Kritijev mladić

• Težina skulpture počiva na jednom

stopalu dok drugo jedva dotiče tlo

vrhovima prstiju. Taj stav je poznat pod

nazivom kontraposto (prirodni stav na

jednoj nozi koji uravnotežava mirovanje i

pokret)

• Tela su idealizovana

Osnovna odlika: umetničko delo je apsolutni

sklad lepote, besprekorne proporcije, tačan

položaj u mirovanju i pokretu i čvrsta

kompozicija. To je bilo traganje za tipskom,

univerzalnim lepotom, koja nije individualna,

već je depersonalizovana. Nema emocija.

Klasični period

-skulptura-

Miron Diskobolos

• Prikazao telo u

pokretu

Nađene su različite kopije toga dela i one nam omogućuju da steknemo makar opštu

predstavu kako je izledao original.

Mladi atleta prikazan je u trenutku kada se sprema da baci težak disk. Nagao se i

zabacio ruku unazad kako bi mogao da baci disk s većom snagom. Sledećeg trenutka

on će se obrnuti oko sebe i odbaciti disk, potpomažući hitac okretom tela.

Njegov stav izgleda tako ubedljivo da su ga moderni atletičari usvojili kao obrazac i iz

njega pokušali da nauče tačan grčki stil bacanja diska. Ali, to se pokazalo težim nego

što su mislili. Oni su zaboravili da Mironov kip nije ,,zamrznuti kadar,, iz sportskog

dokumentarnog filma, već grčko umetničko delo. Ustvari pogledamo li ga pažljivije

otkrićemo da je Miron postigao zaprepašćujući efekat pokreta ulavnom tako što je

iznova prilagodio veoma strae umetničke postupke. Ako stanemo ispred kipa i

usredsredimo se samo na njegove obrise, brzo ćemo postati svesni njegove

povezanosti sa tradicijom egipatske umetnosti. Kao i egipatski slikari, Miron nam je

prikazao trup spreda, noge i ruke sa srane; kao i egipatski slikari i on je sastavio svoju

sliku ljudskog tela od najkarakterističnijih izgleda pojedinih njegovih delova. Iz te stare

i prevaziđene formule Mironove su ruke stvorile nešto sasvim drgačije. Umesto da od

tih izgleda sklopi jednu celinu neuverljive sličnosti i ukočenog položaja, on je od

stvarnog modela zatražio da zauzme sličan stav i tako ga prilagodio da sada taj stav

izgleda kao ubedljiva predstava tela u pokretu. Gotovo da i nije važno odgovara li taj

položaj tačnom pokretu najpogodnijem za bacanje diska. Važno je da je Miron

savladao pokret, kao što su slikari njegovog vremena savladali prostor,

Antički kritičari kažu da Miron iako je uspevao fantastično da predstavi život i pokret

telima, nije postizao da prikaže emocije i karakter. Njega više zanima trenutak

maksimalnog fizičkog naprezanja tela.

Poliklet Doriforos

• Skulptura

oslobođena

krutosti stava

Najznačajniji skulptor ovog doba je Poliklet, koji je izradio bronzanu

skulpturu mladića s kopljem – Kopljonoša (Dorifora). Težina skulpture

počiva na jednom stopalu dok drugo jedva dotiče tlo vrhovima prstiju. Taj

stav je poznat pod nazivom kontraposto (prirodni stav na jednoj nozi koji

uravnotežava mirovanje i pokret), bio veliki napredak u odnosu na

skulpture kurosa iz arhajskog doba. Osim razmaknutih stopala figura ima

različitu visinu kolena, bokova, poluprofil glave, anatomsku obradu tela i

po prvi put u skulpturi – ruka slobodno visi. Tom skulpturom stvorio je vrstu

uzora za grčku skulpturu (tzv. grčki kanon) koji je detaljno opisao u svojoj

teorijskoj knjizi o umetnosti. Poliklet je smatrao da je lepota proporcionalni

odnos delova tela i tih delova prema celini. Taj savršeni odnos bio je u

tome da se glava sadrži 7 puta u visini tela, visina je odgovarala 10 šaka,

a stopalo je veličine 3 širine dlana … Poliklet je svojim skulpturama dao i

osnove idealizacije portreta grčkih skulptura koje uvek imaju

karakterističan grčki nos i blage linije usana.

Fidija Atena Partenos

• Napravljena od

slonove kosti i

zlata

Boginja mudrosti i rata, bila je postavljena u naosu Partenona.

To je bila kolosalna skulptura (oko 12m) urađena u hrizelefantinskoj tehnici-

kombinaciji zlata i slonovače

Kako je izledala skulptura znamo po rimskim kopijama (mada su one manjih

dimenzija) i po sačuvanim pisanim zapisima.

Bio je to džinovski drveni kip skroz prekriven plemenitim metalima-

haljina,kaciga,štit od zlata...koža (lice ruke) od slonovače.. oči od obojenog

kamenja.

Na boginjinoj zlatnoj kacigi stajali su grifoni.

Na grudima je imala motiv meduze.

Jedna ruka je oslonjena na štit gde se nalazi sa unutrašnje strane velika sklupčana

zmija.

U drugoj ruci je držala malu figuru boginje Nike- personifikacija pobede.

Kada bi neko ušao u hram i našao se licem u lice sa tom džinovskom statuom- to

mora da je bio nadzemaljski prizor koji je izazivao strahopoštovanje.

Iz svih izveštaja poznato nam je da je taj kip imao dostojanstvo koje je ljudima

ulivalo potpunu drugačiju ideju o karakteru i značenju njihovih bogova

Fidijina Atina bila je kao veliko ljudsko biće. Njena je moć ležala u njenoj lepoti ( a

ne u nekakvim magijskim činima)

Ljudi su u to vreme shvatili da je Fidijina umetnost dala grčkom narodu novo

shvatanje božanskog

Praksitel Knidska Afrodita

Najpoznatija njegova skulptura je Afrodita

sa Knida, prva potpuno naga skulptura

boginje u starom svetu. Analizirajući

Praksitelove skulpture, možemo uvideti na

koji način je on odgovorio na prehelenistički

kontekst i na koji način ga je oblikovao. U

antičkoj književnosti se ova statua smatrala

vrhuncem savršenstva. Afrodita je prikazana

kako odlaže haljinu u trenutku pre kupanja.

Njeno kupanje u mitologiji ima značaj

obnavljanja nevinosti, tako da je ovde

prikazana na granici između ispunjene

ženske senzualnosti i ponovne čednosti.

Praksitel humanizuje Afroditu jer je čini da izgleda

iznenađeno, desnom rukom pokriva stidno mesto i ne želi da

gleda pravo u posmatrača, tako ispoljavajući ljudsku, a ne

božansku osobinu sramežljivosti. Afrodita ovde stoji u

kontrapostu, koji je iskorišćen koliko da se istakne njena

prirodnost, toliko da se istakne i senzualnost njenih oblina. Za

razliku od statua petog veka, Praksitel izdašno koristi naslone

za svoje figure, što će posle njega preuzeti majstori

helenizma. Ovo omogućava raznovrsnije i ležernije položaje

tela. U ovom slučaju, Afroditu podupire draperija koju zapravo

ostavlja. Svojstveno Praksitelu, a što nije slučaj sa

stvaraocima klasičnog razdoblja, je „impresionističko“

prikazivanje kose, dinamično i neuredno, bez težnje ka

realizmu, ali na način koji ipak ostvaruje uverljivost. Nastaje

kontrast između gustih linija kose i uglačanog lica. Iako je ovo

kopija, možemo nazreti čuvenu Praksitelovu brigu da mermer

bude što sličniji mladoj, svežoj koži.

Hermes i Dionis

• Meko modelovana

muskulatura

• Praksitel je, prekidajući

sa tdadicijom, stvorio

nov tip akta: tip efeba,

mladića čije telo nije

više dečačko, ali nije

dostiglo ni punu

razvijenost zrelog

čoveka.

Hermes je ovde laktom naslonjen na panj, u veoma izraženom

kontrapostu. Drži bebu Dionisa i posmatra je mirno i zadovoljno, sa jedva

primetnim bratskim smeškom. Draperija koja visi pored njegovog nagog

tela ima funkciju ukrasa. Smatra se da je u originalu Hermes Dionisu

pružao grožđe, da je detetova ruka zbog toga ispružena, čime se

nagoveštava da će on biti bog vina.

Ovo odgovara i Hermesovoj ulozi glasnika, koji mu saopštava sudbinu.

Zanimljivo je i da je ovde predstavljen topao bratski odnos između

glasnika bogova i Dionisa koji je čuvar zanosa i uživanja. Praksitel opet

teži da spoji različito, kao u svom sličnom prikazivanju satira i Apolona.

On prizemljuje scenu, i u prvom planu nije mitološka, religiozna dimenzija

susreta, već su same figure, njihov odnos i njihova lepota, u prvom planu.

Ova scena nema dramatičnu težinu zato što je izraz Hermesovog lica

izraz meditativnog sanjarenja. Ovo je još jedan dan dvojice braće kao

svaki drugi- mogla bi biti poruka ove statue, iako je ovo zapravo scena

Hermesovog odnošenja Dionisa muzama koje će ga odgajati. Može se

reći da je Praksitelevo stvaralaštvo više kruna prethodne tradicije nego

što najavljuje ono što sledi, ali ono ipak najavljuje. Njegovo očovečenje

bogova kroz prikaz prirodne telesnosti najavljuje helenistički

individualizam, ekspresionizam i psihološki realizam.