Časopis "nur". br. 41

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

1/132

V festivalIranskog lma

Priča: Tražeći Q-a

Intervju:Madžid Madžidi

Pravoslavlje imoderna racionalnost

ČASOPIS ZA KULTURU IISLAMSKE TEMEVOL 12 • NO. 41

LETO 2004

UDC 008+297 ISSN 1450-555X

www.nur.org.yu

Glavni i odgovorni urednikGholam Vafaei

UrednikAleksandar Dragović

Lektura i korekturaMirjana Abdoli

Dizajn i likovna opremaAleksandar Dragović

Časopis izlazi tromesečno

u izdanju Kulturnog centraIslamske Republike Irana.

Mišljenja i gledišta iznetau objavljenim člancima

ovog časopisa ne morajuda predstavljaju gledišta

Kulturnog centraIslamske Republike Irana.

Objavljivanje članaka i

ilustracĳa dozvoljeno je saobaveznim navođenjemizvora. NUR toplo dočekuje

mišljenja i gledišta svojihčitalaca.

Adresa redakcĳeČasopis NUR

Poštanski fah 43111001 Beograd,

Srbĳa i Crna GoraTel: 011/367-1416 011/367-2564Fax: 011/2666-980

E-mail: [email protected]

UVOD Časopis Nur - staza svetlostiKULTURA I DRUŠTVO5 Kultura i religĳe u službi

zbližavanja narodaZoran Jevtović

16 Pravoslavlje i modernaracionalnost prof. dr Gordana Živković

22 Patronimik - rodovsko ime -

prezimeOlga Zirojević32 Islam, naš svakodnevni izazov

Marko P. ĐurićFILOZOFĲA I GNOZA45 Ptičĳi let u sjedinjenje

S.H. Nasr56 Govor ptica

Feriduddin ‘A�arKNJIŽEVNOST63 O sličnostima persĳskog

i srpskohrvatskog jezika

dr Mahmud FotuhiŽana Akopdžanjan73 Lejla i Madžnun

Nizami79 Priče iz Mesnevĳe85 Tražeći Q-a

Nikola MalovićUMETNOST93 Intervju: Madžid MadžidiVERSKE TEME97 Fatima je Fatima

Ali Šariati

107 Tračak tajni namaza Mohsen Ghera’ati111 Čovek i njegova sudbina

Morteza MotahariS ČITAOCIMA117 Sa bošnjačkog horizonta

Ljilja IlićAKTIVNOSTI IKC/ VESTI123 Iranska Nova godina obeležena na

Filološkom fakultetu124 Gran pri 51. beogradskog

festivala dokumentarnog ikratkometražnog lma pripaoiranskom lmu “Nojeva barka”

126 Madžidi u BeograduNOVA IZDANJA KC IRANA Persĳa - Putovanje u istorĳu

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

2/132

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

3/132

U ime Boga, Milosnog, Samilosnog

Časopis Nur - staza svetlosti

Letimičan pogled na procenat zastupljenosti tema u Nur-u ukazuje da većinaobjavljenih tekstova u njemu pripada sledećim odrednicama: vera, islam, lozoja, gnoza, književnost i Iran.

Vera; po našem verovanju, vera predstavlja skup propisa poslanih od strane

Stvoritelja ljudima u formi nebeskih knjiga, kako bi čoveku doneli sreću i bla- gostanje na oba sveta. Koreni abrahamovskih vera su zajednički, a da bi se stiglodo istine, potrebno je da otklonimo nesuglasice.Islam; kao jedna od izvornih jednobožačkih religĳa sa velikim brojem pripadnikau svetu, islam danas predstavlja jednu od glavnih tema intelektualnih izazova.U velikom broju istraživačkih centara, kao osnovna preokupacĳa, razmatraju serazličiti aspekti ove religĳe.Filozoja; intelektualni stav prema istinama sveta je ono o čemu se raspravljau lozofskim okvirima. To odakle smo došli, koje su naše ovosvetske dužnosti,kako da se nosimo sa teškoćama, gde smo se zaputili, sve su to pitanja kojima se

bavi lozofska nauka.Gnoza; gnostički pogled na svet predstavlja glavni zamajac čovekovog kretanjadanas; veliki gnostici poput Mevlane Dželaludina konstantno su podsećali nato da razum sam po sebi nĳe dovoljan, ukoliko nĳe praćen i ljubavlju i emoci- jama.Književnost svakako spada u one kategorĳe za promišljanje koje zaokupljajunajznačajnĳe segmente čovekovog života danas. Vrste kao poezĳa, pripovetka iostale su prĳatni miomirisi koji životne nedaće čine podnošljivim.Iran je država koja poseduje veliki deo istorĳe ljudske civilizacĳe.Višemilenĳumska prošlost ove zemlje govori o ukorenjenosti njene kulture.Izlaganje vrednosti iranske kulture zapravo je u službi kulture i civilizacĳecelog ljudskog roda.»Nur« se iskreno nada da je svojim istraživanjem pomenutih oblasti na zado-voljstvo njegovih čitalaca uspeo da sledi ovaj svetli put.

Gholam Vafaei ataše za kulturu I.R. Irana u Beogradu

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

4/132

ČASOPIS ZA KULTURU IISLAMSKE TEMEVOL 12 • NO. 41

LETO 2004

UDC 008+297 ISSN 1450-555X

www.nur.org.yu

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

5/132

KULTURA I DRUŠTVO

No 41 • LETO 2004 5

Na raskršću vekova i mileni- juma svet se našao prednovim dilemama koje otvaraju brojna teorĳska pitanja, izazivajućiozbiljne protivrečnosti i dovodeći u

sumnju tradicionalna učenja, posebnou korpusu religĳa i društvenih nauka.Gromoglasne najave vodećih američkihteoretičara i stratega o „kraju istorĳe“i „poslednjem čoveku“, uz očiglednitrĳumf liberalne demokratĳe (FrensisaFukujame), ili „kulturnim srodnostimai razlikama koje oblikuju interese i an-tagonizme“ vodeći sukobima civilizacĳa(Semjuela Hantigtona), pokazale su seistrošenim, dogmatski prozaičnim tvrd-njama koje su imale funkcĳu opravdanjanarastajuće hegemonĳe koja će obeležitinestanak bipolarnih odnosa sa svetskepolitičke scene. U ime samoproklam-ovanih principa i vrednosti formiraju senova društvena shvatanja i norme, kojenameću jedinstvenu zlosutnu religĳunadsistema, poznatĳu kao prot, takoda Novi svet kojim upravljaju bogati iprivilegovani segmenti korporativnogdruštva uništava ili ponišava sve kulturei narode koji ne dele takva shvatanja.Pri tome, kao da se unapred isključujemogućnost na življenje u skladu sa is-lamom, katoličanstvom, pravoslavljem,hinduizmom, konfučĳanizmom ili dru-gim religĳskim uskrsnućima i njihovim

prihvatanjem vrednosti, uz očuvanjesopstvenog identiteta.

Vreme verskih sanjalica koje sunajbolje godine života potrošile u duho-vnim groznicama, tragajući za du-

binama njegovog smisla i idealima nakojima počiva, ostalo je u hramovima

nacionalnih kultura koje u sebi nose te-ret odgovornosti za snove budućih gene-racĳa. Mistično lutajući za korenimapraotaca, smenjujući život i smrt, čovek

je uspeo da pojmi opšti, univerzalni,smisao kolektivnih nemira koji i sadapulsiraju kosmičkim prostranstvimanudeći ljubav, sreću, mir ili ratove.Krhka građevina sećanja zasnovana nashvatanjima da Zlo po prirodi može bitiskriveno u svakome od nas, baš kao iDobro, povukla se pred savremenimuverenjima da je Zlo uvek u drugome, aDobro samo u nama. Tako se stvara novisvet heroja i antiheroja, junaka i kuka-vica, moćnika i obeleženih da čitav životnose breme krivnje, samo zbog toga štose ne uklapaju u modernu kulturološkumatricu koja se nameće sosticiranimmasmedĳskim pritiscima ili žive naprostorima koji su svojim prirodnim bo-gatstvima strateški važni. Večita podelje-nost Istoka i Zapada, Juga i Severa veštose kamuira religĳskim suprotnostima,skrivajući prirodu jaza između bogatihi siromašnih, koji porastom tehnologĳapostaje sve veći i dublji.

Pitanje porekla religĳa zahteva

mnogo odgovora, ali svakako je da se ugenezi svih krĳu mitovi. Hegel bi rekao

Kultura i religije u službi zbližavanja naroda

Zoran Jevtović

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

6/132

KULTURA I DRUŠTVO6

da se oblik poruke menjao tokom isto-rĳe, ali nĳe važan njen razvoj, već prelazu višu formu čĳa je suština u verovanju.Istorĳa civilizacĳa uvek je počivala nareligĳskim predstavama i učenjima,

koja su se menjala i delila u skladu sapromenama u društvenom okruženju.„Današnja verska slika u svetu pokazujeistorĳski put nametanja tzv. svetskihreligĳa narodima koji su potpadali,u vekovnom mlinu kolonizacĳe, podudar zavojevača, uvek praćenih svojimmisionarima. Zato ima mnogo narodakoji su u verskom pogledu izdeljeni

nepomirljivim religĳama“ (Nedeljković,1993:15). Narodi koji se gledaju prekogrobalja svojih najbližih nikada nemogu svet posmatrati prizmom obi-čnog čoveka, koji udaljen u toplini i

bezbednosti propisuje kako bi živottrebao da izgleda u budućnosti. Sudarihrišćanstva i islama kao najznačajnĳih inajvećih religĳa ostavljali su duboke tra-gove u čitankama generacĳa koje su dol-azile, pa se uopštavanjem stvarala lažnaslika o romantičnim verskim homog-enizacĳama i tendencĳama praštanja izaborava. Kulturna približavanja međunarodima slabo su funkcionisala, jersu najčešće veštački nametana, bezstrukturalnih i ekonomskih veza un-utar otvorenog društva, predstavljajućisimulacĳu razumevanja. Neznanje jenajveći neprĳatelj svakog čoveka, ali jepristajanje na neznanje još veći greh!Tako je skoro nepoznato da je npr. uTurskoj, nešto manje od devet desetinamuslimana sunita, svaki deseti je šiit, asvaki pedeseti - hrišćanin! Nekadašnjamonolitnost država (npr. Švedske iNorveške kao protestantskih, Španĳei Italĳe kao katoličkih, Rusĳe i Srbĳe

kao pravoslavnih, Irana i Pakistanakao muslimanskih, Kine i Vĳetnama

kao budističkih, Izraela kao judističke)nestala je svakodnevnim migracĳamai mešanjem stanovništva, tako da suinsistiranja na verskim ili kulturnimrazlikama uvod u međunacionalni

ekstremizam i ludilo, čĳim okončanjemljudi ponovo žive zajedno.U istraživanju političkih procesa i

kretanja to znači veliki broj dilema za-snovanih na transformacĳi društveneprirode, zavodljivim zabludama prošlo-sti i hipostaziranoj vizĳi novog svetskogporetka u kojem traganje za korenimamržnje dobĳa sve zapaženĳe mesto.

Analizirajući ratove u poslednjih de-setak godina američki istraživači TedRobert Gur i Rut Leger Sivard identi-kovali su muslimane kao obavezneučesnike, što je dobrodošlo Hanti-gtonu za sumirajuću ocenu, po kojojsu „dve trećine od tri četvrtine ratova

bili između muslimana i nemuslimana.Granice islama su krvave, a isti je slučajunutar njegovih granica“ (2000:286).Dalji zaključci se izvode analogĳom saistorĳom, demograjom i politikom,pa su tako za strahove i nasilje međurazličitim civilizacĳama najodgovornĳimuslimani, bez obzira da li je reč osukobima Muslimana i Hindusa naPotkontinentu, Rusa i Kavkažana nasevernom Kavkazu, Jermena i Turakana Transkavkazu, Arapa i Jevreja u Pal-estini, katolika, muslimana i pravoslava-ca na Balkanu i da ne navodimo dalje.Uvažavajući zlatno pravilo političketeorĳe da probleme uvek treba sagleda-vati, barem iz dva ugla, potražili smo idruge izvore. Ruski general I. Šavrov,ističe da je, nakon formiranja NATO-atokom samo tri naredne decenĳe usvetu „bilo 468 ratova i vojnih sukoba na

teritorĳi 69 zemalja, uz učešće oružanihsnaga 81 države! Dogodilo se to u Azĳi

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

7/132

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

8/132

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

9/132

No 41 • LETO 2004 9

mač ima dve oštrice! Slično istraživanjenedavno sprovedeno u Holandĳi na pop-ulacĳi između 16 i 20 godina pokazalo jeda mladi (54%) kao najmilitantnĳi narodu Evropi vide Nemce, iako su ratove i zla

činili još njihovi dedovi! Stvaranje stereo-tipa o islamizacĳi podsvesno sugerišedruštveni proces prihvatanja drugereligĳe, pa bi mnogo uputnĳe bilo gov-oriti o „širenju islamske kulture“ koja sestalno preispituje, usavršava i dograđujeu skladu sa spoznajama oko sebe. Menjase retorički smisao pojmova, tako štose religĳa medĳskim manipulacĳama

svesno poistovećuje sa „islamskim fun-danmentalizmom“, koji je analognosinonim za savremeni terorizam, odnos-no, „džihad“ kao sveti rat protiv never-nika. Vrednosne kvalikacĳe suvišesu laičke da bi ih stručnjaci podrobnĳerazmatrali, ali zato plodno tlo nalaze uneobrazovanim masama koje podložneparališućem masmedĳskom uticajuspremno prihvataju nametnuta učenja,ne proveravajući njihovu ispravnost.„Verovati u ono što nismo videli, naučionas je katahizis, jeste vera; verovati u onošto vidimo - i ono što ne vidimo - jeste ra-zum; saznanje, a verovati u ono što ćemovideti - ili nećemo videti - jeste nada“(Unamuno, 2000:17). Da bi sačuvali mes-to u novom globalnom poretku moramoimati pametne, obrazovane, tolerantne iobučene ljude koji će umeti da upravljajuvisokim tehnologĳama, koristeći bogat-stvo različitosti kultura i naroda za pro-gres kao krajnji cilj ukupne duhovnosti.Povezanost među kulturama i religĳamadobĳa stratešku važnost, ali da bi se usvetsku trku ravnopravno uključili neo-phodno je da poznajemo pravila igre.

Čuveni američki futurista Alvin

Toer među prvima je uočio istrošenostKlauzeviceve teze o dva osnovna

tipa civilizacĳe, sugerišući da se unovom milenĳumu budućnost krećeka trodelnom sistemu moći: agrarnojekonomĳi na dnu, kod nerazvĳenih izastarelih društava; ekonomĳi dimn-

jaka, kod bivših postkomunističkih isrednjerazvĳenih država nespremnih naprilagođavanje promenama u okruženjui „ekonomĳama, baziranim na znanju,ili ekonomĳama Trećeg talasa, koje,

bar za neko vreme, zauzimaju vrh glo- balne piramide moći“ (1998:93). Novuelitu čine ljudi rasterećeni mitološkihpredrasuda, nacionalističkih stereo-

tipa, rasnih, religioznih ili ideološkihrazlika, frustriranih ambicĳa ili bilo kogoblika paternalizma prema manjinamau okruženju. Iako je proces izgradnjetakvog multietničkog, multikonfesion-alnog i otvorenog društva složen, dugo-trajan i trnovit, ispunjen paradoksima,pa često i izostankom permanentnogdĳaloga sa neistomišljenicima (kojihće uvek biti), izvesno je da će odme-renim i korektnim odnosom doći dodĳalektičkog prožimanja hrišćanstva,

budizma, islamizma i drugih religĳa.Novi poredak čine različite dru-

štvene grupe ili „stigme“ (prema Gof-manu), pa tako razlikujemo: 1) telesne;2) karakterne; i 3) grupne ili tribunalnestigme (rasa, nacionalnost, religĳskapripadnost). Za multietničku strukturuotvorenog društva od posebne važnosti

je proučavanje komunikacĳskih odnosaunutar treće grupe. „Kada gledamo

jedan u drugoga, u zenicama našihočĳu se odražavaju dva različita sveta.Može se, zauzimanjem odgovarajućegpoložaja, ta razlika vidokruga svesti naminimum, ali mora se spojiti u jedno,postati jedan čovek da bi se ta razlika

potpuno uništila“ (Bahtin, 1991:23).Onaj ko spoznaje vrednost drugog, ko

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

10/132

KULTURA I DRUŠTVO10

voli, biva odgovoran, noseći u sebi svestili tajnu znaka! Subjektivni stavovi iograničeni horizonti uvek završavajuograničenjima, udaljavajući nas odistine. Kad vera preraste u uverenje

caruju dogme, dok odnosi među nar-odima postaju bezlični i nestvarni.Blesak plamena u metazičkom pros-transtvu kosmosa može identikovatisamo zdrav ljudski um, koji će suočensa stvaralačkim zanosom spoznajerazmenjivati ideje sa drugim ljudskim

bićima.Reč je o izgradnji kolektivnih iden-

titeta i međulingvalnom komuniciranjukoje će posredstvom masovnih medĳaomogućiti novi diskurs javnog govora,koji neće značiti jednoglasnost, većautonomnost svih građana i stvaranjenevidljivog društvenog ugovora ozajedničkom životu većine i manjina,sa istovetnim obavezama i pravima, i

jednih, i drugih. Japanac Keniži Ome je u „Foreign Aairsu“ još 1993. istakaoslabljenje primarne veze države sa naci-

jom, jer su mnogo bitnĳi odnosi sa globalnom ekonomĳom. Jedan od vodećihsvetskih analitičara još tada je ukazaoda će „tradicionalna pitanja spoljne poli-tike, bezbednosti i odbrane“, zajednosa makroekonomskom i monetarnompolitikom, ostati „provincĳa nacionalnedržave“ koja će se sve više oslanjati nadvonacionalne, pa čak i višenacionalneregione. Naravno, to podrazumevauvažavanje kulturnih, religĳskih,etničkih i drugih osobenosti, jer bi usuprotnom došlo do mogućih političkihsukoba. Osvrnimo se, na trenutak, naistorĳu: paganizovano hrišćanstvo uSvetom Rimskom Carstvu raspalo sezbog borbi za teritorĳama i bogatstvima,

drevna persĳska civilizacĳa utemeljenana islamizmu ostala je u arhipelagu

novonastalih država, kulturu Maja iActeka, Indĳanaca i crnaca uništile suSjedinjene države. Zaključak je lako iz-vesti: ratovi zbog kojih su nestajali čitavinarodi i kulture uvek su inspirisani

ekonomskim, nacionalnim ili socĳalnimciljevima, dok je Božja volja služila zamaskiranje istine.

Strah od multilingvističke komu-nikacĳe u kulturi i javnim medĳimarecidiv je tužne, romantičarske prošlostikoja se temeljila na siromaštvu, socĳal-nim razlikama, ideološkom jednoumlju,teroru većine nad manjinom, gubljenju

vere i utopĳskom shvatanju dominacĳe jednih nad drugim. Lutajući prostorimasećanja lako ćemo kopati potresne pr-izore strahota, užasa i nasilja u kojimasu u dosluhu duše i bezumlja, neljudikao Fausti prodavali sebe i najbližezarad beskrajne pustoši i ništavnostimaterĳalnih bogatstava. U smutnim vre-menima lakše je biti zver nego čovek, panametnuti raskoli među kulturama fan-tomski gutaju ljude, bilo verskim asimi-lacĳama ili zičkim uništavanjem. Semezla izbacuje na površinu svu trulost,izopačenost, bedu i poništenost jednesredine, tako da nametanjem određenihsistema vrednosti moćnici koncentrišunezadovoljstva na jednom mestu,previđajući da će neminovno doći doduhovne eskalacĳe. Nejednakost u moćii odlučivanju vodi permanentnim opas-nostima sukoba, napetosti i religĳskihraskola. Božidar Slapček govoreći otim košmarnim vremenima kaže: „Isto-rĳa je tu shvaćena kao kolektivna snagakoja određuje koren nacĳa, pothranjujekonstituivne mitove etničkih zajednicai pojačava nacionalne identitete“ (1993:16). Insistiranje na genetskoj ili verskoj

različitosti stvara teritorĳalno-političkudimenzĳu življenja socĳetalnih celina

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

11/132

No 41 • LETO 2004 11

unutar prostora, bilo u pograničnompojasu, unutrašnjosti ili raširenosti počitavoj teritorĳi. Iz takvih političko-socĳalnih razlika nastaje teror, auto-ritarizam, totalitarizam, dogmatizam

i slični oblici diktature koji opstajuzahvaljujući permanentnoj paradigmikonikata o međusobnoj „ugroženosti“.Ovakva lozoja posebno je eksponira-na u multikulturalnim državama u koji-

ma je birokratski centralizam odlučivaou ime „humanog angažovanja“, bezsagledavanja kritičkih dubina i dimen-zĳa na koje se mogu proširiti.

Sprovodeći svetske principe i stan-darde utvrđene članom 9. Konvencĳeo ravnopravnosti i zaštiti nacionalnihmanjina Saveta Evrope, člana 11. Evrop-ske povelje o regionalnim i manjinskim

jezicima iz 1995. i Okvirne konvencĳe o

zaštiti manjina Saveta Evrope iz 1998.normativno je pripremljena kvalitetna

podloga za stvaranje opštedruštvenihregula primerenih demokratskomokruženju. One se praktično nastavljajuna „Međunarodni pakt o građanskim ipolitičkim pravima Ujedinjenih nacĳa“,

koji u članu 19, stav dva, kaže: „svakolice ima pravo na slobodu izražavanja bez obzira na granice, što podra-zumeva slobodu iznalaženja, primanjai širenja informacĳa i ideja svih vrsta

u usmenom, pis-menom, štampanomili umetničkom oblikuili na bilo koji drugi

način po slobodnomizboru“. U Povelji dr-žavne zajednice Srbĳei Crne Gore član 52.deniše prava naočuvanje posebnostiu stavovima jedan(pravo na izražavanje,čuvanje, negovanje,razvĳanje i javno ispo-ljavanje nacionalne ietničke, kulturne i ver-ske pismenosti); članutri (sloboda upotrebesvog jezika i pisma);

jedanaest (na potpunoi nepristrasno inform-isanje na svom jeziku,

uključujući pravo na izražavanje, pri-manje, slanje i razmenu informacĳa iideja) i dvanaest (da osnivaju sopstvenasredstva javnog informisanja), čimepostavljaju temelje međusobne toleran-cĳe i dĳaloga sa kulturama u okruženju.

Treba biti naivan ili altruista pazaključiti kako će normativnom regu-lativom svi problemi u realnom životu

biti rešeni. Jedna povelja, pa čak i niz

zakonskih projekata ne mogu potis-nuti decenĳe pseudokratĳe, kojoj su

H. Hosrogerdi, Pukotina

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

12/132


manjine služile kao neophodni dekoru objašnjavanju jednakosti u korišćenjusloboda. Savremena ustavna i liberalnaEvropa forsira vrednosni sistem sa tol-erancĳom, kulturom, učvršćivanjem

ljudskih prava, etničkim, verskim ipolitičkim pluralizmom i prihvatanjemraznolikosti. U članu 1.4 Deklaracĳe oprincipima tolerancĳe stoji kako ona„označava slobodu pridržavanja svojihubeđenja i prihvatanja istih kod dru-gih ljudi“. Kako to praktično izgledau nekoliko primera koji slede: u Fran-cuskoj su nedavno vlasti zabranile

muslimankama da u školama i javniminstitucĳama upotrebljavaju verskesimbole, dok je Erna Solberg, ministarza rad i socĳalna pitanja, uperivši prstu norveške muslimane zatražila od njihda „konačno shvate da žive u Evropi ida su manjina“. Islamska zajednica uNorveškoj zato „mora da shvati šta sedešava u susedstvu“, funkcionišući podrugačĳim principima nego u zemljamau kojima su muslimani većina. Direktnooptužujući imame (kao verske vođe) zadonošenje drugih običaja i kulture, ona

je praktično demonstrirala raspoloženjenaroda kojeg predstavlja za multikultur-alnost i tolerancĳu. Veoma brzo zahtevi-ma su se pridružile švedske vlasti, kojesu zabranile mladim muslimankamada sa feredžama (zarovima) dolaze nanastavu, objašnjavajući to „brigom“ ougnjetavanju žena. Da parafraziramoVitgenštajna: o onome o čemu se nemože govoriti (ne razumemo sadržajsimbola) ne vredi raspravljati! MiroljubRadojković to deniše teškim putem tra-ganja za ontologĳom informacĳe, poštonjena vrednost nĳe samo u statističkomi matematički merljivom korelatu. „Za

nekog čoveka neka informacĳa ima ve-liki smisao ili ogromnu važnost. Drugi je

ne konstatuje, ili ne prima, a u njoj ne vidinikakav smisao. Jedan je postao izvor in-formacĳa kao akter ili svedok događaja,promene; drugi mu se priključuje i dela,mada o povodu ima tek posredovana,

reprezentativna saznanja jer je o tomedobio informacĳu, podatak, vest“ (2001:35). Gde su granice verskih prava, sim-

bola, rasne mržnje i kulturnih tolerancĳamogu govoriti samo oni koji ih poznaju,a u navedenim primerima, očigledno,to nĳe slučaj. Zabrane nikada nisu bileodlike demokratĳe, pa posmatrajući re-ligĳu kao putokaz onima koji lutaju da

se ne bi izgubili u šumi života, možemozaključiti da javno demonstriranje ver-skih simbola, ideja, verovanja i obreda,dok god ne ugrožava druge slobode,ima smisao. Simboli ne osvajaju kaooružje, pa nema razloga za strah. Onisamo pojašnjavaju ateistima ili pripad-nicima drugih religĳa svoje interese,kolektivne potrebe i običaje, orĳentacĳuu prostoru i vremenu, kao i želju za ho-mogenizacĳom istomišljenika. „Simbol

je moćnĳi što je moćnĳi onaj ko ga unosiu masu“, tvrdi Đuro Šušnjić, istovre-meno uočavajući da je „još moćnĳi što jenemoćnĳi onaj ko ga prima“ (1995:197).

U multinacionalnim sredinamainformacĳe ne treba da se sukobljavaju,već sreću, prožimaju i bogate šireći serazličitim distribucionim tokovima ka is-tom cilju. Teologĳa se odvĳa kroz proceseopštenja među ljudima, uz uvažavanječinjenice da su u SAD i Zapadnoj Evropiobrazovanĳi slojevi stanovništva čvršćepovezani sa religĳom i crkvom, pri čemuona ima značajnu ulogu u političkomživotu. Postmodernisti bi, verovatno,ukazali na postojanje virtuelne za-

jednice u kojoj su etnička pripadnost,

socĳalni status, politička orĳentacĳa,religioznost ili druga determinisanost

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

13/132

No 41 • LETO 2004 13

nevažni, jer se ukidanjem nacionalnihgranica, suvereniteta i regulativnihograničenja komunicira univerzalnim

jezikom (najčešće engleskim). Religĳa seprilagođava tehnološkim promenama

otvarajući virtuelna svetilišta, hramove,džamĳe, crkve i bogomolje, trudeći se daodgovori trendovima, kontrolišući past-vu kako ne bi posumnjala u ispravnostveć prihvaćenih ideja. Propovedi i mise,klanjanja i krštenja, odvĳaju se u sajber-prostoru, pokrećući mlade generacĳena duhovni mir i potčinjenost. Takveteorĳe u prvi plan ističu uspostavljanje

poretka apsolutnih sloboda građana kojiizborom učestvovanja u elektronskojkomuni interpersonalnu komunikacĳumenjaju javnom, koja neosetno postajekolektivnom (globalnom). Problem ješto pojedinac može neko vreme provestiu virtuelnoj igri, ali pritiskom tasterakojim se isključujemo iz multimedĳalnesfere opet smo suočeni sa realnošću,pojavama i procesima višeetničke za-

jednice. „Uostalom, pokazuje se da seveć danas aktivni sudionici virtuelnihzajednica neretko izoliraju od prob-lema realne zajednice kojoj pripadaju“(Willson, 1997:159). Multimedĳalniopsenari svakodnevno nas zasipaju ni-zovima informacĳa koje moć ktivnogpreobražavaju u moć faktičkog. Čoveki nesvesno postaje narkotički zavisnikod hiperproduktivnih informacĳskihkanala, koji iz trena u tren „bombar-duju“ um, teže da ga zamene, ltrirajućii selektujući podatke na koje treba ob-ratiti pažnju.

„Želimo da se sami borimo za svojaprava. Suviše dugo su drugi govoriliumesto nas“, objavljeno je u „Slobod-nim novinama“ („Freedom`s Journal“)

davne 1827. godine, prvom štampanommedĳu američkih crnaca koje je u Nju-

jorku izdavao Džon Rasvorm. Mada je od tada prošlo dosta vremena možese zaključiti da je cilj manjinskih grupaupravo u potrebi da govore u svoje ime,a ne da to čine drugi, simulirajući iko-

nograju pluralizma. Da bi jedan sistemskladno funkcionisao neophodno jeda postoji harmonĳa među svim delo-vima, tako da nedostatak kontakata,nerazumevanje i atmosfera uzajamnognepoverenja nemaju perspektivu. Kul-turna politika unutar jedne religĳe vodivas jednosmernom ulicom koja nemakraja, hermetičnom zatvaranju kvadra-

ture kruga, ideja, stavova, uverenja,vrednosti za pripadnike ostalih članovazajednice. Sloboda upotrebe jezika iizražavanja ne znači da će druge etničkegrupe razumeti sadržaj komunikacĳe,što automatski znači da svi pripad-nici „polisa“ nisu uključeni u stvaranjenovih ideja. Vera ulazi u naše životekroz reči koje su čuju i slike koje se vide,ali da bi razvili suživot međi ljudimarazličitih običaja, navika i religĳa mora-mo prethodno obezbediti da se slušaju irazumeju.

U suprotnom, narodi i manjineživeće jedni pored drugih, ali ne i jednisa drugima, što je tragični gubitak vre-mena u trenucima kada se svet ujedi-njuje u planetarno selo. Ilustrujmo toprimerom susedne Makedonĳe: nacio-nalna televizĳa programe emituje na al-

banskom, turskom, romskom, vlaškomi srpskom jeziku. Od 107 komercĳalnih(58 radio i 49 tv-stanica) programe na

jezicima manjina emitovalo je 12 radioi 17 tv-stanica, dok je od 29 lokalnihradio-stanica 12 emitovalo programna jezicima manjina (Bilten 10: 8-9).Problem je u činjenici da informisanjem

samo na maternjem jeziku iz audito-rĳuma potencĳalno isključujemo druge

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

14/132


etničke i religiozne zajednice, mogućeprimaoce sadržajne dimenzĳe koja jeutkana u poruku. U Skoplju se trenutnoizdaje nekoliko listova sa sadržajimana albanskom i makedonskom jeziku,

čĳi su vlasnici shvatili da dvojezičnimštampanjem uvećavaju ciljnu grupu, alii prot, tako da verske i religiozne raz-like nisu prepreka za saradnju. U Bosnii Hercegovini tri konstituivna narodakoja su se, do juče posmatrala prekonišana, danas se smenjuju u ulogamavećine i manjina, govoreći ravnopravnona tri jezika: bosa

kom, srpskom i hrvatskom. Ne istražujumeđusobne razlikeoni mogu da komuniciraju sa punim pri

jemom poruke, beo zira na injenickom entitetu ili religĳpripadaju. Jezičkasličnost morala

bi biti iskorišćenza zbližavanje kultura i zajedničku ju ivanje u me unarodno tržište. Danas u svetu ima ok220 država i više o5.000 jezika, što znada lingvističke razliksmeju predstavljati etničke ili naciona-lne granice. U stratikovanoj zajedniciljudi su statusno drugačĳe raspoređeniod višenacionalnih sredina u kojimastrukturna podela može ići do nivoaetničke, verske, ideološke i druge pri-padnosti.

Cilj modernog društva je da starenavike promeni komponovanjem novih

kulturoloških odnosa i javnosti, tako štoće u prvom planu imati multilingvalnu

ili bilingvalnu komunikacĳu kao bitnodrugačĳi model u odnosu na sve prethod-ne. To je put kojim žitelji multietničkihsredina treba da saobraćaju među so-

bom, jer da bi se izbeglo favorizovanje

diskursa većine moraju se znati navike, jezici i običaji drugih. Budućnost nĳeu sukobu kultura, kako je tvrdio Han-tigton, već u njihovom susretanju,prožimanju, bogaćenju. Npr. u Kanjiži iBačkom Petrovcu istu emisĳu vode dvavoditelja: jedan na mađarskom, drugina srpskom jeziku; u „Radio Lajfu“

Skoplju jedan se

šaocima obraća na banskom, drugi naakedonskom jeziku,ri čemu jedan nerevodi drugoga,eć se ravnopravnoa ovezuju mis-ma i informacĳama,tvarajući atmos-eru razumevanja iolektivnog interesa.ično je i na „Mul-radĳu“ u Novom

u oji programoizvodi istovre-eno na više jezikaađarskom, rumun-m, rusinskom,

skom i slovačkom) bez prevoda. Kako naglašava EnikeHalaz, glavni i odgovorni urednik ovogmedĳa, posebno je važno „da manjinskegrupe ne govore samo o sebi i samo nasvom jeziku, jer će onda doći do povrat-ka na staro“, već se brzom izmenomkratkih govornih formi trajanja do 90sekundi (zbog slabljenja pažnje onih koji

jezik ne razumeju) i muzike, zadržava

pažnja brojnog auditorĳuma. BranimirStojković uočava tri uloge manjinskih

Sveobuhvatna strategija

zavođenja javnosti za-

sniva se na masovnoj,

permanentnoj i intezivnoj

propagandi koja se vrši

kombinovanjem različitih

tehnika i sredstava.

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

15/132

No 41 • LETO 2004 15

medĳa: „a) asimilacĳu; b) separacĳu i 3)integracĳu. U zavisnosti od manjinskepolitike svake zemlje i vodećeg opre-deljenja samih manjina uloga njihovihmedĳa tokom vremena može da se

menja. Jedan od ključnih uslova inte-gracĳe ovog prostora jeste pluralizacĳanjenih konstituivnih elemenata - balkan-skih društava koja više neće sebe deni-sati pre svega u nacionalnim, odnosnoetničkim kategorĳama već će uzimati uobzir i druge osnove većinsko-manjin-ske diferencĳacĳe“ (2002:169). Važno jene praviti diskriminacĳu prema drugim

manjinskim zajednicama, ne koristitigovor mržnje, stereotipe, predrasude,dok „profesĳa mora biti iznad nacional-ne pripadnosti“.

Manjinske grupe u višenacionalnimsredinama imaju pravo da prezentujusvoje interese, ideje, stavove, mišljenja,ne dovodeći u pitanje ista prava i slobodedrugih etničkih zajednica. Vodeći idiommora biti okrenut ka dĳalogu i tolerancĳi,stvaranju socĳalnih mehanizama koji ćeekonomskim merama nametnuti novukulturološku matricu. Dominacĳa jedneforme znači potencĳalnu mogućnost su-kobljavanja ili kontrolisanja, što, istorĳadokazuje, vodi snaženju ekstremizma ilimitiranog socĳalno-političkog uticaja.U takvim slučajevima postoji opasnoststvaranja mreže alternativnih medĳa„polujavnog karaktera i kojima seoblikuje neka latentna javnost: nju bipošiljaoci zabranjenih poruka, dakako,željeli transformirati u realni prostor ja-vnog saobraćaja. Ovakvo dvojno artiku-lisanje javnosti osobito je karakterističnoza totalitarna društva i diktature, gdjemodaliteti strukturiranja alternativnih,latentnih komunikacĳskih kolektiva u

političkoj domeni mogu biti različiti, a jedan od čestih postupaka je prebaciva-

nje političkih poruka u one domene isubdomene javne komunikacĳe u ko-

jima su „pravila igre“ nešto blaže deni-rana, na primjer u poetsko, religĳsko iliznanstveno područje“ (Škiljan,1998:129).

Jezički identitet je dinamički fenomen jersamo međusobnom komunikacĳom svihčlanova zajednice dobĳamo nova znanja,informacĳe i obaveštenja. U geografskojlingvistici i dĳalektologĳi posebno seproučavaju lokalni jezici (ili govori)i dĳalekti kao semantičke različitostikoje teže uklapanju sa maticom. Stogamedĳi moraju razbĳati dogmu kojom

se država, nacĳa i jezik smatraju stubo-vima samostalnosti određene društvenestrukture, favorizujući aspekt prava iobaveza ravnopravnih građana koji rav-nopravno koriste maternje jezike i kul-turne osobenosti u javnoj komunikacĳi.

Religĳe i kulture malih naroda unovom milenĳumu ne smeju budućnostprepustiti sukobima verskih ideologĳa,

jer iz njih kao pobednik izlazi đavo.Čovekova drama ispoljavana u nizusurovih stradanja i patnji služi kao noviokvir u nastojanjima da ukidanjemsvoje bespomoćnosti odgonetne, daljusudbinu, sopstvene, ali i tuđe živote.Kriza društvenog poverenja kao po-sledicu donosi opasnost duhovnog ikulturnog individualizma, kreativnedestrukcĳe i dalje sumnje, koje interes-nim i političkim lobiranjem udaljavajunarode i religĳe. Samo jaki imaju snagutolerantnosti, pošto sposobnost da ra-zumemo drugoga, daje veliku šansu da inas drugi razumeju. Otvoriti se mislimadrugih znači prihvatati njihove običaje,navike, vrednosti, što naš duhovni svetmože samo da obogati. Vera postojisamo kao ljubav, jer „jedan pastir i jedno

stado“ nezadrživo vode jednom brat-stvu kosmičkih dimenzĳa.

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

16/132


Najstrasnĳi kritičari Srpske pra-voslavne crkve koji neumornotuže zbog jalovog tradicional-

izma i konzervativizma pravoslavlja, tenjegove nespremnosti da „ide u korak“sa duhom modernog vremena, upravosu oni što su još ne tako davno na ovimprostorima davali sve od sebe kako biova Crkva jednom za svagda završila umračnim katakombama povesnog zabo-rava. Sve je u njih ostalo potpuno isto,osim jednog. Dok su se ranĳe zdušno

borili da od porobljivačke tame ove „pre-potopske vizantĳske tvrđave“ sačuvaju iodbrane slobodu ličnosti „prosvetljene“komunističkim uspenjem, danas se ovigorljivi čovekoljupci pre svega zalažu daod pogubnog crkvenog uticaja izuzmu tekprokrčene modernizacĳske tokove, koji nas

jedini mogu izvesti iz zgusnute balkansketmine u svetlost slobodne demokratskeujedinjene Evrope. Zato su, ne bez razloga,duboko i ozbiljno zabrinuti radi nevero-vatno upornog odbĳanja Srpske crkveda „prihvati modernizacĳske trendove uverskom kanonu“, istrajavajući na svo-

jevrsnoj „dogmatskoj hermetičnosti“(?!).Kada će i pravoslavci konačno shvatiti dase ne može početkom XXI veka tvrdoglavoinsistirati na istinama koje su činile sržhrišćanskog nauka još u Hristovo doba?Nĳe li preko potrebno „posvetovljenje“hrišćanske crkve, kako bi ona uopšte mo-gla da funkcioniše u ovo teško vreme?

Nakon ovakvih odista uputnih savetakojima se s blagonaklonošću ukazuje pra-voslavlju na mogući put izlaženja iz kruga

problema u koje se zaplelo – a sve s ciljemda ono ostane na nivou zahteva duhovne

situacĳe vremena – više nego čudno moguzvučati istovremena zalaganja za stan-dardno socĳalističko stanovište premakome Crkva pripada isključivo domenučovekove „privatnosti“, nemajući ap-solutno šta da traži u javnom životunašeg današnjeg društva. Naime, ovinaši „evropejci“ zbog nekih nesumnjivoznačajnih i korisnih razloga izjašnjavajuse bez ikakvih dilema protiv bilo kakve„stimulacĳe konfesionalizacĳe javnogživota“, a za „privatizacĳu hrišćanskogživota“. Pri tom im je argumentacĳa višenego ubedljiva – time se, vele, samo možesprečiti pogibeljna politizacĳa Crkve kojanas zasigurno vraća u „nacionalnu pre-distorĳu“, folklorne rezervate, tradicĳskekazamate, bespovratnu provincĳalizacĳui odeljivanje od modernog sveta, te najzadkrvave međuetničke i nacionalne kon-frontacĳe. Šta bi još uopšte ovome trebalodadati kako bi se jasno shvatilo da je jedanod naših osnovnih zadataka danas vratitiu bocu „oslobođeni duh srednjovekovnogmraka“, da nas ova opasna vizantĳskaopsena denitivno ne bi odvojila od slo-

bodnog i prosvetljenog čovekocentričnogevropskog sveta!

Može li se danas pravoslavlju olakounapred pridavati pežorativno značenje?

Je li ono uistinu strano telo u svakoj mod-ernoj političkoj zajednici? Preči li namzasigurno pravoslavlje put u demokratĳu,prosperitet i slobodu? Da li su baš svi pra-voslavni „obrasci“ ponašanja prevaziđeni ineekasni u savremenoj društvenoj komu-nikacĳi? Da li je pravoslavlje izvorno anti-

civilizacĳsko i antidemokratsko? Konačno,

Pravoslavlje i moderna racionalnost

prof. dr Gordana Živković

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

17/132

No 41 • LETO 2004 17

je li „govor“ moderne racionalnosti usme-ren uvek na štetu pravoslavlja?

Racionalnost na kojoj se temelji mod-erna politička zajednica, vodi prevashodnoračuna o zahtevima obezbeđenja moći u

čĳoj je osnovi konkretan interes!1

Držećise toga neodustajno ona potiskuje u dalekiplan još kako aktuelna i važna pitanja oljudskoj slobodi, pravdi, istini, moralu ietici – kao „nedelotvorna“ i „prevaziđena“.

Jer, svako političko mišljenje – ma kakvoime ono sebi nadenulo – prvenstvenovodi računa o faktičkom odnosu snagai uslovima tekućeg osiguravanja moći.A, iz te perspektive njemu se pokazuje„nedelotvornim“ sve što ne udovoljavarazlozima gole moći. Tako za njega ljud-sko i Božansko pravo, poštenje, čast,hrabrost i vernost nemaju apsolutno ni-kakvog smisla, a ni „učinka“. Dok čitavatradicĳa postaje sasvim nedelotvorna iništavna prošlost, koja se ni na koji načinne uračunava u sadašnjost „činjeničnoga“!Naravno, posledice toga su ozbiljne idalekosežne pre svega na planu ljudskeegzistencĳe – naime, ljudsko postojanjesvoju sadašnjost više ne crpi iz povesnog,poreklo postaje samo „gola prošlost“a budućnost sadašnjost „produžena u

buduće“! Na ovakve negativne aspekte jeukazivao još Veber izrekavši jasan sud oistorĳskoj situacĳi sopstvenog vremena,kojoj za temeljnu odliku pripisuje upravorezignacĳu mnogih unutar jedne okamen-

jene kulture, što ne pruža značenje i slobodu. Zastupajući stanovište o bolesnojzapadnoj civilizacĳi koja guši čoveka injegovu slobodu – zatvarajući ga sve višeu svoj „gvozdeni kavez“ - on u doistadramatičnim obrisima oslikava nemoćpojedinca pred sve složenĳim društvomi stalno narastajućom snagom birokratĳe,

koja sasvim prirodno stremi sopstvenomapsolutizmu otuđujući se potpuno od ljud-

skih potreba. Time skoro proročki sluti me-hanizovanu petrikacĳu i pesimistički po-gled na svet lišen svakog smisla i značenja!

Jer, znamo da upravo u ovo naše vremestrahotna kriza „lomi“ nauke, tehniku,

ideologĳe, brojne kulturne proizvode zamasovnu upotrebu, ustanove i zajednice...A o svojevrsnoj ekološkoj katastro da i negovorimo!2 Treba li se onda uopšte čuditišto je ovakvo sistematično instrumental-izovanje moderne racionalnosti dovelo dorazaranja samog humanizma? Baš to je i bio

jedan od izuzetno značajnih razloga što jehumanizam postao poprište žestoke krizei konačno njena žrtva. Stoga se, pre svega,u ime istinske čovekove emancipacĳe ioslobođenja moraju neizostavno štetneposledice apsolutizovane racionalnosti!To zapravo znači da se pored uma morajunajozbiljnĳe uzeti u obzir ljudska htenjai osećanja, mašta i sud, želje i strasti, teiznova obuhvatiti sve dimenzĳe ljudskosti.

No, sigurno je da u okviru vladajućegtipa racionalnosti nema prostora za ispol-

javanje osećajnosti i specično ljudskihfenomena – vere, umetnosti, ljubavi,patnje... Samo jedan od odgovora naracionalnost „proizvedenu“ industrĳs-kim društvom – a čĳi „racionalitet“ sepotvrđuje još jedino ekasnošću u sputa-vanju čovekovog oslobođenja – predstav-ljala je politička akcĳa koja insistira na„novom moralu“ i „novoj osećajnosti“kao neophodnim preduslovima društvenepromene, koji ustaju protiv naloga repre-sivnog uma. Baš na ovakvom „novom tipuracionalnosti“ istrajava danas i snažan an-tibirokratski talas oličen u antinuklearnomi ekološkom pokretu.

Pravoslavni izazov

Ima li šta da ponudi pravoslavljena nivou prevazilaženja modernističke

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

18/132


obezličenosti i nemoći čoveka kao pojedinca pred svemoći organizacĳe injene birokratĳe? Mogu li se uvođenjem„pravoslavnih obrazaca“ u društvenosaobraćanje ublažiti brojne nedostat-

nosti „racionalističkog tipa“ odnošenja?3

Valja odmah reći da se u samom temeljupravoslavne ideje društvene zajednicenalazi shvatanje čoveka kao slobodneličnosti.4 Čovekova ličnost se smatrapravim „obrascem“ i „modelom“ svakedruštvenosti, dok se društvena zajednicaneposredno izvodi iz ljudskih potreba injima primerava. Otuda, svako društvonajpre mora „garantovati“ neophodne us-love za čovekov slobodan razvoj. A takvasloboda, sa svoje strane, čoveku nalaže da

bude istinski odgovoran – tj. sposoban daponese i podnese teret plodova sopstvenihmisli i dela, činjenja i nečinjenja.

Osnovnu svrhu društvenosti pred-stavlja, dakle, ostvarivanje čoveka kaokonkretnog i neponovljivog bića sa vlas-titim identitetom; shodno ovome, društvomora biti organizovano na način kojim seu okviru postojeće vremenske dinamike unajvećoj mogućoj meri obezbeđuje ispun-

javanje takvog cilja, drugačĳe rečeno istin-ski „korektiv“ valjanosti vidova ustrojstvadruštvenog života (države, društvenihinstitucĳa,političkih organizacĳa, raznihoblika kolektiviteta) čini čovekova slo-

boda kao neprikosnoveni životni princip.Stavljanjem težišta baš na nju – iz koje di-rektno proističe sloboda naroda i društva– pravoslavlje u stvari zagovara „jedinstvomnoštva i različitosti“, koje ne poništavaveć kao najveću dragocenost čuva i raz-vĳa originalnost svakog dela. Time onona neki način direktno protivreči zapad-nom modernističkom duhu čĳi je ideal ipravo ishodište „sveopšta racionalizacĳa

sveta“, koja se može ostvariti tek ako senad postojećim različitim i divergentnim

interesima uspostavi prevaga i dominacĳa jedne „centralne ideje“!5 Suprotno tome,pravoslavlje svojim „pozivom“ na jedin-stvo utemeljeno na zajedničkoj duhovnojpripadnosti svih ljudi Bogu kao svome

Ocu, u stvari, insistira na prevazilaženjupostojećih i potencĳalnih podeljenosti isuprotnosti na svim društvenim nivoimastvaranjem tzv. katoličanskog zajedništva.A u tom zajedništvu vrhuni sabornost kao

bitno novi kvalitet života, što pobuđuje učoveka odgovornost prema drugim lju-dima i prema Bogu. Ovakvo zajedništvo –sazdano na pravdi, istini, ljubavi i slobodi– može se dosegnuti samo pozivom „zasusretanje sa drugim čovekom kao svojimvečnim bratom i sabratom, za susretanje saBogom kao hlebom života...“6

U pitanju je zajedništvo koje se neuspostavlja na poništenju svojevrsnosti,originalnosti i neponovljivosti ma kojegsvoga dela! Katoličnost ni na koji načinnĳe usmerena protiv slobode ličnosti, nitipak katoličanska svest pripada nekomodređenom narodu ili rasi.7 Isto tako, onanĳe ni neka „opšta svest“, ali ni „udruženasvest mnogih ili Bewusstsein uberhauptnemačkih losofa“.8 Naime, do nje se nedolazi „eliminisanjem živih ličnosti, negoprelaskom u preobraženje ličnih logosa“.9

To zapravo znači da je katoličnost „stilili poredak ili postavka lične svesti, kojase ostvaruje kroz stvaralački razvoj, ane preko uništenja ličnosti“.10 Ličnostu katoličanskom preobražaju zadobĳa,znači, evidentnu snagu da izrazi život-svest celine i upravo u tome se obelo-danjuje jedno od bitnih svojstava čovekakao društvenog bića i bića zajednice. Poovome sudeći, saborni način života naneki način nadilazi čak svako demokratskiorganizovano društvo, koje karakteriše

baš različitost i suprotstavljenost interesanjegovih članova, čĳe štetne posledice se

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

19/132

No 41 • LETO 2004 19

pokušavaju ublažiti i primiriti proklam-ovanjem jednakosti svih ljudi na zakons-kom i proceduralnom planu.

Naravno, više nego očito je da seovde isključivo radi o duhovnim silama

čovekovog preobražavanja „unutarnjim blagodatnim delovanjem“, zadobĳenimnjegovom slobodnom odlukom ali i„ličnim podvigom“ izraženim prvenst-veno u podvigu vere. Reč je svakako o„pravoslavnim sredstvima“ čovekovogspasenja – veri, praštanju, ljubavi i poka-

janju. Naime, vera predstavlja samu pret-postavku čovekovog „poznavanjasvoga nesavršenstva i nemoći,ona je izlaženje iz samosti i samo-zatvorenosti i ulaženje u večneprostore svetog zajedništva saBogom, bližnjima i celokupnomtvorevinom Božjom“.11 Poziv napokajanje, međutim, označava„poziv na promenu celog čovekovogunutrašnjeg stanja, promenu celog njegov-og bića“.12 Stoga je pokajanje u stvari prizivna potpuno novi način života, na novo iobnovljeno doživljavanje sebe i svega okosebe, na promenu i preobražaj čovekoveduše, srca, osećanja, misli i uma. Taj noviživot nikako nĳe nešto spoljašnje, već du-

binska unutarnja stvarnost kroz koju serađa novi čovek. A za takav novi život jekonstitutivna – ljubav. Najzad, praštanje jeusmereno „zaustavljanju zla“ i denitivnojpobedi nad njim. Ovim uistinu moćnimsnagama preobražavanja i obnavljanjanajdubljeg dela čovekovog bića, on se za-pravo priprema za „novi kvalitet života“s drugima u zajednici koja živi duhomsabornosti. Jasno, u zaživljavanju sabor-nog života društvene zajednice istaknutomesto pripada pravoslavnoj tradicĳi.

Nju međutim nikako ne bi trebalo sh-

vatiti kao neki okoštali sistem nepovesnih„pravila ophođenja“, već sam život iznad

svega otvoren prema sadržajimai učincima vremena. Izgleda,društveno saobraćanje koje počiva

na pravoslavnim tradicĳama (i ustano-vama) može omogućiti ljudima da uprkossvojoj nesavršenosti sasvim uspešno izađuna kraj sa većinom problema s kojima sedanas susreću. To nĳe nimalo čudno, sobzirom na istorĳski potvrđenu činjenicuda baš tradicĳe – iako se njihovo poreklotačno i ne zna – uspevaju mnogo e-kasnĳe da usmere delatnosti individua,nego što bi to bio u stanju učiniti bilokoji pojedinac u Dekartovom smislu.13

Naime, ove ustanove ne funkcionišuzato što su racionalno planirane, niti pak

jedinke poznaju načela na kojima se onezasnivaju – jednostavno, ljudi prihvatajuodređena pravila postupanja koja imomogućavaju da uspešno realizuju svojevlastite svrhe. Takva „pravila“ nastala su„sama od sebe“, kroz interakcĳu nebrojenomnogo jedinki tokom dugog vremenskogperioda.14 I možda baš otuda što religi-

jski „obrasci ponašanja“ zasigurno nisu ustanju položiti test racionalnosti postavljen

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

20/132


od strane „konstruktivističke škole“, čĳipojam inače uvodi Hajek, oni i uspevajuuspešno koordinirati ljudske aktivnosti!Dakako, sasvim pogrešno bi bilo tvrditikako su sve ustanove čĳe je izvorište u pra-

voslavnom duhovnom sklopu podjed-nako dobre i ekasne, u provođenju svojepočetne temeljne namere!15

U svakom slučaju, osnovna „na-mera“ religĳskih „obrazaca ponašanja“ sesastoji u uspostavljanju odnosa u okvirukonkretne društvene zajednice kojima sepromiče život ljubavi, praštanja, milosrđa,saradnje i solidarnosti, uzajamnogpoštovanja i uvažavanja tuđih potreba kaosvojih vlastitih. Takvim specičnim nor-mama čovek se izričito obavezuje na „do-

bru volju“ prema drugome i visoki stepenmoralnosti i savesti u svom sveukupnomdelanju. A imati „dobru volju“ znači ustvari razumeti svakoga, pomoći svakome,priznati svakome pravo na život, slobodu,hleb, na pravnu i društvenu zaštitu. Istotako, to znači nikoga ne odbaciti zbog nje-govog imena i uverenja; svakom narodudati pravo na negovanje kulture i tradicĳe,prihvatajući onaj Božanski red stvariprema kome su cela vasiona, priroda ičovekova istorĳa izraz jedinstva mnoštvai različitosti. Uspostavljanjem ovakvih re-ligĳskih sadržaja u domenu etike i prava,vrši se zapravo integrisanje čoveka i nar-oda u društvenu zajednicu koja se smatraadekvatnom pravim ljudskim potrebama iu osnovi pravednom. Pri tome, pravednostpodrazumeva ideju slobode kao sam temeljmeđusobnih ljudskih odnosa. U stvari, toznači da u okviru jedne ovakve društvenezajednice čoveku neizostavno pripadamogućnost da deluje slobodno premavlastitoj odluci. I samo pod pretpostavkomda se takva čovekova vlastitost osigurava

protiv svakog mogućeg napada, moguće je zasnovano govoriti o vladavini praved-

nosti. Prema tome, pravi cilj provođenjareligĳskih normi društvenog ophođenjanalazi se – u ozbiljenju svestrano razvĳeneljudske prirode. A to je zasigurno, ujedno,i najveća vrednost „pravoslavnog odgovo-

ra“ obesmišljenom i tehnizovanom svetu!Svetu čĳi vrhunski imperativ predstavljastalni tehnološki napredak, koji potiskuje iništi sve ono što nĳe upravljeno reproduk-cĳi puke moći u čĳoj osnovi leži konkretaninteres. Međutim, kakvi su izgledi da seovakva „pravoslavna alternativa“ danas iostvari nĳe lako proceniti. Pre bi se rekloda je ona tek otvoren „nacrt“, čĳi potenci-

jali treba da budu osvešteni.Pa ipak, jedno je nesumnjivo: os-

novno načelo pravoslavnog načinaživota i puta spasenja glasi – biti, pa tekonda delati! Umesto da čovek menjasvet, prava potreba je da promeni sebesamoga! I upravo u tome leži značajnarazlika između pravoslavnog i zapadnogmišljenja i načina života. Jer, sve su velikeideologĳe utemeljene upravo na ideji kakosvet treba menjati „čovekovom umskomdelatnošću“ smerom njegove human-izacĳe, što se dosad pokazalo kao utopĳa sobzirom da su svi ovakvi pokušaji umnoguređenja sveta – zaključno s najradikal-nĳim: komunističkim – završili unutar

jednog bezizlaznog ronda. Shodno ovome,modernističkoj krilatici „društvena revo-lucĳa“ - kao inkarnacĳi novovekovneideje umskog uređenja sveta primerenogljudskim potrebama – pravoslavlje može spunim pravom suprotstaviti svoj priziv na„moralnu revolucĳu“, kojom se sve post-avlja i „rešava“ unutar samoga čoveka.Utoliko pre, izgleda da pravoslavna -losoja života može živeti i danas! Onato može na prvom mestu zato što pitanjeo smislu, istini, razlogu i načelu svega ima

neprolaznu vrednost i stalni aktualitet, asvaka izvorna losoja, kao misao iskona,

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

21/132

No 41 • LETO 2004 21

vremenom ne može zastareti. Naravno,nĳe lako reći kakve su njene mogućnostii izgledi u sadašnjem „novovekovnompejzažu“ duboko sekularizovanog iateiziranog sveta. Ovo bi moglo zavisiti

i od toga da li je provedeni proces sekula-rizacĳe i ateizacĳe ireverzibilan ili je, ipak,mogući ponovni susret čoveka i Boga.Odlučujuću reč ovde ima, dakle, vremekoje stoji pred nama.

Napomene

1 Potiskujući metazička pitanja – pa dakle i pitanja osmislu – na margine svoga interesovanja, savremena

zapadnoevropska misao neizbežno završava „okova-na” jalovim i slepim pragmatizmom, koji vrhunskiimperativ sveukupnog delanja nalazi isključivo uprincipu koristi. Otuda, ona svaki mogući velikikoncept i ideju po pravilu „rastvara” u operativnipojam „instrumentalnog uma” potpuno usmerenogka svojim ograničenim ciljevima. Denitivni rezultatovakve pozitivne nastrojenosti zapadnog mišljenja– koje, pak, svekoliko bivanje hoće podvrgnuti kriter-ĳumima oportuniteta i metodologĳi ostvarivanjanajkorisnĳih ciljeva iz ugla preovlađujućih interesamodernog društva – javlja se u redukcĳi same istinena nivo prosečnog društvenog standarda. U tomese svakako ogleda pravi krah velikih ambicĳa racio-nalnog uređenja sveta, postavljenih još na samompočetku novovekovne povesti.

2 Naime, ”emancipacĳa čoveka od prirode” – shvaćenakao progresivna redukcĳa prirode na status objekta– išla je potpuno suprotnim smerom od očekivanogi željenog. Umesto da vodi istinskom čovekovomnapretku i oslobođenju, vodila je njegovom otuđe-nju i porobljavanju! A s obzirom na evidentne,stalno narastajuće, razarajuće implikacĳe modernogtehnološkog razvitka, takva „emancipacĳa” bi u svomkrajnjem ishodu mogla privesti čoveka samom krajuživota na Zemlji. Zato je katastrozam, inače veomarasprostranjen u savremenoj kulturi, sve drugo samo

ne neopravdan stav. Jer, s obzirom na ubrzani razvojsredstava „čovekovog ovladavanja prirodom” – kojasu u stvari sredstva njegovog uništavanja – ovakvaperspektiva ima uistinu realne izglede i da se ostvari.

3 Ovde rutina, administriranje, tehnokratĳa i birokra-tizam zamenjuju ostvarenje čovekovog temeljnogontološkog principa slobode, kreativnosti i aktivnesaradnje, tj. istinske društvenosti. Sasvim su zane-marene moralne vrednosti, što neizbežno dovodi dozapostavljanja čoveka i njegovog urođenog „bogolik-og dostojanstva”. Naime, on postoji tek kao sredstvoi dodatak tehnici, ispražnjen od svog pravog smislai naznačenja, dok istovremeno predmeti materĳalne

prirode i vrednosti postaju za njega tako dragocenida im posvećuje skoro sve svoje vreme i daruje svusnagu. Rečju, u pitanju je društvo koje nipošto ne

može umaći poništavanju pravih vrednosti na računsurogata! Tu je čak pravo odvojeno od morala, adelo od prava. A ovakva etička nakaznost i nemoralmoraju da poprime i svoj zički izraz – opustošenje.Stoga, istinsku sliku našeg sveta s početka XXI vekačine ratovi, bestĳalni i krvavi sukobi među ljudima,iznova genocid nad čitavim narodima.

4 U osnovi pravoslavnog razumevanja čoveka se na-

lazi vizantohrišćansko bogoslovlje koje traži svoje„odgovore” u Svetom pismu, mističkom bogoslovlju,svetootačkom predanju, učenju o Božjem domostrojuspasenja, sinergĳi između Božanske datosti ičovekove slobodne volje. Osnovna vizantohrišćanskapozicĳa prema čoveku izražava se u stavu da je onsazdan od Trojičnog Boga po liku (ikoni) i podobĳu(sličnosti) Božjem. Znači, ikona Hristova je založenau čoveku, a čovek je u svoj svojoj punini – kao dušai telo – ozračen božanskom slikom. Zato se čovek irazume kao „lično biće”, „ličnost”.

5 Veoma opticajna sintagma o nasušnoj potrebi našeg„vraćanja u Evropu” stavlja pred nas niz značajnih

pitanja: Šta je to, u stvari, Evropa? Šta je to, uopšte,„evropsko”? Jesu li to sinonimi za jedan istovetan„model” ekonomĳe, političkog vladanja, društvenogživota, kulture, stvaralaštva i duhovnosti?Ako onito jesu, nĳe li onda evropski poziv na slobodu, de-mokratĳu, univerzalizam i emancipacĳu zapravopoziv na moderni uniformizam, jednoobraznost,

jednolikost? Ne podrazumeva li onda „evrop-sko” prevagu jednog dela nad celinom i njenom

beskonačnom svojevrsnošću i neponovljivošću? Ili je ovde, ipak, možda reč o „vladavini esencĳalnesuštine” koja dopušta postojanje mnogovrsnih vido-va njenog manifestovanja, naporedno življenje njenihoriginalnih mnogolika? U sklopu toga se situira imogući odnos „evropskog” i „pravoslavnog”.

6 Vidi: Intervju sa Amlohĳem Radovićem, ”NIN”,Beograd, 1990.

7 Vidi: O. Georgĳe Florovski, „Preobražaj ličnosti”, uzborniku „Katoličnost ( sabornost) Crkve”, knjiga I,Beograd, 1986.

8 Vidi: Isto, str. 64.9 Vidi: Isto.10 Vidi: Isto.11 Vidi: Jeromonah Atanasĳe Jevtić, „Pravoslavna vera i

život“, „Teološki pogledi“, 2/73.12 Vidi: Isto.

13 Vidi: Dragan D. Lakićević, „Ogled o ustanovamaslobode”, „Politička losoja Fridriha fon Hajeka”,„Nolit”, Beograd.

14 Vidi: Isto.15 Mislim da je presudan izazov u tek započelom pro-

cesu tranzicĳe u nas upravo pronalaženje skladnogodnosa i „prave mere” između „globalnog” i „lokal-nog”, „univerzalnog” i „nacionalnog”, „modernog”i „tradicionalnog”. Drugim rečima, moramo pronaćivaljani odgovor na pitanja: treba li integrisanje u ev-ropski kulturni i duhovni prostor da „isključi” našutradicĳu, specične kulturne obrasce, postojeća ver-ska načela života? Ili pak upravo njih treba da unese

u zajedničko evropsko kulturno i duhovno nasleđe,koje će se razvĳati u jednom specičnom vidu?

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

22/132


Kod konvertita na našempodručju javlja se, uz lično ime,i patronimik odnosno prezime;

oba se prave od imena oca (nominapatronymica); s tim, što su se ova prvamenjala od kolena do kolena, dok sustalnost, nepromenljivost i naslednost

bitna obeležja prezimena.1 Budući da tradicĳu prezimena2

nisu imali ni Arapi

3

ni Turci

4

, islam jena Balkanu, u odnosu na prezimena,imao samo indirektan uticaj5. Otuda seuz nova muslimanska imena islamizira-nih Slovena (Srba, Hrvata i Bugara)

javlja i staro slovensko (predosmansko)prezime6; i to u Bosni i Hercegovini, alii drugde. To su, najpre, sinovi pogu-

bljene krupne i srednje vlastele, koji suzarobljeni i odvedeni u Carigrad i drugegradove, gde primaju islam, školuju sei prave karĳeru u osmanskoj državnojhĳerarhĳi. Među njima su najpoznatĳi:sin hercega Stjepana, Ahmed-paša Her-cegović (Hersekoğlu, sultanski zet), Sin-an-paša Borovinić, Mustafa-beg Jurišić,Mustaj-beg Milivojević, Mehmed-begObrenović, Hasan-beg Mihailović, Sk-ender-beg Vranješević, Mustafa-begBogojević (Dautpašić), Ali-beg Vlahović.

Malobrojni su i potomci nekadašnje bosanske vlastele: Kovačevići, Sĳerčići,Todorovići, Ljubovići, Brankovići,Opukovići i Staničići. Najveći je brojpotomaka običnih bosanskih ljudi kojisu zahvaljujući svojim sposobnostimai vojnim zaslugama dospeli do visokihpoložaja, zvanja i poseda. Mnogi među

njima zadržali su svoje ranĳe odnosnoslovensko prezime: Katušić, Predojević,

Filipović, Popović (Papaz oğlu), Vučo,Tardić8. U najranĳem bosanskom popi-su (iz 1468) uz imena devetorice spa-hĳa navedeno je i prezime: Ismail Đurić,Mahmud Garovčić, Rustem Pretrčan,Kasim Andrić, Ilĳas Bratilović, IsmailRepušević, Ali Božidarčić, MahmudDragilović i Mahmud Ružić9. Već po-menuto prezime/patronimik (Garovčić)

javlja se i na području Hercegovine,nose ga dvojica timarnika, Hasan iMahmud10. Patronimici odnosno prezi-mena javljaju se i u bosanskom popisu iz1604. godine: baština Alĳe Dragića, TurAli, Ali i Bali, sinovi Mustafe Borovca iči�luk Sulejmana, sina Džafera i Ibrahi-ma, sina Huseina, potomaka Udovičića(očigledno je u pitanju prezime)11. Usandžaku Arvanid (1432) Isa-beg iMustafa bili su sinovi Pavla Kurtića, aHamza, Petrosa (A)gramatikosa12. Go-dine 1459. u Jedrenu je dat timar Muha-medĳu, sinu Zuberovića „koji je prešaou islam“13. U domaćim hrišćanskimizvorima, pretežno iz dubrovačkogarhiva, uz ime nekolicine musliman-skih balkanskih trgovaca, zabeležen jei patronimik: Kurt Askadanović (iz Ro-gatice), Mustafa Skjadrović (iz Gupca),Mahmut Brajalović (iz Vratne), MehmedPolivalić (iz Sarajeva), Isak Radovanovići Hamzo Vukašinović (iz Pljevalja), EminMihatović, Hasan Vasiljević (iz Prače),Ferhat Mihaljević (iz Trebinja), HadžiMusa Makĳić (iz Foče), Jusuf Petrović(iz Eleza), Jusuf Selaković (iz Novog),14 Mustaj-baša Brasković, Husein Bar-

jaktar Medžanović, Hadži Selim Orlić,Hasan Pitić, Omer Sklopović.15

Patronimik - rodovsko ime - prezime

Olga Zirojević

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

23/132

No 41 • LETO 2004 23

Prezime odnosno patronimikimaju, kako se vidi, i stanovnici gra-dova odnosno uglednĳi članovi društva.Tako se u već pomenutom mostarskomsidžilu beleži veliki broj porodica; s tim,

što je mali broj prezimena kod kojih jeu izvornom obliku zadržan nastavakna -ić16. češće se beleži vlastito imeplus perz. dodatak zade odnosno tur.reč oğlu17 , koji mogu, ali ne moraju bitisinonimi: Čavka-zade, Kos-zade, Pjan-oğlu, Plav-oğlu, Trpalo-oğlu. 18

U ćirilskim ispravama s krajaXVII veka pojedini kapetani i druga

vojna lica nose slovenska odnosno pr-vobitna imena: Badnjević, Sinić, Žepić,Veletanlić, Beširević (koji treba da vukuporeklo od jednog sina Janković Sto-

jana), Kovačević, Žažilović (sic), Klapić,Kolavzović, Popiržanović, Svetačković,Skelić, Svečić (Zvečić)19. U kapetanskerodove V. Čubrilović ubraja još Ceriće,Gradaščeviće, Vidajiće i Kapetanoviće20.A u niže plemstvo „ugurali su se“, po is-tom autoru, Morići, Glođe i Zlatarevići uSarajevu21. Slovenska odnosno neislam-ska prezimena čuvaju i nišani po sara-

jevskim i bosanskim grobljima: Mustafaefendĳa Mačković, mu�ĳa, Rukĳa, kliAhmed-age Bojića, Hadži Hasan i AbdĳaMravović, Hasan i Ahmed Radilović kodRogatice, Mahmut Branković, kod Ro-gatice, Mehmed-beg Zečević, Visoko22.

Uz Mačkovića i Zečevića, uFojničkim regestama zabeležena su

još i sledeća prezimena: Babić, Bosnić,Glođić, Gvozdanović, Hrnjić, Ljubunčić,Olovčić, Sikirić, Sović23.

Većina porodica ubeleženih u popi-su mostarskih i hercegovačkih zanatlĳa(1755) i danas postoji u Mostaru, oneiščezle pamti narodno predanje ili o

njima svedoče sačuvani nišani24. Tosu25: Bilić, Kordić, Zvonić, Marić, Popić,

Gluhović, Milišić, Rajković, Ljutović,Ivanišević, Mašić, Grčić, Vučjaković,Golić, Brkić, Drobić, Milavić, Selešković,Gluhić, Lačić, Mrkonjić, Sinovčević,Šišić, Raljević, Kovačević, Košić, Dragnić,

Milčić, Kekić, Medić, Bubić26

. Zabeležen je i jedan potomak stare vladarske kuće:Alĳa, sin Mustafa-bega Kosače27.

Ne mali broj bosanskih pesnikai književnika nosi slovensko prezimeodnosno patronimik, a nĳe uvek u osno-vi lično ime (već nadimak): Anđelović,Goro, Glođo, Svirac, Bračković, Berbić,Stovro, Proho, Riđanović28. Ona se

susreću i u poznatoj Muvekitovoj isto-rĳi Bosne: Babić, Fočak, Fočić (uz Fočo),Gačenin, Gačanlĳa, Gluhbegović, Grebo,Gušanac, Hrasnica, Kantarević, Krunić,Kukavica, Mačković, Mašić, Mihaljević,Pobro, Pozder, Pržalo, Repovac, Sivac,Skako, Sokolović, Sočo, Suša, Svrzo,Šiljaković, Šišić, Toska(o), Vetrenjak,Vilić, Vlahinić, Vrago, Vranjanin, Vreto,Vučo, Zečević, Zrnić, Zlatar, Zubović29.

I sarajevski hroničar Mula Mus-tafa Bašeskĳa beleži, uz nekoliko mus-limanskih imena, slovenska prezimena/patronimike: Pajo-ogli, Rogal-ogli, uzRaković, Sekulić, Malešević, Mađarević.Za kadĳu Ahmed efendĳu kazuje da seprezivao Fočo, dok se „starac Čolić“ nanišanu naziva Čole Ali-baša, sin Ha-sanov30. Međutim, kao i lična imena iprezimena Bašeskĳa piše neujednačeno.Ponekad našem prezimenu na -ić dodaturski patronimik ogli (oğlu) ili perz.zade. Pa piše, na primer, Hadžić-ogli. Pa-tronimik zade obično se daje viđenĳim iuglednĳim porodicama (Moro-zade), aostalima - ogli31.

U tešanjskoj gruntovnici krajemXIX i početkom XX veka upisana su

prezimena Draganović i Golubović(Ibro Ceribašić zvani Golubović)32.

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

24/132


U Pounju su u prvim deceni- jama XX veka zabeležene begovskeporodice Badnjevići, Biščevići, Cerići iKulenovići.33

I na drugim područjima, međutim,

zadržavaju se stara prezimena, sloven-ska i albanska, kao među crnogorskimmuslimanima.34

M. Bolica (1614) pominje Jusuf-begaKrzmića, Mehmed-agu Glavatovića,spahĳu Hadži Monželovića i HamzaguAndrovića.35

I P. Petrović će na području Raške(novopazarski sandžak) zateći još mnogeislamizirane rodove koji su zadržalisvoja stara prezimena, kao Markovići,Aksići, Babinići, Babići, Bešići, Zornići,Brzaci, Vujadinovići, Glogići, Novalići,uz druge.36

Inače, u samom Novom Pazaru,

kako je to zabeležio E. Mušović, mnogemuslimanske porodice, uključujući i one

doseljene, imaju slovensko odnosno pr-vobitno (ranĳe) prezime.37

Pišući o „poislamljivanju“ stanov-ništva u Gornjoj Moravi i Izmorniku,At. Urošević ističe da u selu Zlataru

Srbi prikrivaju stara srpska prezimenaMitrović, Petković, Cingarević, „koja susada zamenjena novim muslimanskimprezimenima“. Najverovatnĳe je da suprimili islam „kad se istrula Patrikana“(1766). Najmlađe prelaženje pravo-slavnog stanovništva na islam izvršeno

je pre 60-70 godina (znači, negdeposle 1860). Tada su prešli na islam iAjdarevići, za koje je u upotrebi i staroprezime Živkovići, zatim Murtovići sastarim prezimenom Stojići i Azirovići iliMitrovići, po starom prezimenu. U istovreme poislamljeni su i Krstići i Gegićiu Žitinju, ove prve zovu još i Ramići, po

novom imenu Rama, koje je uzeo JovaKrstić.38

Reza Nasiri - Kutija za olovke, bakrorez

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

25/132

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

26/132


prezimena: Đokić, Velić, Marušić, Zonić,Racić, Genić, Marić, Đurić, Vukašinović,Marković, Matašić, Belčetović, Bran-kovci50. Zatim u Prilepskom polju i uTikveškoj oblasti (pre 50 - 60 godina) i

kod hrišćana i kod poturčenjaka. „Naci se i današnji dan pozivaju mnogiArnautaši i u debarskim selima. Poredtoga što se pozivaju na srpski način naci i ski, oni su sačuvali i čisto srpskaimena kao: Bečovci, Topolovci, Julavci,Đeskovci (...); Meštrovski, Rucovski,Kalecovski, Kaziovci i dr...“51

„Pozivaju“, a ne prezivaju. Zašto

Po svedočenju M. Filipovića uovim krajevima (Skopska kotlina) svakičovek ima pored svog ličnog imena joši porodično, po ocu, uz to, i nadimak, i„galabĳu“ -ime svog roda. Ovde, kazujedalje, za nadimak vele „prezime“. A tinadimci su, opet, veoma raznovrsni imnogima to „prezime“ ostane, pređena potomstvo i postane „galabĳa“(Polturčinovci u G. Lisičju, na primer).Kod muslimana je manje zadirkivanja,pa i manje nadimaka, ali ih ima, pa i kodnjih tako postaju „galabĳe“.

Ličnost je poznata kad se uz imei „prezime“ upotrebe još i očevo irodovsko ime. „Prezime“ se stavi iza„galabĳe“. A „galabĳa“ ili „lagabĳa“ seveli kod Srba; „lagap,“ ili „galap“ kodTuraka i Arbanasa. Raznog su porekla.Kod pravoslavnih Srba gotovo sve sesvršavaju na ci ili ski.52 Mogu biti poimenu osnivača roda, po zanimanjupretka ili po mestu porekla. Kod Torbešasu „galabĳe“ gotovo redovno po pre-cima: Šabanovci, Junuzovci, (HamidSain Junuzovski u Umovu)53. Oni koji

su bez predanja o poreklu nose „galab“po pretku na arbanaški ili na turski

način; na primer: Ramanlar ili Selman-lar (a kad govore srpski Ramanovskii Selmanovski odnosno Ramanovci iSelmanovci).

Ugledni pojedinci među Arba-

nasima zovu se samo ličnim imenomi imenom svog sela (Šaban Matkas), aostali uz lično ime dodaju i očevo ime i„galabĳu“ (Lamić Isen Kokaj).

I kod Turaka ima „galabĳa“;po pretku (Ilĳazlar), Blačeler (odpoturčenog Blača); Karandža (mrav) ipo zanimanju: Taračilar (brdari).54

Ovde je, kako se jasno vidi, tur.

odnosno arap. reč lakap(b) sa značenjemnadimak dobila, na hrišćanskoj strani,sasvim drugu sadržinu i, uz put,doživela i metatezu.

Fenomen zadržavanja slovenskogodnosno ranĳeg porodičnog, tačnĳe,rodovskog imena postoji i kod Pomaka uRodopima (Smoljansko). Obično se pra-vi od ličnog imena oca ili deda (Belčev,Zlatev, Nenkov, Lalev); od imena zanataili neke druge delatnosti (Govedarov,Kovačev, Kapetanov, Pčelarov), s tim,što je u prvoj generacĳi najpre nadimak;od imena naselja (Lovčaliev) i od nazivaraznih biljaka (Zelev, Kruškov, Bukov),opet neki prvobitno kao nadimci. Svaimena, uključujući i nadimke, svakakone datiraju iz vremena pre prelaska naislam budući da su Pomaci govorili isačuvali čist bugarski jezik (kao i bo-sanski muslimani). To će reći, mogli su,tokom vremena, nastajati kao nadimci.Tu ima, međutim, i starih rodovskihimena odnosno ostataka stare bugarskeantroponimĳe, pa i imena sa sačuvanimstarim nazalom jat, kao Dambov, Lon-gov.55

O starini ovih slovenskih imena

svedoče i autori iz XIX veka. Lj. Kara-velov ističe da su među Pomacima

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

27/132

No 41 • LETO 2004 27

sačuvana bugarska prezimena (familniimena), kao i hrišćanski nadimci(Pančooglu, Nedelkooglu, Vatan, Var-

ban). I po kazivanju St. Verkovičamnogi islamizirani Bugari i danas nose

hrišćanska porodična imena (familniimena), kao Alĳa Pctkov, Jusuf Hristov,Mehmed Markov. Učitelj G. Trajčevsusreće u Kavadarcima imena poputAsan (Hasan) Popov.57 I među agama i

begovima u Tikvešu mnogi nose, navo-di V. Kančov, stara rodovska hrišćanskaimena.57

Kada je reč o patronimicima odno-

sno prezimenima konvertita, naročitou Bosni, ona su se pravila, i to veomarado, i od islamskih ličnih imena, ali idrugih, turskih, arapskih i perzĳskihreči i složenica (imenica, prideva). Takose, umesto sinova Abdulaha, susrećuAbdulahovići. U hudžetu novskogkadĳe (iz 1506) među svedocima senalaze: Skender Abdulahović i HuseinAbdulahović.58 Nešto kasnĳe, u prepi-sci bosanskog namesnika Feriz-begai Dubrovčana pominju se vrhbosan-ski trgovci, Mahmut i Deli HamzaAbdulahović,59 pa pisar MahmutAbdulahović60 , zatim kadĳa SulejmanAbdulahović iz Blagaja61. U NovomPazaru i danas postoje prezimena Ab-dulahi i Avdulovići.62

Tu su, zatim, i druga musliman-ska lična imena kao osnova prezimena/patronimika na -vić. Među turskimzarobljenicima u Slovenĳi (1647) bio jePehlivan Usrepović63 , a u mletačkomkatastru hercegnovskog kraja (iz 1704)susrećemo iseljene i pokrštene Turke:Dautovića, Sulimanovića i Memića64. ZetMehmed-paše Sokolovića bio je Sinan-

beg Bajramagić65 , tu su, zatim, Ishaković,

Ragibović, Jašarević, Firdusović, Fejzo-vić, Muhsinović, Rustemović, Selmano-

vić, Šahinović, Šahmanović, Šerifović;često uz neki dodatak ispred ili izaimena: Hadžiduraković, Hadžĳahić,Hadžĳusufović, Hadžimehmedović,Hadžihuseinović66 , Hadžimuratović,

Hadžiomerović Hadžimuratović,Hadžiomerović, Hadžiselimović, Hadži-šabanović67 , odnosno Abdulahagić,Azapagić, Bašagić, Bajraktarević, Bekir-hodžić, Halilbašić, Hamzaalajbegović,Hasanbegović, Ibrahimpašić, Idrizkape-tanović, Jusufefendić, Muminefendić,Musakadić. I sama zvanja, titule i zani-manja služe kao osnova za tvorbu prezi-

mena: Ajanović, Alajbegović, Begović,Begić, Čaušević, D(T)e�erdarević, Diz-darević, Imamović, Imaretlić, Kadić,Kalauzović, Kapidžić, Pašalić. Še(j)hić,Šehović. Tu su, najzad, i zanati: Bičakčić,Handžić, Kazančić, Meterović68 , Taba-ković, Tabutčić, Telalović, pa, Uzunić,Uzunović68 , Krkbešović70. Poslednja dvasu očigledno nadimci koji su vremenom,kako to često biva, postali prezime.71

Ovoj kategorĳi prezimena odnosnorodovskih imena treba pridodati i samenazive za konvertite - torbeši, poturi.Tako se nekoliko rodova u Pologu na-ziva Torbeši odnosno Poturovci72 , uNovobrdskoj Krivoj Reci postoji rodPoturovići (prešli na islam pre oko 140godina)73. I Handžići - Poturovići u Vi-sokom i Omerovići ili Poturi u Seoči po-muslimanjeni su u novĳem vremenu,74 dok su Selmanovići ili Poturovci uKumanovsko - preševskoj Crnoj Goristarinci.75 U Novom Pazaru postojiprezime Poturak76 , a u Hoči Zagradskojrod i mahala nose ime Poturi, Boduri iliBoduraj; tj. „poturi“, koji vele da su odsa Bitiča.77

Što se tiče stranih etničkih inltrata,

Turaka i Perzĳanaca, koji su služiliu Bosni, tu dobĳali timare i zeamete

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

28/132


i tu konačno ostajali, i oni su dobiliprezimena na -ić; kao Čengići, Atlagići,Ulamapašići, Skenderpašići i, vero-vatno, Lakišići, Malkoči i Dugalići78 , zarazliku od Miralema, Behmena, Korkuta

i Džumhura, koji su u tom obliku dodanas sačuvani. Ipak, javlja se i oblikBehmenović, uz Dizdara i Firdusa. Leto-pisac Kreševskog samostana, fra Mari-

jan Bogdanović, beleži po dvaoblika prezimena/p a t r o n i m i k a :Ašlak i Ašlaković,

Kukavica i Ku-kavičić, Meter-osmanagić i Mete-rović, Topalovićili Topaloglu,Te�edarović iliDe�erlĳa kao iMuhsinoglić.79

Uz ojkonimedomaćeg pore-kla - Biščevići,Busovačići, Gra-daščevići, Risa-novići, Nikšići,Olovčići, Prozorak- koji su umestoličnog imenaslužili za tvorbup a t r o n i m i k a /prezimena, koriste se i strani: Budimlići,Čengići, Udžvarlići. Tu su, zatim, ietnonimi: Arnautovići, Adžemovići,Arapovići, Misirlići, Latinici,Madžarevići, Ni(je)mčevići, Turkovići.

Da li je, nakon prelaska na islam,pojava zadržavanja ranĳih patronimikaodnosno prezimena vezana samo za

južnoslovenske prostore?

Čini se da nĳe.

Kritski muslimani sačuvali su,takođe, patronimike odnosno prezi-mena sa karakterističnim nastavkom na-aki; Mehmed Atif, poreklom sa Krita,zvao se još „Patinakizade,80“ a Mehmed

Macid Tahmiscaki (Tahmiscizade)81

, Va-lahadi, u podnožju Pinda (islamiziranipočetkom XIX veka) zadržali su, uz novomuslimansko lično ime i hrišćansko

prezime: Has-san Bibradhes,Mehmed Dimou82.Čakal-zade, sinfranačkog kape-

tana Čagala, bio je poreklom izĐenove, Ahmed-paša Dukakinzadei Mehmed-pašaD u k a k i n z a d e(XVI vek), bilisu sultanski ze-tovi.84 I skadarskikadĳa, MevlanaO s m a n - p a š a ,nosio je, takođe,p a t r o n i m i k /prezime Duka-kin-zade.85 U Se-lanikĳevoj Istorĳizabeleženo je jošnekoliko ugled-nih konvertita

sa patronimikom, kao Mustafa efendiLonga-zade, Mustafa-beg Portal-oglu,Mehmed-beg Frenkbegoglu, pa i nekide�erdar Šejtan-oglu (mühtedi).86 Susreću se i u poznatom osmanskom

biografskom rečniku, Sicil-i Osmani:Morologlu, Zog(k)aoglu, Toydanoglu,Sokolluzade, Mihalzade, Mihalbevzade,Karamanizade, Marvolzade, uz Karo-

glu, Bošnakzade, Bulgarzade, Frenk- beyzade, Arnavutzade, Habešizade.87

Amir Saee - posuda od srebra

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

29/132

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

30/132


Islamska epigraika Bosne i Hercegovine, II, istočnai centralna Bosna, Sarajevo, 1977, passim.

23 J. Matasović, Fojnička regesta, Spomenik SKA LXVII,Beograd, 1930, passim.

24 A. Aličić, H. Hasandedić, Popis terzĳa, ćurčĳa ičebedžĳa u Mostaru iz 1755. godine, Pof 18-19, Sara-

jevo, 1973, 319.25 Uz već pomenute nadimke, najverovatnĳe već u

funkcĳi prezimena.26 Aličić, Hasandedić, Popis terzĳa, passim.27 Isto, 336.28 H. Šabanović, Književnost Muslimana Bosne i

Hercegovine na orĳentalnim jezicima, Bibliograja,redigovao i za štampu priredio A. S. Aličić, Sarajevo,1973. passim.

29 S. S. Hadžihuseinović, Muvekkit, Povĳest Bosne, 1, 2,el kalem, Sarajevo, 1999, passim.

30 M. M. Š. Bašeskĳa, Ljetopis (1766- 1804), prev. uvod ikom. Mehmed Mujezinović, Sarajevo, 1968, passim.Prezimena izvedena od imena mesta skraćuju se, pa

se govori Fočo, umesto Fočanin (Vl. Skarić, Izabranadjela, II, Prilozi za istorĳu Sarajeva, Sarajevo, 1985,130).

31 Šabanović, Književnost, 545.32 Podatak dobĳen od kolege Miroslava Niškanovića.33 Po predanju Badnjevići su islamizovani starinci

(predak im se kod osvojenja Krupe sakrio u badanj),za Biščeviće se posredno zaključuje da su bosanskogporekla, a predak Kulenovića bio je Mihailo Kulin,

brat venecĳanskog dužda (M. Karanović, Pounje uBosanskoj krajini, Naselja 20, Beograd, 1925, 326-328).

34 Navedimo ih: Vranići, Ljuce, Dakovići, Kolinovići,

Kolenovići, Lukačevići, Adžimanići, Kutevići, Marići,Sekvići, Orahovci, Dječevići, Kučevići, Deljani,Đurđevići, Radoničići (sada Radončići), Vujoševići,Kuči, Micanovići, Pajovići, Preljevići, Maljevići,Preknići, Mrkulići, Muljani, Prekovići, Curići, Pleše,Ranevići, Koraći, Perovići, Oskočevići, Bĳedići,Babovići, Risanovići, Ostojići, Krševići, Marojevići,Nedovići, Đurovići, Crnovršani, Koristovići,Mećikukići, Damjanovići, Draškovići, Đukanovići,Balevići, Beškovići, Bojovići, Borikići, Drakulovići,(Vukotići, Arsovići), Dučići, Fundinjani, Gačevići,Galevići, Grgovići, Ivanovići, Kikovići, Krcići,Krivošići, Lazovići, Malevići, Medunjani, Metovići,

Merunjani, Miljevići, Nekovići, Nuševići, Palvrtići,Pirovići, Purišići, Toskići, Vučevići, Vukotići, Bačevci,Belkovići, Biševci, Gusinjci, Drekovići, Zekovići,Zečići, Kašovići, Kolići, Lučičani, Martinovići,Nukići, Prelići, Radonjice (ranĳe Rdončići), Skar-epi, Todići, Honići, Čupovići, Šutkovići, Danevići,

Jerkovići, Komanići, Paripovići, Golovići, Pivodići,Basori, Jagići, Brunčevići, Đolevići, Mekići, Lju-hare, Predići, Mrke, Bauci, Osmovići, Zlatanovići,Durkovići, Šubarice, Kozići, Mečevići, Rogovići,Gaševići, Rakuljice, Barlovići, Maruni, Groščevići,Ljuševići, Kučevići, Masličići, Canovići, Đečevići,Skočići, Gledići, Runjevići, Pirinići, Zotovići, Pepići,Lukači, Lalevići, Anuševići, Hrapovići, Šteke, Pĳuci

(Mušović, Muslimani, 61-62, 71-72,81-83, 86-87, 103-104); Marovići (Jovićević, Crnogorsko primorje iKrajina, Naselja 11, Beograd, 1922, passim).

35 P. Ap. Rovinski, Crna Gora u prošlosti i sadašnjosti,geograja-istorĳa, I, Cetinje, 1993, 584.

36 Mnogi su pak težili da prikrĳu svoje srpsko poreklo(naročito posle 1878. godine), pa su napustili svojastara prezimena i počeli da se prezivaju po mestimaodakle su se doselili: Rasovci, Crnovršani, Biorci (P.Petrović, Raška, antropogeografska proučavanja, 1,Beograd, Etnografski institut, 1984, 217).

37 To su: Babići, Belkovići, Bjelaci, Bošnjaci, Bošnjovići,Bulići, Čutovići, Erovići, Fortići, Gilići, Gledovići,Glogići, Gološi, Grlići, Grljevići, Heldići, Hodovići,Hrnjaci, Jandrići, Kneževići, Košute, Kovačevići,Krasići, Kurpejovići (potomci Murta Pejova), Lakote,Ličine, Lubure, Lukači, Lukarčani, Manojlovići,Martinovići, Medovići, Međedovići, Novalići,Palamarevići, Pejići, Poplate, Radonjice, Radončići,(H)rapovići, Rastići, Rastoderi, Rebronje, Reč,Rečevičani, Rupići, Sĳarići, Skoke, Slezovići,Sokolovići, Šakovići, Šaljići, Šarci, Šarenkapići,Šarovići, Šiljevići, Širkovići, Šonići, Šunići, Šutkovići,Šušterci, Tankosići, Tončići, Trbonjići, Vatići,

Vrančevići, Vranjkovići, Vrcići, Vučelji, Zelovići,Zečići, Zeknići, Zekovići, Zenovići, Zogići, Zornići,Žalčevići. Bilo je i ojkonima: Rasovci, Rožajci,Župljani, kao i prezimena pravljena od imena zanata:Drndari, Kožari, Lađari, Trgovci (E. Mušović, Etničkiprocesi i etnička struktura stanovništva Novog Paz-ara, Etnografski institut, Beograd, 1979, passim).

38 At. Urošević, Gornja Morava i Izmornik, Naselja 28,Beograd, 1935. 28, 103-105.

39 Isti, Kosovo, Naselja 39, Beograd, 1965, 98-191. Za-nimljio je da dvoverci, kriptokatolici ili ljaramani(kojih je bilo kod nekih arbanaških rodova) popovratku u katoličku veru imaju po dva imena;

jedno muslimansko i jedno hrišćansko ili narodno(isto, 97, nap. 193).40 Isto, 103.41 Isti, Novobrdska kriva Reka, Naselja 32, Beograd,

1950, 51.42 M. Filipović, Različita etnološka građa, SEZ LXXX,

Beograd, 1967, 93.43 Isto, 98.44 Isto, 83.45 „Za muhamedansku porodicu Ručića priča se da

je seosku crkvu izidala „do pojasa„. Iz porodiceVujića u Lokvici pamti se za neku ženu Jelenu, koja

je sahranjena kod crkve. Za selo Ljubinje se zna da je

poturčeno pre 140-180 godina„ (Jov. Cvĳić, Osnoveza geograju i geologĳu Makedonĳe i Stare Srbĳe, spromatranjima u Južnoj Bugarskoj, Trakĳi, susednimdelovima Male Azĳe, u Tesalĳi i Epiru, Beograd,1911, 1108).

46 Mil. Lutovac, Gora i Opolje, antropogeografska ispi-tivanja, Naselja 35, Beograd, 1955, 271.

47 Isto, 272-273. U opštini Dragaš – kaže R. Tomašević –sačuvane su originalne matične knjige od četrdesetihgodina prošlog veka do danas. prezimena su bilana ić, s tim, što je postojao i izvestan broj drugihoblika, kao Bajmak, Krtovac, Kopač, Čučulj, Džafče(Šarplaninski Našinci, uticaj političkih, adminis-

trativnih i ideoloških faktora na etničke procese,Etnološke sveske 10, Beograd, 1989, 52).

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

31/132

No 41 • LETO 2004 31

48 Lutovac, Gora i Opolje, 278.49 Jov. Hadži Vasiljević, Muslimani naše krvi u Južnoj

Srbĳi, Beograd, 1924, 12-14.50 Isto, 39, nap. 77.51 Isto, 39. Zanimljivo je da u jednom od debarskih sela

(Oboki) poturčenjaci – koji imaju tradicĳu da su bilihrišćani – nose prezimena koja se završavaju na ci,dodato na tursko ime, kao: Abazovci, Nazirovci,

pa čak i jedno hrišćansko bratstvo nosi tursko ime- Kamburovci odnosno Grbonje (isto, 20).

52 Na ci su se pozivali, tvrdi Vasiljević, i naši muslimaniu Bosni i Hercegovini i Slavonĳi: Umovci, Emišovci,Feričovci, Fortušovci, Popinci, Turkovci (isto, 38).

53 Žene se zovu po mužu: Hasanica, Szulejmanica.54 M. Filipović, Običaji i verovanja u Skopskoj kotlini,

SEZ LIV, Život i običaji narodni 24, Beograd, 1932,310 -313.

55 Àí. Ññëàìáàøåâ, Áàëãàðñêè ôàìèëíè èìåíàíà ïîìîõàìåäàíåíè Ðîäîïàíè îò Ñìîàíñêî,Ðîäîïñêè ñáîðíèê 3, ÁÀÍ, Ñîôèà, 1972, 339-348.

56 Ст. Рајевски, Балгарите Мохамедани, Софија,1998, 35, 60-61, 155.57 V. Kančov, Makedonĳa, etnograja i statistika, vtoro

fototipno izdanie, Soja, 1996, 51. U dva kupopro-dajna ugovora iz sela Bukova (Rodopi) s početkaXIX veka javlja se Gutooglu (Gorđuoglu) Mehmedi Alikooglu Hasan (Cv. Stajnova, Osmanoturski do-kumenti ot selata Mogilica i Bukovo, Smoljansko,Rodopski sbornik 3, BAN Soja, 1972, VI, VII).

58 Lj. Stojanović, Stare srpske povelje i pisma, 1, Du- brovnik i njegovi susedi, drugi deo, Beograd-Sr.Karlovci, 1934, II, 368.

59 Isto, II, 385-386.

60 G. Elezović, Turski spomenici 1349-1520, 1, 1, Beo-grad, 1940, 953.61 Mušović, Etnički procesi, 68.62 Isto, 127, 134.63 Ig. Voje, Turske provale u slovenačke zemlje i orga-

nizacĳa odbrane u XV i XVI veku, Ič 25-26, Beograd,1978/79, 121.

64 Dr. Radojičić, Stanovništvo Hercegnovskog krajaprema katastru iz 1704. godine, Iz 2, Titograd, 1975,80.

65 H. Šabanović, Bosanski namjesnik Ferhad-pašaVuković-Desisalić, Zbornik Filozofskog fakulteta IV,1, Beograd, 1957, 124, 125.

66 Salih Sidki Hadžihuseinović, to je puno imepoznatog autora Povĳesti Bosne, čĳi se podaci ovdekoriste.

67 Ponekad ispred imena stoji pridev kara(Karamehmedović, Karabegović, Karaomerović).

68 Od mehter – svirač, muzikant (janjičarski).69 Tur. uzun – dug, dugački, visoki.70 Tur. krkbeš – četrdeset pet.71 Muvekkit, Povĳest, 1, 2, passim; H. Kreševljaković,

Kapetanĳe u Bosni i Hercegovini, drugo izdanje,Sarajevo, 1980, passim: Imamović, Historĳa, passim.

72 Jov. Trifunovski, Polog, antropogeografska

istraživanja, Naselja 42, Beograd, 1976, passim.73 Urošević, Novobrdska, 21.

74 M. Filipović, Visočka nahĳa, Naselja 25, Beograd,1928, 259.

75 Jov. Trifunovski, Kumanovsko-preševska Crna Gora,Naselja 38, Beograd, 1951, 177.

76 Mušović, Etnički procesi, 236.77 Filipović, Različita, 131.78 Imamović, Historĳa, 156. U Plavsko-gusinjskoj

oblasti anadolskog porekla su, po predanju, Banderi,koji se drukčĳe zovu i Smajlevići, Carikovići (koji sedele na Đutoviće, Oleviće i Mulkoviće), Šimkovićii Kĳaci, koji se opštim imenom zovu Behrovići, paPejići, Koke i Odžići (A. Jovićević, Plavsko-gusinjskaoblast, Naselja 10, Beograd, 1921, 491).

79 Fra M. Bogdanović, Ljetopis Kreševskog samostana(1765-1817), Sarajevo, 1984, passim.

80 J. Strauss, Graeco-turcica: Die Muslimen in Griech-enland und ihr Beitrag zur osmanischen Kultur,Bericht ueber das Kollquium der SuedosteuropaKommission 28-31 Oktober 1992, Goeingen, 1996,349-350.

81 Isti, Probleme der Oeentlichkeitswirkung dermuslimischen Presse Kretas, Presse und Oeentlich-keit im Nahen Osten, Heidelberger Orientverlag,Heidelberg, 1995, 172. Grci iz Fanara – terdžumanina carskom divanu – bili su iz sledećih porodica:Yanaki zade, Drako zade, Kalmaki zade, Mihal zade,Saribey zade (I. H. Uzunčaršili, Osmanli DevletininMerkez ve Bahriye Teškilati, TTK Ankara, 1984, 73).

82 M. Hardie (Mrs Hasluck), Christian Survivals amongcertain Moslem Subjects of Greece, The Contempor-ery Review CXXV, London, 1924, 225.

83 Po kazivanju Pečevĳe veliki vezir Ćagala-zade Sin-an-paša potiče od franačkih plemića, „najgore vrstenevjernika„. Zarobljen je u ranoj mladosti i odgojenu haremu sultana Sulejmana (I. Alajbegović Pečevĳa,Historĳa 1576-1640, 2, priredio F. Nametak, el Kalem,2000, 241). Nakon što je zarobljen, zajedno sa ocem,primio je islam i uzeo ime Sinan (Muvekkit, Povĳest,1, 210, nap. 74). Kod Selanikĳa: Sinan-paša Čigala-zade i Ibn Čigal (Tarih-i Selaniki (971-1003/1563-1595), (1003-1008/1595-1600), hzrl. Mehmet Ipširli,Istanbul, 1989, passim).

84 G. Oransay, Osmanogullari, Osmanli DevletindeKim Kimdi, Ankara, 1969, 132, 218. Krajem XVIveka javlja se u prizrenskom sandžaku i ojkonimDukagini: Mustafa Dukagini, Džafer Dukagini, AliDukagini i dr. (A. Željazkova, Razprostranenie na

isljama v zapadnobalkanskite zemi pod osmanskavlast XV-XVIII vek, Soja, 1990, 119).

85 Selaniki, Tarih-i Selaniki, 237.86 Što je, ovog puta, najverovatnĳe bio nadimak (isto,

passim).87 M. Sureyya, Sicil-i Osmani, 1-5, Istanbul, 1996, pas-

sim. I u Sindu (današnji Pakistan) novi muslimanisu prekidali svoje veze s kastama i plemenima, ali susačuvali njihova imena (P. Hardy, Modern Europeanand Muslim Explanation of Conversion to islam inSouth Asia: A Preliminary Survey of the Literature,Conversion to islam, edit. by Nehemia Levtzion,New York- London, 1979, 91).

8/19/2019 Časopis "Nur". br. 41

32/132


„Šta kažu ljudi, ko je Sin Čovečiji“

(Matej, 16, 13)Međusobne teologĳe su nasmaksimalno udaljavale

Danas nam je jasnĳe nego ikadaranĳe da su nas različiti odgovori napitanje Matejovog Isusa „šta kažu ljudi,ko je Sin čovečĳi“ (Matej, 16, 13) zauvek

odvojili i podelili. Muslimanskim od-govorima na navedeno pitanje „središnetačke hrišćanstva“ (W. Kasper) bile sumaksimalno „obezvređene“, a islamska(kur’anska) ortodoksĳa zbog njih nikadnĳe mogla da se pomiri „Isusa povestii Hrista naše vere“. Međutim, odgovorna navedeno pitanje (Matej, 16, 13)podelio je i Hristove učenike u okoliniKesarĳe Filipove (Matej, 16, 14-16) panas i sadašnji muslimanski odgovorina navedeno pitanje (Matej, 16, 13)asociraju na odgovore Isusovih učenika(Matej, 16, 14). Ne zaboravljajući ni sadana susret Hrista sa Njegovim učenicima(Matej, 16, 13-17) rekao bih da islam uvezi hrišćanstva prvo ne prihvata Petrovodgovor na navedeno pitanje (Matej,16, 16). Zatim se (isti) u

Časopis "nur". br. 41

Documents