograničenja od strane vlada da se transferna plaćanja vrše u lokalnoj valuti. Devalvacija deviznog kursa nije pokrivena, MIGA vrši nadoknadu, u slučaju ograničenja koja se odnose na upotrebu samo lokalnog novca u transakcijama, investitorima u novčanicama koje su ugovorom predviđene.

2. Eksproprijacija se odnosi na zaštitu od gubitka investicija koje nastaju kao

rezultat određenih postupaka zemalja domaćina da eliminišu ili redukuju privatno vlasništvo, ili prava koja pripadaju investitoru. Ako tome dodamo nacionalizaciju i konfiskaciju onda imamo kompletnu sliku zatvorenosti ili autarhičnosti ekonomije jedne privrede koja je karakteristična za zemlje sa nestabilnim sistemom (zemlje Afrike, Azije), MIGA je u stanju da pokrije rizik koji se odnosi na eksproprijaciju (npr, konfiskaciju fondova i određene imovine). U najboljoj nameri nediskriminatorske mere koje preduzimaju zemlje domaćini nisu u potpunosti primenjene. U slučaju totalne eksproprijacije investicije, MIGA plaća neto knjigovodstvenu vrednost investicije. U slučaju eksproprijacije fondova, MIGA plaća određeni iznos blokiranih sredstava. MIGA, takođe, u slučaju neisplaćenih glavnica i kamata garantuje sigurnost.

3. MIGA daje garancije ukoliko dođe do raskida ugovora, u slučaju da

zemlja domaćin raskine ugovor sa investitorom. U tom slučaju, kada dođe do raskida ugovora, investitor bi trebao da se pozove na mehanizam arbitraže koji stoji u ugovoru i daje mogućnost da traži odštetu za nastalu štetu. Ako u nekom određenom periodu investitoru ne bude plaćena naneta šteta u tom slučaju MIGA će platiti kompenzaciju ili nastalu štetu, MIGA može napraviti privremeni račun dok se ne isplati nastala šteta, kako je propisano zvaničnim pravilima. U protivnom, takve zemlje se izlažu sankcijama.

4. Zaštita od ratova i društvenih prevrata. Zaštita imovine od šteta se odnosi

na ratove, požare ) druge prirodne nepogode koje mogu biti rezultat političkih procesa, društvenih poremećaja uključujući revolucije, pobune, korpus delikt, sabotaže i terorizam. Da bi investicije bile osigurane, MIGA plaća manji deo od

30

knjigovodstvene vrednosti imovine investitora, odnosno nadoknadu troškova nastalu uništavanjem imovine. Prema zakonu MIGA predstavlja jednu novu specijalizovanu instituciju čiji je cilj da:

1. Davanjem garancija za nekomercijalne rizike podstiče prilig privatnog kapitala u zemlje urazvoju,

2. Pruža informacije potencijalnim investitorima o mogućnostima ulaganja u zemlje u razvoju,

3. Obezbeđenje tehničke pomoći, 4. Bude mesto na kom će sarađivati izvoznici i uvoznici kapitala.

Kroz osiguranje i reosiguranje, agencija daje garancije za sledeće vrste nekomercijalnih rizika:

1. Validna ograničenja konvertovanja i prenosa deviza, 2. Ograničenja vlasništva stranaca, 3. Raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora, ratni konflikti i

nemiri, 4. Druge vrste nekomercijalnih rizika koje verifikuje Odbor direktora

MIGA.

Organi upravljanja Agencije su: Savet guvernera, Odbor direktora i predsednik. Osnivački kapital MIGA iznosi 1,1 mlrd. USD, od čega se 10% uplaćuje u gotovini, 10% u hartijama od vrednosti – menicama, a ostatak na zahtev Agencije. Članstvo u Agenciji je uslovljeno članstvom u IBRD. Do sredine 1995. MIGA je imala 128 zemalja članica. Jugoslavija je septembra 1989. godine postala članica MIGA.

31

7. Finansijske institucije Evropske Unije

Učešće sektora usluga u društvenom proizvodu posebno sektora finansijskih usluga) u zemljama Evropske linije ima respektovan relativni značaj. Znatan broj finansijskih (posebno bankarskih) institucija, znatan broj zaposlenih lica visok obrt novca i kapilala, kao i visok nivo profita koji se stiče iz ove oblasti poslovanja, sve zajedno upućuju na zaključak o prioritetnom značaju sektora finansijskih usluga u Evropskoj Uniji. U bankarskom međunarodnom poslovanju Evropska linija delimično zaostaje za Japanom a veća je od SAD za oko 2.5 puta. Bankarske institucije čine pretežan deo finansijskih institucija. Statusna pitanja i funkcionisanje banaka uređeno je posebnom regulativom u formi posebnih direktiva.

Tako je direktivom (br.77/780) uređeno da bankarski sektor Evropske unije čine četiri kategorije banaka:

(1) Komercijalne (univerzalne) banke, koje se bave i međunarodnim poslovanjem. Udružene su u asocijaciju European Banking Federation;

(2) Depovlne i štedne institucije, koje su organizovane u asocijaciji Saving Bank Group EU;

(3) Kooperativne (zadružne) i uzajamno (mutual) organizovane banke. Njihova asocijacija je Association of Cooperative Bank;

(4) Specijalizovane kreditne institucije, među kojima se ističu Hipotekarno kreditne institucije i Štedionice za stambenu izgradnju, kao i druge specijalizovane institucije. Njihove napoznatije asocijacije su EU Mortgage Federaton i European Federation of Building Societis.

U pogledu vlasničke strukture, pretežno su komercijalne banke u vlasništvu

privatnog sektora, a investicione banke su uglavnom u državnom vlasništvu. Pojedinačno banke Erropske unije imaju respektivnu poziciju u rangu svetskog bankarstva. Među petstotina najvećih banaka u svetu 162 su iz Evropske Unije. Takođe, iako je u EU razuđena bankarska mreža, prisutna je i visoka koncentracija novčanog kapitala u malom broju banaka u svakoj zemlji Evropske Unije.

Svi relevantni pokazatelji iz domena rezultata poslovanja banaka Evropske

Unije ukazuju da se one rangiraju kao visoko konkurentne, sa visokom stopom rentabilnosti poslovanja, i visoko vrednovane akcije tih banaka u odnosu na poznate bankarske institucije u razvijenim zemljama van Evropske Unije. Saglasno Ugovoru iz Mastrihta integracije u realnom sektoru ekonomije uslovile su potrebu i za potpunijom integracijom u finansijskoj sferi. Polaziše u tome čini bazični stav: jedno tržište - jedan novac, na jedinstvenom finansijskom tržištu čije je funkcionisanje uređeno nad nacionalnom regulativom. Liberalizacija servisa bankarskih usluga, harmonizacija pravila i koordinacija zakona u bankarskom sektoru Evropske Unije, doprineli su pojavi poznatih direktiva o bankarskom poslovanju. Navedene direktive svojom regulativom pokrivaju pojedine aspekte bankarskog poslovanja u kojima se određuju reperni kriterijumi (kriterijumi o adekvatnosti kapitala, velikom i najvećem kreditu, kapitalnom cenzusu, akcionarskim udelima u drugim bankama i firmama i dr.) prema kojima se utvrđuje rejting banaka. Takvu vrstu regulative prihvatile su i domicilne banke, kako je to nominirano u čl. 26 i 27 Zakona o bankama.

32

Na razuđenost bankarske mreže u EU ukazuju sledeći podaci.24

Tabela 4. Broj i vrste banaka i kreditnih institucija u EU (1987. god.)

Zemlja Komercijalne banke

Štedionice Združene kreditne institucije

Ostale banke

Ukupno

Belgija 85 32 - 46 163 Danska 81 140 37 23 281 Nemačka 317 597 3.367 98 4.379 Grčka 35 - - 3 38 Španija 137 79 133 288 637 Francuska 384 384 190 1.090 2.048 Irska 38 - 16 2 56 Italija 291 87 727 96 1.201 Luksemburg 121 - 53 29 203 Holandija 83 58 1 30 172 Portugal 19 1 - 3 23 V. Britanija 580 - - - 580 UKUPNO: 2.171 1.378 4.524 1.708 9.781

Izvor: IBID. str. 6

7.1. Evro jedinstvena moneta Evropske Unije

Prihvatanjem Ugovora iz Mastrihta zemlje članice Evropske Unije su se opredelile za uvođenje jedinstvene evropske valutne jedinice pod nazivom "Euro", kao i da konstituišu jedinstvenu centralno-bankarsku instituciju (Evropska centralna banka, ECB) koja bi imala obavezu i odgovornost da sprovodi jedinstvenu monetarnu politiku. Ugovorom članica formiranje Evropski sistem centralnih banaka, koji čine centralne banke zemalja EU, na čelu sa ECB. Ovakvo političko i ekonomsko opredeljenje EU bazira na čvrstoj koordinaciji ekonomskih politika zemalja članica, kako bi se ciljno i preko monetarne integracije ostvarila što čvršća ekonomska integracija. Bazni podaci za monetarnu i ekonomsku integraciju zemalja članica EU čine:

24 Izvor: Oskar Kovač: “Bankarstvo u Evropskoj Uniji”, knjiga: “Savremeno bankarstvo” str. 5. izd. ECPD. 1998.

33

Tabela 5. OSNOVNI PODACI O 15 ČLANICA EU ZEMLJA BROJ STANOVNIKA

(U HILJADAMA) BNP (U MLRD. EKIJA)

BNP PO STANOVNIKU (U EKIJIMA)

Nemačka 81.877 2094,3 18,793 Austrija 8.060 201,2 18.796 Belgija 10.157 235,3 19.094 Danska 5.262 155,0 19.859 Španija 39.270 517,6 13.166 Finska 5,125 110,3 16.604 Francuska 58.380 1.726,6 18.275 Grcka 10.465 109.2 11.297 Irska 3.621 61,2 16.717 Italija 57.473 1.074,8 17.775 Luksemburg 0,418 15,5 29.071 Holandija 15,494 349,2 18.357 Portugal 9.935 92,5 11.622 Vel. Britanija

58.782 1.019,7 16.567

Švedska 8,901 222,7 17.014 Izvor podataka: OECD, septembar 1917.

Kao što je već navedeno radi uspostavljanja monetarne stabilnosti unutar evropske unije Evropska monetarna unija je kreirala jedinstvenu valutu EURO (do 1999. god. ECU). Nova valutna jedinica je zasnovana na korpi valuta koju čine valute zemalja članica u sledećem odnosu:

Tabela 6. Učešće pojedinih valuta u strukturi vrednosti eura

Nemačka marka 32% Funta sterling 15% Francuski franak 19% Italijanska lira 10.2% Holandski gulden 10.1% Belgijski franak 8.2% Luksemburski franak 0.3% Danska kruna 2.7% Irska lunia 1.2% Grčka drahma 1.3% Ukupno 100%

Izor: IBID. Evro kao korpa valuta, amortizuje oscilacije u promenama odnosa pojedinih

valuta koje sačinjavaju valutnu korpu, pa samim tim može biti značajan instrument kada je u pitanju zaštita imovine klijenata i banke od valutnog rizika.

34

Formiranjem EMU i uvođenjem jedinstvene valute EURA zemlje članice gube monetarnu suverenost. Monetarna vlast je centralizovana, a počev od 01. januara 1999. godine praktično monetarnu politiku EU kreira ECB. Da bi novi monetarni sistem sa novom valutom, mogao da funkcioniše na dobar i stručan način sve zemlje članice moraju da ispunjavaju (tzv. parametre konvergencije koji se izražavaju u sledećim kriterijumima:25

(a) Kriterijum stabilnosti cena, prema kome rast cena (inflacija) ne može da premaši 1,5% u odnosu na vrednost koje ostvaruju tri zemlje EU sa najnižom stopom inflacije,

(b) Kriterijum visine deficita državnog budžeta, prema kome (da bi zemlja EU uvela Euro kao monetu) odnos javnog deficita i bruto nacionalnog proizvoda (BNP) ne sme da čini više od 3,0%,

(c) Kriterijum vezan za ukupan dug zemlje, znači da odnos bruto državnog duga (BDD), ne sine da iznosi više od 60% bruto nacionalnog proizvoda (BNP),

(d) Kriterijum koji se odnosi na kamatne stope, obavezuje da (posmatrano po zemljama članicama EU), nominalna kamatna stopa na dugoročne državne obveznice ne sme biti veća od 2% u odnosu na tri članice EU sa najnižom kamatnom stopom,

(e) Kriterijum stabilnosti deviznog kursa, podrazumeva da su zemlje članice EMU i da se njihove valute menjaju po kursevima, koji su u okviru normalnih margina fluktuacije koji važe u sistemu.

Preko navedenih kriterijuma i putem jedinstvene monete zemlje članice EU treba da ciljno obezbede visok stepen konvergentnosti privreda unutar zajednice. Zadovoljenje dva najbitnija uslova (kriterijuma) konvergencije u pogledu nivoa cena i visine kamatnih stopa, po zemljama članicama EU izgleda:

Tabela 7. Konvergencija po osnovu stope inflacije

Tri zemlje sa najboljim rezultatima

Stanje po zemljama članicama

Članice koje ne zadovoljavaju ref. vrednosti

Austrija 1,1 Belgija 1,4 Grčka 5,2 Francuska 1,2 Danska 1,9 Irska 1,2 Nemačka 1.4

Španija 1,8 Francuska 1,2 Irska 1,2 Italija 1,8 Luksemburg 1,4 Holandija 1,8 Austrija 1,1 Portugal 1,8 Finska 1,3 Švedska 1,9

Vel. Britanija 1,8

25 Ilić G.: Evropska ekonomska zajednica, Naučni rad, Beograd, 2002. str. 288

35

Tabela 8. Konvergencija dugoročnih kamatnih stopa

1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. Belgija 7,2 7,8 7.5 6,5 5,8 5,7 Danska 7,3 7,8 8.3 7,2 6,3 6,2 Nemačka 6,5 6,9 6,9 6,2 5,6 5,6 Grčka 23,5 20,8 17,4 14,4 9,9 9,8 Španija 10,2 10,0 11,3 8,7 6,4 6,3 Francuska 6,8 7,2 7,5 6,3 5,6 5,5 Irska 7,7 7,9 8,3 7,3 6,3 6,2 Italija 11,2 10,5 12,2 9,4 6,9 6,7 Luksemburg 6,8 7,2 7,2 6,3 5,6 5,6 Holandija 6,4 6,9 6,9 6,2 5,6 5,5 Austrija 6,7 7,0 7.1 6,3 5,7 5,6 Portugal 11,2 10,5 11,5 8,6 6,4 6,2 Finska 8,8 9,0 8.8 7,1 6,0 5,9 Švedska 8,5 9,7 10,2 8,0 6,6 6,5 Vel. Britanija 7,6 8,2 8,3 7,9 7,1 7,0 EU 8,0 8,2 8,5 7,3 6,2 6,1 Ref. vrednosti 9,1 8,0 7,8 Prosek tri zemlje sa najboljim rezultatom

7,1 6,0 5,8

Visina disperzije 1,6 1,3 1.8 1,0 0,5 0,5

Ispunjenje svih uslova koje definišu kriterijumi konvergencije, po pojedinim

zemljama EU (pri startnoj poziciji uvođenja Eura) izgleda: Tabela 9. Kriteriji konvergencije EMU

stopa

inflacije 1997.

budžet kao % GDP 1997.

vladin dug %GDP1997.

dugoročne kamatne stope 1997.

referen. vrednosti

2,7 -3,0 60,0 7,8

EMU 11 NEMAČKA 1,4 -2,7 61,3 5,6 FRANCUSKA 1,2 -3,0 58,0 5,5 ITALIJA 1,8 -2,7 121,6 6,7 ŠPANIJA 1,8 -2,6 68,8 6,3 HOLANDIJA 1.8 -1,4 72,1 5,5 BELGUA 1,4 -2,1 122,2 5.7 AUSTRIJA 1,1 -2,5 66,1 5,6 FINSKA 1,3 -0,9 55,8 5,9 PORTUGALUA 1,8 -2,5 62,0 6,2 IRSKA 1,2 -0,9 66,3 6,2 LUKSEMBURG 1,4 -1,7 6,7 5,6

EU zemlje van EMU V. BRITANIJA 1,8 -1,9 53,4 7,0 ŠVEDSKA 1,9 -0,8 76,6 6,5 DANSKA 1,9 0,7 65,1 6,2 GRČKA 5,2 -0,4 108,7 9,8

Izvor: Evropska koinisija

36

Podaci o ispunjenju kriterijuma konvergencije ukazuje da četiri zemlje (V. Britanija, Švedska, Danska i Grčka) nisu ušle u zonu Eura, a čim te uslove ispune postaju članice zone. Slika 7. Članstvo u Euro zoni ilustruje sledeća shema:

7.2. Evropska centralna banka (ECB)

Evropska centralna banka (ECB) i Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) su osnovani (01.06.1998. godine) po ugledu na Nemački sistem Bundes banke, pri čemu je sistem sastavljen iz ECB i nacionalnih centralnih banaka. Banka (ECB) je smeštena u Frankfurtu, jednom od vodećih finansijskih centara u svetu.

Osnovni zadatak ESCB je da obezbeđuje: stabilnost cena, definiše i sprovodi

zajedničku monetarnu politiku, obavlja devizne operacije, kao i da upravlja deviznim rezervama i obezbeđuje funkcionisanje sistema plaćanja.

ESCB-om upravljaju organi ECB na čelu sa Savetom guvernera koji je jedini

ovlašćen da donosi odluke o emisiji Eura i emitovanju novčanica. Pored Saveta guvernera za upravljačko-rukovodeću funkciju Banke od značaja su i organi izvršni savet i Upravni savet. Zemlje članica EMU uzajamnom saglasnošću biraju članove Izvršnog saveta kojih ima šest, uključujući i predsednika. Upravni savet, pored članova Izvršnog saveta, čini i jedanaest guvernera ceniralnih banaka iz zone Eura.26


37

Organizacija, upravljanje i nadležnost Banke (ECB) mogu se ilustrovati sledećom šemom:

ECB ima svojstvo pravnog lica i obezbeđenu nezvisnost kako onu na nacionalnom nivou, tako i onu na nivou EU i to:

(1) institucionalna nezavisnost - da za pitanja iz monetarne sfere ECB ne

prihvata preporuke ni nacionalnih ni evropskih institucija, (2) operaciona nezavisnost koja se sastoji u slobodi izbora u primeni mera

i instrumenata monetarne politike, (3) nezavisnost osoblja koja se ispoljava u činjenici da se članovi Saveta

guvernera biraju na period od 8 godina i da njihovi mandati ne mogu da se obnavljaju. Guverneri centralnih banaka se biraju na 6 godina i postoji mogućnost reizbora,

(4) finansijska nezavisnost koja se ispoljava u činjenici da su nacionalne centralne banke jedini upisnik kapitala27 ECB.

ECB paralelno koristi instrumente putem kojih uspešno kontroliše promenu

količine novca u evropskom monetarnom prostoru. Te mere odnose se na: (1) minimalne rezerve koje ostaju kao direktan instrument monetarne

politike, (2) operacije na otvorenom tržištu kao bazični instrument usklađivanja

novčane mase kao monetarnog agregata, (3) monetarne kvantitativne i kvalitativne kontrole sprovođenja i primene

mera centralne banke,

27 Početni kapital ECB iznosio je 4.9 milijardi eura, odnosno l0 milijardi DEM, stini da se 15% rezervi drži u zlatu.

38

(4) kamatne stope koje su tako koncipirane da se na novčanom tržištu kreću u okviru koridora pri čemu kamatna stopa na depozite treba da iznosi do 2%, a na zajmove do 4,5% sa tendencijom njihovog smanjenja.

Radi obezbeđenja brzine plaćanja centralne banke. ESCB je uvela

paneropski sistem za platni promet u EU - Target (koji je takođe počeo sa delovanjem 01.01.1999. godine. Target će povezivati nacionalne sisteme poravnavanja u realnom vremenu. Sačinjava ga 15 nacionalnih sistema i platnih mehanizama koji su tako povezani da predstavljaju jedinstvenu platformu za obavljanje preko - graničnih plaćanja, što će omogućiti da se međunarodni platni promet obavlja u EU isto tako kao što se obavlja unutar domaćeg finansijskog prostora sa nacionalnim novcem.

Za objektivnu procenu monetarne pozicije Eura kao jedinstvene monete EU,

i kao rezervne svetske valute u funkciji svetskog novca, treba imati u vidu prethodne relacije u kojima je izrazita dominacija US dolara, što se može sagledati iz sledećeg pregleda:28

Tabela 10. Pregled međunarodne pozicije pojedinih moneta

Učešće u % Dolar Jen Nemačka marka

Ostale evr. monete

u svetskoj trgovini 47,6 4,8 15.3 18,2 u med. monet. Transakcijama 42 12 19 17 u zvaničnim svetskim rezervama 56,4 7,1 13,7 12,1

Izvor: Cahier francais br. 282. La Documentat francaise Tabela 11. Struktura svetskih deviznih rezervi

1973. 1983. 1995.

SAD dolar 76,1% 71,1% 61,5% Jen 0,10% 4,90% 7,40% DEM 7,10% 11.7% 14,2% Francuski franak, funta, florin 7,20% 4,10% 5,90%

Izvor: MMF

Uvođenje Eura u funkciju svetskog novca postepeno dovodi do supstitucije dominantne pozicije dolara.


39

8. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD)

Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development-EBRD) je osnovana 1990 god. od strane zemalja grupe sedam (G-7). Banka je osnovana sa ciljem da se pomogne brža tranzicija privreda pojedinih zemalja ka tržišno orijentisanim privredama.29 Takođe, Banka izražava interes da finansijski podrži preduzetničke inicijative u procesima restruktuiranja u zemljama tranzicije (zemlje Centralne i Istočne Evrope). Aktivnosti Banke (EBRD) obuhvataju i podržanje poslovne aktivnosti privatnog sektora dokapitalizaciju i restruktuiranje finansijskih institucija; uređenje zakonske regulative koja podržava tržišnu orijentaciju privrede i dr.

Banka svoja sredstva u vidu zajmova znatnim delom usmerava za razvoj

privredne infrastrukture, u projekte javnog sektora, telekomunikacijama, saobraćaju, energetici. Banka takodje plasira svoja sredstva i putem kofinansiranja sa drugim investitorima (međunarodnim i drugim finansijskim institucijama).

EBRD ima 60 članica (koje su upisale 10 milijardi ECU-a) od čega je 30%

uplaćeno a 70% čini akcije po pozivn kao garancijski potencijal. Dopunskim emisijama kapital banke je dupliran. Sedište Banke je u Londonu. Svojim statusom međunarodne finansijske institucije EBRD u plasmanima i pribavljanju sredstava ima visok (bonitet sa AAA rejtingom) kreditni rejting.


40

9. Banka za međunarodna poravnanja (BIS)

Banka za međunarodna poravnanja (Bank for intemational Settlements - BIS) je najstarija međunarodna finansijska institucija (osnovna u Hagu 1930. godine), osnovana sa primarnim ciljem da uspostavi saradnju između centralnih banaka u svetu. Banka ima sedište u Bazelu (Švajcarska). Bankom rukovodi Odbor direktora od 17 članova iz grupe G-10.

Najvažniji sektori u organizacionoj strukturi Banke su monetarni sekior i

ekonomski sektor (u kome postoje istraživački centri za analizu međunarodnog monetarnog stanja), kao i bankarski sektor, koji obavlja tržišne finansijske transakcije.

BIS je osnovana kao Svetska centralna banka, članica centralnih banaka

zemalja, ali po nizu karakteristika ona posluje i kao komercijalna bankarska institucija. Centralne banke zemalja polažu deo svojih rezervi kod BlS-a, a ona ih investira na međunarodnom tržištu. Iz raspoloživih sredstava BIS obezbeđuje i kredite za likvidnost centralnim bankama. BIS ne objavljuje finansijske transakcije za račun centralnih banaka, kako ne bi dolazilo do pada njihovog kreditnog rejtinga.30 BIS takođe sarađuje sa Fondom (IMF) i Svetskom bankom (IBRD) u sagledavanju ekonomije zemalja koje kreditiraju međunarodne finansijske institucije.

10. Ostale međunarodne finansijske institucije

U ostale od značaja međunarodne finansijske institucije mogu se uvrstiti sve one ustanove koje učestvuju u finansiranjii određenih potreba zemalja u razvoju bilo da su pitanju kratkoročne namene ili projektna finansiranja. U toj funkciji kao najznačajnije finansijske ustanove mogu se navesti:

• Evropska investiciona banka, • Interamerička banka za razvoj, • Regionalne banke za razvoj, • Afrički fond za razvoj, • Azijska banka za razvoj, • Pariski klub, • Londonski klub i dr.

Pored čisto finansijskih institucija, od značaja su i određene specijalizovane

ustanove Ujedinjenih nacija i Evropske unije, koje učestvujn u finansiranju izrade projektne dokumentacije, fisibility study, i realizacije projekata. To su u prvom redu ustanove: UNIDO, FAO, EUROFIMA i druge.31

30 Bjelica V.: Bankarstvo, teorija i praksa, Novi Sad, 2001. god. str. 222 31 Bjelica V.: Bankarstvo, teorija i praksa, Novi Sad, 2001. god. str. 277

skripta deo 1 - medjunarodne finansijske institucije

Documents